Godišnjica pogibije 12 ravnogoraca u selu Kusatku

Piše: Nemanja Dević

“Napadi na nemačke tranportne linije bili su u leto 1944. česti. Snage JVuO, pod komandom potporučnika Dobrosava Radojkovića, popunjene su 9. avgusta 1944. mobilizacijom. Istog dana, izvešteni od šefa železničke stanice iz susednog Kovačevca da će kroz Kusadak proći nemački transportni voz sa oružjem, uputili su se ka železničkom stajalištu Rabrovac, koje je bilo najpogodnije za postavljanje zasede. Planirali su napad na voz, ne bi li se snabdeli oružjem i preko potrebnom municijom. Oko četiri sata izjutra voz je naišao u selo, ali u njemu nisu našli oružje, već samo ugalj i drva – pa su ga propustili. Četovođa sela Bora Tanasković zadržao je vojnike na položaju i celog sutrašnjeg dana, čekajući novu pogodnu priliku za napad. Međutim, Nemci u Mladenovcu dobili su dojavu da se na rabrovačkoj stanici nalaze snage JVuO. Zaustavili su transportni voz koji je nailazio i prema Kusatku pustili blindirani, pun vojnika sa teškim naoružanjem. Kada su ugledali kompoziciju koja je ubrzano išla prugom, kusadački ravnogorci su pokušali da signaliziraju mašinovođi i zaustave voz, koji je uistinu i usporavao, ali su se na njihovo iznenađenje na vratima i prozorima pojavili naoružani Nemci. Otvorili su ubitačnu mitraljesku vatru pre nego su ovi uspeli i da zapucaju. Malo ko od prisutnih je izvukao živu glavu. Ranjene ravnogorce Nemci su dotukli hicima. Na licu mesta izginulo je 12 pripadnika JVuO iz Kusatka, među kojima i četovođa Tanasković. Ostali su se razmileli po obližnjim kukuruzima. S obzirom da je 10. avgusta bio četvrtak, pijačni dan u Kusatku, u pucnjavi je stradalo i šestoro civila, koji su se ovde slučajno zatekli u prolazu. Nemci su sutradan podržani blindiranim vozilima upali u selo i izvršili uviđaj, ali nisu vršili represalije nad civilima. Poginuli pripadnici JVuO, koje su Nemci najpre izložili kod železničke stanice, sahranjeni su tek nekoliko dana kasnije. Tragediju, koja je odjeknula okolinom, zabeležila je i nemačka Komanda Jugoistoka.

Jedan od preživelih učesnika ove akcije Života Bujagić ispričao je: “Bio sam u trećoj vrsti kukuruza, kad sam video: Nemci na vratima, sa mašinkama, njima obavešteno… I počeo sam da se povlačim unutra, u taj ma’ je počela paljba od otud. Voz je stao i počeo, okrenuo rafal po nama. Puca teški mitraljez: gore i nebo i zemlja. Kopa po zemlji i seče kukuruz, vrstu po vrstu. Mi smo počeli da se povlačimo grupno, eto, ja sam jedan od tih koji se izvukao, mada sam sav bio od metaka izbušen – odelo, al’ nijedno me nije potrevilo. Tek kad smo mi malo odmakli, ja vidim da mi je odeća skroz izbušena – samo šajkača izbušena na pet mesta“.

Komandujući u ovoj akciji, četovođa JVuO Bora Tanasković (1905-1944) je bio bogat sredovečan seljak, vlasnik mlina i organizator Ravnogorskog pokreta u selu. U martu 1944. partizani su mu zapalili kuću i ubili majku. U borbi sa Nemcima smrtno je ranjen i očevidci su ga gledali kako u konfuziji trči prema kukuruzu raskopčanog gunja, u beloj košulji koja je ogrezla u krvi. Tu je odmah i izdahnuo. Posle rata, njegova imovina podlegla je konfiskaciji, proglašen je za narodnog neprijatelja i saradnika okupatora.

U ovoj borbi teško je ranjen i brat mog pradede Miodrag Mijatović (1924-1945), koji je potom odstupio sa snagama JVuO u Bosnu, iako mu rane još nisu bile zacelele. Tamo mu se izgubio trag, pretpostavlja se da je negde na Vučjaku, iscrpljen, podlegao povredama. I njega su komunisti proglasili za saradnika okupatora. A njemu i njegovim saborcima, kao sveću voštanicu, prilažem i ovaj tekst – da se njihov podvig nikad ne zaboravi.

Vezane vijesti: Nemanja Dević