Г О Д И Ш Њ И Ц А

Ових jунских дана ми краjишки Срби обиљежавали
смо jош jедну тужну годишњицу – дан на коjи jе приjе двадесет година страдало 40 припадника териториjалне одбране бивше Републике Српске Краjине на Миљевачком платоу, подручjу у сjеверноj Далмациjи, омеђеном токовима риjека Чиколе и Крке са источне, jужне и западне, а проминским краjем и градићем
Дрнишом са сjеверне стране.

Као што jе уобичаjено и ову годишњицу
обиљежили смо поменом жртвама злочина у цркви св. Марка у Београду, у организациjи
Удружења породица несталих и погинулих из Краjине, и Веритасовим “саопштењем за
jавност”. Како године одмичу, све мање људи присуствуjе поменима и све мање
медиjа преузима податке из саопштења и код овог као и код других догађаjа.

Требаjу ли нам уопште сjећања и помени на  тужне догађаjе из прошлости?

Једни кажу да jе толико тужних догађаjа у
историjи српског народа да би зафалило дана у години да се сваки од њих
обиљежи. А с друге стране живот jе jедан и jедини и не треба га проћердати на
помене и сjећања, већ га треба проживjети у весељу и радости.

Други, опет, кажу да нам се често историjа,
она тужниjа и ружниjа, управо и понавља због тога што недовољно пажње и
пиjетета поклањамо нашим прецима коjи су страдали бранећи вриjедности као што
су слобода, чоjство и jунаштво и преко коjих знамо ко смо, шта смо и одакле смо
и коjи одређуjу нашу свиjест о припадности национу и вjери.

Трећи се залажу за средње рjешење између
предходна два. А шта то заправо значи у пракси?

Када jе риjеч о Миљевачком платоу, да ли jе
потребно и довољно ако на дан сjећања кажемо да су их побили припадници
хрватске воjске и то баш у вриjеме када су на то трусно подручjе дошли
припадници мировних снага од коjих се очекивало, барем на српскоj страни, да
донесу мир а не нова и jош већа страдања. Треба ли уопште споменути да jе тога
дана у Шибенику требао почети Међународни фестивал дjетета, због чега jе
хрватска страна затражила од српске суздржавање од било каквих провокациjа, а
да би сама то исто jутро напала српске положаjе.

Можда би требало изоставити податак да jе
хрватска страна ангажовала странце да ову акциjу снимаjу камером, од чега jе
испао одличан хорор филм, коjи jе тих ратних, деведесетих, година био веома
тражен и гледан широм “цивилизоване” Европе.

А можда би требало изоставити и податак да су
многи српски териториjалци убиjани након предаjе и заробљавања, ножем, вjешањем
или метком у потиљак, дуж циjелог пута од мjеста заробљавања до затвора
“Кулине” у Шибенику и натраг, када су заробљеници враћени да сакупљаjу мртве
саборце и да их баш они бацаjу у jаму. Можда ниjе лиjепо спомињати ни jаме
безданке, jер су баш оне симбол затирања човjека у наjбестиjалниjем смислу,
коjе у српском народу оживљаваjу наjболниjе успомене из неких предходних
ратова.

Можда jе прегрубо, након 20 година, спомињати
како су управо Хрвати уз присуство представника међународних организациjа,
извадили посмртне остатке српских териториjалаца из jаме на Миљевцима и да су,
иако jе протекло само два мjесеца, били толико измасакрирани да дванаесторица ни
до данас нису идентификована.

Можда jе претешка оптужба да, упркос мноштву
валидних доказа, Хашки трибунал ниjе никога процесуирао за злочин на Миљевачком
платоу, а да jе хрватско правосуђе, након свих ових година “интензивне
истраге”, тек прошле године оптужило двоjицу припадника воjне полициjе за
убиство само jедног заробљеног Србина.

Заиста jе тешко наћи мjеру како обиљежити
jедну нашу српску тужну годишњицу а да то буде прихватљиво нама самима. Са
другима ће мо лакше.

Београд, 27.06.2012.

Саво Штрбац

Извор: veritas