Gdje su i kako žive srpske izbjeglice?

Iznenadili ste nas! Obično se neko pojavi kada je bitan datum za izbeglice, poput godišnjice „Oluje“. Svim ostalim danima mi smo – zaboravljeni…

Izbjeglice u kolektivnom centru u Krnjači

Ovako nas je u kolektivnom centru u Krnjači dočekala jedna Ličanka koja je sa 10 godina, u vreme ratova devedestih, došla u Srbiju i čitavu mladost provodi u kolektivnim centrima.

Nije nam ovde mesto

Dok se srpska deca rađaju i odrastaju u kolektivnim centrima, gubeći nadu da će ikada započeti normalan život, u susedne barake počeli su da pristižu azilanti, nesrećnici sa Bliskog istoka.

Srbi se, kako kažu, dobro slažu s njima. Ponosni su što su Srbija i njeni građani otvorili srce i pomogli hiljadama migranata, ali im nije pravo. Ipak, i posle 20 godina čekanja boljeg sutra u neljudskim uslovima kolektivnih centara, srpske izbeglice su pune humanosti i razumevanja za migrante u nesreći koji spavaju u blatu beogradskih parkova.

– Žao mi je sirijskih izbeglica. I ja sam prošla kroz tu golgotu. Svaka čast što njima pomažu – i treba! Ali, ko je obratio pažnju ovih godina na nas, pitao gde smo i kako se osećamo? Trinaest godina sam ovde. Znate, oni i treba da budu smešteni ovde, a ne u parkovima, ali nama ovde odavno nije mesto. Učiti, raditi, boriti se za egzistenciju iz 10 kvadrata u baraci! Kada izađem sa društvom krijem odakle sam jer ne želim da osetim sažaljenje – ispričala nam je ova 33-godišnja devojka.

U mukloj tišini odžvanja samo zvuk lopte. Dečaci koji odu odrasli u barakama, sa zajedničkim toaletom i daleko od grada, dovikuju nam:
– Nemojte više da slikate! Nismo mi za slikanje…

Između starih baraka suši se veš, susrećemo poneki pogled sa prozora ili zamišljene ljude na klupi. Tu je i jedna porodica koja je tek pristigla.

– Pre dve nedelje smo došli. Mučili smo se kao podstanari. Sada su nam dali smeštaj jer imamo četvoro dece – priča Zoran Čalić (43), držeći u naručju
šestomesečnog sina.

Jedna soba za četvoro dece

Čalić je izbegao iz Hrvatske, a njegova supruga Nataša iz Bosne. Živeli su, kažu, u memljivim stanovima, a onda ni to nisu mogli da plaćaju. Dok se vrpolji u hodniku, kojim se širi težak miris vlage, njihova najstarija ćerka Katarina otkriva nam svoje želje:

– Volela bih da se ovo kupatilo promeni, da imamo normalnu kuću koja nema samo dve sobe – kazala ona je i otrčala.

Zoran Čalić kaže da su doskora dobijali jedan paket pomoći godišnje.
– To je otprilike bilo tri litre ulja, 20 kilograma brašna, kilogram čajne, dva do tri paketa rezanaca, dve konzerve ribe… Za celu godinu – kaže Čalić.

Njegov komšija Dragan Krstić (58) kaže da, kada zatreba, nađe se neko i da pomogne, ali za to uvek moraju da mole.

– Deca Beograda i deca kampa se mnogo razlikuju. Ja imam ličnu kartu iz Prištine, a ako želim da uzmem beogradsku, moram da nađem stan u Beogradu i izgubim status – požalio se Krstić.

Miodrag Linta

Bez stana 17.000 izbegličkih porodica

Narodni poslanik Miodrag Linta, predsednik Koalicije udruženja izbeglica u Srbiji, kaže da je u toku Regionalni program stambenog zbrinjavanja koji ima za cilj da reši problem oko 17.000 izbegličkih porodica.

– Za one koji nemaju apsolutno ništa, predviđena je gradnja stanova ili kupovina seoskog imanja – kaže Linta.
Ivan Gerginov, pomoćnik komesara za izbeglice, kaže da u Srbiji postoji devet formalnih kolektivnih centara, a na Kosovu i Metohiji još osam. U njima je smešteno oko 1.000 ljudi, izbeglica i interno raseljenih. Postoje i neformalni kolektivni centri u kojima je smešteno oko 2.500 ljudi.

Savo Štrbac

štrbac: Nama su naplaćivali i pitku vodu

Savo štrbac, predsednik Informativnog centra „Veritas“, priseća se talasa srpskih izbeglica posle „Oluje“.
– Ponosim se svojim Srbima što su takvi prema Sirijcima! Ali, s gorčinom se sećam kakvi su Srbi bili prema nama 1995. godine. Usput su nam po višestrukoj ceni naplaćivali i hleb i vodu, a da ne govorim o gorivu.

Kada smo prilazili Beogradu bili su nam zatvoreni izlasci sa autoputa u Beograd i usmeravani smo na Kosovo. Bile su to ružne scene. A mi smo sa sobom vozili kompletan narod, i pokretne i nepokretne, i stare i mlade, i bolesne i zdrave – priseća se štrbac.

Nikola Demonja: Sami smo sebi najveći neprijatelji

Nikola Demonja

Svakome ko iole nešto zna o istoriji, tretman izbeglica iz Sirije u Srbiji nije nikakvo iznenađenje. Zna se da su Srbi u svim ratovima bili na strani saveznika, okupiranih, napadnutih. Da su prihvatali i sklanjali one koje su neki drugi trpali u logore. I ta praksa nastavlja se danas.

Takođe, poznato je da smo mi sami sebi najveći neprijatelji. Prodavali smo flašice vode jedni drugima prilikom istorijskih migracija čiji su efekti nesagledivo loši po nas. Naravno da ne smemo da zaboravimo naše izbeglice. Ali pošto su 20 godina kasnije i dalje u kolektivnom centru, možemo slobodno da zaključimo da su zaboravljene.

Izvor: Radio Televizija BN

Vezane vijesti:

Krajišnici u Krnjači: Rane duboke, nada jedva tinja – Jadovno …

ANTONIJE ĐURIĆ: SRBIJA JE VEČNA DOK SU JOJ DECA VERNA

Podsjećanje: Potresna svjedočenja izbjeglica iz zapadne …

Izbjeglička priča – Jadovno 1941.

Oluja – Jadovno 1941.