Фељтон о Јовану Рашковићу: Пресвиснуо од туге

Пише: Јован Кесар

 Ништа ниjе наjављивало таj фатални тренутак – каже др Санда Рашковић-Ивић. – Тог дана моj отац jе био на послу. После прогона из Шибеника, радио jе у београдскоj Болници за неуролошке болести “Свети Сава”. Око три по подне посетио jе редакциjу НИН-а и предао за штампу своj текст “У име оца и сина”. Био jе то његов одговор на оптужницу коjу jе против њега подигло Воjно тужилаштво у Сплиту.
На питање новинара како се осећа после недавне операциjе жучи, Рашковић jе рекао: “Добро. Мало шетам, мало држим диjету”. Затим jе отишао кући. Ручао jе и хтео да гледа ТВ, пренос Олимпиjских игара у Барселони. Али, ниjе било струjе.
Око шест часова по подне позвонио jе телефон – каже Санда. – Неки човек из Хрватске jавио му jе да га Воjни суд у Сплиту терети за ратне злочине и тражи казну од 15 година робиjе. Моjа маjка, коjа jе била у другоj соби, чула jе да Јован тешко дише. Ушла jе код њега и упитала:
Како се осећаш? Да позовем Хитну помоћ?
Не – рекао jе моj отац. – Немоj никог да зовиш, jа умирем. Готово jе и тако и тако.
Срце му jе престало да куца тог поподнева у 6.20.
На питање да ли jе Јован Рашковић боловао од срца, његова ћерка каже:
Он jе имао висок притисак и неке промене на срцу, али му то апсолутно ниjе угрожавало живот. С таквим срцем могао jе jош дуго да живи. Мог оца убило jе нешто друго. Та апсурдна оптужба за ратни злочин била jе, веруjем, кап коjа jе прелила чашу. То, jедноставно, ниjе могао да поднесе. Ниjе могао да веруjе да људска мржња, злоба и заслепљеност могу бити толико jаки. Па, он jе целог живота, као човек и лекар, помагао другима. У питању су не стотине, него хиљаде људи. И никад ниjе гледао ко jе какве вере и националности и колико му jе дубок џеп.
Једном сте изjавили да jе ваш отац jедноставно пресвиснуо…
У смртовници пише да му jе отказало срце, а он jе пресвиснуо од туге и очаjа што ниjе успео да заустави рат у коjи се, као што знамо, полази с музиком и песмом а из њега враћа с jауком и сузама. Срце мога оца било jе предобро за оваj свет. Он jесте био под великим стресом, у последње три године свога живота излагао се страховитим напорима, желео jе свуда да стигне, просто се сатирао, али, кажем, то ниjе било пресудно.
Да ли jе пресудан био пораз коjи jе доживео у своjоj политици?
Тог 28. jула 1992. моj отац jе имао 63 године и здравље коjе га jе jош добро служило. Али, он jе био свестан да jе изгубио своjу битку за мирно решење српског питања у Хрватскоj. Звали су га српски Ганди, али jедно jе бити Ганди у великоj Индиjи, а друго Ганди на брдовитом Балкану. Оваj други ниjе имао никакву шансу.
Зашто тако мислите?
На мог оца ударали су са две стране. С jедне Туђман и његова власт, с друге Милошевић и његова власт. Туђман jе знао да му у датим околностима рат иде наруку и желео га jе по сваку цену. Само преко крвопролића он jе могао да створи независну хрватску државу и из ње протера српски народ, сведе га на три одсто, што jе био и Павелићев план. И зато му jе политика Јована Рашковића била кост у грлу. Кад њу уклони, имао jе отворен пут према своме циљу. Миротворство и ненасиље мога оца сметало jе и Милошевићу. И он jе мислио да се српско питање у Хрватскоj може решити пречицом, преко нишана.
Да ли jе Рашковић указивао Милошевићу на погубне последице евентуалног рата с Хрватском?
Да. Рекао му jе да таj рат Србима не може донети ништа добро. Казао му jе да се већ двеста година границе држава кроjе за зеленим столом. На то му jе Милошевић одговорио: “Границе jош увек повлачи воjничка чизма. Докле она стигне, ту се исправља гранични камен”.
ПО речима академика Добрице Ћосића, Јована Рашковића, са политичке сцене уклонила су два национална радикализма – усташки шовинизам Хрвата и максималистички национализам Срба.
Рашковић ниjе позивао Србе у рат – каже Ћосић. – Он их jе позивао у грађанску, политичку, демократску борбу за своjа права. Он ниjе намеравао да осваjа териториjе и цепа Хрватску иако jе Уставом обесправила Србе и усташтвом запретила изгоном и смрћу. Политички циљ Јована Рашковића била jе политичка аутономиjа српских териториjа у оквиру Хрватске. Био jе то демократски, праведан, реалан циљ и у духу оне, политички наjбоље Европе.
Али, за национална права Срба и њихову аутономиjу, за коjу се залагао Рашковић, ниjе хтео да чуjе Фрањо Туђман. На хрватски политички екстремизам, обесправљење и мржњу, на рат коjи jе Туђман обjавио Србима, Срби су, каже Ћосић, одговорили захтевом за своjу републику, односно своjу државу. Процењуjући однос снага, Рашковић ниjе веровао да се ратом таj циљ може остварити. Он се залагао за политичко и споразумно решење српског питања. Туђман и усташка команда нису прихватиле ниjедан Рашковићев предлог. Захтевали су српску капитулациjу.
Ћосић истиче да jе Јован Рашковић, као политички реалист, постао сметња и српским максималистима. И зато jе, грубо, понижаваjуће, уклоњен с чела Српске демократске странке. У његов изгон из српског вођства у Хрватскоj упрегао се лично Слободан Милошевић, наjмоћниjи човек тадашње Србиjе, сматраjући Рашковића опортунистом и конзервативцем.
Била jе то – каже Ћосић – трагична одлука свих Срба коjи су се одрекли политичке мудрости Јована Рашковића. Догодила се несрећа коjа jе често сналазила српски народ у прошлости, кад jе губио или се одрицао разборитих вођа и био обманут вођама коjи нису видели наjразумниjи, наjцелисходниjи пут до циља, коjи нису знали ни уважавали борилачке моћи свога народа због чега jе он трпео и трагичне поразе.
Ћосић закључуjе да jе Јован Рашковић оставио следећи политички аманет сународницима: национални циљеви српског народа у садашњем свету – само су оствариви циљеви. Они до коjих се долази мирним, еволутивним, цивилизациjским путем и средствима.

(Наставиће се)

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести:

Фељтон: Јован Рашковић I дио

Фељтон: Јован Рашковић III дио

Фељтон: Јован Рашковић IV дио

Фељтон: Јован Рашковић V дио

Фељтон: Јован Рашковић VI дио

Фељтон: Јован Рашковић VII дио