Епископ Герасим – интервју за Српско коло

1. Колико данас има православних вјерника у горњо-карловачкој епархији. Направите поређење са периодом прије 1991.?

У последњих тридесет година, демографска слика подручја Баније, Кордуна, Лике и Крбаве, Горског Котара и осталог дела територије коју обухвата Епархија горњокарловачка, драстично је измењена. Услед ратних дешавања, велика већина православних Срба не својом вољом напустила је своја огњишта и своје уточиште су пронашли широм света. Данас, многи домови на поменутим подручјима зјапе празни, а поготово је потресна слика видети пољопривредна земљишта којих некада чак није било ни довољно за обрађивање, како данас зарастају у коров и пропадају, само због тога јер нема ко да их обрађује. Управо из тога се види драстична разлика у стању прије тридесет година и стању данас.

О броју православних Срба на територији наше епархије тешко је с прецизношћу говорити. Оних, који су везани уз своју Цркву и учествују у Литургијском животу има око тридесетак хиљада, што је за четири до пет пута мање него што је било пре ратних дешавања, а број се из године у годину смањује.

2. Колико Срба се вратило у своје домове и да ли данас постоји тренд повратка. Шта су њихови основни проблеми и да ли се дешава да повратници због лоше економске перспективе опет одлазе?

С повратком је завршено! Православни Срби који су се, до 2005 године, вратили својим домовима углавном су старије доби, а за повратак младих највећи проблем представља немогућност проналаска запослења и обезбеђивање егзистенције, млађи повратници који су се вратили сада одлазе у друге земље Европске уније, како би нашли запослење. Свештенство на парохијама обилази наше вернике и Епархија помаже нашем народу у складу са могућностима, међутим потребе су велике и да би се народ вратио на своја огњишта, у данашње време није довољан само кров над главом, потребна је економска сигурност. Ситуација је слична и у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини тешка економска ситуација, многи одлазе у економски развијеније земље у потрази за бољим животом, често остављајући све иза себе, јер је ситуација таква да се живи од данас до сутра. Укратко, све се своди на пуко преживљавање.

Да би се људи вратили на своја прадедовска огњишта, за то су данас потребни бољи политички и економски услови.

3. Да ли су наши људи црквени, у којој мјери дјеца иду на вјеронауку, да ли имају прилику да науче ћирилицу?

Наш народ заједно са својом Црквом често је носио тешко бреме свога времена, бреме које никад и ни под којим условима није сломило веру њихових отаца. Упркос свим потешкоћама, економским и оним повратничким, верни народ не заборавља оно што га спаја и што му доноси овоземаљски мир, а то су богослужења и сабрања у храмовима. Таква сабрања уливају наду и дају охрабрење верницима да истрају у својим животним искушењима и изазовима данашњице.

Вјеронаука у школама један је од од начина којим се млади нараштаји продуховљују и приближавају заједници са Богом. У скоро свим парохијама (осим градских) горњокарловачке Епархије свештеници одржавају часове веронауке у склопу редовне наставе, где се деца уче о вери, а тиме стичу и потребно знање за однос према људима, дакле, не само односу људи према Богу, већ и према сваком човеку. Поред тога, у градским парохијама, (Карловцу, Ријеци и Пули) организују се часови веронауке и друга предавања на теме из живота цркве, за одрасле, а и за децу. Што се тиче Српског језика и ћириличног писма, у местима где је настањено већински српско становништво у школама постоји предмет Српски језик у склопу којег ђаци уче ћирилицу и упознају се са књижевноћу нашег народа.

4. Да ли Срби, у мјестима у којој чине већину могу слободно да прослављају празнике и светковине. Могу ли се обиљежити српска стратишта?

Великих проблема наш народ и Црква имају по том питању. У неколико наврата уништена је спомен плоча на мјесту логора из Другог светског рата у ували Слана на острву Пагу, такођер сусрећемо се са сталним протестима и негодовањима приликом обележавања дана сећања на Јадовно где је извршен незапамћен терор над свештенством и верним народом овог краја, а ту је и одлука градског већа града Глине о забрани одржавања парастоса настрадалим Србима у Другом светском рату.

Све то довољно говори о могућности обележавања стратишта српског народа на овом подручју, али као и у све, тако и по том питању полажемо наду да ће ствари кренути на боље и да ће наш народ заједно са Црквом својом моћи достојанствено и у миру помолити се за душе страдалних претходника и предака.

5. Како се на Србе у Хрватској одражава тренутни затегнут однос Загреба и Београда?

Лоши односи између две државе не доприносе суживоту и грађењу мостова између два народа на овим просторима. У односима две државе, акцент се ставља на оне ствари које продубљују јаз између људи, држава а и самих политичара. Стичем утисак да, када недостаје добрих вести које се тичу побољшања квалитете живота и економског стандарда, политичари с обе стране границе иступају са националистичком, дискриминаторском, а неретко и са ратно-хушкачком реториком. Ни са једне стране тога не мањка, кадкада то с једне стране бива чешће и више с друге мање и обрнуто, а људима је само једно потребно; посао, бољи животни стандарди, економска и свака друга сигурност. Првенствено је потребно осигурати достојанствен живот без дискриминације, јер ситуација је таква да људи беже од политике, и упркос тешкој реторици својих политичких вођа, сами покушавају изградити квалитетнији живот за себе и своје породице услед тешке економске кризе, ослањајући се на свога комшију био он србин или хрват, што је за сваку похвалу. Многе повратничке породице у Хрватској, а и оне које би се вратиле на своја огњишта имају проблем са повратом имовине, конкретно станова и домова који су одузети и додељени другим људима на кориштење, а неповољним односима између две државе то ће се тешко померити са мртве тачке.

6. Какав је однос са римокатоличком црквом и да ли у овом времену има покрштавања?

Ми смо се увек понашали у складу са Јеванђелским учењем и традицијом, трудећи се да очувамо свој, на првом месту верски, а потом и национални идентитет, поштујући и дајући прилику и признајући право свакоме да исто то негује у својој породици и своме друшву. Сви ми људи смо на то позвани, а првенствено ми хришћани, томе нас учи наш Спаситељ да љубимо једни друге, чак и своје непријатеље. Човек, који живи са својом межњом и агресивношћу према другима и средини која га окружује, живи у аду. Мржња, недостатак љубави, константна увређеност и сталне претензије према ближњем своме, јесте стање пакла.

Православна Црква заједно са својим народом претрпила је многа страдања током двадесетог века на овим просторима, стога се трудимо да те ствари не заборавимо и да будемо свесни недаћа које смо претрпили, а истовремено не одричемо да су и други страдали и желимо да наш даљи живот и суживот са другима градимо у мири и добрим односима, јер упућени смо једни на друге.

Сваки човек, свако људско биће, Богом је створен слободан има слободу избор и сам може одлучити шта жели и шта му је на корист. Заједно са свештенством наше Епархије, на богослужењима и у разговору са људима истичемо важност активног Литургијског живота, значаја крштења и одгоја деце у православном духу и у заједници са Црквом, да би очували свој верски и национални идентитет и оставили здрав дух онима који ће живети на овим просторима након нас.

7. Да ли је имовина и културна баштина СПЦ вашој Епархији заштићена?

Доста је урађено од стране Министарства културе Републике Хрватске на пољу заштите културне баштине Епархије горњокарловачке. Поједини храмови стављени су под заштиту министарства и њихова обнова се одвија у складу са могућностима, с’ обзиром да изискује средства која ми сами нисмо у могућности обезбедити. Ипак, доста храмова и црквених објеката и даље пропада, а највећи проблем представљају нерешени захтеви за поврат имовине Српске православне Цркве, која је у време комунистичке владавине насилно одузета и до дана данашњег није враћена Цркви. Нажалост, неки од тих објеката су и оштећени или уништени и статусом кво само све дубље и дубље одлазе у пропаст и трпе све већу штету. И поред упућених дописа највишим инстанцама власти у Републици Хрватској не назире се значајнији повратак по питању решавања поврата имовине Српској православној Цркви.

8. Да ли организација која себе назива НВО Хрватска православна црква угрожава СПЦ?

Говоранција и покушај реинкарнације нечега што је довело до покрштавања огромног броја верника у периоду Другог светског рата жели да се пробуди и данас. Режим које тада владао извршио је геноцид над свим нехрватским становништвом у Независној држави Хрватској, а коначна дестинација тзв. Хрватске православне Цркве је била да затре било какав спомен и опипљиви траг постојања православних Срба на овим просторима. Увек смо улагали напоре и улагаћемо с Божјом помоћу и даље напоре у борби против погубних деловања и чинимо све што је у нашој моћи да верни народ не страда и да се уз своју Цркву осећа сигурно и заштићено од било какве погубне реторике, страдања и прогона.

9. Да ли сте и у којој мјери задовољни подршком из Београда и да ли имате неки предлог како тај однос може да се унаприједи?

Што се тиче подршке, она не изостаје и доста тога је урађено уз помоћ институција из Републике Србије, првенствено Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама у Влади Србије, која се између осталог бави и сарадњом са Црквом у региону, а такођер у сталном смо разговору и сарадњи са осталим институцијама и организацијама које несебично помажу повратнике на своја огњишта, достављајући им оно најпотребније за живот. Оно на чему би требало порадити свакако јесте боља координација званичних институција са представницима Срба у Хрватској и конкретни помаци у обезбеђивању економског бољитка за наш народ овде, јер једино уз помоћ матичне државе наш народ може опстати и сачувати оно што је у наслеђе добио, а то је огромна култура и културна баштина и оно што је најбитније, имовина које се не смемо никада одрећи.

10. Овај интервју биће објављеn усред Васкршњег поста. Колико су наши људи у времену поремећеног система вриједности и трке за новцем уопште окренути вјери?

Наш народ у Хрватској у периоду од Другог светског рата до данас, страдао је можда и више него игде другде, али ипак вера у људима се одржала и у најтежим временима борбе против Цркве и Христовог учења. Исто тако и у ово време глобалне кризе, ма колико она била заступљена у свим сферама друштва наши верници знају да утеху, помоћ и сигурност могу увек и у свим условима пронаћи уз своју Цркву, јер је све на овом свету пролазно осим вере у Бога. То најбоље потврђују речи Светог владике Николаја “Заиста, свет је овај бедан и жалостан по својој хитрој пролазности, и ко се за њега ухвати као за нешто битно само по себи, мораће пасти и зајаукати од бола и стида. Но свет је овај богата ризница поуке у причама, и ко буде тако схватио свет и у том смислу користио се светом, неће ни пасти ни посрамити се.“

Извор: ЕПАРХИЈА ГОРЊОКАРЛОВАЧКА