Франковачка идеологија од Анте Старчевића до данас

Од самог настанка па до данас, иза свих дезинтеграциjа Српства стоjи, као основ, идеологиjа Анте Старчевића и његових наследника, франковаца. Франковачка идеологиjа наjача jе на Балкану, jача од комунистичке, макар комунисти мислили обрнуто. Хрватски комунисти су били углавном интимно франковци, као што су Иван Стево Краjачић, Андриjа Хебранг, Аугуст Цесарец, Владимир Бакарић и тзв. левичар Мирослав Крлежа, чиjи jе фрaнковлук први уочио Станислав Винавер 1924. године. У разговорима са Павелићем током рата у Загребу, Крлежа jе говорио о „Анти Старчевићу као „лучоноши у хрватскоj ноћи“, а Павелић му jе узвратио комплиментом: „Господине Крлежа, Ви се никада нисте огриjешили о хрватство“.

Анте Старчевић, заjедно са Еугеном Кватерником, оснивач jе непомирљиве и милитантне Странке права 1861. године. Ова странка jе првобитно лажно деловала против Беча и Будима, а и тада и данас против Београда. Старчевић jе рођен у Лици од оца Хрвата и маjке коjа jе, барем до удаjе, била Српкиња. По њему, Срби у Хрватскоj су православни Хрвати, босански муслимани исламски Хрвати, Словенци су алпски Хрвати; у Шумадиjи живе чисти Хрвати; Хрват Милош Обилић убио jе на Косову султана Мурата, писао jе „преjасна херватска династиjа Немањићах“.

Он jе имао снажан утицаj на хрватску омладину у другоj половини 19. века, a има jе и данас. Његове главне пароле jесу „Хрватска Хрватима“, „Слободна, уjедињена и независна Хрватска“, „Бог и Хрвати“; „Ни с Бечом, ни с Пештом, већ са jединим законитим хрватским краљем“. Писао jе „У Хрватскоj се не признаjе никаква српска народност ни српско име“, „Хрвати се имаду бринути само за себе, словенство их се не тиче“. (Његови наследници избацили су следеће пароле о Србима коjих jе било два милиона у Хрватскоj и Босни: „Бjежте псине преко Дрине“ и „Или преко Дрине или у Дрину“). Анте Старчевић jе писао „Срби су влашка накот зрела за сjекиру“. Реч Србин, по њему значи роб, „док jе хрватско име наjлепше“. Овим jе основан хрватски расизам, први видљиви у Европи. Антун Густав Матош коjи jе у Београду живео десетак лета и остао франковац, створио jе 1908. године прву фашистичку легиjу у Европи да се бори против Срба за време анексионе кризе у Босни и Херцеговини.

Пошто jе видео да jе Хрватска у потпуно неjасним границама од Велебита до Земуна после 1868. године, Старчевић jе побегао у историjу, презирао jе Грке коjи су, по њему упропастили друге народе. Писце jе називао неозбиљним беспослицама, обожовао jе Турке у Босни: „Прави Турчин нема великих личних потреба зато jе његова унутрашња снага велика.“ За своjе Хрвате каже: „ Име Хрвата jе наjлепше и у њему jе цела садржина народног поноса“. Име Србин за њега jе наjгоре, вуче корен од латинске речи servi што значи роб или сврабљивац. Једнако jе мрзео jугословенски ориjентисане Хрвате коjе jе звао „славеносерпска пасмина у Херватскоj“. Старчевићева Странка права била jе наjвећа у Хрватскоj, посебно међу омладином. Једва да има хрватских интелектуалаца коjи нису прошли правашку школу. Праваши су самог Старчевића звали Стари, што подсећа на пето име Јосипа Броза.

 Долазак Јосипа Франка Н3

Све ово, наравно, дириговао jе католички Беч. Видећи да праваши држе хрватску омладину, Беч jе нашао jедног осиjечког Јевреjина, Јосипа Франка, коjи по наређењу бечке владе прима католичку веру. Он окреће Старчевићеве присталице против Београда.

Франк ниjе знао ни хрватски, у кући jе говорио мађарски: према Богдану Медаковићу говорио jе у хрватском Сабору: „Та топра и лублена наша домовина Хрватска“. Када jе створена Југославиjа 1918. франковци су формално престали да постоjе, али су странку преузели кроатизовани Немци, Чеси, Словаци и Мађари. Идеолог jе био Милан Шуфлаj, чиjе се презиме завршавало са „Y“, осећао се Хунгаром, то jест Мађаро-Хрватом.

Одмах после уjедињења 1918. франковци, коjих тобож нема, показуjу чежњу према пропалоj Аустро-Угарскоj и аверзиjу према новоj држави. За њих jе све испод Саве и Дунава Балкан, мрак и варварство. Мрзе хрватску омладину коjа jе заражена jугословенством и Стjепена Радића коjи нема снаге да протера Србе из Хрватске.

Франковци су странка хрватског града, а не села. У њиховоj странци 1920. године има више од 2/3 правника, више од 10% свештеника, исто толико трговаца и 25% сељака. Имаjу велики броj интелектуалаца у своjим редовима, коjи и тада и сада говоре овако: „Срби су само Шумадинци“, „У Воjводини, Босни, Славониjи, Хрватскоj, Далмациjи, Срби су странци или дотепанци“, „Влашки накот треба асимиловати, протерати или истребити“. Као странка jаких поjединаца, а не чланства, франковци су све опозиционе покрете у новоj држави снабдели „изворима и литературом“ против ње. Наjобразованиjи франковац, Милан Шуфлаj, дао jе идеолологиjу Албанцима, црногорским сепаратистима, Македобугарима, (браћа Миладинов су штампани у Загребу и данас се у Скопљу могу наћи само хрватске књиге, а врло ретко српске)

Када jе створена Бановина Хрватска 1939. године малом памећу кнеза Павла и енглеских шпиjуна, Хрвати су добили државу у држави од 66 000 квадратних километара. Тада су франковци избацили на свет притаjене књиге као што jе књига Младена Лорковића Земља и народ Хрвата (Матица хрватска, 1940). Оваj правник, кога ће на краjу Павелић убити, тврди: Хрвати су доласком на Балкан населили четири Хрватске, карантинску хрватску (Словениjа), посавску Хрватску ( Славониjа), далматинску Хрватску (Далмациjа) и црвену Хрватску (Црна Гора).

Усташки поглавник Анте Павелић писао jе: „На источном Јадрану живе само два народа – Хрвати и Скипетари“. Франковци су jуришали из све снаге на Црну Гору, осећаjући да у тамошњем човеку има нешто несигурно, непоуздано: своjатали су Његоша, али то ниjе могло да прође. Придобили су две мрачне личности – Савића Марковића Штедимлиjу, пропалог студента из Пипера, и Секулу Дрљевића – франковца из Мораче. Штедмилиjа jе побегао у Загреб и тамо 1939. године написао или су му написали књигу Црвена Хрватска: по њему, Црна Гора jе до 12. века била земља католичке цивилизациjе, па су jоj Немањићи наметнули православну веру и српско име. У истоj књизи он наводи свог партиjског друга Секулу Дрљевића, загребачког доктора наука, коjи се тобоже оженио неком хрватском баронесом, у коjоj понавља франковачке тезе о Црноj Гори: „Црвена Хрватска долази од речи Црмница“. Наводи од Дрљевића искривљену народну песму обjављену у листу Хрват 1924. године : Оj, свиjетла маjска зоро, маjко наша Црна Горо..

Поратни франковци у Црноj Гори мажени од ондашњих политичких моћника, видели су у Штедимлиjи свог учитеља, то им и данас jесте; покушавали су да му даjу левичарски педигре („немањићки интермецо у Црноj Гори“). Славко Миjушковић издао jе педесетих година књигу у коjоj доказуjе да у Црноj Гори не постоjе никакви духовни трагови и успомене на „црвено хрватство“, али то црвеним франковцима ниjе значило ништа.

Конструкциjе Младена Лорковића

Др Младен Лорковић у поменутоj књизи своjата муслимане. Правио jе невероватне комбинациjе у историjи Босне 16. и 17. века када описуjе „превласт исламских над католичким Хрватима“. Своjата Мехмеда Соколовића, коjи jе рођен као православни Србин, а за њега jе исламски Хрват. На турском двору говорио се хрватски. Према Јиричеку и наjбољоj Историjи Срба, Баjо (Мехмед) Соколовић био jе „потаjни српски патриота“, обновио jе Пећку патриjаршиjу 1557. године, коjа jе траjала око 200 лета и коjа jе, колико толико, спасла Србе од исламизациjе, грцизациjе, унгаризациjе и кроатизациjе.

Франковци своjатаjу босанске муслимане, називаjу их „цвиjетом хрватског народа“. У томе су имали релативних успеха код босанских бегова (Куленовића) и код муслиманске сиротиње.

Младен Лорковић говори о jезику онако како говоре франковци: за њега jе српски само екавски изговор старославенског jата, а Хрвати по њему говоре 4-5 наречjа- каjкавски, чакавски, икавски, иjекавски и за време Павелића иекавски (виести уместо виjести). О томе су издали књигу Перо Губерина и Круно Крстић, исто 1940. године у издању Матице хрватске,Разлика између хрватског и српског jезика. Та књига ниjе била историjски инсерт, него траjна категориjа. И Мирослав Крлежа, тзв. левичар, пише „ова књига jе била службени приручник за хрватске лекторе после Другог светског рата“. У тоj фамозноj књизи разлика између хрватског и српског jезика jе ова: српски jе гениjе,  а хрватски гениj; српски jе краватна, а хрватски кравата; српски jе крем, а хрватскикрема; српски jе ладноћа, а хрватски хладноћа; српски jе лебац, а хрватски крух, српски jе мачор, а хрватскимачак, српски jе Маћедониjа, а хрватски Мацедониjа…

Франковачка идеjа после Другог светског рата преживела jе и даље као да Павелић ниjе поражен. Оживљена jе 1967. године у „Хрватском тjеднику“ коjи jе штампан у 100 000 примерака, а у Београду продаван у 20 000 примерака. Опет jе оживео Анте Старчевић, за његову маjку се не пише да jе Српкиња, него да jе православна, чиме се индиректно тврди да су Срби у Хрватскоj православни Хрвати. Писало се о црногорском jезику коjи нема никакве везе са српским. То jе писао и Херцеговац Новак Килибарда, коjи данас назива Његоша „геноцидним пjесником“. Своjатали су се поново босански муслимани итд.

Повампирени франковлук

Нови талас хрватског национализма избио jе 1988. године због враћања севера Србиjе у састав Србиjе. Фрањо Туђман, комунистички франковац, вратио се на стару матрицу – Хрватска jе до реке Босне, хрватске тежње су увек исте, као што jе тврдио Андриjа Хебранг 1945. године по Миловану Ђиласу, границе су Дрина и ушће Саве у Дунав на истоку према Србиjи. Хрватска се простире до Београда и она представља средњу Европу, а Србиjа jе балкански мрак коjи за своj опстанак треба да се носи са Албанцима и Бугарима. Туђман jе разликовао муслимане у Хрватскоj и у Босни. Муслимани у Хрватскоj су jезички и психолошки кроатизовани, имали су jедну џамиjу у Загребу. Према њему 80% муслимана у Хрватскоj изjашњавало се као Хрвати и тим путем треба да пођу муслимани у Босни. Туђман име муслиман увек пише малим словом и види их као исламске Хрвате, коjи  чврсто стоjе на франковачким позициjама.

Франковачке идеjе су негациjа било какве некадашње jугословенске идеjе, укидаjу српско име северно од Београда и  западно од Дрине, Црноj Гори нуде да постане неки квислиншки привезак великоj Хрватскоj, негираjу већ дефинисану националност босанских муслимана. Исту такву судбину чекало jе и сачекало оних 700 000 људи у Босни коjи су се на попису изjаснили као Југословени. (Укупно се као Југословени изjашњавало 1 260 000 људи).

Врхунски франковачи „успех“ jе чишћење Срба из Хрватске коjи jе започео Анте Павелић, а завршио Фрањо Туђман. Према Анти Мошкову, из Шкаљара код Котора, коjи jе био jедан од осам Павелићевих „расова“ (италиjански назив за људе коjи су недодирљиви) договор о клању Срба у Хрватскоj и Босни постигнут jе тридесетих година прошлог века на Липарима на Сицилиjи са следећом аргументациjом: „Срба има много, треба их на вjештачки начин изазвати на устанак и побити“. Слична техника примењена jе и деведесетих година.

Франковци су доказ да ако се 100-150 година упорно лаже, да та лаж постаjе „истина“.

Мр Симо Живковић

Извор: ДВЕРИ СРПСКЕ