Географски положај и становништво

Бивши котар Грубишно Поље покривао је подручје источне Билогоре, а граничио је са котаревима Вировитица, Слатина, Дарувар, Гарешница и Бјеловар. То је најсјевернија опћина западне Славоније.

Уже подручје Билогоре и Калника брдовито је и шумовито, а у источном дијелу Билогоре и на Калнику насељавају га претежно Срби, чија се села као уска трака провлаче између Подравине и Мославине, насељених готово искључиво Хрватима.

По попису из 1931. године, на том је подручју тада живјело 24.179 становника и то 11.200 Срба, 8.000 Хрвата, 1.200 Мађара, 3.500 Чеха и 300 становника осталих народности. Како се види, Срби су на том подручју чинили најбројнији дио становништва – 46%. Бивши грубишнопољски котар има као котар највећи број Срба у сјеверној Хрватској и Славонији. Околни котареви, нарочито Вировитица и Гарешница, те Бјеловар, претежно су насељени Хрватима. У Дарувару и околини највеће је насеље Чеха у Југославији.

Односи Срба Билогоре и Хрвата Подравине били су бољи између чисто хрватских и чисто српских села. Односи у мјешовитим селима били су лошији. Споразум Цветковић-Мачек и ослањање на Њемачку довели су до укидања разних демократских тековина, забране народне штампе и сваке јавне антифашистичке активности.

Крајем 1939. године формиран је Котарски комитет КПХ за Грубишно Поље. На челу Комитета био је Бранко Кљаић, студент права из Грубишног Поља. Чланови комитета још су били: Вељко Ковачевић, чиновник из Горње Рашенице, Никола Копчиновић Славуј, кројач, Владо Коудела, млинар, и Јендо Никл, трговац. Сви из Грубишног Поља.

Прије окупације земље, у Грубишном Пољу је било само неколико усташа и то у Друштву “Хрватских јунака”, којим је руководио жупник Перо Сивјановић, и у редовима бивше Хрватске странке права. Перо Сивјановић је дјело и клерофашистички продукт претходног грубишнопољског жупника Ивана Јемершића Непомука. То клерофашистичко зло које је тко зна како дошло у Грубишно Поље 1887. године за капелана изразити је „душебрижник Срба“. Основна му је брига то како Срби треба да се владају и шта Хрвати треба да са њима ураде. На изборима 1908. године у вировитичком изборном котару изабран је као кандидат Чисте странке права. Поред усташе Пере Сивјановића, усташтвом је задојио и два сина свога комшије каменоклесара Сватоша, који су као дјеца, а њихов отац као вјерник, били везани за свог узоритог комшију. Јадни „мишићи“, како је те дјечаке звао кад су долазили по млијеко, завршили су као усташе. Један је у рату негдје нестао, а други је за своја недјела добио девет година робије и вратио се у Грубишно Поље.

Петар Сивјановић и његови најближи сарадници 1941. године постају водство усташа. По окупацији, њима је одмах пришао дио “Сељачке заштите”, а највише разних пропалица. Затим к њима прилази и један дио руководства ХСС-а. Многи трговци и бирташи, та окосница локалних руководстава ХСС-а, врло бучно се опредјељују за усташки режим.

Доласком НДХ, међу Хрватима у свим мјешовитим селима било је више или мање усташа, регрутованих већином од припадника тзв. Сељачке заштите.

Њемачку окупацију земље и довођење усташа на власт у Хрватској људи су и на Билогори дочекали са страхом. Највише страха од неизвјесности било је код Срба.

< Преглед догађања на простору источне Билогоре 1941. и 1942. године         Садржај          Окупација и успостава усташке власти >