Филм без улоге Недића

У четвртак, 8. фебруара, у Дому омладине приказан је 90-минутни дугометражни документарни филм Концентрациони логор Земун аутора др Вељка Ђурића Мишине.

Као основа послужила му је књига историчара др Милана Кољанина Немачки логор на Старом сајмишту из 1992. Ђурићев филм, нажалост, умногоме је заобишао кључне историјске чињенице садржане у Кољаниновој књизи која је као једна од ретких у нашој новијој историографији пружила читаоцу реалне процене броја жртава у овом логору и у одређеној мери се осврнула на улогу колаборационистичког апарата у помагању немачким нацистима за уништење Јевреја у Србији.

У филму, међутим, његов аутор свесно избегава да помене управо ту срамну улогу квислиншке владе Милана Недића у хапшењу и испоручивању Јевреја немачком окупатору. Нагласак је углавном на Гестапоу и немачкој фелдполицији, а потпуно се пренебрегава чињеница да је при квислиншкој Недићевој влади у оквиру злогласне Специјалне полиције којој је на челу био Божидар Бећаревић (која је хапсила Јевреје, комунисте и њихове симпатизере – родољубе, да би их након мучења испоручивала нацистима) – постојало и специјално „Јеврејско одељење“. А зна се чему је оно служило! Ниједне речи у филму ни о тзв. антимасонској и антијеврејској изложби у Београду (а слична организована у НДХ се у филму нарочито свесно апострофира!) која је трајала три месеца коју је као Недићев лични изасланик „свечано“ 22. октобра 1941. отворио др Лазар Прокић а „чинодејствовао“ је и познати антисемита Ђорђе Перић из Недићевог Министарства просвете. На тој изложби највећа пажња је поклоњена „злоделима“ Јевреја (Именица „Јевреји“ је и на плакатима за изложбу али и у Новом Времену, Српском Народу и другим српским листовима тога времена, обавезно писана малим почетним словом!). Исто тако у филму нема ни једне једине речи о антисемитским и прохитлеровским Недићевим говорима, а још мање о иступима Димитрије Љотића осведоченог српског фашисте.

За неупућеног гледаоца, за Холокауст у окупираној Србији колаборационистички српски апарат на челу са Недићем не сноси никакву кривицу јер је логор „био под јурисдикцијом Немаца“. То што је и тај апарат хапсио и испоручивао Јевреје нацистима и обезбеђивао исхрану за логор Старо сајмиште – за Ђурића нема никаквог значаја.

Друга важна ствар огледа се у Ђурићевом покушају (а то је стари покушај деснице и српских националиста још од почетка деведесетих) да се некако повеже логор у Јасеновцу и „страдање Срба и Јевреја“ са логором Старо сајмиште, јер су оба „били на територији НДХ“.

Истина је да је град Земун, додуше тек октобра 1941. одлуком нацистичке владе Трећег рајха прикључен НДХ, па је тако и место на којем се налази Старо сајмиште формално било „део територије НДХ“. Иако ближи Београду него Земуну, нацисти су га назвали Јеврејски логор Земун (Јуденлагер Семлин). Истина је и да је немачка влада од Павелића тражила формално „одобрење“ да на том месту формира логор за Јевреје, да је то „одобрење“ наравно дато уз Павелићеву примедбу да НДХ нема ништа са тим логором, да управу и стражаре морају чинити искључиво Немци („а не Србијанци, како се не би повредио суверенитет НДХ“) и да бригу о исхрани логораша неће и не може сносити НДХ. Ту бригу преузела је квислиншка влада Милана Недића на „немачку молбу“. (Све саме „молбе“ газде и „одобрења“ слугу!). На само стотинак метара од Београда, на обали Саве, у Старо сајмиште, разумљиво, никада није крочила нога ниједног усташе. Та истина уопште није споменута у филму! НДХ није имала никаквих ингеренција над логором Старо сајмиште, то је ноторна истина, само изгледа „непозната“ Вељку Ђурићу Мишини. НДХ је (као и Недићева Србија уосталом) била злочиначка творевина и она је чинила велика зла јеврејском и српском народу као и свим југословенским родољубима, али, историјске истине ради, не смемо јој приписивати и оно за шта стварно није крива јер објективно није ни могла за то бити крива. Формално „враћен“ Независној Држави Хрватској маја 1944, логор Старо сајмиште је коначно затворен јула исте године).

Многе од тих чињеница, иако неке од њих садржане у Кољаниновој књизи, не налазе се у филму јер би се очито противиле ауторовој идеји да колективно сећање на Холокауст повеже са страдањем Срба у НДХ. Зато су прећутани улога и допринос Недићеве квислиншке владе Холокаусту у Старом сајмишту (где је страдало скоро 7.000 Јевреја) после чега су нацисти задовољно констатовали да је Србија прва земља у Европи која је „очишћена од Јевреја“.

Покушао сам да по завршеној пројекцији учтиво, академски обзирно и аргументовано укажем аутору на горе изнете чињенице као и на моје незадовољство основном поруком филма, али већ после минут-два био сам од стране Ђурића грубо прекинут речима: „Ви немате права да тако говорите, не дам вам да говорите, овде сам ја домаћин, ја диктирам правила, немамо више времена, завршавамо, хвала и довиђења свима.“ Тако је у програму најављени „разговор након пројекције“ нагло завршен, а публика се ћутке разишла.

Овај филм је показао да се и данас, нажалост, настављају интерпретације историје овог логора у матрицама српског национализма. Повезивање логора Старо сајмиште са Јасеновцем, и притом апсолутно искључивање кривице Недићеве владе за истребљење Јевреја у Србији, у функцији је покушаја формирања „српског колективног сећања“ на злочине над Србима у НДХ, а не на злочине које су нацистички окупатори са својим вазалима попут Недића и Љотића чинили у окупираној Србији. Тиме се и Холокауст инкорпорира у матрицу „српских страдања“ уместо да буде сећање на засебан, по свом безумљу јединствен магнум цримен, какав дотадашњи свет није познавао и који се више никада никоме и нигде не сме поновити.

Аутор је члан Главног одбора Савеза антифашиста Србије

Пише: Златоје Мартинов

Извор: ДАНАС

Везане вијести:

Да ли је Недић окупирао Србију | Јадовно 1941.

Никола Милованчев: За Сајмиште крив Павелић, а не Недић …

Јеврејска општина против Недића | Јадовно 1941.