Епископ Сергије: Поп Пилип и повампирена мржња

Након што смо у молитви, миру и тишини на свјетло дана изнијели мошти свештеномученика Пилипа Карановића, мог претходника у свештенству и мог часног претка, којег су Турци, без суда и кривице, објесили у петровачком селу Пркоси далеке 1832. године, очекивали смо да ће ова вијест, објављена без жеље за сензационализмом, бити дочекана са разумијевањем и подршком.

Ипак, суочили смо се са грубим нападима и говором мржње на друштвеним мрежама, гдје се, у коментарима, по већ устаљеној и добро познатој матрици српско-православно свештенство, између осталог, назива „убицама које се крију испод мантије“.

Истина, опет, боли оне који би да ћутимо, да повијемо главу пред властитом прошлошћу, који би да заборавимо све оно што знамо и да се не сјећамо онога што бисмо требали памтити. Историја треба да нас учи, да нас подсјећа да се оно лоше никада не понови, а не да доживљавамо нападе зато што смо се дрзнули да чувамо и памтимо своје.

Свилени гајтан, којим је био објешен поп Пилип, и даље би, изгледа, стезао наше вратове, јер нисмо довољно добри и послушни да заборављамо, да не памтимо и да ћутимо. То и такво вријеме је иза нас. Оно се више неће поновити. Зар нисмо, ради братства и јединства, ћутали пола вијека о забетонираним гробницама из Другог свјетског рата? Зар се нисмо одрицали себе, на сопствену штету, да би и други прихватили живот у слободи коју смо им ми даровали? Зар нисмо опростили Јасеновац, Гаравице, Шушњар и много тога другог, да бисмо од сопствених крвника направили браћу?

Свако самоодрицање и самопорицање било је на нашу штету. Наша жртва бачена је под ноге онима који су нас жртвовали, зато је дошло вријеме да подигнуте главе, без зрна мржње, говоримо о себи – памтећи оне наше племените претке који су, без икаквих калкулација, посвједочили своју вјеру, свој род, своје име и презиме. Они су огледало у којем ћемо препознати сопствени лик.

Епархија којом управљам једна је од најстрадалнијих православних епархија на Балкану. Хиљаде и хиљаде невино убијених вапију за незаборавом, за истином, за молитвом. То је наш дуг који им дугујемо и који им никада не можемо одужити, али можемо покушати да сачувамо свако слово о њима, сваку фотографију (ако постоји), свако свједочење, јер су они нама дали шансу да будемо људи као што су они били. Ако њих заборавимо, узалуд живимо.

Вријеме је да васкрсне истина, да се у њој огледају потомци пострадалих и потомци њихових крвника, да истином будемо исцјељени, како би овој прелијепој земљи дали шансу. Док год невино убијене поново убијамо безразложном мржњом, сами себе осуђујемо на мржњу и рат.

Ископавање моштију свештеномученика Пилипа, као и коментари који су услиједили након тога, само су метафора зла у којем вијековима трајемо. Али, ми се више нећемо повлачити, јер бранимо оне који себе не могу одбранити. Сами себе и можемо заборавити, али хиљаде и хиљаде невино убијених, укључујући и часног попа Пилипа, нећемо, не смијемо и не требамо.

Како их будемо памтили, тако нам Бог помогао!

Из Кабинета Епископа бихаћко-петровачког.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка, СПЦ