Геноцид над Србима у Хрватској почео „Откосом“ новембра 1991.

Правда | 19. – 22. децембар 2009. | Данка Коjадиновић

Др Милан Басташић, властитом судбином и броjним доказима усташког геноцида над Србима, сведочи о злочинима коjи никад нису кажњени

„Пази и добро се чуваj да не заборавиш догађаjе што си их своjим очима видео; нека ти не ишчезну из срца ни jедног дана твога живота. Напротив, поучи о њима своjу децу и децу њихове деце.“ (Пета књига Моjсиjева, 4:9).

Преживео сам Јасеновац 1941. и „Откос“ на Билогори 1991.

Пуковник у пензиjи, хуманиста по опредељењу, доктор Милан Басташић, епидемиолог, доктор медицинских наука, jедан jе од, сада већ малог броjа, преживеле деце логораша Другог светског рата. До почетка последњег рата у Хрватскоj био jе председник Секциjе бивше деце логораша у Загребу. То су била преживела српска дjеца Козаре, Кордуна, Баниjе, Лике, Славониjе и Срема… Са десетинама хиљада српске, jевреjске и ромске деце из Хрватске и Босне (НДХ), доживео jе, као дванаестогодишњак, ужасе усташких злочина током ИИ светског рата.

Пензионерске дана проводи пишући и сређуjући доступну грађу, документе, записе, сведочења и властита сећања о трагедиjи Срба Билогоре од 1941. до 1945. у НДХ, али и 1991. у Туђмановоj Хрватскоj.

Злочин не застарева

Одмерено, без жеље за сензационализмом, строго се придрзаваjући фактографиjе, др. Басташић истиче:

Нисам веровао да се зло и геноцид из времена НДХ могу поновити, а jесу. Резултати статистике су поразни: Срби су били конститутиван народ и чинили су трећину становништва Хрватске пре ИИ светског рата (1938). (Потврђено и пописом Артура Хефнера, обавештаjца АБВЕРА 1941.)

Краjем ИИ светског рата у Хрватскоj jе било милион Срба мање.

До 1991. године у Хрватскоj jе по попису било 12,5% Срба- Данас у “демократскоj еуропскоj” Хрватскоj Срби чине националну мањину од око 4% становништва и то су махом стари људи.

Куда и како су нестали Срби из Хрватске?!

На ово сложено, болно и често постављано питање, скоро седам децениjа ниjе било правог одговора.

Мозда jе хрватска тужба против Србиjе поднета Међународном суду правде у Хагу шанса да се суоче чињенице и злочин геноцида (коjи не застарева) буде именован и осуђен.

Треба изнети истину и само истину – подвлачи др Басташић-уз изношење правих аргумената. Уместо да тужимо ми, тужили су они. Ни jедног момента не желим да негирам чињенице о хрватским жртвама. Али, суд мора да узме у обзир континуитет злочина над Србима у Хрватскоj и, што jе невероватно, понављање злочина на истим местима.

Геноцид на Билогори (1941. као и 1991.)

Наши политичари помињу само „Бљесак” и „Олуjу“!

Не, геноцид над Србима у последњем рату почео jе “Откосом” 1991. у непризнатоj држави Хрватскоj! – подвлачи др. Басташић.

Као образован човек коjи jе децениjама радио у Загребу, студирао, докторирао, срастао с том средином, лепо живео с Хрватима, ниjе, како каже, нити могао, нити желео да веруjе да су рат и понављање злочина могући.

– Када су негде jуна 1991. Срби из градова почели да доводе децу на Билогору (Западна Славониjа), па затим да их шаљу даље, у Босну и Србиjу, иако се школа jос ниjе завршила, да одрасли напуштаjу запослења и сами се склањаjу у гушће насељена српска села, нисам jош желео да веруjем да jе рат поново покуцао на врата. Догађаjи су ме разуверили

Др. Басташићу позната су сва страдања Срба у градовима Хрватске.

Масовне ликвидациjе Срба по градовима, с намером да се заплаше и напусте Хрватску, почеле су 1991.

У Сиску jе убиjено око 300 цивила, Осjеку, стотинак; 280 Срба из Загреба убиjено jе на Пакрачкоj пољани.

Из Госпица jе 16. октобра 1991. одведено 280 Срба(48 жена) у непознатом правцу.

Српска и хрватска страна и по овом питању износе различите чињенице: Срби сматраjу да jе жртава било далеко више, а Хрвати смањуjу броj и до десет пута?!

Хjуман раjтс воч (ХРW) упозорава да породице преко 100 српских зртава рата, на првом месту из Сиска и Паулин Двора, као и многих других градова Хрватске, можда никада неће дочекати правду, jер jе потребно да се смрт жртава прво оквалификуjе као ратни злочин. Како хрватски дрзавни одвjетник оклева(?!) лако може да се деси да после 15 година дела за убиства застаре?! Нема реакциjа ни ЕУ нити ОЕБС’а.

Др Басташић, подвлачи да истражуjе и записуjе, до у детаљ, места догађања, учеснике, време на простору Билогоре и родног Грубишног Поља. Зато, каже да у његовом раду нема нагађања – све jе прецизно.

Почетак прогона

На Билогору, у Грубишно Поље почетком л991. доведени су милиционери Херцеговци, ваљда да Србе подсете на 1941. и 1942. – године крви и масовних погубљења. – истиче др. Басташић – Срби се поново позиваjу на информативне разговоре, односи међу комшиjама су захладнели, почињу разна трвења, пишу се усташке пароле (Грубишнопољски лист бр. 91. 19. jули 1991. ) После хрватског изjашњавања за самосталност и отцепљење и Срби организуjу референдум за припаjање општини Дарувар и САО Краjини. Полициjа, тада jош непризнате Хрватске (двадесетак полицаjаца са три возила) скида српске заставе на гласачким мjестима! Почињу ноћна пушкарања. Зенге (ЗНГ) из Вировитице и Бjеловара први постављаjу пунктове у Грубишном Пољу и легитимишу пролазнике.

12. августа 1991. почињу да заустављаjу возила и провераваjу грађане у свом списку. И сам сам то доживео 12, 13. и 15. августа те године-говори др. Басташић.

Од 16. августа крећу, хапшења, киднаповања и физичка, смртоносна мучења Срба, у jош правно важећоj Југославиjи, од стране хрватских паравоjних jединица. (Хрватска jе међународно призната 15. jануара 1992. од стране Немачке).

Тога дана нестали су Билогорци: Спасо Милошевић, активни милиционер на боловању, Кекеровић Млађен, Дмитар Станић, Драган Мачак. Сви ови људи ишли су на своj посао. Шеф бjеловарске полициjе Стоjан Густин, пустио jе свог приjатеља Кекеровића. За остале се не зна где су нестали. Касниjе следе даља хапшења, пребиjања и нестаjања невиних грађана, Срба. Хрватска страна лажно оптужуjе да jе на Билогори била ЈНА. Ту су били само Билогорци и они, коjи су у страху за своjу српску главу, ту потражили уточиште од наоружаних ХДЗ-оваца.

Приватне воjске разних сумњивих људи постаjу власт, судиjе и егзекутори Срба, по властитим одлукама, у држави коjа се jош зове Југославиjа. По сопственом признању првих 25 “калашњикова” ХДЗ чланови су примили и код Чесме извршили боjево гађање jош октобра 1990. Судећи по свим светским и европским стандардима, ХДЗ jе тада могао бити третиран искључиво као терористичка странка.

Крвави откос

У књизи”Откос” (издао ХДЗ) наведени су прецизни подаци о воjноj обуци чланова ХДЗ.

У септембру, наставља др. Басташић- почињу минирања српских кућа у Великим Зденцима и то док су укућани jош унутра! Треба истаћи да нико од Зденчана не учествуjе у отпору злочинима нове хрватске власти. Ова минирања кућа била су део општег програма минирања српских кућа у Славониjи, са циљем да се тако Срби истераjу из Хрватске. Погледаjте само колико jе истовремено српских кућа минирано, на исти начин у исто време у суседноj бjеловарскоj региjи. Почетком новембра минираjу се селективно и српске куће у Грубисном Пољу: Лазе Косановића, обе куће Стевана Ђукића, Живка Загорца, Боре Димића, др Милана Басташића и jош неке. Дан пре Свих светих и на сам Дан мртвих, 1. новембра 1991. оружане снаге непризнате Хрватске, у акциjи “Откос”, из свих праваца, извршиле су оружани напад на опкољену Билогору и у току два дана протерале из њихових кућа око 4000 држављана Југославиjе и Хрватске, српске националности.

У књизи “Све моjе битке”(Бобетко) и “Откос”(Дебић и Делић) изнете су броjне неистине коjе вређаjу истину и достоjанство сваког човека. На Билогори ниjе било воjника ЈНА, никакве jуговоjске, никаквих Србочетника, побуњеника и не знам шта све наброjише. Били су тамо људи Билогоре, наjвише околни сељани и по коjи мештанин Грубишног Поља коjи су организовали самоодбрану, заштиту живота своjих породица, избеглих ту, како не би доживели судбину већ страдалих. Борили су се док су могли, отприлике два дана, а онда су заjедно са становништвом, у току jедне ноћи напустили Билогору. После узмицања, пред наjездом Туђманових боjовника, Срби су на ужем подручjу Билогоре последњи дан пружили енергичан отпор. Иза њихових леђа, по разлоканим путевима, кретале су се колоне трактора са њиховим породицама из Ковачице, Зринске, Сибеника, Велике и мале Барне, Малог Грђевца, Тополовице и Гакова. Тих дана жива на термометру jе пала на минус 15 Целзиjусових.

Масакр пре „Бљеска“

Др. Басташић прегледа пажљиво прикупљене изjаве живих сведока и наставља:

Од Рашенице, како се зна, нападали су и тенкови, ваљда у намери да пресеку комуникациjу збега. Међутим, ни jедан положаj ниjе пао! Сутрадан, боjовници су врло опрезно дошли до празних положаjа бранилаца и нашли на празне ровове. Интересантно jе да се у „Откосу“, битка на Билогори описуjе само начелно, ништа о току битке, о губицима, jунаштву ни зуц. Оно што нису могли сакрити то су непримерени злочини, минирања и паљевине кућа. Људе, Србе, коjи су остали у своjим кућама, зверски су ликвидирали (Раде Кравић, Живко Мишчевић, Љубо и Љуба Орић заклани су у своjим кућама и двориштима). Село Мали Грђевац спаљено jе и минирано до темеља, ни jедне српске куће ниjе остало.

Егзодус српског становништва наставио се током децембра из даруварске и слатинске општине до предграђа Пакраца. Све то дешава се краjем 1991. у непризнатоj држави Хрватскоj, од стране добро наоружаних и опремљених паравоjних, снага и полициjе Хрватске. У децембру 1991. године jе у Западноj Славониjи, силом незаконитог хрватског оружjа, своjе куће напустило jош око 7. 000 Срба, уз познати броj убиjених, закланих и несталих, као и попаљених десетина села. И зато, с пуним правом, питам господу политичаре, државнике, историчаре и правнике свих профила и потенциjала: зашто ћуте о терору и масакру над Србима у Западноj Славониjи, пре „Бљеска“, у међународно непризнатоj, а српском крвљу натопљеноj Хрватскоj?

По методу НДХ

Др Басташић указуjе на понављање метода НДХ и трагичну судбину хиљада Билогораца 1941. до 1945. године. 26. и 27. априла 1941. усташе су дигле из кревета 504 Србина из Грубишног Поља и околних села. Отерани су у логор “Даница” код Копривнице, одатле у Госпић, па у Јадовно на Велебиту и Слану на отоку Пагу. Из „Данице“ се вратило неколико стараца, jедан дечак млађи од 16 година и неки из мешовитих бракова. Сви остали су завршили у незапамћеним мукама: од маља, секире, или полуживи у ланцима стрмоглављени су у бездане Велебита. Неки су заклани током транспорта подвелебитским каналом према отоку Пагу. Постоjе озбиљне индициjе и докази да их jе значаjан, али неутврђен броj, завршио у голготи Слане на отоку Пагу. Сведока о овим стратиштима наших очева, браће и родбине дуго ниjе било.

Ипак, поjавили су се живи сведоци, међу њима и побегли са Велебита. Истине су дошле на светло дана, оне сведоче о страхотама и безумљу хрватских усташа, безумљу каквом нигде на свету нема примера. После хапшења Срба у Грубишном Пољу, сутрадан 28. априла 1941. , на тадашњем саjмишту у Гудовцу, убиjено jе 195 везаних, недужних Срба. Током лета 1941. преко 600 српских породица, 2500 жена и деце, протерано jе у Србиjу. Тада 4/5. аугуста на свиреп начин у парку, центру Грубишног Поља измрцварено jе и са разрезаним трбусима бачено са балкона тадашње Соколане пет недужних Срба. Краjем септембра и првих дана октобра 1942. у Грубишном Пољу и селима Билогоре усташе су поклале и поубиjале преко 500 жена, деце и стараца. У логоре Сисак и Јасеновац отерано jе 3000 Срба.

Два месеца у Јасеновцу

И мене су са 12 година отерали са мушкарцима у Јасеновац, али сам после два месеца ужаса Јасеновца, пуштен кући, срећним стицаjем околности, тj. за мене се храбро заузела моjа дивна учитељица из Грубишна Поља, Божица Орлушић. Била jе ћерка проте Јована Марковића, кога су усташе 1941. за браду одвеле до железничке станице и отпремиле у Цапраг, а одатле у Србиjу.

Сабласни логори за децу

– Нигде на свету ниjе било посебних дечjих логора, као што jе било у Хрватскоj (Јастребарско, Риjека код Крижеваца). Сви остали логори истовремено су били логори за све Србе, без обзира на пол и године.

У обjављеноj документациjи Драгоjа Лукића наведена су имена десетина хиљада српске деце, отетих од маjки, коjа су била затворена у систему логора Јасеновац или транспонована у Аустриjу и Немачку као радна снага. Не знам да ли намерно или случаjно, али стално се за страдалу децу у НДХ употребљава географски поjам „козарачка деца“. Међутим, то су све српска деца Козаре, Поткозарjа, Баниjе, Кордуна, Лике, Славониjе, Срема. То су чињенице. Муслиманска села у Поткозарjу усташе нису дирале, а комшиjе муслимани често су, заjедно са усташама упадале и вршиле покољ по српским селима током Другог светског рата.

Са сетом и jос дечачким осмехом, Милан Басташић (79) говори о строгоj и праведноj учитељици, коjа jе знала да повуче за уши, али и да респектно инсистира код усташког логорника, да маjци коjоj су већ убиjени стариjи син, супруг, брат, девер и многи рођаци, даjу пропусницу и врате из Јасеновца бар дванаестогодишњег Милана.

Октобра те 1942. године отпремљени смо у Јасеновац под грозном тортуром у сточним вагонима. Путовали смо од уторка до петка, без воде, без хране. Врата вагона се нису отварала до Јасеновца. То зло се не може описати – нормалан човек то не може да схвати. Тако су транспортоване и жене са малом децом до логора Сисак. Глад, хладноћа, тешки физички рад, никакви услови за спавање у баракама без пода, без врата и без огрева, свакодневна физичка злостављања заточеника, батинање на путу за рад на насипу, масовна одвођења на ликвидациjе и дању и ноћу, уносили су страх, безнађе, безизлазност…

Без снаге, без воље, без икаквих услова за самоодржање, били смо безвољна маса погодна за све врсте ликвидациjе, без смисла и могућности било каквог отпора. Нас дечаке терали су на разне радове, у кухињи, чупање лана, рад на насипу. У кухињи би сакрили по коjи кромпир, ставили га у џеп, џеп зашили, те када jе одећа ношена на прање, кромпир би се скувао. Такав поступак добављања хране, jедног послеподнева главом jе платило 16 људи, стрељани су пред свима пре вечере. Кад смо уjутро ишли на чупање лана, ту jе jош било крви и остатака мозга. Ликвидациjе су стално вршене одвођењем дугих колона заточеника ван логора, а нови заточеници, стално су долазили. Готово свакога jутра некога познатог више ниjе било.

Убиства без суђења

Др Басташић подвлачи да се никада неће сазнати броj српске деце и беба, отетих од маjки, умрлих у вагонима на пругама БиХ и Хрватске (НДХ), те људи бачених у Саву и околне мочваре, истичући пр том jош jедан, и логички и лингвистички нонсенс:

Код нас у Славониjи никада ниjе било четника, али jе било партизана. У Србиjи jе било и четника и партизана. А они нас све називаjу четницима. Мени су убили оца jер jе четник, брата jер jе четник, стрица… Невероватно. И данас jе тако. Кад су првих дана новембра 1991. године протерали становништво Билогоре, то су називали победом над четницима. У jедном дневном листу пуном хвале о победи и увреда на рачун избеглих Срба, био jе и списак ратних злочинаца! Па додадоше ту и реченицу: „међу четницима се налази и Др Милан Басташић.“ Ето утрпаше ме у таj списак, не међу ратне злочинце, него у додатку, ваљда да ми ипак пришиjу таj „свесрпски“ атрибут у Хрватскоj. Да кажем, као успут jедну истину: на Билогори jа нисам био од 15. jула 1991. Па онда, прогласише ме виновником свих могућих догађања и злочина, подигоше оптужницу, расписаше потерницу и одредише ми притвор, уз напомену да сам им недоступан, благо мени.

Пошто ме нису „доступили“, као четника ме нису могли ни ликвидирати, али онемогућили су ми повратак у моjу кућу, одузели су ми слободу кретања, онемогућили располагање властитом имовином, онемогућили да посетим маjчин гроб и оне бездане на Велебиту и Слани, где ми усмртише оца и брата од осамнаест година, пошто су их претходно прогласили четницима. Како су мене оптужили, убили би ме без суђења као и многе друге и без оптужбе. Данас сам држављанин Србиjе, питам се: Маjко Србиjо, ко ће да скине ове тешке лажи са моjе личности? Спреман сам ићи пред сваки суд, са овом хрватском лажном оптужницом, али не и пред искључиво хрватски суд. Како то, да после не знам колико добрих међудржавних договора Србиjе и Хрватске, хрватско судство не прегледа и баци у кош лажне оптужнице, па и ту моjу. Има ли ту правне или правосудне етике у судству државе коjа jе на прагу да се окити еуропском демократиjом? Морао сам изнети ову „ситницу“ jер ово jе пример да су људска слобода, слобода кретања и људско достоjанство у Хрватскоj, бар за Србе, ситница о коjоj нико не води рачуна, а хтели би у Европу.

Убице на слободи

Др Басташић истиче да за злочине на Билогори, па и оне у „Откосу“ у Хрватскоj од Хрвата ниjе нико тужен нити процесуиран. Како постоjи оправдана сумња у професионалност хрватског судства, а и многи сведоци су нестали или умиру, треба да се оформи неки непристрасни српско – хрватско – међународни суд коjи би размотрио случаjеве Срба оптужених оптужницом Жупаниjског суда у Бjеловару за повреде правила ратовања.

Статистички подаци су прецизни: Попис из 1931. казуjе да jе на Билогори живело 12000 становника, и то 8000 Срба и 4000 католика, дакле не Хрвата. Данас на Билогори има око 700 (седамстотина) Срба.

Страва! То нико не помиње – подвлачи др. Басташић.

Прикривање злочина jе злочин над истином

Стотине хиљада Срба, Јевреjа и Рома и осталих убиjени су на наjмонструозниjе начине у систему 26 усташких логора НДХ: Јасеновац, Јадовно (као системи логора), Јастребарско, Госпић, Даница, острво Паг, Стара Градишка, Саjмиште (чувари из НДХ), Тења, Ђаково, Керестинец, Лепоглава…

Елеонора Рузвелт, супруга Председника САД Теодора Рузвелта, означила jе усташки геноцид jедним од наjгорих злочина у ИИ светском рату.

Његово прикривање, наjвећи jе злочин над истином. Захваљуjући Интернету данас jе могуће наручити, али и прочитати делове књига Авра Манхатана посвећених генези усташких злочина, улози Ватикана, заташкавању Савезника. Све то било jе недоступно читаоцима Титове Југославиjе. Децениjама, зарад братства и jединства, ћутало се о геноциду над Србима у Хрватскоj и БиХ (НДХ).

Заташкавање злочина

Спомен плочу Билогорцима убиjеним 1941. поставили смо на железницкоj станици у Грубишном пољу 1957. године. Исте године поставили смо спомен плоче и на Јадовну поред Шаранове jаме. Ова на Велебиту jе полупана 1971. године. Поново jе постављена, да би деведесетих година била опет уништена. Осамдесетих jе направљен елаборат за Спомен обележjе на Велебиту, jедан део jе направљен, да би све стало деведесетих. Срби тамо не иду, а хрватски званичници повремено, поjаве се ради еуропских потреба, као што jе то била некаква ад хоц посета Стjепана Месића, са сарадницима, недостоjним да стоjе поред тога грозног стратишта Срба, жртава хрватских усташа. Ту се, ваљда, дошло, да би Месић изричито рекао, да: “бранећи антифашизам бранимо демокрациjу“, што год да се под тим подразумева у данашњоj Хрватскоj. Посета jе прошла без представника локалних државних институциjа, а министар здравља, пореклом са тамошњег локалитета, зноjио се уз Предсjедника, мењаjући гримасе.

А спомен обележjе у Грубишном Пољу више пута jе уништено.

Постављене плоче на железничкоj станици у Грубишном Пољу (касниjе згради предузећа „Градитељ“) лупане су и обнављане. Педесет година од страдања пет стотина Срба, положен jе 27. априла 1991. године Камен темељац за Спомен обележjе жртвама од 26/27. априла 1941. године.

Некролог „Педесет година туге и сjећања“ одржао jе Др Милан Басташић. Парастос у цркви Св. Ђурђа и освећење Камена темељца обавио jе, Његово високо преосвештенство Митрополит Загребачко – Љубљански, господин Јован. Пригодан сценски програм извели су глумци КУД „Просвjета“ из Загреба. Камен темељац jе у току рата извађен и нестао jе у непознатом правцу. Склоњене су и бисте народних хероjа, споменик жртвама у месном парку и Споменик устанку пред Скупштином општине.

Деца у Јастребарском

На питања о диjаметрално супротним виђењима преживелих Срба и хрватског естаблишмента и „Гласа Концила“ по питању дечjих логора у НДХ, др Басташић износи децениjама вагана размишљања.

Увек се питам коме су ти мали сужњи били криви? У Јастребарском (Јаски), Горњоj Реци код Крижеваца отворен jе први дечjи логор, грозота коjе нигде ниjе било. У том, иначе униjатском краjу, 12. ВИИ 1942. основан jе дечjи логор. Сестре из реда Св. Винка Паулинског биле су задужене за децу. Не зна се тачан броj деце коjа су ту допремљена, умрла, дата на усваjање.

Наjпотресниjи jе запис локалног гробара, Фрање Иловара, коjи jе био плаћан по “комаду”. По његовом дневнику коjи jе обjављен у склопу књиге „Дечjи усташки логор Јастребарско“ (Гамбит, Јагодина, Душко Томић; “Путевима смрти Козарске дjеце“, Национални парк Козара) види се да jе сахранио 496 „комада“ и то ван гробља (нису били католици већ православни) и то по налогу Берте Пулхериjе (рођаке доглавника Мила Будака).

Дубоко се треба захвалити и поклонити свим племенитим људима коjи су тоj деци мученицима дали комади хлеба, шољу чаjа. Било jе Хрвата коjи су и усваjали српску сирочад. Многи су имали проблема због тога, ко што су Диjана Будисављевиц, Др Бреслер и вредне активисткиње Црвеног крижа Хрватске – истиче др Басташић.

Међутим, основно jе питање: зашто су десетине хиљада српске деце доведена у ту позициjу да их „спасаваjу“ у вагонима и возовима ужаса или у Загребу. Мисли ли неко да су та jадна деца некако сама и добровољно отишла од родитеља? Морамо бити jасни, рећи гласно, jасно и децидирано: десетине хиљада српске дjеце, а наjмање четрдесет хиљада, брутално и насилнички отето jе са прса и из руку избезумљених, немоћних маjки! Онда су их гомилали гладне, жедне, без основног реда и неге, одбацивали дневни помор (Дневник Д. Будисављевиц) ко зна куда, трпали у сточне вагоне и те мале jаднике композициjама смрти, jада, страве и ужаса упућивали у Загреб и Јастребарско. То jе права истина. Опет, хвала свим добрим људима коjи су им на било коjи начин помогли. Душко Лукић jе с Јованом Кесаром у посебном издању “Борбе” навео имена и презимена страдале деце. Већина ће остати безимена.

Лажи Туђмана и Кухарића

Др Басташић упутио jе протестно писмо кардиналу Кухарићу и Фрањи Туђману коjе jе обjављено у београдскоj „Експрес политици“.

– Осећао сам обавезу, као Председник Секциjе бивше деце логораша у Загребу, да jавно одговорим „узоритоj господи“ коjа су своjим присуством оскрнавила пиjетет према своj деци логорашима коjа су боравила, умрла, или уморена у Јастребарском. Моjе реаговање обjавила jе само“ Експрес Политика“.

Дечjи логор као да ниjе постоjао

Последњи пут отишао сам у Јастребарско 1990. У спомен дому затекли смо групу људи коjи су уређивали неки обућарски локал. Од спомен-збирке ни трага ни гласа. Одем до тоалета и-тамо нађем паное “Не поновило се” са сликама деце страдалника из Јастребарског. Отишао сам после пар дана поново у Јастребарско с групом бивше деце-логораша. Одвео сам их у писоар да виде где jе бачена спомен-збирка. Ништа нисмо смели ни да питамо ни да понесемо-такво jе време било, страдали би…

На саjту општине Јастребарско налазе се лепе фотографиjе Јастребарског и околине. У историjи места ни jедном речjу ниjе поменуто постоjање усташког дечjег логора, нити стотине сахрањене деце. Као да се ту никада, ништа ниjе догодило.

Мислим да jе с кардиналом Кухарићем Туђман стигао у Јастребарско баш на дан када су партизани у лето 1942. (26. август) ушли у Јастребарско и одвели стариjу децу са собом. Таj дан био jе децениjама Дан Јастребарског. Е, тада се Туђман размахао како су се Срби у Другом светском рату борили под хрватским заставама и како су Хрвати спасавали Србе од окупатора!?

То jе рекао у контексту: па шта сад ти Срби хоће и шта причаjу, кад их ми малтене опет хоћемо „штитити“. Узорити кардинал Кухарић говорио jе пак, о школи веронауке у Јастребарском.

Ни jедну jедину реч нису прозборили о невиноj, српскоj деци, страдалоj и сахрањеноj коjих стотинак метара од места са кога су говорили!

Онда сам пресавио табак, узео Титова дела и цитирао им ста им jе Тито поруцио из Столица. Затим сам, све у духу њихове “еванђеоске бризности“, нарочито Туђману, поручио да су 1941. скоро 98% партизана били Срби – Хрвата ниjе било ни заставе да носе.

Узоритом кардиналу замерио сам што у свом “еванђеоском обраћању“ деци и верницима на тему “Школа вjеронаука“, ниjе нити jедном речи споменуо кости оне хришћанске деце, православне вере, коjоj часне сестре католичке цркве у Хрвата, нису дозволиле да се сахране на гробљу. . . .

Новинар “Експреса” обjавио jе моjе ставове у тексту “Лажи узорите господе др. Ф. Туђмана и кардинала Фрање Кухарића“, каже Др Милан Басташић. “

Покатоличење Срба

М. Басташић: Они су врло вешто сва могућа документа и сведочења склањали, споменике рушили. Сматраjу да су у праву када они траже да се не иде у прошлост, што jе и логично: дубоко су свесни да jе свако враћање у прошлост увид у њихову подлост! И зато су врло минуциозно уклањали све трагове.

1942. католичка црква покрстила jе и мене и моjу маjку и сестру. Да ћемо бити покрштени чули смо од Жидова коjима су обећали да их неће слати у логоре ако их покрсте. Наравно да су их послали у логор, одакле се нису вратили. Нас су покрстили jуна или jула 1942. После напада партизана на то се нису освртали-побили су кога су стигли. Што нису поубиjали, отерали су у Јасеновац и Сисак.

Негде осамдесетих, тражио сам преко приjатеља коjи су добри са католицким свештеником, молио сам да ми даjу неки извод или потврду да сам католик, ваљда о томе постоjи траг.

”А, не, то се не сме” – у глас су одговарали.

Док су православне цркве увек биле празне-тек нека бака с унучетом, да не смета код куће, католичке су увек биле пуне. У Племиjу (1991.), Иваново село, jе стигао поп Баковић. У цркви су сви били прецизно инструирани за кога да гласаjу, кога да заокруже…

Др. Басташић показуjе броjне фотографиjе са стручних семинара, конгреса на коjима jе учествовао, путовања по свету, рада у болници у Загребу…

– Ја сам годинама живео и радио у Загребу. Срастао сам са том средином. И када бих опоменуо колеге коjи би некоме опсовали маjку, или нешто друго српско, да сам и jа Србин, увек би одговарали: ма то се не односи на тебе, пусти то.

Наравно, нисам могао да прихватим „Хрватско прољеће“ и Савку Кучар, Трипала.

Међутим, ту хрватску омладину сам на неки своj начин разумео. Уз оне стариjе националисте коjи су давали тон, ти млади Хрвати осећали су да има неких подозрења на Хрвате, да то мора да jе неко масло из Србиjе, то, што неко, ето, њих, напада… Схватио сам да jе то грозан историjски дефект – питање катарзе…

Уосталом, jедан од основних педагошких принципа гласи: нико не може да буде добро одгоjен ако му се не каже истина… Та истина, никада до данас – од Хрвата, Хрватима ниjе речена. А од њих би била наjприхватљивиjа. Све што би рекли Срби, то не пали.

Не заборави, да се не понови

Др Милан Басташић тврди да jе власт Фрање Туђмана учинила све како би сакрила трагове усташких злочина над Србима. У том послу, као и у заташкавању властитих недела, служила се и бруталном медиjском манипулациjом.

– Када jе убиjена породица Зец, то jе искориштено да се у невидљиву област гурну страдања свих осталих српских породица, стотина њих, по градовима и селима. Шта jе са Сиском, Задром, Сплитом? Јадранка Косор примила jе у аудиjенциjу преживеле чланове убиjене породице Зец-каква бизарност… О стотинама других српских породица, коjе су имале сличан трагичан краj, ни помена.

Сведочанства о људском дну

Посебно значаjно jе дело „Магнум Цримен“, Хрвата Виктора Новака, коjи jе имао увид у ватиканске архиве, а чиjе jе ново издање (Гамбит, Јагодина) на прагу.

Др Басташић сакупио jе значаjну збирку књига, фотографиjа, докумената, коjе обрађуjу тему страдања Срба у последњем веку, посебно у логорима НДХ, од аутора са свих страна света. Новински исечци из “Арене”, ”Борбе”, фотографиjе, копиjе докумената, подупиру његово трагање за истином. Посебно значаjним сматра дело Др Николе Николица, Хрвата: сведочења коjа jе записао о геноциду усташа над српском, ромском и jевреjском децом у Јасеновцу.

-То су наjсрамниjи моменти људске историjе: везивање жицом ручица тих анђеоских створења на леђа ради лакшег клања, отимање деце из маjчиних руку уз непримерене бруталности усташа, изгладњивање и уништавање… (Књига Козарачка дjеца и Јасеновачки логор смрти) – истиче др. Басташић.

– Посебна манипулациjа су ТВ снимци приказани на ТВ током посете г. Бозанића Јасеновцу. Приказане су просториjе опремљене креветима на спрат, самице са WЦ шкољкама?! То jе приказано тако да гледалац мозе да помисли да jе то заиста тако било. Срамотно jе и пред Богом и пред људима, лажи лансирати уз овако узориту персону. Можда jе тога и било, али само за Влатка Мачека, за Андриjу Хебранга, његову тада тек будућу супругу и њима, сличне… Ја сам, као и сви остали, спавао на земљи, влажноj и хладноj. Двоjица људи са коjима сам спавао, исплели су од шиба и прућа простирку преко коjе смо простирали крпару. Касниjе сам премештен са послом, па сам спавао на тавану jедне радионице, али на бетону, на моjоj крпари.

Испаде Јасеновац хостел? Срамота!

Јасеновац, машинериjа геноцида

Удружење Јевреjа “Магело” из Загреба поднело jе захтев да Хрватска плати одшету логорашима из Хрватске.

– Један део деце логараша своjевремено jе добио некакву одштету од Немаца. Ја нити сам икада тражио, нити сам добио. Одштету су добили они у БиХ, а jа сам тамо дошао из Хрватске. У некакав последњи захтев уписан сам и jа. Видећемо што ће бити, ако доживимо… – каже др Басташић.

Наjпре треба свету доказати шта jе Јасеновац-додаjе са сетом-да jе можда и страшниjи, по методама мучења од Дахауа, Матхаузена и Аушвица… Чињеница jе да jе jедан броj људи живео од Јасеновца, уз Јасеновац, писао и задовољавао се тиме. Свет jош нема праву димензиjу тог геноцида. У целих 50 година, никоме од свих тих умова око Јасеновца, ниjе пало на памет да се међународно озваничи што jе Јасеновац, да jе то систем логора коjи jе представљао jединствену машинериjу геноцида и да као целина треба да уђе у историjу и у свим могућим пертурбациjама, да мора да остане у целости. Овако имамо Јасеновац посебно, имамо Спомен подручjе Доња Градина (ко у свету за њу зна?), Стара Градишка опет посебно, на путу заборава Брочице, Уштица, Јабланац, Млака…

Јевреjи памте своjе муке

– Можда нисам у праву, али замерам Београду. Ниjе Београд и ниjе Србиjа доживела Јасеновац као Срби у Хрватскоj и Босни. Од када се Босна поделила на ентитете, а ми истерани из Хрватске, нисмо ни на небу, ни на земљи. Узалудни су нам покушаjи да се за своjа права носимо са Хрватском државом, коjа jе тамо поjела све наше, а ни некретнине нам нису доступне.

Да ли би подржали идеjу оснивања достоjног музеjа Геноцида?

– За сада нема другог места до ово неколико просториjа Музеjа геноцида у Београду. Свакако да треба направити прави Музеj геноцида. Хвала пуно Јевреjима jер су они организованиjи, продорниjи-захваљуjући њима приређена jе изложба у Њу Јорку, постоjи обележjе Јасеновца.

Ипак, први пут усуђуjем се да у jавност изнесем своj утисак: у медиjима доминираjу Јевреjи и Јасеновац. У други план гурнути су Срби, Јасеновац, несрећни Роми. Треба поштовати све жртве – али не може се ван фактографиjе. Јасеновац jе прављен и саграђен за уништење Срба. Тачно jе да су га градили и Јевреjи коjи су ту и трагично завршили. Трећем Раjху било jе рационалниjе да велики броj Јевреjа заврши у Јадовну, у Слани на отоку Пагу и Јасеновцу.

Систем логора – Јадовно

Др Басташић истиче следећу чињеницу коjу су и Јевреjи и Срби потиснули у други план.

Морам да кажем да су места првих масовних и страшних трагедиjа Јевреjа, а затим и Срба на простору Балкана, у такозваноj Независноj држави Хрватскоj, били Слана на отоку Пагу и крашке jаме, бездани Велебита око Јадовна.

Декларациjа о усташком геноциду

Др Милан Басташић веруjе да би откривање праве истине о усташким злочинима помогло и новим генерациjама Хрвата да прођу катарзу.

– Да су стотинама хиљада Хрвата познате ове чињенице, тешко jе веровати да би клицали Томсону и певали „Јасеновац и Градишка стара“ – сматра Басташић.

– Као сто и ЕУ, САД, Русиjа, све демократске државе, а посебно сви парламенти коjи су већ усвоjили декларациjу о турском геноциду над Јерменима, имаjу моралну обавезу да усвоjе и декларациjу о хрватском геноциду и етноциду над Србима, Јевреjима и Ромима током НДХ, али и у „Откос“-у, “Бљеску“ и „Олуjи“…

Декларациjу мораjу да напишу непристрасни мислиоци, стручњаци, патриоте, jер нико не гаjи излузиjу да би акутелни режим у Србиjи, за тако нешто, имао храбрости и одговорности – каже др Басташић.

Историjска jе неправда према огромном броjу jевреjских и српских жртава да jе Систем усташких логора Јадовно (оток Паг, Велебитски канал, крашке jаме повише Карлобага и горе преко Алана до бездана код Гргина дола, Шаранове jаме и Девчић Драге) на неки начин занемарен, толико у сенци Система логора Јасеновац, jавности и свету непознат. Таj систем логора jе несхватљивом брзином, само месец дана од оснивања НДХ, служио за огромне масовне ликвидациjе свакога дана!

То се свету мора рећи, то свет треба да зна. Дакле, не само Систем Јасеновца у тоj Монструм држави, постоjао jе и страшан Систем логора Јадовно. Двотомна књига Др Ђуре Затезала о логора Јадовно за сада jе jедини вjеродостоjан споменик, али затворен у две књиге. То jе неисцрпан извор података за Проjекат и изградњу jединственог Спомен обелезjа, са читавим низом стравичних локалитета. Ту Срби из Хрватске не могу ништа, а Хрватска, не стидећи се своjе прошлости и у настоjању да jе сакриjе, неће учинити. Остаjе то у обавези Србиjи, Израелу и њиховим диjаспорама, да снагом морала међународне заjеднице, створе услове и прибаве средства за ову људску обавезу.

Све ово говорим зарад истине и суживота jер, како народ каже, ако истину не ставимо на стол, тj не доживимо катарзу, нема могућности за прави суживот Срба и Хрвата на овим просторима. А то jе и услов за стабилност Балкана – закључуjе др Басташић.

Везане вијести:

Умро је Милан Басташић