Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Фељтон о Јовану Рашковићу: Увек исти прогон

Јован Рашковић

Пише: Јован Кесар

ЈОВАН Рашковић jе 16. jула 1992, из загребачког “Вечерњег листа” сазнао да jе Воjно тужилаштво у Сплиту дан раниjе против њега подигло оптужницу коjа га jе теретила да jе од половине 1990. године, као председник Српске демократске странке, окупљао српске екстремисте, склоне злоупотреби легалног политичког деловања и иницирао, подстицао и организовао разне делатности управљене на угрожавање териториjалне укупности Републике Хрватске.

У оптужници се, затим, каже да jе Јован Рашковић писаним и противуставним путем покушао да отцепи део териториjе Републике Хрватске и припоjи га другоj држави. Тиме jе учинио кривично дело против Републике Хрватске – угрожавање њене териториjалне укупности, што jе означено и кажњиво по члану 336, тачка б, ставка 1 КЗ РХ.
На краjу, Воjно тужилаштво у Сплиту обавештава jавност да ће Јовану Рашковићу, лекару, са пребивалиштем у Шибенику, Србину, судити у одсуству jер jе оптужени у бекству, а одређен му jе притвор и за њим издата потерница.
Рашковић jе на ову оптужницу одговорио jавно, преко НИН-а, у чланку “У име оца и сина”. Текст ниjе стигао да види у новинама, претекла га jе смрт.
НАЈПРЕ jе рекао да нема никакав доживљаj политичке, етичке и правосудне кривице, за коjу га терети оптужница. Све што jе радио, како jе деловао и мислио, записано jе и jавно изговорено. До своjе 60. године ниjе се бавио политиком, нити jе припадао некоj политичкоj организациjи.
На jавну сцену – отписуjе Рашковић Воjном тужилаштву – ступио сам у неприлично и трагично време када су многе супротности разарале не само друштвени поредак већ и целокупност међуљудских, верских и националних односа у Југославиjи. Наилазило jе мучно и опако време за све Југословене. Уз мрачно предвиђање историjских рецидива, расли су немири и тескобе. Посебно се ширио страх колективном душом српског народа у Хрватскоj.
Етика дужности и одговорности, а не етика циља за коjи ме безобзирно оптужуjете, одредила jе моjу активност, коjа се сва сводила на отворену, нескривену и jавну комуникациjу са изнутра нагриженим Србима у Хрватскоj – каже Рашковић. – Једино моjе “оружjе” биле су и остале, скоро свакодневне беседе уз многоброjно присуство обесправљених, изгубљених, душевно нагрижених и напуштених људи. Без властите жеље, а можда и без моjе заслуге, давана ми jе улога, у ствари, терет политичког вође, иако се нисам осећао као вођа.
Рашковић, затим, даjе кратку историjу односа Срба и Хрвата. Он сматра да су се наjкобниjи догађаjи збили 1941. када jе Павелићева НДХ одлучно спровела геноцидно уништење Срба, тог “пасjег накота за сjекиру рођеног”.
Колико српски народ у Хрватскоj и БиХ боли и национално разбољева сам чин масовног и колективног, монструозног убиjања, jош му теже пада чињеница да се хрватска jавност, посебно интелигенциjа и литература, нису одредиле према бестиjалноj духовности геноцида – каже Рашковић. – Хрватска историографиjа умањуjе и готово сасвим негира ову своjу и туђу несрећу коjа jе у смрт одвела скоро милион Срба, Јевреjа и Цигана.
РАШКОВИЋ, затим, истиче да се на ту бестиjалну духовност убиjања сада надовезуjе скоро целокупно врховништво нове хрватске државе. Чини то експлицитно и у отвореним изjавама. Српски народ све то осећа као позив историjе на рецидив, шири у њему нове страхове, мучнину и старе сумње.
После свега овога хрватско-српски односи добиjаjу jедну нову психопатолошку димензиjу параноидности – каже Рашковић. – Хрватска параноjа смањуjе и негира усташки злочин, а српско параноидно доживљавање осећа блискост колективне несреће и обнавља геноцид.
Напред изнете тврдње Јован Рашковић поткрепљуjе судбином своjе породице:
Моj отац Душан Рашковић, дугогодишњи адвокат и jавни бележник у Книну, кажу – угледни и племенит човек, виђен Србин тога краjа, морао jе из НДХ у присилну емиграциjу, неодгодиво изгнанство. У првим броjевима усташких новина, загребачком “Хрватском народу”, обjављена jе висока новчана уцена за његову главу. Био jе означен као “четничко-комунистички” вођа. А ниjе био ни четник, ни комуниста. Био jе само добар Србин и то jе било доста. За те паре, обећане у уцени “тjералици”, могла се купити добра вила на Тушканцу. Мом оцу уништена jе и отуђена целокупна имовина коjа ниjе била мала. Примила га jе и заштиту му дала Италиjа, земља његових студиjа.
То jе било 1941. Педесет година касниjе иста судбина снашла jе Душановог сина Јована. Истина, не у Книну, него 50 километара даље – у Шибенику. Поново независна држава Хрватска, поново изгони, пљачке и уништење имовине.
Био сам – каже Јован Рашковић – подвргнут невиђеном поступку у рано лето 1990. године. Догодило се то у Шибенику, где сам радио као дугогодишњи шеф психиjатриjског одељења и директор познате болнице. У граду, у коме сам провео 30 година, где су ме уверавали да сам као лекар, своjим стручним и људским поступцима, задужио голему већину породица, не само у Шибенику, него и у целоj Далмациjи, Лици и Босни, на широком подручjу где се протезала делатност чувене “шибенске луднице”.
У ЧЛАНКУ “У име оца и сина” Рашковић износи да jе против њега написана петициjа пуна мржње и прогона, претње и безобзирности:
Тражи се моj изгон из града Шибеника и из Хрватске. ХДЗ jе, уз бучну, претећу пропаганду, организовала потписивање петициjе на централном шибеничком тргу, испод хрватске тробоjнице и шаховнице, уз звуке борбених маршева. На столовима, прекривеним покривачима коjи су били исцртани баналном националом орнаментиком, потписиване су срамне књиге зла. Сакупљено jе, како су свечано обjавили, више од 30.000 потписа у граду са jош толико становника.
Рашковић наводи да jе његов стан у Шибенику опустошен, бесомучно опљачкан:
Моjа кућа за одмор, коjу jе председник Туђман у jедном од своjих говора назвао “Рашковићевом вилом у коjоj jе писан Меморандум САНУ” разрушена jе експлозивом и запаљена. У луксузни стан у наjлепшем делу Загреба, коjи jе испуњен бираним намештаjем и уметничким сликама и вредностима коjе припадаjу моjоj жени, уселио се, “без призива”, jедан припадник хрватске полициjе. Приватно власништво моjе супруге отуђено jе на наjгрубљи и наjнепримерениjи начин.
Рашковић закључуjе: “Моj отац и jа нашли смо се у истоj ситуациjи у размаку од 50 година. Разлика jе у томе што jе он уточиште нашао у Италиjи, а jа у Србиjи чиjа ме jе Академиjа наука раниjе примила за свог члана. Нема, међутим, ништа необично у томе што се догодило с моjим оцем и са мном у хрватским државама. Поновила се иста судбина баш зато што су националном државном идеологиjом владали исти принципи: исте идеjе агресивне параноидности чиjа jе основа била маниjа прогањања других, а ови други су били Срби, несрећан народ у Хрватскоj коме смо припадали моj отац и jа.”
(Наставиће се)

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

 

Везане виjести:

Фељтон: Јован Рашковић I дио

Фељтон: Јован Рашковић II дио

Фељтон: Јован Рашковић IV дио

Фељтон: Јован Рашковић V дио

Фељтон: Јован Рашковић VI дио

Фељтон: Јован Рашковић VII дио

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: