Геноцид над Србима у Хрватској почео „Откосом“ новембра 1991.

Др Милан Басташић, властитом судбином и бројним доказима усташког геноцида над Србима, сведочи о злочинима који никад нису кажњени

„Пази и добро се чувај да не заборавиш догађаје што си их својим очима видео; нека ти не ишчезну из срца ни једног дана твога живота. Напротив, поучи о њима своју децу и децу њихове деце.“ (Пета књига Мојсијева, 4:9).

Правда | 19. – 22. децембар 2009. | Аутор: Данка Којадиновић

English

Преживео сам Јасеновац 1941. и „Откос“ на Билогори 1991.

Пуковник у пензији, хуманиста по опредељењу, доктор Милан Басташић, епидемиолог, доктор медицинских наука, један је од, сада већ малог броја, преживеле деце логораша Другог светског рата. До почетка последњег рата у Хрватској био је председник Секције бивше деце логораша у Загребу. То су била преживела српска дјеца Козаре, Кордуна, Баније, Лике, Славоније и Срема… Са десетинама хиљада српске, јеврејске и ромске деце из Хрватске и Босне (НДХ), доживео је, као дванаестогодишњак, ужасе усташких злочина током ИИ светског рата.

Пензионерске дана проводи пишући и сређујући доступну грађу, документе, записе, сведочења и властита сећања о трагедији Срба Билогоре од 1941. до 1945. у НДХ, али и 1991. у Туђмановој Хрватској.

Злочин не застарева

Одмерено, без жеље за сензационализмом, строго се придрзавајући фактографије, др. Басташић истиче:

Нисам веровао да се зло и геноцид из времена НДХ могу поновити, а јесу. Резултати статистике су поразни: Срби су били конститутиван народ и чинили су трећину становништва Хрватске пре ИИ светског рата (1938). (Потврђено и пописом Артура Хефнера, обавештајца АБВЕРА 1941.)

Крајем ИИ светског рата у Хрватској је било милион Срба мање.

До 1991. године у Хрватској је по попису било 12,5% Срба- Данас у “демократској еуропској” Хрватској Срби чине националну мањину од око 4% становништва и то су махом стари људи.

Куда и како су нестали Срби из Хрватске?!

На ово сложено, болно и често постављано питање, скоро седам деценија није било правог одговора.

Мозда је хрватска тужба против Србије поднета Међународном суду правде у Хагу шанса да се суоче чињенице и злочин геноцида (који не застарева) буде именован и осуђен.

Треба изнети истину и само истину – подвлачи др Басташић-уз изношење правих аргумената. Уместо да тужимо ми, тужили су они. Ни једног момента не желим да негирам чињенице о хрватским жртвама. Али, суд мора да узме у обзир континуитет злочина над Србима у Хрватској и, што је невероватно, понављање злочина на истим местима.

Геноцид на Билогори (1941. као и 1991.)

Наши политичари помињу само „Бљесак” и „Олују“!

Не, геноцид над Србима у последњем рату почео је “Откосом” 1991. у непризнатој држави Хрватској! – подвлачи др. Басташић.

Као образован човек који је деценијама радио у Загребу, студирао, докторирао, срастао с том средином, лепо живео с Хрватима, није, како каже, нити могао, нити желео да верује да су рат и понављање злочина могући.

– Када су негде јуна 1991. Срби из градова почели да доводе децу на Билогору (Западна Славонија), па затим да их шаљу даље, у Босну и Србију, иако се школа јос није завршила, да одрасли напуштају запослења и сами се склањају у гушће насељена српска села, нисам још желео да верујем да је рат поново покуцао на врата. Догађаји су ме разуверили

Др. Басташићу позната су сва страдања Срба у градовима Хрватске.

Масовне ликвидације Срба по градовима, с намером да се заплаше и напусте Хрватску, почеле су 1991.

У Сиску је убијено око 300 цивила, Осјеку, стотинак; 280 Срба из Загреба убијено је на Пакрачкој пољани.

Из Госпица је 16. октобра 1991. одведено 280 Срба(48 жена) у непознатом правцу.

Српска и хрватска страна и по овом питању износе различите чињенице: Срби сматрају да је жртава било далеко више, а Хрвати смањују број и до десет пута?!

Хјуман рајтс воч (ХRW) упозорава да породице преко 100 српских зртава рата, на првом месту из Сиска и Паулин Двора, као и многих других градова Хрватске, можда никада неће дочекати правду, јер је потребно да се смрт жртава прво оквалификује као ратни злочин. Како хрватски дрзавни одвјетник оклева(?!) лако може да се деси да после 15 година дела за убиства застаре?! Нема реакција ни ЕУ нити ОЕБС’а.

Др Басташић, подвлачи да истражује и записује, до у детаљ, места догађања, учеснике, време на простору Билогоре и родног Грубишног Поља. Зато, каже да у његовом раду нема нагађања – све је прецизно.

Почетак прогона

На Билогору, у Грубишно Поље почетком л991. доведени су милиционери Херцеговци, ваљда да Србе подсете на 1941. и 1942. – године крви и масовних погубљења. – истиче др. Басташић – Срби се поново позивају на информативне разговоре, односи међу комшијама су захладнели, почињу разна трвења, пишу се усташке пароле (Грубишнопољски лист бр. 91. 19. јули 1991. ) После хрватског изјашњавања за самосталност и отцепљење и Срби организују референдум за припајање општини Дарувар и САО Крајини. Полиција, тада још непризнате Хрватске (двадесетак полицајаца са три возила) скида српске заставе на гласачким мјестима! Почињу ноћна пушкарања. Зенге (ЗНГ) из Вировитице и Бјеловара први постављају пунктове у Грубишном Пољу и легитимишу пролазнике.

Аустроугарски геноцид

“Црна књига” или “Патња Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914. -1918. ” Владимира Ћоровица, историјско је сведочанство о злочинима и геноциду аустроугарских војника (нароцито шуцкора Муслимана, Мађара и Хрвата) над српским становништвом у Босни и Херцеговини.

Одвођење у логоре у Араду, Турању, Тулерсдорфу, Нежидеру, као и зверства над десетинама хиљада недужних људи, жена, деце, свештеника СПЦ, били су матрица за геноцид у ИИ светском рату за време НДХ.

Академик др Радован Самарџић уврстио је Владимира Ћоровица у 100 најзначајнијих Срба (Београд-Нови Сад, 1993. стр. 529-534).

12. августа 1991. почињу да заустављају возила и проверавају грађане у свом списку. И сам сам то доживео 12, 13. и 15. августа те године-говори др. Басташић.

Од 16. августа крећу, хапшења, киднаповања и физичка, смртоносна мучења Срба, у још правно важећој Југославији, од стране хрватских паравојних јединица. (Хрватска је међународно призната 15. јануара 1992. од стране Немачке).

Тога дана нестали су Билогорци: Спасо Милошевић, активни милиционер на боловању, Кекеровић Млађен, Дмитар Станић, Драган Мачак. Сви ови људи ишли су на свој посао. Шеф бјеловарске полиције Стојан Густин, пустио је свог пријатеља Кекеровића. За остале се не зна где су нестали. Касније следе даља хапшења, пребијања и нестајања невиних грађана, Срба. Хрватска страна лажно оптужује да је на Билогори била ЈНА. Ту су били само Билогорци и они, који су у страху за своју српску главу, ту потражили уточиште од наоружаних ХДЗ-оваца.

Приватне војске разних сумњивих људи постају власт, судије и егзекутори Срба, по властитим одлукама, у држави која се још зове Југославија. По сопственом признању првих 25 “калашњикова” ХДЗ чланови су примили и код Чесме извршили бојево гађање још октобра 1990. Судећи по свим светским и европским стандардима, ХДЗ је тада могао бити третиран искључиво као терористичка странка.

Крвави откос

У књизи”Откос” (издао ХДЗ) наведени су прецизни подаци о војној обуци чланова ХДЗ.

У септембру, наставља др. Басташић- почињу минирања српских кућа у Великим Зденцима и то док су укућани још унутра! Треба истаћи да нико од Зденчана не учествује у отпору злочинима нове хрватске власти. Ова минирања кућа била су део општег програма минирања српских кућа у Славонији, са циљем да се тако Срби истерају из Хрватске. Погледајте само колико је истовремено српских кућа минирано, на исти начин у исто време у суседној бјеловарској регији. Почетком новембра минирају се селективно и српске куће у Грубисном Пољу: Лазе Косановића, обе куће Стевана Ђукића, Живка Загорца, Боре Димића, др Милана Басташића и још неке. Дан пре Свих светих и на сам Дан мртвих, 1. новембра 1991. оружане снаге непризнате Хрватске, у акцији “Откос”, из свих праваца, извршиле су оружани напад на опкољену Билогору и у току два дана протерале из њихових кућа око 4000 држављана Југославије и Хрватске, српске националности.

У књизи “Све моје битке”(Бобетко) и “Откос”(Дебић и Делић) изнете су бројне неистине које вређају истину и достојанство сваког човека. На Билогори није било војника ЈНА, никакве југовојске, никаквих Србочетника, побуњеника и не знам шта све набројише. Били су тамо људи Билогоре, највише околни сељани и по који мештанин Грубишног Поља који су организовали самоодбрану, заштиту живота својих породица, избеглих ту, како не би доживели судбину већ страдалих. Борили су се док су могли, отприлике два дана, а онда су заједно са становништвом, у току једне ноћи напустили Билогору. После узмицања, пред најездом Туђманових бојовника, Срби су на ужем подручју Билогоре последњи дан пружили енергичан отпор. Иза њихових леђа, по разлоканим путевима, кретале су се колоне трактора са њиховим породицама из Ковачице, Зринске, Сибеника, Велике и мале Барне, Малог Грђевца, Тополовице и Гакова. Тих дана жива на термометру је пала на минус 15 Целзијусових.

Масакр пре „Бљеска“

Др. Басташић прегледа пажљиво прикупљене изјаве живих сведока и наставља:

Од Рашенице, како се зна, нападали су и тенкови, ваљда у намери да пресеку комуникацију збега. Међутим, ни један положај није пао! Сутрадан, бојовници су врло опрезно дошли до празних положаја бранилаца и нашли на празне ровове. Интересантно је да се у „Откосу“, битка на Билогори описује само начелно, ништа о току битке, о губицима, јунаштву ни зуц. Оно што нису могли сакрити то су непримерени злочини, минирања и паљевине кућа. Људе, Србе, који су остали у својим кућама, зверски су ликвидирали (Раде Кравић, Живко Мишчевић, Љубо и Љуба Орић заклани су у својим кућама и двориштима). Село Мали Грђевац спаљено је и минирано до темеља, ни једне српске куће није остало.

Егзодус српског становништва наставио се током децембра из даруварске и слатинске општине до предграђа Пакраца. Све то дешава се крајем 1991. у непризнатој држави Хрватској, од стране добро наоружаних и опремљених паравојних, снага и полиције Хрватске. У децембру 1991. године је у Западној Славонији, силом незаконитог хрватског оружја, своје куће напустило још око 7. 000 Срба, уз познати број убијених, закланих и несталих, као и попаљених десетина села. И зато, с пуним правом, питам господу политичаре, државнике, историчаре и правнике свих профила и потенцијала: зашто ћуте о терору и масакру над Србима у Западној Славонији, пре „Бљеска“, у међународно непризнатој, а српском крвљу натопљеној Хрватској?

По методу НДХ

Др Басташић указује на понављање метода НДХ и трагичну судбину хиљада Билогораца 1941. до 1945. године. 26. и 27. априла 1941. усташе су дигле из кревета 504 Србина из Грубишног Поља и околних села. Отерани су у логор “Даница” код Копривнице, одатле у Госпић, па у Јадовно на Велебиту и Слану на отоку Пагу. Из „Данице“ се вратило неколико стараца, један дечак млађи од 16 година и неки из мешовитих бракова. Сви остали су завршили у незапамћеним мукама: од маља, секире, или полуживи у ланцима стрмоглављени су у бездане Велебита. Неки су заклани током транспорта подвелебитским каналом према отоку Пагу. Постоје озбиљне индиције и докази да их је значајан, али неутврђен број, завршио у голготи Слане на отоку Пагу. Сведока о овим стратиштима наших очева, браће и родбине дуго није било. Ипак, појавили су се живи сведоци, међу њима и побегли са Велебита. Истине су дошле на светло дана, оне сведоче о страхотама и безумљу хрватских усташа, безумљу каквом нигде на свету нема примера. После хапшења Срба у Грубишном Пољу, сутрадан 28. априла 1941. , на тадашњем сајмишту у Гудовцу, убијено је 195 везаних, недужних Срба. Током лета 1941. преко 600 српских породица, 2500 жена и деце, протерано је у Србију. Тада 4/5. аугуста на свиреп начин у парку, центру Грубишног Поља измрцварено је и са разрезаним трбусима бачено са балкона тадашње Соколане пет недужних Срба. Крајем септембра и првих дана октобра 1942. у Грубишном Пољу и селима Билогоре усташе су поклале и поубијале преко 500 жена, деце и стараца. У логоре Сисак и Јасеновац отерано је 3000 Срба.

Два месеца у Јасеновцу

И мене су са 12 година отерали са мушкарцима у Јасеновац, али сам после два месеца ужаса Јасеновца, пуштен кући, срећним стицајем околности, тј. за мене се храбро заузела моја дивна учитељица из Грубишна Поља, Божица Орлушић. Била је ћерка проте Јована Марковића, кога су усташе л941. за браду одвеле до железничке станице и отпремиле у Цапраг, а одатле у Србију.

Сабласни логори за децу

– Нигде на свету није било посебних дечјих логора, као што је било у Хрватској (Јастребарско, Ријека код Крижеваца). Сви остали логори истовремено су били логори за све Србе, без обзира на пол и године.

У објављеној документацији Драгоја Лукића наведена су имена десетина хиљада српске деце, отетих од мајки, која су била затворена у систему логора Јасеновац или транспонована у Аустрију и Немачку као радна снага. Не знам да ли намерно или случајно, али стално се за страдалу децу у НДХ употребљава географски појам „козарачка деца“. Међутим, то су све српска деца Козаре, Поткозарја, Баније, Кордуна, Лике, Славоније, Срема. То су чињенице. Муслиманска села у Поткозарју усташе нису дирале, а комшије муслимани често су, заједно са усташама упадале и вршиле покољ по српским селима током Другог светског рата.

Са сетом и јос дечачким осмехом, Милан Басташић (79) говори о строгој и праведној учитељици, која је знала да повуче за уши, али и да респектно инсистира код усташког логорника, да мајци којој су већ убијени старији син, супруг, брат, девер и многи рођаци, дају пропусницу и врате из Јасеновца бар дванаестогодишњег Милана.

Октобра те 1942. године отпремљени смо у Јасеновац под грозном тортуром у сточним вагонима. Путовали смо од уторка до петка, без воде, без хране. Врата вагона се нису отварала до Јасеновца. То зло се не може описати – нормалан човек то не може да схвати. Тако су транспортоване и жене са малом децом до логора Сисак. Глад, хладноћа, тешки физички рад, никакви услови за спавање у баракама без пода, без врата и без огрева, свакодневна физичка злостављања заточеника, батинање на путу за рад на насипу, масовна одвођења на ликвидације и дању и ноћу, уносили су страх, безнађе, безизлазност… Без снаге, без воље, без икаквих услова за самоодржање, били смо безвољна маса погодна за све врсте ликвидације, без смисла и могућности било каквог отпора. Нас дечаке терали су на разне радове, у кухињи, чупање лана, рад на насипу. У кухињи би сакрили по који кромпир, ставили га у џеп, џеп зашили, те када је одећа ношена на прање, кромпир би се скувао. Такав поступак добављања хране, једног послеподнева главом је платило 16 људи, стрељани су пред свима пре вечере. Кад смо ујутро ишли на чупање лана, ту је још било крви и остатака мозга. Ликвидације су стално вршене одвођењем дугих колона заточеника ван логора, а нови заточеници, стално су долазили. Готово свакога јутра некога познатог више није било.

Убиства без суђења

Др Басташић подвлачи да се никада неће сазнати број српске деце и беба, отетих од мајки, умрлих у вагонима на пругама БиХ и Хрватске (НДХ), те људи бачених у Саву и околне мочваре, истичући пр том још један, и логички и лингвистички нонсенс:

Код нас у Славонији никада није било четника, али је било партизана. У Србији је било и четника и партизана. А они нас све називају четницима. Мени су убили оца јер је четник, брата јер је четник, стрица… Невероватно. И данас је тако. Кад су првих дана новембра 1991. године протерали становништво Билогоре, то су називали победом над четницима. У једном дневном листу пуном хвале о победи и увреда на рачун избеглих Срба, био је и списак ратних злочинаца! Па додадоше ту и реченицу: „међу четницима се налази и Др Милан Басташић.“ Ето утрпаше ме у тај списак, не међу ратне злочинце, него у додатку, ваљда да ми ипак пришију тај „свесрпски“ атрибут у Хрватској. Да кажем, као успут једну истину: на Билогори ја нисам био од 15. јула 1991. Па онда, прогласише ме виновником свих могућих догађања и злочина, подигоше оптужницу, расписаше потерницу и одредише ми притвор, уз напомену да сам им недоступан, благо мени. Пошто ме нису „доступили“, као четника ме нису могли ни ликвидирати, али онемогућили су ми повратак у моју кућу, одузели су ми слободу кретања, онемогућили располагање властитом имовином, онемогућили да посетим мајчин гроб и оне бездане на Велебиту и Слани, где ми усмртише оца и брата од осамнаест година, пошто су их претходно прогласили четницима. Како су мене оптужили, убили би ме без суђења као и многе друге и без оптужбе. Данас сам држављанин Србије, питам се: Мајко Србијо, ко ће да скине ове тешке лажи са моје личности? Спреман сам ићи пред сваки суд, са овом хрватском лажном оптужницом, али не и пред искључиво хрватски суд. Како то, да после не знам колико добрих међудржавних договора Србије и Хрватске, хрватско судство не прегледа и баци у кош лажне оптужнице, па и ту моју. Има ли ту правне или правосудне етике у судству државе која је на прагу да се окити еуропском демократијом? Морао сам изнети ову „ситницу“ јер ово је пример да су људска слобода, слобода кретања и људско достојанство у Хрватској, бар за Србе, ситница о којој нико не води рачуна, а хтели би у Европу.

Убице на слободи

Др Басташић истиче да за злочине на Билогори, па и оне у „Откосу“ у Хрватској од Хрвата није нико тужен нити процесуиран. Како постоји оправдана сумња у професионалност хрватског судства, а и многи сведоци су нестали или умиру, треба да се оформи неки непристрасни српско – хрватско – међународни суд који би размотрио случајеве Срба оптужених оптужницом Жупанијског суда у Бјеловару за повреде правила ратовања.

Статистички подаци су прецизни: Попис из 1931. казује да је на Билогори живело 12000 становника, и то 8000 Срба и 4000 католика, дакле не Хрвата. Данас на Билогори има око 700 (седамстотина) Срба.

Страва! То нико не помиње – подвлачи др. Басташић.

Прикривање злочина је злочин над истином

Стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома и осталих убијени су на најмонструозније начине у систему 26 усташких логора НДХ: Јасеновац, Јадовно (као системи логора), Јастребарско, Госпић, Даница, острво Паг, Стара Градишка, Сајмиште (чувари из НДХ), Тења, Ђаково, Керестинец, Лепоглава…

Елеонора Рузвелт, супруга Председника САД Теодора Рузвелта, означила је усташки геноцид једним од најгорих злочина у ИИ светском рату.

Његово прикривање, највећи је злочин над истином. Захваљујући Интернету данас је могуће наручити, али и прочитати делове књига Авра Манхатана посвећених генези усташких злочина, улози Ватикана, заташкавању Савезника. Све то било је недоступно читаоцима Титове Југославије. Деценијама, зарад братства и јединства, ћутало се о геноциду над Србима у Хрватској и БиХ (НДХ).

Заташкавање злочина

Спомен плочу Билогорцима убијеним 1941. поставили смо на железницкој станици у Грубишном пољу 1957. године. Исте године поставили смо спомен плоче и на Јадовну поред Шаранове јаме. Ова на Велебиту је полупана 1971. године. Поново је постављена, да би деведесетих година била опет уништена. Осамдесетих је направљен елаборат за Спомен обележје на Велебиту, један део је направљен, да би све стало деведесетих. Срби тамо не иду, а хрватски званичници повремено, појаве се ради еуропских потреба, као што је то била некаква ад хоц посета Стјепана Месића, са сарадницима, недостојним да стоје поред тога грозног стратишта Срба, жртава хрватских усташа. Ту се, ваљда, дошло, да би Месић изричито рекао, да: “бранећи антифашизам бранимо демокрацију“, што год да се под тим подразумева у данашњој Хрватској. Посета је прошла без представника локалних државних институција, а министар здравља, пореклом са тамошњег локалитета, знојио се уз Предсједника, мењајући гримасе.

А спомен обележје у Грубишном Пољу више пута је уништено.

Постављене плоче на железничкој станици у Грубишном Пољу (касније згради предузећа „Градитељ“) лупане су и обнављане. Педесет година од страдања пет стотина Срба, положен је 27. априла 1991. године Камен темељац за Спомен обележје жртвама од 26/27. априла 1941. године.

Некролог „Педесет година туге и сјећања“ одржао је Др Милан Басташић. Парастос у цркви Св. Ђурђа и освећење Камена темељца обавио је, Његово високо преосвештенство Митрополит Загребачко – Љубљански, господин Јован. Пригодан сценски програм извели су глумци КУД „Просвјета“ из Загреба. Камен темељац је у току рата извађен и нестао је у непознатом правцу. Склоњене су и бисте народних хероја, споменик жртвама у месном парку и Споменик устанку пред Скупштином општине.

Деца у Јастребарском

На питања о дијаметрално супротним виђењима преживелих Срба и хрватског естаблишмента и „Гласа Концила“ по питању дечјих логора у НДХ, др Басташић износи деценијама вагана размишљања.

Увек се питам коме су ти мали сужњи били криви? У Јастребарском (Јаски), Горњој Реци код Крижеваца отворен је први дечји логор, грозота које нигде није било. У том, иначе унијатском крају, 12. ВИИ 1942. основан је дечји логор. Сестре из реда Св. Винка Паулинског биле су задужене за децу. Не зна се тачан број деце која су ту допремљена, умрла, дата на усвајање.

Најпотреснији је запис локалног гробара, Фрање Иловара, који је био плаћан по “комаду”. По његовом дневнику који је објављен у склопу књиге „Дечји усташки логор Јастребарско“ (Гамбит, Јагодина, Душко Томић; “Путевима смрти Козарске дјеце“, Национални парк Козара) види се да је сахранио 496 „комада“ и то ван гробља (нису били католици већ православни) и то по налогу Берте Пулхерије (рођаке доглавника Мила Будака).

Дубоко се треба захвалити и поклонити свим племенитим људима који су тој деци мученицима дали комади хлеба, шољу чаја. Било је Хрвата који су и усвајали српску сирочад. Многи су имали проблема због тога, ко што су Дијана Будисављевиц, Др Бреслер и вредне активисткиње Црвеног крижа Хрватске – истиче др Басташић.

Међутим, основно је питање: зашто су десетине хиљада српске деце доведена у ту позицију да их „спасавају“ у вагонима и возовима ужаса или у Загребу. Мисли ли неко да су та јадна деца некако сама и добровољно отишла од родитеља? Морамо бити јасни, рећи гласно, јасно и децидирано: десетине хиљада српске дјеце, а најмање четрдесет хиљада, брутално и насилнички отето је са прса и из руку избезумљених, немоћних мајки! Онда су их гомилали гладне, жедне, без основног реда и неге, одбацивали дневни помор (Дневник Д. Будисављевиц) ко зна куда, трпали у сточне вагоне и те мале јаднике композицијама смрти, јада, страве и ужаса упућивали у Загреб и Јастребарско. То је права истина. Опет, хвала свим добрим људима који су им на било који начин помогли. Душко Лукић је с Јованом Кесаром у посебном издању “Борбе” навео имена и презимена страдале деце. Већина ће остати безимена.

Лажи Туђмана и Кухарића

Др Басташић упутио је протестно писмо кардиналу Кухарићу и Фрањи Туђману које је објављено у београдској „Експрес политици“.

– Осећао сам обавезу, као Председник Секције бивше деце логораша у Загребу, да јавно одговорим „узоритој господи“ која су својим присуством оскрнавила пијетет према свој деци логорашима која су боравила, умрла, или уморена у Јастребарском. Моје реаговање објавила је само“ Експрес Политика“.

Дечји логор као да није постојао

Последњи пут отишао сам у Јастребарско 1990. У спомен дому затекли смо групу људи који су уређивали неки обућарски локал. Од спомен-збирке ни трага ни гласа. Одем до тоалета и-тамо нађем паное “Не поновило се” са сликама деце страдалника из Јастребарског. Отишао сам после пар дана поново у Јастребарско с групом бивше деце-логораша. Одвео сам их у писоар да виде где је бачена спомен-збирка. Ништа нисмо смели ни да питамо ни да понесемо-такво је време било, страдали би…

На сајту општине Јастребарско налазе се лепе фотографије Јастребарског и околине. У историји места ни једном речју није поменуто постојање усташког дечјег логора, нити стотине сахрањене деце. Као да се ту никада, ништа није догодило.

Мислим да је с кардиналом Кухарићем Туђман стигао у Јастребарско баш на дан када су партизани у лето 1942. (26. август) ушли у Јастребарско и одвели старију децу са собом. Тај дан био је деценијама Дан Јастребарског. Е, тада се Туђман размахао како су се Срби у Другом светском рату борили под хрватским заставама и како су Хрвати спасавали Србе од окупатора!?

То је рекао у контексту: па шта сад ти Срби хоће и шта причају, кад их ми малтене опет хоћемо „штитити“. Узорити кардинал Кухарић говорио је пак, о школи веронауке у Јастребарском.

Ни једну једину реч нису прозборили о невиној, српској деци, страдалој и сахрањеној којих стотинак метара од места са кога су говорили!

Онда сам пресавио табак, узео Титова дела и цитирао им ста им је Тито поруцио из Столица. Затим сам, све у духу њихове “еванђеоске бризности“, нарочито Туђману, поручио да су 1941. скоро 98% партизана били Срби – Хрвата није било ни заставе да носе.

Узоритом кардиналу замерио сам што у свом “еванђеоском обраћању“ деци и верницима на тему “Школа вјеронаука“, није нити једном речи споменуо кости оне хришћанске деце, православне вере, којој часне сестре католичке цркве у Хрвата, нису дозволиле да се сахране на гробљу. . . .

Новинар “Експреса” објавио је моје ставове у тексту “Лажи узорите господе др. Ф. Туђмана и кардинала Фрање Кухарића“, каже Др Милан Басташић. “

Покатоличење Срба

М. Басташић: Они су врло вешто сва могућа документа и сведочења склањали, споменике рушили. Сматрају да су у праву када они траже да се не иде у прошлост, што је и логично: дубоко су свесни да је свако враћање у прошлост увид у њихову подлост! И зато су врло минуциозно уклањали све трагове.

1942. католичка црква покрстила је и мене и моју мајку и сестру. Да ћемо бити покрштени чули смо од Жидова којима су обећали да их неће слати у логоре ако их покрсте. Наравно да су их послали у логор, одакле се нису вратили. Нас су покрстили јуна или јула 1942. После напада партизана на то се нису освртали-побили су кога су стигли. Што нису поубијали, отерали су у Јасеновац и Сисак.

Негде осамдесетих, тражио сам преко пријатеља који су добри са католицким свештеником, молио сам да ми дају неки извод или потврду да сам католик, ваљда о томе постоји траг.

”А, не, то се не сме” – у глас су одговарали.

Док су православне цркве увек биле празне-тек нека бака с унучетом, да не смета код куће, католичке су увек биле пуне. У Племију (1991.), Иваново село, је стигао поп Баковић. У цркви су сви били прецизно инструирани за кога да гласају, кога да заокруже…

Др. Басташић показује бројне фотографије са стручних семинара, конгреса на којима је учествовао, путовања по свету, рада у болници у Загребу…

– Ја сам годинама живео и радио у Загребу. Срастао сам са том средином. И када бих опоменуо колеге који би некоме опсовали мајку, или нешто друго српско, да сам и ја Србин, увек би одговарали: ма то се не односи на тебе, пусти то.

Наравно, нисам могао да прихватим „Хрватско прољеће“ и Савку Кучар, Трипала.

Међутим, ту хрватску омладину сам на неки свој начин разумео. Уз оне старије националисте који су давали тон, ти млади Хрвати осећали су да има неких подозрења на Хрвате, да то мора да је неко масло из Србије, то, што неко, ето, њих, напада… Схватио сам да је то грозан историјски дефект – питање катарзе…

Уосталом, један од основних педагошких принципа гласи: нико не може да буде добро одгојен ако му се не каже истина… Та истина, никада до данас – од Хрвата, Хрватима није речена. А од њих би била најприхватљивија. Све што би рекли Срби, то не пали.

Не заборави, да се не понови

Др Милан Басташић тврди да је власт Фрање Туђмана учинила све како би сакрила трагове усташких злочина над Србима. У том послу, као и у заташкавању властитих недела, служила се и бруталном медијском манипулацијом.

– Када је убијена породица Зец, то је искориштено да се у невидљиву област гурну страдања свих осталих српских породица, стотина њих, по градовима и селима. Шта је са Сиском, Задром, Сплитом? Јадранка Косор примила је у аудијенцију преживеле чланове убијене породице Зец-каква бизарност… О стотинама других српских породица, које су имале сличан трагичан крај, ни помена.

Сведочанства о људском дну

Посебно значајно је дело „Магнум Цримен“, Хрвата Виктора Новака, који је имао увид у ватиканске архиве, а чије је ново издање (Гамбит, Јагодина) на прагу.

Др Басташић сакупио је значајну збирку књига, фотографија, докумената, које обрађују тему страдања Срба у последњем веку, посебно у логорима НДХ, од аутора са свих страна света. Новински исечци из “Арене”, ”Борбе”, фотографије, копије докумената, подупиру његово трагање за истином. Посебно значајним сматра дело Др Николе Николица, Хрвата: сведочења која је записао о геноциду усташа над српском, ромском и јеврејском децом у Јасеновцу.

-То су најсрамнији моменти људске историје: везивање жицом ручица тих анђеоских створења на леђа ради лакшег клања, отимање деце из мајчиних руку уз непримерене бруталности усташа, изгладњивање и уништавање… (Књига Козарачка дјеца и Јасеновачки логор смрти) – истиче др. Басташић.

– Посебна манипулација су ТВ снимци приказани на ТВ током посете г. Бозанића Јасеновцу. Приказане су просторије опремљене креветима на спрат, самице са WЦ шкољкама?! То је приказано тако да гледалац мозе да помисли да је то заиста тако било. Срамотно је и пред Богом и пред људима, лажи лансирати уз овако узориту персону. Можда је тога и било, али само за Влатка Мачека, за Андрију Хебранга, његову тада тек будућу супругу и њима, сличне… Ја сам, као и сви остали, спавао на земљи, влажној и хладној. Двојица људи са којима сам спавао, исплели су од шиба и прућа простирку преко које смо простирали крпару. Касније сам премештен са послом, па сам спавао на тавану једне радионице, али на бетону, на мојој крпари.

Испаде Јасеновац хостел? Срамота!

Јасеновац, машинерија геноцида

Удружење Јевреја “Магело” из Загреба поднело је захтев да Хрватска плати одшету логорашима из Хрватске.

– Један део деце логараша својевремено је добио некакву одштету од Немаца. Ја нити сам икада тражио, нити сам добио. Одштету су добили они у БиХ, а ја сам тамо дошао из Хрватске. У некакав последњи захтев уписан сам и ја. Видећемо што ће бити, ако доживимо… – каже др Басташић.

Најпре треба свету доказати шта је Јасеновац-додаје са сетом-да је можда и страшнији, по методама мучења од Дахауа, Матхаузена и Аушвица… Чињеница је да је један број људи живео од Јасеновца, уз Јасеновац, писао и задовољавао се тиме. Свет још нема праву димензију тог геноцида. У целих 50 година, никоме од свих тих умова око Јасеновца, није пало на памет да се међународно озваничи што је Јасеновац, да је то систем логора који је представљао јединствену машинерију геноцида и да као целина треба да уђе у историју и у свим могућим пертурбацијама, да мора да остане у целости. Овако имамо Јасеновац посебно, имамо Спомен подручје Доња Градина (ко у свету за њу зна?), Стара Градишка опет посебно, на путу заборава Брочице, Уштица, Јабланац, Млака…

Јевреји памте своје муке

– Можда нисам у праву, али замерам Београду. Није Београд и није Србија доживела Јасеновац као Срби у Хрватској и Босни. Од када се Босна поделила на ентитете, а ми истерани из Хрватске, нисмо ни на небу, ни на земљи. Узалудни су нам покушаји да се за своја права носимо са Хрватском државом, која је тамо појела све наше, а ни некретнине нам нису доступне.

Да ли би подржали идеју оснивања достојног музеја Геноцида?

– За сада нема другог места до ово неколико просторија Музеја геноцида у Београду. Свакако да треба направити прави Музеј геноцида. Хвала пуно Јеврејима јер су они организованији, продорнији-захваљујући њима приређена је изложба у Њу Јорку, постоји обележје Јасеновца.

Ипак, први пут усуђујем се да у јавност изнесем свој утисак: у медијима доминирају Јевреји и Јасеновац. У други план гурнути су Срби, Јасеновац, несрећни Роми. Треба поштовати све жртве – али не може се ван фактографије. Јасеновац је прављен и саграђен за уништење Срба. Тачно је да су га градили и Јевреји који су ту и трагично завршили. Трећем Рајху било је рационалније да велики број Јевреја заврши у Јадовну, у Слани на отоку Пагу и Јасеновцу.

Систем логора – Јадовно

Др Басташић истиче следећу чињеницу коју су и Јевреји и Срби потиснули у други план.

Морам да кажем да су места првих масовних и страшних трагедија Јевреја, а затим и Срба на простору Балкана, у такозваној Независној држави Хрватској, били Слана на отоку Пагу и крашке јаме, бездани Велебита око Јадовна.

Декларација о усташком геноциду

Др Милан Басташић верује да би откривање праве истине о усташким злочинима помогло и новим генерацијама Хрвата да прођу катарзу.

– Да су стотинама хиљада Хрвата познате ове чињенице, тешко је веровати да би клицали Томсону и певали „Јасеновац и Градишка стара“ – сматра Басташић.

– Као сто и ЕУ, САД, Русија, све демократске државе, а посебно сви парламенти који су већ усвојили декларацију о турском геноциду над Јерменима, имају моралну обавезу да усвоје и декларацију о хрватском геноциду и етноциду над Србима, Јеврејима и Ромима током НДХ, али и у „Откос“-у, “Бљеску“ и „Олуји“…

Декларацију морају да напишу непристрасни мислиоци, стручњаци, патриоте, јер нико не гаји излузију да би акутелни режим у Србији, за тако нешто, имао храбрости и одговорности – каже др Басташић.

Историјска је неправда према огромном броју јеврејских и српских жртава да је Систем усташких логора Јадовно (оток Паг, Велебитски канал, крашке јаме повише Карлобага и горе преко Алана до бездана код Гргина дола, Шаранове јаме и Девчић Драге) на неки начин занемарен, толико у сенци Система логора Јасеновац, јавности и свету непознат. Тај систем логора је несхватљивом брзином, само месец дана од оснивања НДХ, служио за огромне масовне ликвидације свакога дана!

То се свету мора рећи, то свет треба да зна. Дакле, не само Систем Јасеновца у тој Монструм држави, постојао је и страшан Систем логора Јадовно. Двотомна књига Др Ђуре Затезала о логора Јадовно за сада је једини вјеродостојан споменик, али затворен у две књиге. То је неисцрпан извор података за Пројекат и изградњу јединственог Спомен обелезја, са читавим низом стравичних локалитета. Ту Срби из Хрватске не могу ништа, а Хрватска, не стидећи се своје прошлости и у настојању да је сакрије, неће учинити. Остаје то у обавези Србији, Израелу и њиховим дијаспорама, да снагом морала међународне заједнице, створе услове и прибаве средства за ову људску обавезу.

Све ово говорим зарад истине и суживота јер, како народ каже, ако истину не ставимо на стол, тј не доживимо катарзу, нема могућности за прави суживот Срба и Хрвата на овим просторима. А то је и услов за стабилност Балкана – закључује др Басташић.

---

Везане вијести:

Акција Откос – тријумф усташтва и фашизма!

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

ПОГЛЕД: Басташић – Да се утврди Дан сећања на српске жртве (ВИДЕО)

Милан Басташић: Усташки терор не сме у заборав | Јадовно 1941.

Милан Басташић: У СУСРЕТ ГОДИШЊИЦИ ПРОБОЈА …

Милан Басташић: Жртве Билогоре и Јасеновац | Јадовно 1941.

Ранко Раделић: Милан је био истовремено и сјећање и споменик и опомена