Glas Rusije: Aćif Efendija – kome je potrebna revizija istorije?

Setimo se nekoliko činjenica. 2009. godina. Fudbalski meč u Novom Pazaru. Razvučen transparent Stadion Aćif Efendije. Tada je sprsko tužilaštvo našlo je da to odgovara raspirivanju rasne, religiozne i nacionalne mržnje. Ali na kraju krajeva navijači se uvek odlikuju radikalizmom, a na leto 2012. godine skandal se razbuktao već u vladi. Prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić imao je ozbiljna pitanja za ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina, koji je boravio na ceremoniji otkrivanja memorijalne ploče Aćif Efendiji  u Novom Pazaru.

Tada je Vučić izjavio medijima da ne planira da menja poglede: Aćif Efendija je zločinac koji je odgovoran za ubistvo oko 7000 Srba, kako predstavnika kraljevskih trupa, tako i partizana. Stranka Ugljanina sa svoje strane je izjavila da je njena obaveza da ispravi istorijsku laž napisanu o Aćifu. U njihovom obraćanju se takođe govori da o Hadžiahmetoviću znaju samo ono što je napisano u istoriji pod diktatom CK Komunističke partije, koja ga je i streljala. Da dodamo da je inicijator postaljanja spomen-ploče na kući u kojoj je živeo Aćif Efendija  bilo Bošnjačko nacionalno veće.

Nažalost, pripremajući diskusiju na ovu temu, suočili smo se sa nekim nerazumevanjem od strane ove organizacije. Više od mesec dana redovno smo telefonirali Veću sa molbom da da intervju, iz kojeg smo se nadali da ćemo čuti „drugu istinu“, ali nažalost, razgovor su stalno odlagali, pozivajući se na zauzetost. Zato danas u okviru okruglog stola nećemo čuti na osnovu čega Aćif Efendija može da se smatra herojem.

Ipak, naša platforma je i dalje otvorena, naravno, spremni smo da ubuduće čujemo sve argumente. A za sada su naši gosti srpski naučni savetnik Instituta za noviju istoriju Mile Bjelajac i opunomoćeni predtavnik Koordinacionog centra muslimana Severnokavkaskog federalno okruga Šafig-hadži Pšihačov, sa kojim ćemo razgovarati o sovjetskom iskustvu. Pošto je naša zemlja bila i ostaje višenacionalna, i takođe se suočava sa pokušajem revidiranja istorije. Gospodine Bjelajac, imate reč.

Vidite, ovo je širi kontekst ove teme koja je sad izašla u javnost. Moram da podsetim slušaoce da se tema, ili ova ličnost pominju i bivaju povodi za neke kontroverze ili za zaoštravanje političke situacije upravo u Novom Pazaru i Raškoj. Kada je dato ime glavnom gradskom fudbalskom stadionu, već smo imali jednu seriju afera i političkog nespokojstva. Ako izizmemo ono što bismo mogli, rečnikom jednog sadašnjeg mulimaskog političara u Novom Pazaru, nazvati politička diverzija sa ciljem da ovo područje ponovo postane predmet politiških rasprava u medijima, ako gledamo šire, onda ćemo videti jedan trenad koji traje od kraja 80-tih godina prošlog veka.

Naime, vrši se revizija neke ustaljene ili standardne istorije kako smo mi to decenijama učili u bivšoj SFRJ. Postoji naravno ona naučno- legitimna revizija, gde se u svetlu novih saznanja, pomeraju i naša saznanja i o toj komplikovanoj prošlosti građanskog rata i oslobodilačkog rata i kolaboracije. Međutim, postoji i ona politički izražena revizija, sa tendencijom da se nakon toliko vremena, u nekim novim istorijskim okolnostima ulepša slika onih koji su bili aktivni saradnici nečkog, italijanskog i drugih okupatora na ovom prostoru. Tako da, to je ta jedna politička revizija koja je računala na urušavanje komunizma, urušavanje i onoga što su bili školski programi i neki standardni narativ, kako se to moderno kaže, o ratu na tlu Jugoslavije između 1941-45. godine.

Znači, Aćif Efendija je odgovarajuća figura za takvu reviziju?

Najgrublja tendencija koju možemo da uočimo ovih godina jeste da se oni koji su zaista dokazani ratni zločinci, koji su aktivno bili uključeni kao saradnici nemačkog okupatora i to u onom drastičnom vidu, kao što su SS formacije, da se i oni sada u novim okolnostima proglašavaju tek slučajnim ili ideološkim žrtvama komunizma. U tu kategoriju bi spadao i slučaj Aćif- efendije, koji je bio na čelu te muslimanske uprave u Novom Pazaru u toku rata i koji je stajao na čelu te jedne jake mešovito muslimansko- albanske formacije do 1943. godine. Aćif- efendija je posle poraza Nemaca i njihovih saradnika, streljan od strane partizana 1945. godine. 

U svakom slučaju, to je ta tendencija koja postoji i na tlu sada već bivše Jugoslavije i u njenim naslednim zemljama, da oni koji su bili zločinci, bilo u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, bilo kao deo okupacionoog sistema u Srbiji ili njenim delovima, ili na Kosovu i Metohiji. Ovde moram da podsetim slušaoce, da su Nemci formirali tri SS divizije od domaćeg stanovništva- Sedma SS divizija Princ Eugen, sastavljena od domaćih Nemaca, tzv „folksdojčera“ iz Banata, Beograda i drugih krajeva. Zatim u središtu Bosne, bila je formirana Handžar divizija. Za „uspomenu“ na tu vojnu formaciju, u građanskom ratu u Bosni, od ’92. do ’95. godine ponovo imamo Handžar diviziju.

I od muslimana iz Raške oblasti, znači Novog Pazara i muslimana- Albanaca sa KiM, imamo SS diviziju Skender Beg- i upravo ta divzija od 43. godine kao i ova Sedma SS divizija vrše okupaciju odnosno kontrolu jugoistočne Srbije. Prema tome, kao i 369. Vražija divizija, sastavljena od Hrvata, ali sa nemačkim komandnim kadrom, to su divizije koje su pored uništavanja oslobodilačkih, gerilskih, anti-okupatorskih, učestvovale i u masovnom uništavanju srpskog i drugog stanovništva na prostorima i središnje Jugoslavije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i na tlu Srbije.

Nešto slično se danas, naročito kada je rehabilitacija pripadnika ovih SS formacija u pitanju, događalo ovih godina u Estoniji. I sada imate situaciju da se SS-ovci i njihova stradanja podvode, pod eto, nevine žrtve komunizma. Prema tome, to je taj neki kontekst u kojem mi vidimo ovo što se danas ponovo dešava i verovatno nije slučajno ova oblast Raška, ili u medijima poznatija kao Sandžak, je više puta poslednjih godina bila tema afera ( bilo da se radi o sukobima unutar muslimanske verske zajednice, bilo na neki drugi način). Prema tome, na prostoru Novog Pazara i te šire oblasti, kao što se i na jugu Srbije, usled nekih međunarodnih pritisaka na Srbiju, pravi se jedna loša politizacija celokupne situacije.

Ostaje samo da kažemo da ne tako davno fudbalski stadion u Novom Pazaru je osvanuo sa grafitima posećenim Aćifu Hadžiahmetoviću, kao i u polumesecima i… fašističkim svastikama. Mislimo da je to rezultat toga o čemu je upravo govorio gospodin Bjelajac.

Hajde da se sada okrenemo sovjetskom primeru i da uzmemo region sa pretežno muslimanskim stanovništvom – Severni Kavkaz. Pred našim mikrofonom je opunomoćeni predstavnik Koordinacionog centra muslimana Severnokavkaskog federalnog okruga Šafig-hadži Pšihačov. Ako se govori o kolaboracionizmu, da li je tu bilo organizovanih grupacija koje su se borile na strani fašista?

Mogu da kažem da na Severnom Kavkazu takvih grupacija nije bilo, nisam čitao o tome u istorijskim rdovima, i nisam čuo u pričama, zato koliko znam takvih formacija po religioznom principu koje bi se borile protiv Crvene armije na strani fašista kod nas nije bilo. Ne mogu da opravdavam one koji su sarađivali za vreme Velikog otadžbinskog rata sa fašistima. Postoji zlo koje je bilo predato anatemi ne samo od strane Sovjetske države, već i od strane drugih zemalja i same Nemačke. Danas, smatram, revizija istorije je vrlo opasna. Zlo ostaje zlo bez obzira na bilo koje promene i prelaze u drugi istorijski period. Izdajnik ne sme da se pravi patriotom, to preti vrlo opasnim komplikacijama po ljudske odnose, čak one koji pripadaju istom etnosu.

Poštovani Šafig-hadži, ipak, Nemci su verovatno pokušavali nekako da privuku na svoju stranu lokalno stanovništvo na Severnom Kavkazu. Ako govorimo na primeru vaše republike:

Na teritoriji Kabardino-Balkarije nemačke trupe su boravile kratko, lai ipak one su pokušale da preko muslimanskih religioznih poslenika privuku stanovništvo na svoju stranu, da osvoje određenu simpatiju. Pre svega, kada su nemačke trupe došle na teritoriju Kabardino-Balkarije, one su otvorile džamije, objavile da svako ko se obuči svojoj religiji dobiće pomoć da se škluje u Turskoj, kako bi tamo stekao odgovarjuće obrazovanje, a zatim se vratio da radi u svojoj sferi.

Jedan od religioznih poslenika n ateritoriji Kabrdino-Balkarije mal te ne od 17 godina, bio je moj deda Habas Pšehačov. Obrazovanje je stekao još pre Oktobarske revolucije, i kada su fašistički okupatori došli na našu teritoriju, radio je kao imam u svom selu. Deda nije bio represiran, nije podvrgavan mučenju. Rekli su mu da mu je put za sticanje religioznog obrazovanja otvoren i postoji mogućnost da ode u Tursku. Ali on je odbio. I u tome postoji određena zasluga majke Habasa Pšehačova.

Kada joj se obratio po blagoslov i savet, obična seljanka mu je posavetovala da ne napušta svoju domovinu. Ona je predvidela da ovaj neprijatelj neće dugo ostati, da je bolje da ostane u rodnom selu i da pomaže stanovnicima. I u stvari, pričaju da kada su rukovodioca lokalne komunističke ćelije počeli da gone Nemci, deda ga je sakrio u svom podrumu i spasao ga od sigurne pogibije. Mda mogu da kažem da za vreme revolucije Habas Pšehačov je tri puta bio hapšen, ali Svevišnji mu je odredio da preživi. Bez obzira na sve te teškoće koje je preživeo 20-ih godina, on nije bio ozlojeđen, nije izgubio veru u ljude, nije promenio donos prema Domovini, on je primio komunizam kao istorijsku pojavu. Dugo sam imao sreće da učim od dede. On je učio dobru, čovekoljublju, podsticao na patriotizam. Kao što vidite, on je ostao veran dugu prema domovini i zavičaju – Otadžbini i svom selu u Kabardino-Balkariji.

Izvor: GLAS RUSIJE