Годишњица смрти хероја: Срђаново дело наук младима

Пише: Јадовно 1941.

Раде Алексић, за “Новости”, о болу и сети поводом годишњице смрти сина: Његов дух и данас живи у људима широм Српске и бивше Југославије. Умро је обављајући своју људску дужност

ПРЕ тачно 23 године преминуо је Срђан Алексић. Овај храбри младић је 21. јануара 1993. године у Требињу спасао свог пријатеља Алена Главовића, Бошњака из Требиња од дивљачког напада четворице резервиста Војске Републике Српске. Уместо Алена претукли су Срђана, који је пао у кому и преминуо 27. јануара 1993. године. Срђан је тада имао само 27 година.

– Овај период од 21. па до 27. јануара, кад је Срђан изгубио битку за живот, увек ми тешко пада. Присећам се свих детаља. Свакодневног боравка у болници. Откуцаја срца мог Срђана на апаратима, мојих стрепњи – прича за “Новости” Раде Алексић, Срђанов отац.

– Поготово се сећам речи доктора кад ми је рекао да нема спаса, да апарати могу да се угасе, или да Срђан заувек остане “биљка”. Одлучио сам да се угасе апарати, јер да је мој син остао да живи као биљка, он више не би био човек – уз удахе прича отац Раде.

Додаје да Срђанов дух и данас живи у грађанима широм Српске и бивше Југославије и да је присутан у свим људима добре воље.

– Ми као људи често грешимо, везујемо се за човека као личност, а не за његово дело. Није човек толико битан, колико његово дело, јер да оно није учињено, ни тај човек не би био спомињан. Срђан као Срђан је умро, остали смо ми и на нама је да будемо људи. Ако хоћемо да будемо људи, онда нам узор може бити дело Срђаново – каже Раде.

ИНСПИРАЦИЈА

Име Срђана Алексића краси многе улице у Новом Саду, Панчеву, по Републици Српској, у Тузли и Сарајеву. Београдски режисер Срдан Голубовић снимио је филм “Кругови”, инспирисан овим догађајем, који говори о последицама херојског поступка војника Марка, кога Срби убијају, јер штити свог пријатеља цивила Хариса који је Бошњак.

Овај тужни отац апелује на младе људе да размишљају о ономе што је Срђан урадио, јер на младима свет остаје и Срђаново дело мора да буде путоказ за живот који морамо да живимо.

Чини му се, каже, да више у другим местима величају Срђана и његово дело, него у његовом родном Требињу.

– Увек је оцена ваших дела у вашем месту лабавија, него негде другде – каже Раде.

За Алена, човека кога је Срђан спасао од линча, каже да га редовно обилази са женом и двоје деце и да га гледа као сина.

– Дође у Требиње, дружимо се, одемо на гробље. Сваки пут понавља да кад он више не буде жив, његова деца ће да долазе и обилазе Срђанов гроб – прича Раде.

Срђанов отац је на умрлици свом сину написао реченицу која ће се вечно памтити: “Умро је обављајући своју људску дужност”.