Гелтон: Апокалипса Великог рата наук и за данас

Француски историчар Фредерик Гелтон за „Новости“ о Првом светском рату и

сараjевском атентату: Све што се догодило било jе изненађуjуће. Пуцањ
Гаврила Принципа ниjе узрок светског сукоба

ФРАНЦУСКИ историчар Фредерик Гелтон боравио jе ових дана у
Београду, као jедан од учесника научног скупа посвећеног 100-годишњици
Првог светског рата, коjи jе организовала Српска академиjа наука и
уметности.

Гелтон jе био предавач историjе међународних односа на
Институту политичких студиjа у Паризу, и воjне историjе на Високоj школи
Сен Сир. Радио jе као историчар у Министарству одбране Француске, а у
европскоj научноj jавности познат jе као jедан од наjбољих познавалаца
историjе.

Наша културна jавност имала jе прилику да
чуjе његово предавање у Југословенскоj кинотеци, пред проjекциjу
петосатног телевизиjског сериjала „Апокалипса, Први светски рат“, коjи
jе недавно премиjерно приказан на француском националном каналу.

–
Сериjал jе настао на основу више од пет стотина сати филмског архивског
документарног материjала, коjи, у великом делу, до сада ниjе био
обjављен, и забележио jе огромну гледаност у Францускоj – каже Фредерик
Гелтон, за „Новости“. – Значаjан део материjала дала jе и Југословенска
кинотека, и оваj сериjал заиста води гледаоце кроз боjна поља, мисли
државника и воjника на фронту, али и цивила у позадини, захваљуjући тако
ретким, првим аматерским снимцима.

* И у Српскоj академиjи наука имали сте занимљиво предавање?

–
Ту сам говорио о политичкоj историjи периода коjи jе довео до почетка
Првог светског рата и о француском пуковнику Фурниjеу, коjи jе боравио у
Београду од 1912. до фебруара 1916. године. Пуковник Фурниjе пратио jе
читаво повлачење српске воjске све до Албаниjе и исписао око осам
стотина страница о догађаjима у Србиjи и о хероjскоj српскоj воjсци.

* Коjа историjска чињеница о Великом рату ни данас ниjе довољно расветљена и представља контроверзу?

– Свака земља има неку своjу контроверзу и
полемику. У Францускоj jе, рецимо, актуелна дебата о воjницима коjи су
се одлучивали на самоубиство, jер се догађаjи током рата нису одвиjали
онако како су они сматрали да би требало. Овде и у делу Европе присутна
jе контроверза о улози Балкана у Великом рату, ко jе био Гаврило
Принцип, и шта jе у то време била Млада Босна.

* Ко jе за вас, као историчара, Гаврило Принцип?

–
Веома jе тешко да се на националну историjу гледа кроз визуру jедне
„афере“, као што jе и ова коjа се односи на Гаврила Принципа, ако
истраживач ниjе тотално укључен у њу. Да сам се као историчар фокусирао
на сараjевски догађаj, кренуо бих пре свега од тога што бих научио
немачки и српски jезик, и почео да претражуjем све архиве коjи постоjе о
том догађаjу. Не да бих сазнао да ли jе Гаврило Принцип био добар или
лош, или да ли jе Фердинанд био страшан тиранин, већ да бих разумео шта
се догодило.

Историjа не служи ничему, и jош jе врло
опасна уколико jе савременици користе да би дали добре или лоше оцене
прошлости. Историjа може да нас учи само онда када омогућава да се
заиста разуме неки догађаj. Ако узмемо пример Гаврила Принципа, онда
треба разумети зашто jедан, пре свега млади човек коjи живи у Босни и
Херцеговини, коjа тада припада Аустроугарском царству, чиjи су родитељи
пореклом Срби, постаjе припадник jедног покрета коjи се зове Млада
Босна, а кад брани своjе идеjе, представља се као Југословен. Оно што
jе, дакле, неопходно jесте разумети тадашњи амбиjент на Балкану, и због
чега се Принцип са своjом групом, коjа jе притом показала много
аматерства, одлучуjе на атентат.

Оно што jе
невероватно код историjе, и фасцинантно, то jе случаjност – како се
догодило да се аутомобил са престолонаследником Фердинандом и његовом
супругом зауставио баш на месту где се налазио Гаврило Принцип, млади,
неискусни момак коjи jе био и слабовид, и како jе успео да их убиjе само
jедним метком. Али, Гаврило Принцип и Сараjевски атентат нису узрок
Великог рата, ниjе таj догађаj увео свет у страшну апокалипсу.

* Да ли се данас сасвим jасно могу сагледати сви прави узроци Великог рата?

–
Почетком двадесетог века, у политичким правилима епохе, рат почиње онда
када jедна држава обjави рат другоj држави, дакле, када Аустроугарско
царство обjављуjе рат Краљевини Србиjи. Између та два тренутка, било да
се ради о локалном односу, као што jе таj између Србиjе и Аустроугарске,
или односу земаља на нивоу Европе, користе се дипломатски преговори.

Треба
констатовати чињеницу да jе читав систем дипломатских преговора, на
нивоу европских држава, коjи jе требало да управљаjу кризом, у то време
био блокиран. Кад се то догоди, онда све државе брзо улазе у рат. Оно
што jе, по мом мишљењу, важно да се изучи то су услови у коjима су сви
актери тог времена, у ствари, били неспособни да управљаjу тако великом
међународном кризом коjа jе кренула да се развиjа. Јер, све док рат ниjе обjављен, могућност за преговоре постоjи.

* Коjе историjске факторе тог времена ви издваjате?

–
Врло важан фактор jе то што су европске државе тих година, 1912. и
1913, биле друштва коjа нису сматрала да ће доћи до рата, али су
истовремено била суочена са воjним, материjалним и териториjалним
ривалитетом коjи су у то време били веома важни. Европске економиjе
такође се нису спремале за рат, из простог разлога што ниjедна економиjа
тих земаља не би идржала такав догађаj.

По мом
мишљењу, много важниjа од атентата у Сараjеву била jе чињеница што су
државници тих земаља сматрали да ће, и ако избиjе рат, он бити кратак,
jер нико нема довољно пара за дуги рат. А, пошто ће бити кратак, треба
деловати и ићи брзо. И чим jе тензиjа дошла до врха, све воjске великих
европских сила затражиле су од своjих влада да убрзаjу мобилизациjу
мислећи да ће, ако одмах не ступе у рат, бити поражени. Оно што,
међутим, нико ниjе схватио, то jе да ће све државе успети да воде jедан
дуг, страшан, и врло крвав рат. Први светски рат jе рат неочекиваног –
све што се догодило, било jе изненађуjуће.

* Данас неки немачки историчари наводе да су Немачка и Аустроугарска много раниjе кренуле са припремама за рат?

–
Не бих давао jедноставне оцене. Јер, jедна од карактеристика читавог
тог периода за Французе почиње jош 1871. године, када jе прокламациjом у
Версаjу пруски краљ Вилхелм Први проглашен првим царем новоствореног
немачког царства. Страх од германизма, пошто су Французи 1870. изгубили
Пруски рат, био jе велики, и желели су да створе нову, jаку воjску коjа
ће моћи да се бори против Немачке.

С друге стране,
Немци су били свесни да су Французима отели део териториjе и сматрали су
да ће они jедног дана узвратити ратом, па jе и Немачка градила снажну
воjску. Руси су почетком прошлог века били у периоду убрзаног
индустриjског развоjа, мада њихова воjна моћ ниjе била онаква каквом су
jе у Европи замишљали. Хтели су да оснаже утицаj на Балкану коjи jе
почео да се губи, па су са Французима нашли заjеднички интерес и
склопили савез 1893. године. Немачка се плашила тог савеза, а Велика
Британиjа се плашила Русиjе, па jе 1902. године склопила савез са
Јапаном. Аустроугарска jе била свесна да њена империjа полако одумире –
Срби су jе, иако мали, ипак изазивали и плашили, а њихова победа у
балканским ратовима представљала jе увреду за њихов престиж …

Ту
jе jош jедан врло важан фактор коjи jе утицао на почетак Великог рата, а
то jе распад Отоманског царства. То jе, дакле, врло сложен период у
коjем су сви спремни на рат, сви имаjу снажне воjске jер се некога
плаше, сви траже неку могућност да негде „изравнаjу рачуне“ и ослободе
се своjих проблема, а истовремено, нико не веруjе да ће до рата доћи.
Они коjи су одлучивали о Европи 1913. и 1914. године нису чули упозорења
историjе, а историjа нас увек упозорава. Сматрам да се историчари коjи
данас траже jедноставно обjашњење за узроке Првог светског рата дубоко
вараjу, jер jе то време толико сложено.

* Шта бисте ви рекли на синтагму да се „историjа стално понавља, или као трагедиjа, или као фарса“?

–
Рећи ћу нешто што jе у суштини мог размишљања – историjа jе оно што ми
одлучимо да од ње направимо. Ако користимо историjу да бисмо успели боље
да се разумемо, онда имамо могућност да градимо заjедничку будућност.
Али, ако нам историjа служи да налазимо аргументе да бисмо се
супротставили неком другом, врло лако може опет да дође до истих
догађаjа.

За причу о Првом светском рату, а то би се
могло рећи и за Други светски рат, за Француску jе наjважниjи тренутак,
а можда jе то и одговор на ово питање, дан када jе генерал Де Гол као
председник државе 1962. године позвао немачког канцелара Аденауера да
дође у Париз. Де Гол jе инсистирао да се прво састану у катедрали Ренс,
где су се крунисали сви француски краљеви, а коjу су Немци запалили
током Првог светског рата. Уместо да га прими као jедног политичара,
званичног представника Немачке, он га jе позвао и у своjу кућу, као
приjатеља, и рекао му – „сада ћемо живети даље“. Неко ко jе као Де Гол
одличан познавалац историjе, може да схвати колику важност за народе
ових земаља, за мале, обичне људе коjи су увек наjвеће жртве свих
историjских точкова, има овакав гест.

Да су Французи
говорили Немцима: „Ви сте убили милион и четири стотине хиљада људи
током Првог светског рата, ви сте нас окупирали, убиjали, пљачкали и
бомбардовали током Другог светског рата“ – никада не бисмо изашли из
зачараног круга ратова и мржњи. Прошлост не треба заборавити, али се она
памти да би се разумела, и да се не би поново преживљавало оно трагично
што jе било у њоj.

*
Не видимо данас, нажалост, много тих мудрих гестова у Европи –
злоупотребљаваjу се броjне полемике о Првом светском рату, фалсификуjу
се историjске чињенице и стављаjу у службу актуелних политика?

–
Живимо у слободном свету и, нажалост, не можемо да забранимо
манипулативно тумачење историjе. На такве полемике треба одговорити
веродостоjним подацима и чињеницама, не дозвољаваjући им да имаjу
одjека. Али, с друге стране, живот jе веома убрзан, немамо много времена
за губљење да бисмо се бавили исконструисаним полемикама, jер имамо
много значаjниjих ствари коjе би требало да урадимо. Оставимо оне коjи
желе да полемишу, и не улазимо у ту игру. То jе моj лични осећаj.

Пише: Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ

Извор: Вечерње Новости