General Milan Nedić nije pristao ni da samo tri srpska vojnika pošalje na Staljingrad!

S obzirom na pritisak da Srbija uvede sankcije Rusiji, treba povući paralelu sa još težim vremenom, sa pritiscima nacista 1941/2 godine da se srpski vojnici pošalju pod Staljingrad, na ruski front.

– Tada je predsednik okupacione vlade u Srbiji bio general Milan Nedić. Da zaštiti narod, prihvatio je da bude saradnik okupatora. Ali, u toj ključnoj stvari – slanja srpske vojske na Istočni front, pod Staljingrad – nije odstupio od svog stava: nijedan srpski vojnik neće pucati na rusku braću – Vršili su se pritisci na njega, ali nije popuštao, ni po cenu svog smenjivanja ili smenjivanja vlade. Zadnji pokušaj okupatora bio je simboličan: da srpska vlada pošalje na ruski front tri (3) vojnika sa jednom srpskom zastavom! I taj zahtev Milan Nedić je glatko odbio, znajući da mu to istorijsko pamćenje srpskog naroda nikada ne bi oprostilo – Za Srbe pravoslavne hrišćane uvođenje sankcija Rusiji značilo bi propast na duhovnom nivou, to bi bilo odricanje od sebe samoga i svoje biti, gubitak identiteta.

NAKON uvođenja sankcija Rusiji od strane zemalja Zapada, učestali su pritisci da se Srbija pridruži tim sankcijama. Očito se ne preza ni od najgrubljih pritisaka, kojima je izloženo rukovodstvo Srbije, koje je dosad ustrajavalo u neuvođenju sankcija Rusiji i samim tim u odbrani vitalnih nacionalnih interesa. U ovom stavu, rukovodstvo Srbije ima podršku velike većine građana Srbije, kao i podršku srpskih zajednica u susednim zemljama i srpske dijaspore.

Može se pretpostaviti da na političkoj sceni Srbije, među ljudima sponzorisanim iz stranih centara moći, ima i zagovornika sankcija, pod plaštom „nastavljanja puta evrointegracija”. Međutim, oni dobro znaju raspoloženje naroda, pa se trenutno ne oglašavaju javno. Kada razmišljamo o političkoj situaciji 2014. godine i pokušaju uvođenja sankcija Rusiji, ne možemo a da ne povučemo paralelu sa jednim još težim vremenom, sa pritiscima nacista 1941/2 godine da se srpski vojnici pošalju pod Staljingrad, na ruski front.

Tada je predsednik okupacione vlade u Srbiji bio general Milan Nedić, koji je iako srpski rodoljub (po uzoru na maršala Petena, francuskog rodoljuba), prihvatio nezahvalan posao vođenja vlade pod stranom okupacijom. Svestan da će biti optužen kao kolaboracionista posle rata, uzeo je taj težak teret na sebe, da bi presekao stanje u kome su vršene odmazde: 100 Srba za jednog ubijenog nacističkog vojnika. Da zaštiti narod, prihvatio je da bude saradnik okupatora. Međutim, general Milan Nedić je znao da i u tom položaju postoje granice koje se ne mogu preći. I u ključnoj stvari – slanja srpske vojske na Istočni front, pod Staljingrad – nije odstupio od svog stava: nijedan srpski vojnik neće pucati na rusku braću.

Vršili su se pritisci na njega, ali nije popuštao, ni po cenu svog smenjivanja ili smenjivanja vlade. Zadnji pokušaj okupatora bio je simboličan: da srpska vlada pošalje na ruski front tri (3) vojnika sa jednom srpskom zastavom! I taj zahtev Milan Nedić je glatko odbio, znajući da mu to istorijsko pamćenje srpskog naroda nikada ne bi oprostilo. I zbilja, danas možemo u tom pitanju da kažemo: hvala generalu Nediću što nijedan srpski metak nije ispaljen na rusku braću, što naši neprijatelji nisu mogli da se vesele tome.

Novodobno okupatori nastupaju suptilnije, oni su upakovani u celofan ekonomske okupacije i trude se da nastupaju pod plaštom „demokratije”. Manje je važno što su svojim delovanjem i šupljom, lako providnom retorikom, ogadili mnogim ljudima i samu reč „demokratija”.

Sada su na dnevni red postavili politički zahtev: da se Srbija pridruži sankcijama zapadnih zemalja protiv Rusije.

Budimo otvoreni: scenario guranja Ukrajine (a zatim i Rusije) u tragediju – pripremljen je u političkim laboratorijima 2-3 grada iz kojih sada dolaze zahtevi da se Rusiji uvedu sankcije (zbog jasnoće: među tim gradovima svakako nije Berlin).

Scenario u pogledu Rusije u velikoj meri nije uspeo jer Moskva nije ušla u zamku koja joj je spremana a u međuvremenu su, od maja do jula ove godine, i mnogi ljudi na Zapadu (barem onaj pametniji i čestitiji deo) progledali i pročitali zločinački i bedno primitivni scenario spremljen za izazivanje bratoubilačkog rata u Ukrajini.

Četiri su glavna razloga zašto Srbija ne sme da uvede sankciji Rusiji.

Krenuću po važnosti, onako kako ih ja vidim:

1) Duhovni i moralni razlog.

Za nas koji smo pravoslavni hrišćani, uvođenje sankcija Rusiji značilo bi propast na duhovnom nivou, to bi bilo odricanje od sebe samoga i svoje biti, gubitak identiteta. I sve to – za račun onih koji nam žele zlo!

Ovih dana navršava se 100 godina od ulaska Rusije u I. svetski rat. Sveti car Nikola Romanov ušao je u rat na strani Srbije iako je znao da je Rusija nespremna za rat (a unutrašnji neprijatelji u Rusiji spremni i dobro organizovani) i da rizikuje svoju vlast i opstanak Imperije.

Prevagnuli su razlozi koji nisu bili ni ekonomski, ni politički, ni vojni. Možemo slobodno reći: prevagnuli su razlozi, koji su u sferi duhovne dimenzije.

Za one koji nisu verujući, možemo navesti i razlog moralnosti: zar uvoditi sankcije nekome, ko te je podržavao zadnju deceniju u svim ključnim pitanjima državnog integriteta (Kosovo i Metohija), ali i u nekim drugim važnim pitanjima. Lošim vratiti učinjeno dobro? Bilo bi to amoralno!

Pustimo po strani neke nebulozne traktate koji spominju neaktivnost Rusije prilikom raspada Jugoslavije 1991. i vojnog napada i otimanja Kosova 1999. godine. I oni sami znaju da Rusija 2014. nije Rusija iz 1991 ili 1999., kada su, u tranzicijskom periodu, eksponenti tuđih ekonomskih centara moći (privremeno, na sreću) preuzeli veći deo bruto proizvoda Rusije. Odnos snaga u samoj Moskvi danas je drugačiji.

2) Politički razlog.

Uvođenje sankcija Rusiji bilo bi ravno političkom samoubistvu. Pridružiti se napadu na nekoga, ko ti je najpouzdaniji politički oslonac, bilo bi ne samo bez svakog političkog rezona, već upravo suludo.

3) Ekonomski razlog.

Tradicionalno najveći ekonomski partneri Srbije bili su i jesu zemlje centralne Evrope (Nemačka, Italija itd.), Rusija i zemlje bivše Jugoslavije. Mogućnosti saradnje sa Rusijom na ekonomskom polju su ogromne, skoro neograničene.

Sa malo više rada, srpski izvoz u Rusiju, koji se sada kreće oko desetak procenata, mogao bi da pređe 20%. Mogućnosti ruskih investicija u Srbiju takođe su velike. Rusija je stabilan dobavljač energenata Srbiji, a uslovi nabavke gasa su povoljni, potencijali saradnje u energetici jako dobri.

Zar se odreći svega toga nizašta?

Srbija mora da nastavi sa projektom Južni tok. Svedoci smo da i države Evropske unije u susedstvu Srbije (Mađarska, Austrija) hrabro štite svoje važne ekonomske interese i nastavljaju sa projektom gasovoda Južni tok.

Neuvođenje sankcija Rusiji neće imati nikakve negativne posledice za odnose sa drugim državama, a EU integracije – to je duga priča sa neizvesnim ishodom, koju će druga strana rastezati u nedogled. Skorog primanja biti neće, a niko ne zna šta će se događati u sledećem periodu. Očito dolaze vrlo turbulentna vremena.

Iz svega gore navedenog sledi: Srbija ne sme da se pridruži sankcijama protiv Rusije i u tom pogledu treba podržati vladajuću srpsku politiku. Drugačiji stav bio bi katastrofalan za srpsku državu, ali i za srpski narod u celini.

P.S.

Pre nekoliko dana sam gledao na Jutjubu jedan kratak futuristički film ukrajinskog političara i političkog analitičara Vladislava Anatoljeviča Krivobokova, pobornika evroazijskog političkog koncepta, i jedan njegov tekst, koji su me naterali na razmišljanje o političkim događanjima koja se približavaju velikom brzinom.

Film je snimljen 2012. i u njemu se prikazuje rat u Ukrajini 2015. godine. Ratna događanja – kao raspad Jugoslavije 1991., kao ono što gledamo na TV ekranima u Ukrajini ovih dana. Nisam mogao da verujem! Pogledao sam i komentare iz 2012. godine: autor je tada nazivan »smešnim«. Međutim, događaji koje je predvideo počeli su da se dešavaju posle samo dve godine, čak brže od njegovih predviđanja.

Zatim sam pročitao tekst istog autora iz maja ove, 2014.  V. A. Krivobokov u tom članku iznosi predviđanje, da će do 2018. doći do sukoba interesa SAD i Evropske unije, koji će te godine rezultirati raspadom EU. U ovom (kratkom) članku je i jedan citat nemačkog ministra spoljnih poslova Štajnmajera, u kome se upoređuju situacije iz 1914. i 2014.

Ovo znači da su i mnogi u političkim elitama svesni velike ratne opasnosti.

Događaji kreću brzim tokom, u neizvesnom pravcu. Još ima vremena da pamet nadvlada, da se spreče rat i razaranja u Evropi.

Piše: Nikola MILOVANČEV, (autor članka je član Srpskog liberalnog saveta)

Vezane vijesti:

General Milan Nedić – izdajnik, ili prorok srpskog stradanja?

Okupiranom Srbijom haralo 12 vojski