У Вранићу код Београда јуче је обележено 75 година од четничког злочина над 68 недужних становниka. Четници Авалског корпуса сатрли 14 породица. Зверски злочин не сме да буде заборављен.
Овде смо да не заборавимо један од најтужнијих догађаја за Вранић и Србију, да подсетимо на трагичан и болан биланс четничког злочина који се догодио пре тачно 75 година. У ноћи између 20. и 21. децембра, четници Авалског корпуса Првог батаљона Посавске бригаде убили су 68 житеља нашег села. Клали су жене, децу, бебе… Сатрли су 14 породица, редом.
Овако је данас на годишњицу покоља 1943. године, подсетио Владан Пантић, председник Удружења „20. децембар“, поклањајући се сенима настрадалих пред Спомен-домом у Вранићу.
– Одрастао сам слушајући очеву причу о најгорој, језивој ноћи, стравичном покољу недужног народа у селу Вранић, на други дан Светог Николе, када су крвници знали да ће сви бити у кућама – говори Пантић. – Из наше куће, деде Стевана Пантића, носиоца Албанске споменице, побијено је десеторо. Међу њима четворо деце, а малени Љуба, од непуне године, избоден је и заклан у колевци.
Како Пантић каже, била је то пре свега одмазда за непослушност и велики допринос Вранића у Народно-ослободилачком покрету и лек за четничке поразе, фрустрације и понижење.
– Зверски злочин, незапамћена трагедија и превелика туга за Вранић, не сме да буде заборављена – рекао је Пантић. – Много пута смо писали демантије и одговоре, молбе и апеле, објашњења, борећи се да се чује болна и потресна истина о злоделима Дражине војске, која данас себе представља као ослободиоце. Да одговоримо на лажи, увреде такозваних историчара, судија, хроничара попут оних да је злочин у Вранићу освета једног моћника, или партизана који су се пресвукли у четничке униформе… Не постоје лажи и измишљотине којима могу да се оперу крваве стазе и трагови тих злочинаца.
После помена жртвама испред спомен-дома у Вранићу и комеморације којој су присуствовали представници Министарства одбране, Општине Барајево, Прве пролетерске бригаде, Шесте личке бригаде, делегације удружења СУБНОР, КП и ветерана ослободилачких ратова, емитован је документарни филм „Црна ноћ – црна браћа“ Ивана Мандића. Присутне је подилазила језа од још једном испричане приче о покољу који су водили командант батаљона наредник Спасоје Дрењанин Зека, командант бригаде поручник Коста Маринковић, и командант корпуса мајор Света Трифковић.
– Четници, подељени у три групе од по 10 до 15 убица, кренули су од старе школе у Вранићу – каже Пантић, чија је књига о том догађају „Поглед у пакао“ недавно објављена. – Крвава стаза смрти почела је од породице Марка Митровића, где је побијено њих петоро, па редом по седморо Ђорића и Илића, по петоро Радосављевића, Матића, Поповића, четворо Савића, по троје Ђоинчевића, Степановића, Тодоровића, Ђорића…
ИСПОВЕСТ
МЕЂУ исповестима у филму је и прича Јагоде Матић, која је избегла смрт, боравећи у другој кући са двогодишњом ћерком Ангелином, док су у њеном родном дому побијени сви укућани. Обе сестре Катарина и Ангелина силоване су, па заклане пред братом и родитељима. Од 68 жртава те ноћи, 35 су биле жене и деца, а једанаесторо деце било је млађе од 15 година.
Извор: НОВОСТИ