Gelton: Apokalipsa Velikog rata nauk i za danas

Francuski istoričar Frederik Gelton za „Novosti“ o Prvom svetskom ratu i

sarajevskom atentatu: Sve što se dogodilo bilo je iznenađujuće. Pucanj
Gavrila Principa nije uzrok svetskog sukoba

FRANCUSKI istoričar Frederik Gelton boravio je ovih dana u
Beogradu, kao jedan od učesnika naučnog skupa posvećenog 100-godišnjici
Prvog svetskog rata, koji je organizovala Srpska akademija nauka i
umetnosti.

Gelton je bio predavač istorije međunarodnih odnosa na
Institutu političkih studija u Parizu, i vojne istorije na Visokoj školi
Sen Sir. Radio je kao istoričar u Ministarstvu odbrane Francuske, a u
evropskoj naučnoj javnosti poznat je kao jedan od najboljih poznavalaca
istorije.

Naša kulturna javnost imala je priliku da
čuje njegovo predavanje u Jugoslovenskoj kinoteci, pred projekciju
petosatnog televizijskog serijala „Apokalipsa, Prvi svetski rat“, koji
je nedavno premijerno prikazan na francuskom nacionalnom kanalu.

–
Serijal je nastao na osnovu više od pet stotina sati filmskog arhivskog
dokumentarnog materijala, koji, u velikom delu, do sada nije bio
objavljen, i zabeležio je ogromnu gledanost u Francuskoj – kaže Frederik
Gelton, za „Novosti“. – Značajan deo materijala dala je i Jugoslovenska
kinoteka, i ovaj serijal zaista vodi gledaoce kroz bojna polja, misli
državnika i vojnika na frontu, ali i civila u pozadini, zahvaljujući tako
retkim, prvim amaterskim snimcima.

* I u Srpskoj akademiji nauka imali ste zanimljivo predavanje?

–
Tu sam govorio o političkoj istoriji perioda koji je doveo do početka
Prvog svetskog rata i o francuskom pukovniku Furnijeu, koji je boravio u
Beogradu od 1912. do februara 1916. godine. Pukovnik Furnije pratio je
čitavo povlačenje srpske vojske sve do Albanije i ispisao oko osam
stotina stranica o događajima u Srbiji i o herojskoj srpskoj vojsci.

* Koja istorijska činjenica o Velikom ratu ni danas nije dovoljno rasvetljena i predstavlja kontroverzu?

– Svaka zemlja ima neku svoju kontroverzu i
polemiku. U Francuskoj je, recimo, aktuelna debata o vojnicima koji su
se odlučivali na samoubistvo, jer se događaji tokom rata nisu odvijali
onako kako su oni smatrali da bi trebalo. Ovde i u delu Evrope prisutna
je kontroverza o ulozi Balkana u Velikom ratu, ko je bio Gavrilo
Princip, i šta je u to vreme bila Mlada Bosna.

* Ko je za vas, kao istoričara, Gavrilo Princip?

–
Veoma je teško da se na nacionalnu istoriju gleda kroz vizuru jedne
„afere“, kao što je i ova koja se odnosi na Gavrila Principa, ako
istraživač nije totalno uključen u nju. Da sam se kao istoričar fokusirao
na sarajevski događaj, krenuo bih pre svega od toga što bih naučio
nemački i srpski jezik, i počeo da pretražujem sve arhive koji postoje o
tom događaju. Ne da bih saznao da li je Gavrilo Princip bio dobar ili
loš, ili da li je Ferdinand bio strašan tiranin, već da bih razumeo šta
se dogodilo.

Istorija ne služi ničemu, i još je vrlo
opasna ukoliko je savremenici koriste da bi dali dobre ili loše ocene
prošlosti. Istorija može da nas uči samo onda kada omogućava da se
zaista razume neki događaj. Ako uzmemo primer Gavrila Principa, onda
treba razumeti zašto jedan, pre svega mladi čovek koji živi u Bosni i
Hercegovini, koja tada pripada Austrougarskom carstvu, čiji su roditelji
poreklom Srbi, postaje pripadnik jednog pokreta koji se zove Mlada
Bosna, a kad brani svoje ideje, predstavlja se kao Jugosloven. Ono što
je, dakle, neophodno jeste razumeti tadašnji ambijent na Balkanu, i zbog
čega se Princip sa svojom grupom, koja je pritom pokazala mnogo
amaterstva, odlučuje na atentat.

Ono što je
neverovatno kod istorije, i fascinantno, to je slučajnost – kako se
dogodilo da se automobil sa prestolonaslednikom Ferdinandom i njegovom
suprugom zaustavio baš na mestu gde se nalazio Gavrilo Princip, mladi,
neiskusni momak koji je bio i slabovid, i kako je uspeo da ih ubije samo
jednim metkom. Ali, Gavrilo Princip i Sarajevski atentat nisu uzrok
Velikog rata, nije taj događaj uveo svet u strašnu apokalipsu.

* Da li se danas sasvim jasno mogu sagledati svi pravi uzroci Velikog rata?

–
Početkom dvadesetog veka, u političkim pravilima epohe, rat počinje onda
kada jedna država objavi rat drugoj državi, dakle, kada Austrougarsko
carstvo objavljuje rat Kraljevini Srbiji. Između ta dva trenutka, bilo da
se radi o lokalnom odnosu, kao što je taj između Srbije i Austrougarske,
ili odnosu zemalja na nivou Evrope, koriste se diplomatski pregovori.

Treba
konstatovati činjenicu da je čitav sistem diplomatskih pregovora, na
nivou evropskih država, koji je trebalo da upravljaju krizom, u to vreme
bio blokiran. Kad se to dogodi, onda sve države brzo ulaze u rat. Ono
što je, po mom mišljenju, važno da se izuči to su uslovi u kojima su svi
akteri tog vremena, u stvari, bili nesposobni da upravljaju tako velikom
međunarodnom krizom koja je krenula da se razvija. Jer, sve dok rat nije objavljen, mogućnost za pregovore postoji.

* Koje istorijske faktore tog vremena vi izdvajate?

–
Vrlo važan faktor je to što su evropske države tih godina, 1912. i
1913, bile društva koja nisu smatrala da će doći do rata, ali su
istovremeno bila suočena sa vojnim, materijalnim i teritorijalnim
rivalitetom koji su u to vreme bili veoma važni. Evropske ekonomije
takođe se nisu spremale za rat, iz prostog razloga što nijedna ekonomija
tih zemalja ne bi idržala takav događaj.

Po mom
mišljenju, mnogo važnija od atentata u Sarajevu bila je činjenica što su
državnici tih zemalja smatrali da će, i ako izbije rat, on biti kratak,
jer niko nema dovoljno para za dugi rat. A, pošto će biti kratak, treba
delovati i ići brzo. I čim je tenzija došla do vrha, sve vojske velikih
evropskih sila zatražile su od svojih vlada da ubrzaju mobilizaciju
misleći da će, ako odmah ne stupe u rat, biti poraženi. Ono što,
međutim, niko nije shvatio, to je da će sve države uspeti da vode jedan
dug, strašan, i vrlo krvav rat. Prvi svetski rat je rat neočekivanog –
sve što se dogodilo, bilo je iznenađujuće.

* Danas neki nemački istoričari navode da su Nemačka i Austrougarska mnogo ranije krenule sa pripremama za rat?

–
Ne bih davao jednostavne ocene. Jer, jedna od karakteristika čitavog
tog perioda za Francuze počinje još 1871. godine, kada je proklamacijom u
Versaju pruski kralj Vilhelm Prvi proglašen prvim carem novostvorenog
nemačkog carstva. Strah od germanizma, pošto su Francuzi 1870. izgubili
Pruski rat, bio je veliki, i želeli su da stvore novu, jaku vojsku koja
će moći da se bori protiv Nemačke.

S druge strane,
Nemci su bili svesni da su Francuzima oteli deo teritorije i smatrali su
da će oni jednog dana uzvratiti ratom, pa je i Nemačka gradila snažnu
vojsku. Rusi su početkom prošlog veka bili u periodu ubrzanog
industrijskog razvoja, mada njihova vojna moć nije bila onakva kakvom su
je u Evropi zamišljali. Hteli su da osnaže uticaj na Balkanu koji je
počeo da se gubi, pa su sa Francuzima našli zajednički interes i
sklopili savez 1893. godine. Nemačka se plašila tog saveza, a Velika
Britanija se plašila Rusije, pa je 1902. godine sklopila savez sa
Japanom. Austrougarska je bila svesna da njena imperija polako odumire –
Srbi su je, iako mali, ipak izazivali i plašili, a njihova pobeda u
balkanskim ratovima predstavljala je uvredu za njihov prestiž …

Tu
je još jedan vrlo važan faktor koji je uticao na početak Velikog rata, a
to je raspad Otomanskog carstva. To je, dakle, vrlo složen period u
kojem su svi spremni na rat, svi imaju snažne vojske jer se nekoga
plaše, svi traže neku mogućnost da negde „izravnaju račune“ i oslobode
se svojih problema, a istovremeno, niko ne veruje da će do rata doći.
Oni koji su odlučivali o Evropi 1913. i 1914. godine nisu čuli upozorenja
istorije, a istorija nas uvek upozorava. Smatram da se istoričari koji
danas traže jednostavno objašnjenje za uzroke Prvog svetskog rata duboko
varaju, jer je to vreme toliko složeno.

* Šta biste vi rekli na sintagmu da se „istorija stalno ponavlja, ili kao tragedija, ili kao farsa“?

–
Reći ću nešto što je u suštini mog razmišljanja – istorija je ono što mi
odlučimo da od nje napravimo. Ako koristimo istoriju da bismo uspeli bolje
da se razumemo, onda imamo mogućnost da gradimo zajedničku budućnost.
Ali, ako nam istorija služi da nalazimo argumente da bismo se
suprotstavili nekom drugom, vrlo lako može opet da dođe do istih
događaja.

Za priču o Prvom svetskom ratu, a to bi se
moglo reći i za Drugi svetski rat, za Francusku je najvažniji trenutak,
a možda je to i odgovor na ovo pitanje, dan kada je general De Gol kao
predsednik države 1962. godine pozvao nemačkog kancelara Adenauera da
dođe u Pariz. De Gol je insistirao da se prvo sastanu u katedrali Rens,
gde su se krunisali svi francuski kraljevi, a koju su Nemci zapalili
tokom Prvog svetskog rata. Umesto da ga primi kao jednog političara,
zvaničnog predstavnika Nemačke, on ga je pozvao i u svoju kuću, kao
prijatelja, i rekao mu – „sada ćemo živeti dalje“. Neko ko je kao De Gol
odličan poznavalac istorije, može da shvati koliku važnost za narode
ovih zemalja, za male, obične ljude koji su uvek najveće žrtve svih
istorijskih točkova, ima ovakav gest.

Da su Francuzi
govorili Nemcima: „Vi ste ubili milion i četiri stotine hiljada ljudi
tokom Prvog svetskog rata, vi ste nas okupirali, ubijali, pljačkali i
bombardovali tokom Drugog svetskog rata“ – nikada ne bismo izašli iz
začaranog kruga ratova i mržnji. Prošlost ne treba zaboraviti, ali se ona
pamti da bi se razumela, i da se ne bi ponovo preživljavalo ono tragično
što je bilo u njoj.

*
Ne vidimo danas, nažalost, mnogo tih mudrih gestova u Evropi –
zloupotrebljavaju se brojne polemike o Prvom svetskom ratu, falsifikuju
se istorijske činjenice i stavljaju u službu aktuelnih politika?

–
Živimo u slobodnom svetu i, nažalost, ne možemo da zabranimo
manipulativno tumačenje istorije. Na takve polemike treba odgovoriti
verodostojnim podacima i činjenicama, ne dozvoljavajući im da imaju
odjeka. Ali, s druge strane, život je veoma ubrzan, nemamo mnogo vremena
za gubljenje da bismo se bavili iskonstruisanim polemikama, jer imamo
mnogo značajnijih stvari koje bi trebalo da uradimo. Ostavimo one koji
žele da polemišu, i ne ulazimo u tu igru. To je moj lični osećaj.

Piše: Radmila RADOSAVLjEVIĆ

Izvor: Večernje Novosti