Глумица Љиљана Чекић за “Глас” o монодрами “К’о камен”: Слику њену нисам имала…

Сваки добронамјеран разговор о прошлости је добар и ослобађајући. Немогуће је разумјети садашњост, ако не познајемо прошлост, а о будућности је онда бесмислено и разговарати. Тек када почистимо животе и излијечимо ране можемо кренути даље. Затрпавањем и негирањем трауме остајемо у вртлогу, у виру који вуче на дно.

Пише: Јана Кезић

Овим ријечима причу за “Глас Српске” започела је глумица Љиљана Чекић, говорећи о документарној драми “К`о камен – Веленка Брстинова и кћер јој Драгана” Драгане Мандрапа, чија премијера је  одржана синоћ у Народном позоришту Републике Српске. Објаснила је да су у представи испричане двије животне приче, од чега је једна мајке Веленке, која је данас у деветој деценији живота, а друга је прича кћерке Драгане, жене у зрелим годинама.

– С обзиром на то да су у питању аутентична казивања о њиховим животима, жанр представе смо одредили као документарну драму. Ништа у овој представи није измишљено, све је доживљено и преживљено. То су личне историје двије особе које су у животу наилазиле на бројне проблеме, али су успијевале да остану усправне и онда када је изгледало да нема краја њиховим несрећама – рекла је Чекићева.

Представа, како каже, говори о снази жене, овдашње жене, којој је живот био све, само не лак.

– Иако су у питању Херцеговка и Сарајка, представа је у потпуној корелацији и са женама из других крајева ове намучене земље – казала је Чекићева. Појаснила је да тумачи обје жене, и мајку и кћерку, Веленку и Драгану, а Драгана је, како каже, жена њених година, сличног одрастања, готово истих идеала, али различите судбине.

– Њена је прича много тежа, иако она свој животни терет носи са осмијехом и управо је у томе снага те жене, али и умјетнички изазов за мене. Помало стрепим како ће изгледати када права Драгана буде гледала моју “позоришну” Драгану – рекла је Чекићева.

Мајка Веленка је, како истиче, жена из прошлих времена, жена која је давно завршила са овоземаљским жељама.

– Она већ дуже вријеме живи само са једним циљем и потребом да исприча када је, ко и како страдао од злочиначке руке. Надам се да ће и она бити у прилици да погледа своју сценску верзију – казала је Чекићева.

Чекићева каже да је на припреми овог комада радила више од три мјесеца.

– Текст сам добила прије годину и по дана, али нисам била сигурна да ли га могу урадити, да ли могу емотивно издржати терет оваквих прича. Почињала сам и враћала му се. Онда сам почетком јула одлучила да озбиљно приступим процесу стварања представе. Радила сам само ноћу, јер ме јако исцрпљивало – рекла је Чекићева.

Након мјесец и по дана “илегалног” рада за који нико ван њене куће није знао, Чекићева је почела да разговара са другим људима о овом пројекту.

– Српско просвјетно и културно друштво “Просвјета” Бањалука је било заинтересовано да ми буде продуцент, што је био знак да сам на добром путу, јер културно друштво које постоји 120 година не би стало иза пројекта који нема одређену тежину и значај. Касније сам добила подршку моје куће, Народног позоришта Републике Српске, без чије помоћи не бих могла да урадим ову представу. И ето, након три и по мјесеца комплетан процес настанка представе је завршен – казала је Чекићева.

Чекићева каже да је видјела да се у медијима појавила информација да је “К’о камен” представа о страдањима херцеговачких Срба.

– То је само једно од страдања кроз које су прошле моје јунакиње, тачније Веленка. Драгана је рођена деценијама након Другог свјетског рата. Њене трагедије су у вези са Одбрамбено-отаџбинским ратом – рекла је Чекићева.

Истакла је да се Веленкина судбина једним дијелом поклапа са животом њеног оца.

– Та страшна реченица: “Слику њену нисам имала, а запамтила је нисам” у мушкој верзији је животна траума мога оца. Траума дјетета које је одрасло по домовима ратне сирочади – рекла је Чекићева.

Објаснила је да се у представи нису пуно бавили историографијом, у фокусу су биле личне историје и сјећања.

– Важно је говорити о свим траумама. Не постоје мање важне и више важне трауме. Потискивањем долази до фрустрација, које често кулминирају емоционалним експлозијама. Зато је потребно говорити, очистити се од муке и несреће да бисмо лакше наставили да живимо будућност – рекла је Чекићева.

На питање за коју узрасну доб је предвиђена представа Чекићева истиче да не постоји прецизно старосно ограничење. Важно је, како каже, да гледалац има одређену животну зрелост и концентрацију, да 55 минута гледа и слуша двије животне приче у којој једна другој исходи, односно једна из друге произлази. На питање по чему се ова представа разликује од других, она каже да је свака по својој суштини другачија од других, чак и онда када припада истој естетици.

– Најчешће игране монодраме су комедије које су рађене да би забавиле публику, да би је насмијале. Не слажем се са тврдњом да публика жели само забаву. Публика жели да гледа добру причу и ако је немате представа тешко може да буде занимљива – рекла је Чекићева.

Када покушате да се сјетите одличних представа и филмова, како каже, ријетко су то неки весели, лепршави и релаксирајући.

– Наравно да су потребне и такве представе, и такви филмови, али постоји простор и за озбиљне, оне које говоре о суштини живота, оне које преиспитују стварност. Представом “К’о камен” отварамо теме које су годинама у умјетничким круговима биле у другом плану, које нису биле у фокусу продукције. Зашто је то тако треба питати социологе – рекла је Чекићева.

Подвукла је да је ово представа о животу и о боли, а у њој нема криминалаца, наркомана, дилера, контроверзних бизнисмена и сличног полусвијета који је, како каже, у апсолутном фокусу наше филмске и ТВ продукције, а често и позоришта.

– Ово је прича о женама кроз чији живот се преламају друштвени и историјски догађаји којима су свједочиле и који их нису остављали по страни. Ово је прича која се тиче сваког од нас, ма какво сјећање, прошлост или претке имао. Катарзична је и прочишћујућа – рекла је Чекићева.

Монодрама

Љиљана Чекић каже да је играње монодраме захтјевно на више нивоа.

– Сва одговорност је само на вама и немате ничију помоћ. Нема партнера на које се можете ослонити. Сами морате “држати пажњу” гледалаца и сами успостављате темпо представе. Морате бити толико сугестивни и снажни да публика у том тренутку не осјети потребу да гледа било кога и било шта друго – рекла је Чекићева.

Извор: ГЛАС СРПСКЕ