Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Фрагменти изјаве Хилмије Берберовића, кољача Срба у глинској православној цркви

Датум објаве: субота, јул 30, 2016
Објављено у Некатегоризовано
Величина слова: A- A+

Историјски архив Београда УГБ IV IV-146/32)

Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога усташе приклали ножем. За вријеме клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљивали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом, или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су „Живио Краљ Петар”, „Живјела Југославија”, „Живјела Краљица Марија”, „Живјела Србија”, „Доле усташе”, „Доле Павелић”, итд. Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до два сата (по поноћи). За све вријеме док је посљедњи Србин био жив, ове су манифестације трајале. Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крви, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршило, долазили су камиони и носили лешеве…”

Међу познатим глинским усташама били су по злу још познатији Францек Буторац, месар, Јосо Жинић, месар, Павао Калајџић, Антон Горшета, Финанц Живчић, браћа Стипо и Никица Видаковић, браћа Пајо, Стево и Никола Крешталица, Јанко Кихалић, Шиме Наглић! Неке усташе су, још за време мајских злочина у Глини, откривали свој примитивизам и „храброст”, брисањем окрвављених ножева – језиком, а у току јулске „Вартоломејске ноћи” у православној цркви, браћа Крешталица и Јанко Кихалић вадили су срца из умирућих жртава и покушали да их испеку у кафани Љерке Зибар – што је она са гнушањем одбила да уради. Усташе Никола Липак Чукљо и Стево Мулац, такође су исказали свој канибалски порив према глинским жртвама. Уступили су своје оранице да се на њима ископају гробнице за поубијане Србе, да би се на њима удвостручили приноси. Том огавном случају намеће се један супротан пример са острва Вида из Првог светског рата. Јанус Јанулис, из села Агиос Матеос, пастир, али литургијски обожен, препоручио је својим синовима да не обрађују оно земљиште које покрива кости српских војника из Дринске дивизије, што су остале изван своје домовине. Та двојица хришћана (Латина и Византинца) јасно су показала диспропорцију моралног односа према култу мртвих и – култу замље! У прилог ове моралне разлике, може да се наведе још једно поређење двојице просвећенијих хришћана – оних са „Парнаса”

После анексије Босне и Херцеговине, Алекса Шантић се с песмом ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ хумано обратио не само Хришћанима – него и муслиманима-Анадолцима, потомцима вишевековних окупатора, да не одлазе са тих простора… док је Миле Будак својим комшијама Србима острашћено клицао с римованом претњом: БЈЕШТЕ ПСИНЕ ПРЕКО ДРИНЕ!

Фра Мирослав Филиповић, сотона у мантији, обећавао је својим усташама индулгенције за злочине над српским народом. „Убијајте, а ја ћу вас разријешити гријехова”! Он је у основној школи у Криваји поклао мале православне ђаке у присуству шокираних муслиманских и католичких малишана и њихове учитељице Маре Шуњик Хрватице, која је од ужасног призора полудела…

Тај морбидни кољач, фра “Сотона”, показао је пред својим усташама личним примером како треба убијати немилосрдно – и у екстази, тако што је испио чашу пуну крви из артерија тек закланог човека, и у ритуалном заносу изговорио- “Ала је слатка партизанска крв”! Јасно је стога, што је Павелић преко таквих и сличних “фра Сотона” могао успешно да подстиче и глорификује усташки варваризам у НДХ.

Фра Дионисије Јуричев2) шеф вјерског одјела у влади НД Хрватске, је благосиљао усташе пред полазак на ликвидацију Срба: „Кољите их по црквама да изгубе вјеру у Бога!” И убијали су их по православним црквама у ГЛИНИ, КОЛАРИЋУ, САДИЛОВЦУ, ДОБРОМ СЕЛУ, ЗБОРИШТУ, ВЕЛИКОЈ КЛАДУШИ, ДРАКСЕНИЋУ… и порушили око 700 црквених објеката до краја Другог светског рата. Штедећи муницију, усташе су за брутално убијање својих жртава, радије користиле секире, каме, маљеве, тестере…

Италијански писац Ц.Малапарте је у свом роману КАРУТТ (Валлеццхи Едиторе С.п. А. Фирензе) у својству ратног дописника, описао службени сусрет са поглавником др. Антом Павелићем 1941. године. Малапарте је на поглавниковом писаћем столу видео котарицу од врбовог прућа са очишћеним остригама – тако му се учинило. „То су остриге из Далмације? – упитао сам поглавника. Анте Павелић диже поклопац показујући ми те плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: – То је поклон мојих вјерних усташа: овдје има двадесет килограма људских очију”.

Сви такви садо-злочинци, канибали и некрофили, који су уживали у предсмртном мучењу својих жртава, као и и они који тако раде и данас, припадају људском роду само антрополошки – док је њихов ментални супстрат испод нивоа рептила. Без обзира да ли такви злочинци долазе из Загреба или Тиране, Вашингтона или Београда…

По завршетку II светског рата, у Хрватској је почело уништавање свеколиких трагова усташких злочина који су преостали из времена Павелићевог фашистичког терора.То је несумњиво показала и Комисија за ратне злочине када је радила на ексхумацији глинских жртава на прекопским њивама 1947. године. За то ископавање били су ангажовани и мештани из хрватских села, Прекопе, Кихалца, Хаџера, Марин брода.

Замерало се тада члановима те Комисије, а много више нешто касније, што су тако значајну ексхумацију обрадили непрофесионално, површно – и без научне акрибије. Сем пребројавања жртава и њиховог преноса у глинску костурницу, није направљен ниједан фото-запис за историјску грађу. Накнадно се показало да то није био случајан пропуст! Ексхумиране жртве су и нумерички биле непотпуне, јер је четврта гробница испод Хаџера остала неоткривена, па она и даље “потхрањује” житарице на њиви потомака Николе Липака-Чукље, или Стјепана Мулца. Запремине тих јама које су напуњене искасапљеним српским телима, нису биле испод 150 м3. Зашто тада чланови Комисије, ни ангажовани хрватски сељаци, и ту гробницу нису лоцирали – а могли су? Лаконски одговор на ово питање могао би се свести највише у две речи – нису хтели, или – нису смели.

Регионалним комисијама за утврђивање злочина у Другом светском рату било је препоручено (1948.) испред владе ФНРЈ, да обуставе даља истраживања, а да прикупљене доказне материјале архивирају под ознаком ДРЖАВНА ТАЈНА! Од тог времена је, на терену и другде, настављено интезивније брисање и прекрајање историјских сведочанстава о почињеном усташком терору над голоруким српским народом у НДХ-нарочито оном у глинској православној цркви! А у Глини су још тада, на самом градском омфалосу, штрчале подкоровљене црквене рушевине као видљиви трагови беспримерне људске трагедије!

Додатно је било нехумано и злоћудно истрајавање водећх званичника Хрватске, да глинску истину и испољено архајско дивљаштво Павелићевих џелата подупиру стратегијом заборава – уместо да су то окрвављено светилиште достојно обележили као подсетник за историјско памћење!

Није остало непознато, да су сви тадашњи одговорни чиниоци, којима је феномен глинске трагедије био предмет за размишљања, били у сукобу са дилемом: Како обележити – или прикрити ту српску Голготу? Да ли о њој рећи пуну истину – или је кривотворити?

Поводом десетогодишњице трагичног догађаја на том светом месту, на иницијативу Савеза бораца НОР-а Општине Глина, то црквиште је било очишћено до темеља, а делови преосталих зидова су конзервирани. Предлагано је тада, да се идентификују све жртве усташког масакра Срба – на прекопским пољима и оних у глинској цркви, а да се њихова имена одлију у бронзи и поставе на апсидни простор – како 6и се добило аутентично Спомен обележје.

Такву рационалну идеју из Глине, закочили су на почетку моћници из “сенке” партијског врха Хрватске, с напоменом да још “није тренд” за обележавање спомен места жртвама фашистичког терора, поготово не без сагласности Саборских форума Хрватске. Загреб је у међувремену наметнуо своју визију меморијалног решења, које ће бити усклађено са тобоже урбанистичким планом о просторном уређењу најужег градског језгра.

Разумљиво је што је Загреб стопирао Глинску иницијативу, јер би засигурно те конзервиране црквене крхотине више сметале политичарима – него урбанистима.

Одлучујући фактори са вишег места узурпирали су цео комплекс црквено-православног земљишта, као симбол страдања српског народа, и уклонили са њега све материјалне остатке, тако беспрекорно, да ни савремени “Шлиман” не би успео ни са геоелектронским скенером да детектује да је на том месту икад постојало неко светилиште – изузев оног које се, као сведочанство, налази још само на архивираној катастарској мапи из XIX века.

На прекопаном црквишту изграђен је и отворен Спомен-дом 1972. године, а испред његовог улаза је била постављена Аугустинчићева скулптура “Мајка са дјететом” – ваљда, као персонификација “новог живота”… Идејно, ни једно од та два знамења није евоцирало трагизам српских парохијана који се догодио у њиховој цркви – због чега, можда не би требало сумњичити њихове ауторе. Јер са глинским меморијалним обележјем, самовољно су манипулисали предестинирани хрватски националисти. Те мрачне снаге из политичког живота, допринеле су томе што је Спомен-дом (за неспоменичке намене) изграђен на олтарском месту бивше православне цркве, и што је уважени маестро Аугустинчић остао необавештен о томе да ће његов кип “МАЈКА СА ДЈЕТЕТОМ” “красити” најкрвавије банијско стратиште у Глини. А да је то аутору те скулптуре било предочено од Загребачких наручилаца, вероватно да он ту бронзану “Мајку” не би оденуо са јасним етнографским ознакама из хрватског Загорја.

Очигледно је , да се та провокативна “Загорка” није случајно преселила на Банију да 6и “нарицала” за глинским мученицима, него зато да би пренела јасну поруку како ће у будуће на тим просторима ЗАГОРКЕ рађати децу – а не оне мајке са прегачама!

Регионални Завод за заштиту споменика културе из Загреба, унео је то подметнуто идејно решење Спомен-обележја из 1972,године у регистар споменика с називом МЈЕСТО СТРАДАЊА НАРОДА! Под заведеним бројем 391 нема ширих података о томе који је то народ страдао, на који начин, у коликом броју, од кога – и коначно ЗАШТО?


<Интегрални текст изјаве Љубана Једнака са сведочења пред загребачким судом>   <Садржај>   <Из резолуције Европске Уније 1993. године>  


 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top