Formiranje logora

Mučenje, ubijanje i uništavanje u logorima isproban je sistem nacističkog potpunog uništavanja na smrt osuđenih naroda. Žrtve je trebalo prvo pod bilo kojim nevinim izgovorom odvojiti od porodice, od prijatelja i korena; trebalo ih je polagano, neosetno i nezapaženo odvojiti i odvesti sa pradedovskih ognjišta u nepoznatu sredinu. Tu, u nepoznatoj sredini, trebalo ih je postepeno i raznoliko mučiti, daleko od pogleda i saznanja nefašističkog sveta. Mnogi redovi bodljikavih žica i visoki zidovi ograđivali su duše ovih ljudi osećajima bespomoćnih, napuštenih i ostavljenih bića. Ni trunak nade na izbavljenje ili milost ovde nije smeo da dopre. A strašno izgladnjavanje i još strašniji, teški fizički radovi u raskvašenim glinenim poljima jasenovačkih močvara, stvorilo je od snažnih i krepkih ljudi, bića niža od životinja, koja su bez roptanja, bez protivljenja i bez otpora kao hipnotisana išla u smrt.

Odvođenje u internaciju, u logore, trebalo je da ne deluje toliko onespokojavajuće na okolinu, na ostale ukućane, susede i prijatelje, koji će koji dan ili mesec kasnije doći na red. Ustaše nisu mogle sve odjednom odvesti i poubijati, te je dotle trebalo one koji su ostajali, održati u miru, kod svojih kuća na redovnim dužnostima, dok i na njih ne dođe red.

Pritvorenicima je govoreno da odlaze u internaciju, a porodicama ili drugim prijateljima ustaške vlasti su govorile da su oni pritvoreni i internirani u neki grad, ili mesto na teritoriji NDH. Drugima je govoreno da su poslani u Primorje ili na otočje na lake radove, gde će pod blagom klimom lakim režimom lako moći kaznu izdržati. Padale su, čak, utešne izjave da je to samo spas za zatočenike. Ove, naoko, utešne izjave padale su smišljeno od strane ustaških vlasti zato, da se pritvorenici ne bi bunili, da ne bi bežali, te da se ne bi bunili i da ne bi bežali ostali članovi pohapšenih pritvorenika (ili njihovi prijatelji i poznanici).

Međutim, to je bio smišljen i proziran deo programa. Pritvorenici nisu odlazili pod lakši režim, pod blagu klimu, ili na lake radove, nego su pod ovako izmišljenim izgovorima upućivani u logore smrti.

Logor smrti u početku okupacije bio je Gospić i u Gospić su dopremani svi oni osuđenici, koji su bili određeni za ubijanje.

Iz svih drugih logora širom NDH posle izvesnih tortura i mučenja, izgladnjavanja i smalaksavanja, upućivane su grupe zatočenika i pritvorenika u Gospić na klanicu.

Za sabiranje pritvorenika i zatočenika u sastavu strašne ustaške mašine osnovani su u svim sreskim mestima ustaški logori, a po svima ostalim mestima, po selima i zaseocima, formirani su ustaški tabori i ustaška povereništva. Na teritoriji Srema, odnosno na teritoriji švapskog «Donaušvabenlanda» u svim mestima gde je živela nemačka nacionalna manjina, na mesto ustaških logora i tabora, bili su odbori kulturbunda sa ortslajterima i krajslajterima i formiranom crnom nemačkom policijom kao ogrankom gestapoa. U mnogim mestima postojali su i ustaški logori i paralelno sa njima krajslajteri, ortslajteri i vlast, a time bi mučenja našeg naroda delili i upravljali onako kako je to nemački gestapo organizovao.

Za sistematsku pljačku celokupne imovine, i u logor oteranih mučenika, krivi su pokraj grabežljivih pojedinaca i svi nosioci ustaških ustanova «Ponove» i svi pobornici «za kolonizaciju» u ustaškim taborima.

Tako su za lišavanja slobode, zatvaranja, za odvođenja u sabirne logore, za mučenja i ubijanja u tim sabirnim logorima i zatvorima, krivi i dele odgovornost svi ustaški tabornici i logornici sa ortslajterima i krajslajterima. Svi zajedno su odgovorni za sve zločine počinjene nad srpskim narodom.

Svi su oni znali da se radi o sistematskom uništavanju, a specijalno u Sremu, na uništavanju svih Srba, Jevreja i Cigana. Znali su, da se «mora» očistiti čitav Srem od Srba, Jevreja i Cigana da bi se stvorio slobodan životni prostor.

Isto tako su i ustaški i esesovački zločinci znali da u organizaciju pristupaju dobrovoljno i da su znali za terorističke i kriminalne zadatke svojih organizacija. Znali su da se te organizacije služe kriminalnim sredstvima i da se uništavanje naroda može izvršiti samo kriminalnim postupcima. Svaki je od njih ulazio u tu organizaciju dobrovoljno i sa željom da osigura sebi odnosno svome narodu životni prostor, a morao je znati da se to osiguranje obavlja samo kriminalnim i terorističkim delima, u kojima će se ubijati narodi i ubijati na stotine hiljada ljudi samo u Sremu. Koliko će još u drugim našim pokrajinama morati pasti žrtava i koliki će se još daljni masovni zločini «morati» izvršiti, to su takođe oni znali. Svako od njih kada je pristupio u tu organizaciju, morao je znati, da će za postizanje obećanih nagrada, morati činiti zločine (organizovane i masovne) i da se obećani ciljevi i nagrade članstvu mogu dosegnuti samo kroz ova kriminalna sredstva.

Zato se ni jedan ustaša, ni gestapovac, ni nemački dobrovoljac iz Vojvodine ne može poslužiti izgovorom, da mu je kriminalno delo, koje je učinio, naređeno i ne može prebaciti odgovornost na viši forum i na naredbodavce.

Hrvatska je administrativno podeljena na županije. Srem je tako postao jedna županija, odnosno jedna administrativna jedinica i nazvan je Županija «Vuka». Sedište Županije bilo je u Vukovaru i u sedištu Županije obrazovano je župsko ustaško redarstvo za teritoriju Srema sa ispostavama toga redarstva u Sremskoj Mitrovici, Sremskim Karlovcima i u Zemunu. Paralelno sa ovim ustaškim redarstvom, kome su potčinjena sva druga ustaška redarstva u svim logorima i taborima u Sremu – formirano je i nemačko gestapovsko redarstvo paralelno ili samostalno u svim mestima gde su bili nastanjeni domaći Nemci.

Sve te švapske policije crnaca kako ih je narod nazivao – bile su pod komandom nemačke policije u Rumi. I župsko redarstvo u Vukovaru i nemačka policija u Rumi, imali su svoje zatvore po svim ostalim mestima Srema, a mučilišta i logore kako u Rumi (nemačka policija), tako u Vukovaru (župsko ustaško redarstvo). Sva ta mesta bila su sabirna mesta za političke krivce kao prva mučilišta mučeničkog Srema. Odatle su pojedinci skupljani u grupe i preko sabirnog logora u Koprivnici i u Vinkovcima otpremani u sigurnu smrt – u Gospić, a kasnije i u Jasenovac.

Svi ti logori strašna su mučilišta i grobnice naroda. Po primerima patnji i užasa ne može se reći koji je logor od kojega bio crnji i gori, ali sve to nije ni približna slika prema strahotama logora smrti u Gospiću i kasnije u Jasenovcu.

Mučenički Srem zapamtio je sve ove ustaške zatvore i švapske policije po strašnim primerima patnje i užasa. Bezbrojne žrtve napaćenog Srema ostavile su kosti po razbacanim grobnicama i šikarama oko Rume i Vukovara. No, najveći broj žrtava ustaški tabornici i logornici sa švapskim ortslajterima i krajslajterima preko župskog ustaškog redarstva i nemačke policije, poslali su iz Srema u strašne ustaške logore smrti na Jadovno kod Gospića i u Jasenovac.

———————————————————————————————————

< Logor smrti Jasenovac                Sadržaj             Logor smrti Gospić >