Етноцид у НДХ – Од забране Ћирилице до Гермогена

Етноцид, као jедна од компоненти геноцида, представља атак на саму основу идентитета нациjе. Под овим поjмом подразумева се асимилациjа и присилна интеграциjа одређене групе путем правних и административних мера, односно насилно наметање jезика,  религиjе и туђинске културе. Сви овде наведени елементи су присутни у обрасцу понашања власти НДХ од првих дана њеног постоjања. Из деловања усташког режима се без сумње може извући закључак да су ове ,,суптилниjе” методе обрачунавања са ,,неподобним елементима” биле подjеднако погубне по српски народ као отворено испољавање физичке силе.

Колики jе био њихов значаj за усташки врх говори чињеница да jе jедан од првих закона донетих у НДХ био закон о забрани ћириличног писма. Просто jе невероватно, чак и за Балкан где су апсурди део свакодневице, како jе jедно писмо прешло пут од наjраспрострањениjег на овим просторима до предмета прогона и забрана. Претходне, првенствено аустроугарске забране, значаjно су допринеле да ћирилично писмо, као израз идентификациjе али и пркоса, буде уткано у камен темељац идентитета српског народа. Зато не чуди да jе оваj закон био први корак у обрачуну усташког режима са Србима.

Усташки идеолози су радили на своjеврсноj ,,духовноj” ликвидациjи Српства, коjа се понаjвише може видети у њиховоj политици према Српскоj православноj цркви. Иако изложена прогонима тежим чак и од оних из турских времена, СПЦ jе и даље представљала наjвећи ослонац српског народа и била jедан од ретких чинилаца коjи jе одржавао веру у његов опстанак.

Идеолози НДХ због тога су осмислили посебан инструмент у служби затирања српског идентитета – Хрватску православну цркву (ХПЦ). ХПЦ jе основана као средство за ,,ублажавање” политике насиља и ,,побољшање” односа са Србима. Из деловања ове организациjе се несумњиво може закључити да jе њена улога била првенствено политичке природе, односно у успостављању траjне везе између Срба и НДХ.

Иако jе основана 1942, као мера за смиривање свеопштег устанка, ХПЦ jе у ствари финално отелотворење идеjа коjе потичу jош из 19. века и коjе карактерише потпуно негирање постоjања српског народа  западно од Дрине. Српство jе сматрано страним елементом коjе jе инсталирано деловањем и пропагандом Српске православне цркве, српске владе и интелигенциjе. У складу са тим од 1942. до 1945. године спровођени су упоредо процеси десрбизациjе Срба Пречана и ограничавања српског националног идентитета на просторе уже Србиjе.

Хрватска православна црква jе била jедан од носилаца политике чиjи jе коначни циљ била НДХ без ,,страног” елемента. Примарни задаци ове организациjе су били елиминисање идентификациjе православља и српства и траjно раздваjање Срба у НДХ од остатка српског етничког корпуса. Међутим, упркос своj пропаганди и терору, подршка овоj организациjи међу народом jе била веома ниска. Иако jе у поjединим српским круговима владао став да се jедино прихватањем нове цркве народ може спасити од истребљења, мали броj Срба jе постављен на важне позициjе у хиjерархиjи ХПЦ. За њеног поглавара jе Павелићевим декретом постављен члан синода Руске православне заграничне цркве Гермоген, између осталог и због његовог израженог антикомунизма. Међутим, из саме природе цркве било jе jасно jе да jе на том положаjу представљао далеко већу претњу српском националном бићу него комунистима.

Поглавар ХПЦ Гермоген jедан jе од ретких црквених великодостоjника коjи jе 1945. осуђен на смрт. Проглашен jе кривим за разбиjање jединства српског народа и подстицање братоубилачког рата.

Деловање тзв. Хрватске православне цркве током Другог светског рата jе мало познато у српском друштву. Последице коjе jе ова организациjа могла да произведе своjим континуираним деловањем биле би несумњиво далекосежне и погубне по српски народ. Историjа ових простора то потврђуjе. Мало где на свету jе религиjа имала толико значаjну улогу у обликовању националних идентитета као на Балкану.

Значаj овог проблема jе у томе што jе донекле актуелан и данас. Сведоци смо масовних протеста против увођења ћирилице у Вуковару, као и покушаjа регистрациjе Хрватске православне заjеднице коjа за многе представља реликт НДХ. Баласт ратне прошлости, слабљење веза са матицом, страх од нетолерантног окружења, али и природни процеси асимилациjе у великим хрватским градовима често доводе до хрватизациjе Срба и слабљења националног идентитета код поjединаца. Једну од цивилизациjских тековина 21. века свакако представља право поjединаца да се по питању националног идентитета изjашњаваjу онако како они желе. Међутим, оно чему српски народ као целина мора стати на пут jесте да се ово право користи као параван за бесрамно прекраjање историjе и негирање вишевековног присуства нашег народа на тим просторима.

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ