Француски поучак

Намргодио се сигурно тога 16. јула хрватски премијер, а презриво је зафрктала и шефица државе, чувши говор француског предсједника Emmanuela Macrona пред члановима владе, преживјелим логорашима, рабинима и градоначелницима, говор којим је прекинуо 70-годишњи завјет ћутње и порицање француске одговорности за Vel’ d’Hiv, случај прогона из 1942. више од 13 хиљада Јевреја од којих је већина скончала у Аушвицу, а међу њима и 4115 дјеце. Бројка, свакако, кудикамо мања од оне страдалих Срба, Јевреја и комуниста у хрватском Јасеновцу.

„Осуђујем све смицалице оних који данас говоре да Vichy није био Француска, није наравно представљао цијели француски народ, али јест био власт и администрација“. За злочин депортације Јевреја, махом избјеглица који су 1938. бјежали пред нацизмом, Макрон је затим рекао кључну реченицу: „Ни један једини Нијемац у томе није судјеловао“. Баш као што ни у јасеновачком геноциду ни један једини Нијемац није судјеловао. Макрон се неће либити ни тврдње како су његови претходници ову, за француску будућност, важну тему намјерно фалсификовали, тобоже због чувања националног јединства, лажног дакако, јер се „понос“, каже, „не може градити на лажи“. Дуга историја француског негирања злочина Vichyja, pa i Vel’ d’Hiva, од предсједника De Gaullea do Mitterranda, тако је прекинута, а службена се Француска неће позивати на оставштину Vichyjevskog режима, а камоли на главног комесара за јеврејска питања, Louisa Darquiera. Који је под заштитом Франкове Шпањолске само двије године прије смрти 1980. јавно тврдио како у Аушвицу није било људских жртава, него да су тамо од Циклона Б страдавале само уши. Баш као што хрватски Јасеновац, сада већ скоро по службеном тумачењу, није био логор за истребљење више од 80 хиљада „непријатеља“ режима, него згодно одмаралиште с погледом на Саву.

А да је француски поучак за хрватску политичку елиту тек презира вриједан доказао је само коју недјељу касније сам премијер састанком с екипом ординарних усташа, е како би управо с њима договорио, тачније умилостивио их да пристану на коначно мицање оне одвратне плоче с усташким поздравом „За дом спремни“ из непосредне близине концлогора Јасеновац. Тим је скандалозним сусретом коначно озакоњена опасна историјска лаж, будући да је иста плоча, с истим знацима, само премјештена неколико километара даље. Наравно понос сваке цивилизоване нације, не и Хрватске, био би попљуван цинизмом власти која је спорну плочу само премјестила, и то на мјесто костурнице у којој се налазе остаци више стотина партизана, изгинулих управо у ослобађању Јасеновца. Споменик је, као и три хиљаде сличних, миниран деведесетих, никада није обновљен, али се зато данас, милошћу власти, над костима партизана качи плоча с усташким инсигнијама.

Легализација усташтва носи тако мучни потпис хрватске владе, договором установљеним за столом с црнокошуљашком дружином с којом је премијер, ето, постигао договор да су фашистичка обиљежја добродошла свуда, осим у Јасеновцу. Јер тамо, каже, „баш и није згодно“. За тим је столом у премијеровој канцеларији главну ријеч водио становити Марко Скејо, чији се лик с хитлеровским брчићима нашао и на насловницима европских новина, распредао је дакле шеф владе о праву на фашизам с тим Скејом који у јавним говорима понавља како је „издајом дијела народа угушена Независна држава Хрватска, а хрватски народ утонуо у најцњи комунистички мрак“. Одлучивао је премијер о количини фашизма са сподобом којој је шеф некадашње крваве државе Хрватске „највећи син хрватског народа који је чинио све што је могао за хрватску државу“, и којему је логор Јасеновац био „болница отвореног типа у којему су страдавали само доказани непријатељи хрватске државе“.

Можемо ли замислити да француски предсједник прима фашисту Louisa Darquiera, да је овај којим случајем жив, и с њим аменује успоставу фашистичких обиљежја диљем Француске? Но у надлежности хрватског премијера није брига за будућност, него за мрачну прошлост, па је зато оне који би имали бити маргиналне радикалне групе и ревизионстичка ситнеж претворио у маинстреам ове контаминиране заједнице. Годину дана од преузимања власти, ова администрација успјела је само у једном: додатно разјединити Хрватску и гурнути је још дубље у фашистички глиб. Зато ће поводом смрти угледног интелектуалца Славка Голдштајна представник цркве морбидно написати како је радостан због те смрти, смрти човјека који је устрајно покушавао вратити нацији изгубљено достојанство. Био је партизан, антифашист, расни публицист, занесен пропагирањем цивилизацијске вриједности антифашизма, одлучан у честом спашавању образа Хрватске пред свијетом. Зато нико из власти и није дошао на спровод часног човјека друге Хрватске, али су зато Пленковићеви министри похрлили на вјенчање једног опскурног новинарчића, свога неформалног министра фашизма. И зато је хрватски фашизам, умјесто епизодног, срамног посрнућа у дугој историји једног народа, постао константа заједнице чији фактор идентификације не може никако бити Славко Голдштајн, него онај фашист с хитлеровским брчићима.

Аутор: Heni Erceg

(Младина, 22.09.2017.)

Извор: Peščanik.net, 23.09.2017.

Везане вијести:

ХОС: Плоча скинута – „За дом спремни!“ легализован

Скинута усташка спомен – плоча у Јасеновцу

Бискуп Узунић: „За дом спремни“ је „дизао морал“ младићима из ХОС-а?!

„Дејли мејл“: Павелић одговоран за геноцид над Србима …

Скејо и Пленковић договорили уклањање усташке плоче из …

Смрт Славка Голдстеина разголитила је нашу моралну мизерију