Утакмица живота десног крила ‘Гешка’

Судбина храброг глинског ногометаша коjи jе утекао усташком оружjу: Наjбољи предратни нападач глинског ногометног клуба Никола Самарџиjа био jе jедина преживjела жртва маjског погрома. Побjегао jе иако jе био рањен

Уочи Другог свjетског рата наjвећу популарност у Глини уживали су ногометаши ‘Гешка’ – Глинског шпортског клуба, основаног jош 1920., коjи се успjешно такмичио у Сисачкоj ногометноj жупи.

Клуб jе наступао на Оберстариjи, некад омиљеном шеталишту старих Глињана, коjе ће се концем 1930-их преуредити у ногометно игралиште и свечано отворити у прољеће 1939., када у Глини по први пут гостуjу велики загребачки клубови – ХАШК и Грађански. Пред почетак првенства 1940/41. у Глини гостуjе и Репрезентациjа Загребачког ногометног подсавеза, а на прољеће 1941. ГШК игра своj наjбољи ногомет и равноправно се носи с наjбољим клубовима Сисачке жупе.

Љубав према ногометноj лопти и клубу диjелили су сви Глињани – Хрвати, Срби и Жидови. Красили су их слога, заjедништво и локалпатриотизам. Сви су сложно навиjали за своj Гешк, у коjем се ни ногометаши ни чланови управе нису подваjали по националноj линиjи. Нажалост, ова микроидила ниjе дуго траjала – дошао jе рат и капитулациjа Краљевине Југославиjе и у Глини више ништа ниjе било као приjе.

Разгледница са потписима играча Гешка

Међу Глињанима страдалима у маjском погрому се нашло и 11 играча ГШК-а, изузев Самарџиjе, коjи се спасио скоком у риjеку Глину те jе двапут настриjељен

Ноторни глински адвокат др. Мирко Пук постаjе министар правосуђа у Влади Анте Павелића и уз помоћ усташких емиграната-повратника и своjих локалних присталица, проводи у дjело план о уништењу глинских Срба. У ноћи 12. на 13. маjа 1941. убиjени су, без неког непосредног повода, готово сви глински Срби стариjи од 16 година коjи су претходних дана и ноћи били хапшени по своjим кућама у Глини, према jедном компетентном извору ‘373 православца мушког рода’ (што не треба поистовjећивати с другим масовним злочином у Глини, оним у православноj цркви у љето 1941. године). Међу страдалим Глињанима у маjском погрому тако се нашло и 11 играча ГШК-а, изузев Никице Самарџиjе, коjи се спасио биjегом са стратишта.

Премда у хисториографиjи постоjи обиље доказа да jе усташки режим проводио геноцидну политику према Србима, Жидовима и Ромима, оваj чланак се не бави домаћим фашистима, нити Павелићевом НДХ, већ оним питањима на коjа академска литература jош ниjе дала одговор: тко jе заправо био Никица Самарџиjа и каква jе била његова даљња судбина након 13. маjа 1941.

Никица или правим именом Никола Самарџиjа, родио се 16. jуна 1908. године у Глини. Отац Милош био jе ковач, коjи се у Глину доселио с Кордуна, из Славског Поља, док jе маjка Мариjа (рођ. Ребрача) била домаћица, родом из Маjских Пољана. Циjела обитељ, отац, маjка и седморо дjеце, живjела jе у Карловачкоj, тада наjживотниjоj глинскоj улици. Ипак, броjна обитељ на кућном броjу 47 живjела jе скромно и тешко, а наде у боље сутра полагане су и у Никицу, наjмлађег од три сина, коjи jе изучио постоларски или како се у оно вриjеме звао, шустерски занат.

Иако jе у то вриjеме конкуренциjа међу глинским шустерима била велика, Никичина одлука да у своjоj малоj, приземноj кући отвори властиту радњу показала се исправном. Убрзо jе стекао глас вjештог и поузданог маjстора, коjи умиjе поправљати обућу и зна како од старих направити нове ципеле. Био jе изнимно друштвен и комуникативан, а како jе своj занат истински волио, наставио га jе и након повратка из воjске, односно морнарице коjу jе служио у Дубровнику.

Данас знамо да jе у своjоj радионици често поправљао и копачке, крампоне и штуцне, као и друге ногометне реквизите Глинског шпортског клуба, у коjем jе играо заjедно са своjим братом Миланом. Новински извjештаjи оног времена редовито га наводе као стандардног члана прве поставе, у коjоj се истицао одличним играма у навали, на десном крилу. Према обjављеним сjећањима тренера Тоше Метикоша, био jе Никица jедан од наjоданиjих играча у клубу, притом и музички надарен, коjи jе на ГШК-ова гостовања често ишао са гитаром под руком, како би пут уз свирку и пjесму био што угодниjи, баш попут оног 1939. када jе извоjевана велика побjеда од 5:2 против Јединства у Бихаћу. Био jе то његов живот, коjи jе ускоро добио и пуни смисао – у љето 1940. Никица се у православноj цркви у Глини вjенчао с Петром Чучковић, младом удовом чиjу jе дjецу, Милана и Ранка, прихватио као своjу. Чинило се да jе пред сложном обитељи дуг и сретан живот.

Околности коjе су довеле до трагедиjе 13. маjа 1941. добро су документиране, иако не онолико колико би могле и требале бити. Познато jе да су жртве биле заточене у Котарском затвору у Глини, одакле су превожене камионима у оближње село Прекопа, гдjе су вршене масовне ликвидациjе. Према положаjноj скици послиjератне Земаљске комисиjе за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, управо ту, више Хађерске воденице, налазио се ископани ров дуг 40, а широк 12 метара (или масовна гробница, данашњим рjечником).

Ипак, храброст Никице Самарџиjе да се одупре усташким чуварима и скочи у риjеку Глину, пружила му jе шансу да се спаси сигурне смрти. У пуцњави и потjери коjа jе убрзо слиjедила погођен jе у руку и ногу, но ипак се скривао и jош дуго бjежао.

Самарџиjа се прво сакрио у Маjским Пољанама, а потом у Чемерници, откуда jе с лажном пропусницом отпутовао за Београд

Исцрпљен и рањен, наредних дана домогао се Маjских Пољана, гдjе су му Марица Товарложа и Ђука Злонога пружили помоћ и уточиште. Усташе су му били на трагу, па jе приjетила опасност да буде откривен, због чега одлази своме тасту, Јанку Цревару у Чемерницу, гдjе се скривао наредна два мjесеца. Али кад су Цревара, као и многе друге Кордунаше из околних села, усташе одвеле на тобожњи покрст у глинску цркву, Никица jе дошао до увjерења да се више неће моћи скривати. Уз помоћ свог шогора, глинског столара Фрица Штимца, набавио jе пропусницу за Београд коjа jе гласила на име извjесног Николе Сомера, родом из Земуна. Приликом путовања био jе у сталноj опасности да буде откривен и препознат од глинских усташа, али ипак jе сретно прошао.

Прве двиjе године живота у Београду и Недићевоj Србиjи биле су веома тешке, при чему се нериjетко циjела обитељ селила с jедне на другу избjегличку адресу. Након што се донекле опоравио од задобивених рана, добио jе посао домара, а касниjе воjног обућара, све до 1943. кад су га приjатељи савjетовали да се пресели са супругом и дjецом у Мачву, у мjесто Богатић, гдjе ће лакше живjети и остати све до ослобођења Београда. Никица се тада желио вратити у Глину, али супруга Петра за тако нешто ниjе хтjела ни да чуjе, па макар и по циjену развода. Тамо jе остала без оца, стричева, први муж jоj jе несретно умро, а други се jедва спасио. Након што jе придобила дjецу на своjу страну, Никица jе морао да попусти, иако jе и сам био свjестан да jе тамо остао без оца и без брата.

Након завршетка рата Никица jе ипак двапут долазио у Глину. Први пут на позив Земаљске комисиjе, када jе 15. VI 1945. дао исказ о свом хапшењу, затварању и биjегу. Ово тек недавно откривено свjедочење кључног и jединог преживjелог актера маjског погрома, обjашњава нам из прве руке многе досад непознате чињенице и пружа драгоцjени увид у посљедње дане, сате и тренутке уочи трагедиjе близу 400 глинских Срба.

Други пут у Глину jе долазио 12. V 1946., на дан петогодишњице усташког злочина, када jе у Прекопи служен помен над гробовима невиних жртава. Том приликом окупило се мноштво народа глинског котара, коjем jе испричао оно што jе као живи свjедок те страшне ноћи видио и доживио. Жртве овог злочина ексхумиране су поткраj 1947. и сахрањене у заjедничкоj спомен костурници на православном гробљу у Глини, поред жртава оног страшног покоља у глинскоj православноj цркви.

Ексхумациjа жртава масакра

По повратку у Београд, Никица наставља радити у Занатскоj задрузи на Косанчићевом венцу. Ту ће провести наредних десетак година, све до поступне либерализациjе jугославенског друштва коjа му jе омогућила да коначно отвори радњу на своjе име. Тако jе и било: у малоj улици Змаjа од Ноћаjа, у центру града, отворио jе 1955. самосталну обућарску радњу, у коjу су радо свраћали и његови некадашњи Глињани.

Након одласка у мировину, живи мирним и повученим обитељским животом. Преминуо jе изненада у 61. години, 19. септембра 1969. Сахрањен jе на Топчидерском гробљу у Београду. Био jе jедан од наjбољих играча Глинског шпортског клуба, коjи jе 13. маjа 1941. одиграо своjу животну утакмицу.

Извор: NOVOSTI

Везане виjести:

„ДИНАМО“ СЕ ПОХВАЛИО ТИТУЛОМ ИЗ НДХ?! – Jadovno 1941.

Нови суноврат Хрватске у глиб мржње према … – Jadovno 1941.

Леп и чудан живот Владимира Беаре – Jadovno 1941.

Комеморациjа жртвама усташког злочина у Глини – Jadovno 1941.

Печат: У Глини забрањено одавање почасти жртвама усташког …

Ревизионистичка историографиjа на месту глинског мартириjума