Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Годишњица балканских ратова и наша традиција

Датум објаве: уторак, 22 маја, 2012
Величина слова: A- A+

Marinko-Vucinic-II.jpg

У своjоj изузетноj књизи Недовршен разговор – огледи из теориjе историjе Ђуро Шушњић jе проблематизовао однос историjе, традициjе и традиционализма, као и нашу толико пута помињану оптерећеност прошлошћу. За овог аутора у његовом поимању прошлости и историjе традициjа се одређуjе као „све оно што смо, на основу савремених мерила рационалности и хуманости изабрали из прошлости као вредно учења и памћења.
Традициjа ниjе све оно што се наследило из културне прошлости, већ само нешто од тога, нешто што се одабрало на основу сазнаjних и вредносних мерила садашњег времена, признање ономе што jе било вредно да и даље вреди. Традициjа jе наjбољи избор из прошлости – чишћење сећања. Традициjа jе управо оно што човек не сме да занемари и заборави. Занемаривање властите традициjе завршава се усваjањем туђе. Традициjа ниjе сува грана историjе, већ жива рука коjа обликуjе наше животе и данас. Рационално мишљење jе саставни део традициjе и она садржи оно што jе вредно да се угради у схватање традициjе као потрага за смислом коjи историjа стално доводи у питање. Превише традициjе окамењуjе друштвени живот, премало традициjе jе силан извор ауторитета и легитимности“.

Овакво комплексно и рационално одређење самог поjма традициjе поставља нам основно питање – шта смо ми на основу савремених мерила рационалности и хуманости изабрали из прошлости као вредно учења и памћења. Ради се о рационалном заснивању вредности jедног народа и схватању прошлости коjа се неће окамењивати у традиционализму и анахроном митоманском национализму коjи разара заjедницу ако не постоjи систем хуманистичких вредности и стални избор оних догађаjа из прошлости коjи творе стабилан културни, цивилизациjски и друштвени образац.

Ђуро Шушњић такође наводи рећи М. Хаjдегера коjе за нас могу бити од посебног значаjа у схватању и обликовању нашег односа према историjи и традициjи. “Традициjа jе довољно старо да би вечито било младо“. Како ми данас у нашем друштву стварамо и негуjемо традициjу и на коjи начин jе одржавамо живом и младом а да jе не претварамо у jалово ламентирање над нашом трагичном прошлошћу. Као jедан од важних елемената у грађењу традициjе jе и обележавање и прославлаjње великих историjских датума из наше прошлости.“ Нема народа коjи не поставља значаjне догађаjе из своjе историjе. То ниjе никакав национализам, претеривање или застрањивање, то jе jедноставно израз поштовања дела своjих предака, а када смо ми Срби у питању, са поносом можемо да кажемо да су она била хероjска, да су била у складу са демократским, ослободилачким начелима коjа су се рађала у Европи онога доба, да су почивала на дубоким темељима сопствене историjе и културе“.

Ово су ставови знаменитог српског историчара Славка Гавриловића коjи jе био председник одбора САНУ за историjу српске револуциjе 2004. године, међутим ово тело jе било искључено из прославе на нивоу Републике Србиjе. Тадашњи републички државни врх jе сматрао да му знање овог одбора САНУ ниjе потребно, зато и ове речи Славка Гавриловића звуче веома опомињуће и отрежњуjуће. “Нажалост нисам био довољно обавештен о ономе што се на нивоу Републике Србиjе припрема за обележавање двестогодишњице устанка, што jе опет jедан од доказа нашег често некоординираног деловања. Ипак сам jа на челу одбора САНУ за историjу српске револуциjе, а само сам начуо да jе формиран некакав Републички одбор у коjи ме нико ниjе позвао, што би иначе било логично, с обзиром на функциjу коjу обављам. Јубилеj се приближава, а наш одбор нема никакав контакт са државним органима jер ти органи очигледно нису заинтересовани за мишљење САНУ, нити их интересуjе шта ми на том плану радимо“.

Ово jе за нас изузетно повољно искуство jер нам много говори и о данашњем односу наше државе према грађењу традициjе и стварању услова за учвршћивање и оплемењивање нашег националног идентитета коjи jе у великоj мери уздрман и раздешен. Велики jубилеjи и обележавање историjских годишњица основни су и темељни топоси у идентитетскоj политици jедне државне заjеднице. Неповољно искуство недаекватног и површног обележавања два века Првог српског устанка понавља се и ове године када jе пред нама изузетно важна годишњица -100 година балканских ратова, догађаjа из наше историjе коjи спада у ред наших наjважниjих историjских међаша и одлучуjућег друштвеног, воjног и политичког прокрета у историjскоj судбини нашег народа на почетку двадесетог века.

Историчар Душан Батаковић jе у Новоj историjи српског народа дао наjречитиjу оцену значаjа и досега балканских ратова у нашоj савременоj повесници. “Први балкански рат био jе наjпопуларниjи рат у српскоj историjи jер jе означио довршење ослобођења некадашњих земаља Душановог царства од турских завоjевача – испуњење петовековних снова о националноj слободи. Рат jе доживљен као морално снажење после година сталног потискивања српских интереса на разним странама од Босне и Хрватске, до Косова и Македониjе. Одзив jе био неочекиван, добровољци су похрлили из своjих неослобођених земаља, посебно из Босне, Воjводине и Далмациjе, одакле jе стизала и значаjна материjална помоћ у новцу и лековима за рањенике. Србиjа jе од укупног броjа становника (2 922.000) под оружjе дигла 402.000. Официрски кор, млад и жељан подвига предњачио jе у храбрости. Официри су лично предводили своjе воjнике, а команда за напад била jе – “За мном”. Сад за часак прекидамо приказ ратних операциjа у Првом балканском рату да бисмо нагласили рећи коjе су се преносиле од уста до уста, од уха до уха. Косово jе ослобођено, вековни сан народа постао jе стварност“. Славенко Терзић у тексту „Ослобођење Старе Србиjе 1912. године“ говори о великом српском научнику, филологу, академику Љубомиру Стоjановићу коjи jе пошао у рат са ибарском воjском и са њом jе прошао све краjеве кроз коjе jе и она пролазила. “У рат су кренули многи млади српски интелектуалци-песници, књижевници, научници. Косовска идеjа стаjала jе у темељима националног осећања и мишљења српских генерациjа 19. и почетка 20. века. Пуковник Милутин Д. Лазаревић, писац вишетомног дела Наши ратови за ослобођење и уjедињење, с правом jе указао на то стање духова – Косово. Речи чиjи тадашњи чаробни утицаj на народне масе тешко да ће моћи да схвате доцниjа поколења“.

Данас смо сведоци да више не можемо да досегнемо сву дубину и значаj нашег косовског завета коjи jе у основи нашег идентитета, али и схватања трагичне историjске судбине нашег народа. Очигледно jе да после тешко обjашњивог и изводљивог предлога министра спољних послова Вука Јеремића о писању заjедничке историjе балканских ратова не постоjи до сада обнародовани план наше државе за прославу стоте годишњице балканских ратова. Вероватно се обележавање овог историjског jубилеjа не уклапа у наш изузетно значаjан спољнополитички приоритет изградње и брижног неговања складних добросуседских односа и међудржавне срадње у нашем региону. Вероватно би се обележавање овог jубилеjа на државном нивоу као и много пута до сада означило као покушаj обнављања наших империjалистичких амбициjа, а не би недостаjало и оптуживање за великосрпске аспирациjе, а Србиjа би даље била реметилачки фактор иначе складних и идиличних регионалних односа.

Још jедном се понавља исти политички сценарио, Србиjа jе прихватљива само када пригушуjе своjу историjску традициjу и када се жртвуjе за више регионалне политичке интересе очувања крхке политичке стабилности. Зашто се онда чудимо што jе историjска свест нашег народа слабо развиjена, конфузна и без стварног ослонца у српскоj држави коjа не налази за сходно да jедан од наjузвишениjих догађаjа из српске историjе достоjно прослави.

У овоj децениjи jе и низ других jубилеjа – 300 година од оснивања Карловачке митрополиjе, 170 година од рођења Илариона Руварца, 120 година оснивања Српске књижевне задруге, 170 година оснивања Српске академиjе наука), али то ће остати без ширег одjека jер смо ми сада посвећени спровођењу нашег темељног спољнополитичког приоритета – развоjу добросуседских односа и стабилности политичких односа у региону.

Мора се поменути и да ће за две године бити обележена стогодишњица Првог светског рата, а то ће бити прилика да оваj несумњиво jедан од наjзначаjниjих историjских догађаjа достоjно обележи у Србиjи. Можемо свакако очекивати да ће и овога пута на видело изаћи све оне наjгоре предрасуде о Србима као терористима коjи су изазвали Први светски рат, о „Црноj руци“ и Србима као народу коjи jе увек производио вишак негативне историjе на Балкану.

Ниjе ми познато да се у оквиру наше државе припрема озбиљна инициjатива за обележевање 100-годишњице Првог светског рата коjи jе био велика голгота, али и тешко плаћена победа српског народа коjи jе успео да одбрани своj опстанак и своjе национално достоjанство. По свему судећи, и ова прилика биће пропуштена jер у вођењу наше државне политике не постоjи права и искрена намера да се наjважниjи jубилеjи и велике историjске годишњице уткаjу у jавно профилисану политику изградње и одбране нашег националног идентитета и поштовања наших наjсветиjих историjских традициjа. Основно начело наше идентитетске политике могло би се сажети у речима Борислава Пекића. „Вратимо нашем народу бестиjално оспорену светску историjску традициjу, не друге да вређамо него себи самопоштовање да вратимо.“Али и у ставовима историчара Радована Самарџића: “Једно прогресивно друштво коjе гледа напред без помучених хоризоната нема разлога да се плаши традициjа, нема разлога да се плаши своjе историjе. Не знам да ли сам довољно jасан, али ми се чини да нашем времену недостаjе традиционализам у схватању моралних обавеза, а недостаjе исто тако и напора у стварању нових етичких норми по коjима би се данашњи човек управљао“.

Како можемо вратити и обновити толико потребно и удрмано сампоштовање ако пропуштамо да на озбиљан начин прославимо наше наjзначаjниjе историjске годишњице и створимо етичке норме коjе ће отворити стварни и делатни за поштовање наше историjске традициjе и нашег националног идентитета.

 

Извор: nspm




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top