Evropa nije htela Jugoslaviju!

Sve kontroverze povodom stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Niška deklaracija naišla na loš prijem kod sila

Na kraju godine koja je pred nama navršiće se tačno sto leta od formiranja države koja je sedam decenija funkcionisala, s malim prekidom u toku Drugog svetskog rata, najpre kao Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a potom kao Jugoslavija. Njen nastanak, u zavisnosti od političkih, ideoloških, nacionalističkih, monarhističkih i inih okolnosti, bio je raznoliko tumačen i objašnjavan. Pogotovo nakon raspada zemlje i raznoraznih nacionalističkih euforičnih doterivanja političke prošlosti. Provejavaju razne opcije i objašnjenja, ali jedna od onih nastala u glavama čelnika Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije, da je to, zapravo, bila okupacija Hrvatske, Dalmacije, Slovenije, Crne Gore, Makedonije, Kosova, Bosne i Vojvodine od srpske vojske, a da su Srbi bili hegemonisti koji su uživali privilegije na eksploataciji ostalih naroda, i danas živi. Nažalost, i u Srbiji, danas, oslobođenoj od ideoloških natruka, ali u okruženju jednog uništenog sistema vrednosti, dok se tapka u mestu u stvaranju novog, nisu sa istoriografskom strogošću definisane okolnosti stvaranja pomenute države.

Možda bi zbog toga, na ovom mestu, bilo potrebno da se hronološki poređa deo događanja oko nastanka trojnog kraljevstva, bez pretenzija da se drži čas istorije, bez podsećanja na stvaranje Ilirskog pokreta i rađanje jugoslovenske ideje. Neka podaci govore sami za sebe: šta je to Srbija uložila i šta je sve izgubila zbog Jugoslavije…

Nikola Pašić, neposredno posle napada Austrougarske na Srbiju, već 20. avgusta 1914. godine, uputio je memorandum svim poslanicima (ambasadorima) Srbije u kome je obrazložio ratne ciljeve i u okviru toga nužnost stvaranja jedne jugoslovenske države. U tom dokumentu, sa kojim će biti upoznati i moćnici iz Antante, obrazloženo je da bi jedna takva država, od 15 miliona stanovnika, postala brzo i ekonomski i vojnički spremna da bude jedan od stubova stabilnosti u posleratnoj Evropi.

Tri meseca kasnije, 7. decembra 1914. godine, doneta je Niška deklaracija, u vreme najkritičnijih trenutaka Prvog svetskog rata, koju je usvojila srpska Narodna skupština i u kojoj se isticalo da su prioritetni ratni ciljevi Srbije: oslobođenje Hrvata, Slovenaca i Srba koji žive u Austrougarskoj i ujedinjenje sa njima. Ona nije naišla na povoljan prijem u Rusiji, Engleskoj i Francuskoj, savezničkim zemljama Srbije. Istoričar Dragoljub Živojinović, čak, tvrdi da su ove velike sile odbile da prihvate Deklaraciju. Svaka od ovih zemalja imala je svoje posebne razloge zbog kojih nije htela da uvaži ambiciozne zamisli srpskih političara da se na Balkanu stvori nova državna tvorevina – Jugoslavija.

U Carskoj Rusiji, koja je bila najverniji saveznik Srbije, nisu mogli da shvate da se u Beogradu tako olako prihvata ideja o stvaranju države u kojoj bi trebalo da zajedno žive narodi koje su delile ozbiljne konfesionalne razlike. Jedan od najuticajnijih ruskih političara, Sergej Dimitrijevič Sazonov, koji je za vreme rata bio ministar inostranih poslova, energično se suprotstavljao stvaranju ove države.

SVI SRBI U JEDNOJ DRŽAVI

Kako se proses stvaranja nove države bližio epilogu, Nikola Pašić je prestajao da biva „zagrejani Jugosloven“. Za razliku od njega, prestolonaslednik Aleksandar je razvojem ratnih operacija i uspesima srpske vojske, postajao sve zagrejaniji ujedinitelj. Obojica su, u različitim prigodama, isticala dva ključna razloga za ujedinjenje. Prvi je bio da se stvori moćna i snažnija država, koja bi bila čvrst bedem za germansku ekspanziju na Balkansko poluostrvo. Drugi argument je bio da su Srbi, samo u granicama Jugoslavije, mogli da budu u jednoj državi.

Prilikom susreta ovog ruskog državnika sa srpskim poslanikom Miroslavom Spalajkovićem, 7. aprila 1915. godine, i kada mu je detaljno predočen stav o ujedinjenju sa Hrvatima i Slovencima, ostala je zabeležena prilično ljutita primedba Sazanova:

„A što ne tražite Moskvu i Rim!“

Ruski ministar je izneo nevericu u mogućnost srećnog života Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi, i tom prilikom naglasio da Rusija nastoji da posle završetka rata Srbija bude jedna snažna i teritorijalno uvećana država, koja će imati širok izlaz na Jadransko more.

Edvard Grej, šef engleske diplomatije, u nekoliko navrata isticao je da ambicije Londona nisu stvaranje Jugoslavije, nego proširena Srbija koja bi dobila širok izlaz na Jadransko more. Da bi pridobili Bugarsku da se priključi saveznicama Antante, engleski političari su bili spremni da Sofiji ponude teritorijalne ustupke, odnosno delove Makedonije, koji su bili sporni posle završetka Prvog balkanskog rata, a koje je držala Srbija. Kako bi od Beograda dobili pristanak za „određenu teritorijalnu transakciju“, Englezi su bili voljni ne samo da obnove ratom opustošenu Srbiju nego da joj daju status i značaj „velike Srbije“.

To najbolje pokazuje sadržaj memoranduma koji je polovinom januara 1915. engleski ministar inostranih poslova Edvard Grej uputio ruskoj vladi i u kojem se kaže: „Ako srpska vlada garantuje Bugarskoj delove Makedonije, srpske teritorijalne aspiracije, uključujući deo jadranske obale, biće zadovoljene.“

– Ovaj memorandum na najbolji način demantuje tvrdnje mnogih zapadnih, ali i domaćih istoričara, političara i publicista, da je pojam i izraz „velika Srbija“ stvoren i odomaćen u Beogradu – navodi publicista Nebojša Bogunović u neobjavljenoj knjizi „Srbija od Prvog ustanka do ujedinjenja“.

Konkretizujući svoj predlog o „velikoj Srbiji“, Grej je 13. avgusta 1915. godine uputio drugi memorandum, ovoga puta predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću, u kojem je izneo kakvi se teritorijalni ustupci nude Srbiji, ukoliko se deo Makedonije ustupi Bugarskoj. To su: „Bosna i Hercegovina, Slavonija, Srem sa Zemunom, Bačka i jadranska obala od rta Planke (nedaleko od Splita) na severu do tačke 10 km južno od Cavtata, kao i ostrva (Veliki i Mali Drenik, Čiovo, Šolta, Brač, Jakljan, Koločep i Pelješac).“ Sudbina srpskih krajeva u jugozapadnom Banatu „biće rešena mirovnim ugovorom, ukoliko Rumunija ne uđe u rat na strani saveznika“, ističe se u Grejovom memorandumu.

U Italiji se takođe isticala privrženost jačanju Kraljevine Srbije i uvažavali njeni zahtevi za izlazak na more, ali je istovremeno izražavano nepoverenje prema stvaranju Jugoslavije. Italijanski ministar inostranih poslova, Sidnej Sonino, 4. avgusta 1915. godine zamolio je ruskog poslanika u Rimu, Aleksandra Girsa, da Rusija poverljivo saopšti srpskoj vladi: da je u jednom članu tajnog Londonskog ugovora predviđeno da Srbija dobije na Jadranskom moru, između ostalog, Split i Dubrovnik i da se Italija tome ne protivi. Što se tiče Rijeke, treba reći da se istaknuti italijanski novinar i političar Salvemino Gaetano, u listu „Unita“, zalagao da ovaj primorski grad „dobije svoju tradicionalnu autonomiju pod zaštitom Italije i Srbije.“

– Nepoverenje među vodećim političarima Antante u odnosu na stvaranje Jugoslavije vladalo je sve do polovine 1918. godine, takoreći do kraja Prvog svetskog rata. Obrt u stavovima nekih evropskih državnika nastao je posle nagle promene američke politike u ovom ratu, u koji je ona ušla krajem 1917. godine. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Vudro Vilson, naime, iz osnova je promenio mišljenje u vezi sa sudbinom Austrougarske: umesto njenog opstanka i obnove, za šta se zalagao 1917. godine, na kraju rata je zagovarao rasturanje i komadanje Habzburške monarhije. To je ohrabrilo najvatrenije privrženike jugoslovenske ideje, jer je samo na ruševinama Austrougarske mogla nići Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca – piše Nebojša Bogunović.

Srpski političari i diplomate, za sve to vreme, zaslepljeni idejom o ujedinjenju, nisu obraćali pažnju na dvosmernu hrvatsku i slovenačku politiku tokom Velikog rata. Njihovi poslanici u Bečkom parlamentu zalagali su se za stvaranje „jedne jugoslovenske državne tvorevine“, ali u okviru Austrougarske monarhije, dok su predstavnici Hrvata i Slovenaca u Jugoslovenskom odboru u Londonu, bili za stvaranje Jugoslavije, „čiji bi stožer bila Kraljevina Srbija“.

Među retkim srpskim intelektualcima koji su pokušali da, bar delimično, razjasne srpsko-hrvatske odnose i političke prilike među južnim Slovenima u Austrougarskoj, bio je dr Milovan Milovanović, profesor na Velikoj školi, i predsednik Vlade Kraljevine Srbije (1911-1912). U brošuri „Srbi i Hrvati“ piše:

„Prema stanju u kojemu se danas nalaze Srbi i Hrvati sporno je pitanje da li bi stvaranje srpsko-hrvatske narodne zajednice, donelo koristan rezultat. Pitanje je utoliko teže i sudbonosnije za nas Srbe, što… mi imamo državu i imamo sve potrebne uslove za samostalan narodni život. Nema sumnje da bi te pogodnosti, priključenjem Hrvata uz srpsku narodnost, postale potpunije, da bi garancije za budućnost i srpsku i hrvatsku tim samim znatno narasle, da tuđinskim uticajem nije izazvan hrvatski separatizam, koji preti da razori srpsko-hrvatsku narodnu zajednicu.“

Upozorenja dr Milovana Milovanovića ostala su bez odjeka.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Pavlović: Jugoslavija je mogla da opstane… | Jadovno 1941.

Prva zajednička država Južnih Slovena proglašena prije 97 …

Vladan Ivković: Srpske izdaje, I dio | Jadovno 1941.