Годишњица масакра: Три дана са дрвета гледао зло

Вељко Грујић једини преживео мајски масакр Прњаворске лаке бригаде 1995. Бог ми је поручио: Попни се. Свих 56 сабораца заклано. Размењен 1996. Четвртог дана сам схватио да се не померам и да сам опасачем везан за грану

Око нас су падале гранате и звиждали меци. Тешко рањени саборац Петар Шлапак издахнуо ми је на рукама. Жељко Вукомановић и Ранко Вујасиновић отишли су у другом правцу и ни дан-данас, после 23 године, ни за кости им се не зна. Остао сам сам у окружењу, са само два метка. Све више су се приближавали и одјекивали су покличи: „Текбир, Алаху егбер, хватај живе, кољи, ово је за Алаха!“

Овако, за „Новости“, почиње исповест Вељко Грујић, некадашњи припадник Прњаворске лаке бригаде, који је, готово невероватним стицајем околности, једини преживео мајски масакр 1995. године над 56 припадника ове јединице ВРС. Дуго се веровало да нико није преживео касапницу на озренској коти Потцјелово, коју су починили муџахедини и тзв. Армија БиХ под командом Сакиба Махмуљина. Имао је несвакидашњу срећу, а спасло га је то што је управо био дошао са сарајевског ратишта…

Овај данас 66-годишњи ратни војни инвалид, са тешко зацељеним поломљеним ребрима и оштећеним слухом, присећа се да је у тим судбоносним тренуцима, пошто се прекрстио и погледао у небо, изустио: „Боже, не остављај ме!“

– „Попни се горе!“, биле су речи за које сам и дан-данас убеђен да сам их чуо „одозго“, од Бога, од свог анђела чувара – наставља своју исповест Грујић. – Испред мене је било стабло високо 20 метара. Готово у последњем трену испред носа многобројних крвника, Вељко је успео некако да се узвере и сакрије у крошњи дрвета. На гранама је провео – три дана.

Одозго се, каже, свега и свачега нагледао и наслушао. Од крвавог оргијања над заробљеним и рањеним Србима, и 23 године после тога има ноћне море. Гониоци су у стрелцима „чистили“ терен испод њега, а трећег дана су на тракторе товарили рањене и мртве. Четвртог дана, кад се готово све стишало, одлучио је да се спусти низ дрво.

– Одједном сам осетио да не могу ни да се помакнем. Тек тада сам схватио да сам опасачем везан за грану. Ни сам не знам кад сам то учинио, а поготово којом снагом сам успео да се узверем уз дрво, јер сам се, чини ми се, сатима спуштао. Пресудни су били тај позив „одозго“ и воља за животом – прича Вељко, који је од тада редован учесник богослужења у православним храмовима.

После 13 дана тумарања и лутања, он је заробљен у дубини непријатељске територије. Имао је среће, јер су се муџахедини већ били повукли, па су га заробили територијалци. Размењен је 9. јануара 1996. код Санског Моста, у којем су га дочекали супруга Споменка и син Ђорђе, који су му и данас драгоцена подршка у прњаворском приградском насељу Ратковац.

САРАЈЕВО КАО СПАС

Кроз прави пакао Вељко је прошао у завидовићком логору у бившем Дечјем вртићу „Мића Марковић“, где му је десетак војних полицајаца АБиХ чизмама, цепаницама, штанглама и бејзбол палицама буквално поломило кости.

– Да сам ту заноћио, сигурно жив не бих дочекао јутро. Срећом, сазнали су да сам пред заробљавање у Прњавор дошао са сарајевског ратишта. Припремали су тамо офанзиву, па су ме исте ноћи пребацили у Зеницу на испитивање. И ту сам прошао голготу, али сам, ипак, дочекао спас – присећа се Вељко.

СКРИВАЈУ ЗЛОЧИН

Потресну судбину доживело је укупно 56 Вељкових сабораца, којих је већина ексхумирана, жицом везаних ногу, без глава или других делова тела. Многима је и после 23 године заметен сваки траг, па је изостављање из оптужнице против Сакиба Махмуљина, бившег Алијиног генерала којем се у Сарајеву суди за ратне злочине, овог једног од највећих злочина на простору бивше ратом захваћене Југославије, својеврсно ругање правди – сматрају у Удружењу ратних заробљеника „Вијенац, Возућа и остали“.

Аутор:Нинко Ђурић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Џаферовић и Махмуљин знали све активности муџахедина

Хрватски медији пишу о масакру на Возући

Покољ српских заробљеника у логору „Ел муџахедин“