ЕКСКЛУЗИВНО Гага Антонијевић: Политички пољубац смрти спречио „Дару“ да буде кандидат за Оскара

Редитељ „Даре из Јасеновца“ Предраг Гага Антонијевић није изненађен што је његов филм изостао са листе номинованих за награду Оскар. За Спутњик каже да је знао да је политички напад на филм заправо био пољубац смрти и крај сваке приче о наградама.

Политички пољубац смрти 

„Ко год је у том послу тамо, а ја јесам 30 година у Лос Анђелесу и Холивуду, зна да је овај политички напад на филм заправо био пољубац смрти, што се тиче свих награда. Једноставно, сви се уплаше да не учествују у нечему што је политички некоректно. А ’Дари‘ је приписано прво да је српска националистичка пропаганда од стране ’Варајетија‘, да би онда и ’Лос Анђелес тајмс‘ то досолио, тврдећи да Срби нису били у Јасеновцу, ни деца и да сам ја то вештачки угурао, због чега је, малтене, цео филм фалсификат. То је била јасна порука гласачима да им задрхти рука ако треба да заокруже наш филм, јер људи тамо пре свега желе да буду политички коректни, а то значи да филмови не вређају Афроамериканце, мањине, геј популацију…“

Кажете да сте знали шта значи квалификација о наводној политичкој некоректности каква је приписана филму и колико се од тога зазире.

— Да је то била критика у којој се каже да филм не ваља, не би утицала на гласаче, то је нешто што углавном није важно. Али, ово је нешто што изазива страх и резултира бежањем од целе приче. Чим се појавило у „Варајетију“, ми смо сви знали — и дистрибутери и агенти и ја — да је то крај приче о Глобусу и Оскару. А текстови су изашли уочи гласања за једну, односно другу награду. Није то било изненађење, да кажем — на Западу ништа ново.

Ми само сматрамо и даље да је наш филм оштећен зато што није могао равноправно да се посматра са другим остварењима.

Стереотип о нама грађен последњих деценија

То је једини филм од 93 који су ушли у шири избор, који је политички дискредитован.

— Тако је. Нигде ни речи није било да је ишта у та 93 филма политички некоректно, осим за нас. Очигледно је то урађено са намером, очигледно је да је неки стереотип о нама изграђен последњих неколико деценија, а очигледно је и да ту има и неких других интереса група које су активно радиле да се овај филм дискредитује. Овде се не дискредитује само филм, већ и цела прича о Јасеновцу. Кад је „Лос Анђелес тајмс“ објавио да сам ја на силу угуравао Србе и децу у логор у коме су заправо били Јевреји, постало је јасно да ми више не причамо само о филму, већ о борби за истину која нам тек предстоји.

Ви кажете да ћете ту борбу наставити.

— Овај филм је само први корак у том правцу, а мислим да је свима нама сада јасно колико је важно излазити, бар кроз филм, и у друге медије са нашом истином, ма колико сада неки не би хтели да је чују. Ми морамо, поново и изнова, то приказивати свету, не треба више да подразумевамо да се то зна. Очигледно је да неки неће да знају да чак и негирају истину.

Без измишљања, фикције и злих намера

Да ли сте ипак имали наду, с обзиром да сте филм базирали на чињеницама, да ће снага те истине бити јача од ових гласова који су је довели у питање?

— Баш због тога што знам где носим филм и коме га носим, од почетка је била намера да ништа у њега не уђе што није историјски или судски документовано и доказано. У „Дари из Јасеновца“ нема ниједног измишљеног догађаја који је плод моје фикције и зле намере. Знао сма да ће напад на филм уследити, али нисам знао да ће то почети из Београда, но то је додатни елемент у целој овој причи. Ја нисам имао никакву наду у смислу награда, Глобус, Оскар, није то ни био циљ. Циљ је био да се изнесе истина. Оно у шта нисам могао да верујем је да ће ипак доћи дотле да се негира Јасеновац у чињеничном стању. „Варајети“ је бар потврдио тачност, али је све назвао српском пропагандом, јер Срби су то користили као изговор за ратове деведесетих година. То би било као да сад кажемо да не могу Јевреји да снимају „Шиндлерову листу“, то је пропаганда, јер, ето, Јевреји сад Палестинце третирају тако и тако. То је једна перверзна и безобразна конструкција, али опет, није негирао тачност приче, чак ни квалитет филма и добар начин на који је урађен. Оно што је „Тајмс“ урадио је нека још страшнија и монструознија ствар, а то је да каже да сам ја Србе и децу угуравао у Јасеновац.

Тужба у име жртава и истине

Најавили сте и да ћете их тужити.

— Дали смо то адвокатима, они ће све проучити и буде ли било довољно елемената за тужбу, поднећемо је. Тужбу не подносим ја, она се подноси у име жртава и истине, у име српске истине о нашем страдању. Због тога ћу врло пажљиво све то изанализирати пре него што повучем тај потез. Ићи ћемо у том правцу уколико будемо сто посто сигурни да имамо довољно елемената да целу ту ствар на суду докажемо и да тај процес добијемо. Не бих волео да то остане негде у ваздуху, а у исто време нећемо се залетати. Због тога што је то нешто што је веома битно и што чак превазилази и филм и мене, јер улазимо у неке много озбиљније сфере.

Колика је снага потребна данашњем уметнику да се избори са политичком коректношћу и не дозволи да она постане уметнички критеријум?

— Основно је питање ко формира критеријуме за политичку коректност. Имамо критеријуме које формира Европска унија, испаде да неки уметнички комесари у европским фондовима стимулишу само филмове из Србије који су критични према Србима и поготово према њиховој улози у ратовима из деведесетих. И то је у реду, они имају своје паре и могу да бирају коме ће да их дају. Али, шта није у реду? Није у реду да ми дозволимо, као кинематографија, да нам се тај критеријум наметне као једини, да ми сада повлађујемо њима и да због њихове политичке коректности коју су они одлучили шта је, одустајемо од тема које су за нас важне и од слике Србије коју велика већина нас носи у срцу — да смо ми један частан и поносан народ, да смо много пута у историји стајали на бранику и цивилизације и културе и демократије, да смо великим жртвама платили то у оба светска рата. Према томе, не смемо дозволити да нам та такозвана политичка коректност, коју други креирају, буде наметнута у целости. Има овде неког другог младог света који се бави овим послом који треба да схвате да је филм, ова наша професија, једна бескрајно велика сфера и да је тај сегмент, који се зове помоћни програм европских фестивала, један релативно мали сегмент. Има ту још штошта у тој кинематографији. На младе колеге апелујем да само буду искрени према себи, па ако им се таква врста филма свиђа, нека га праве, али ако се осећају другачије — нек нађу начина да буду у тим својим делима до краја верни себи, свом осећању. Треба ту европску естетику и ту политичку коректност коју форсирају према нама кроз културу и уметност раскринкати и на њу упозорити младе људе.

Дара боља од Колина Фирта

Од петог фебруара откада је у америчким биоскопима, „Дара из Јасеновца“ је у првом викенду приказивања била најгледанији филм. Шта Вам значе те прве информације о доброј посећености биоскопа у Америци?

— Занимљиво је да последњих дана, откад је филм у америчким биоскопима, добијамо изузетно добре критике. Филм је имао највећи просек зараде по биоскопу прошлог викенда и то је сјајан резултат. У исто време имате филм са Колином Фиртом, који слови за уметнички, притом је на енглеском језику, а ми у односу на њега имамо 7,8 пута већу зараду по биоскопу. Ето, наш филм, на српском језику, игра ту утакмицу равноправно са филмовима на енглеском. Добро је да се то наставља, отвара се још десет градова, што значи да ћемо укупно играти у 19 градова у Америци од овога викенда. Анкете показују да у салама имамо добру трећину публике која са Србима и Србијом нема никакве везе. То значи да смо успели да заинтересујемо публику, чак и кроз целу ову полемику. Истина о Јасеновцу је једноставно изашла и ја верујем да ћемо се тек у времену пред нама враћати овом филму, да ће се о њему и причати и писати. Ово је за све нас који смо радили овај филм био огроман изазов, истовремено и част и страшно бреме, али осећање да радимо важну ствар резултирало је у заједничку емоцију и свест. И то се осетило у филму, на крају је испао као изливен из једног комада.

Нема такмичења у муци

Филму „Кво вадис, Аида“ који је добио номинацију, пожелели сте све најбоље, реагујући као уметник, без политичког предзнака.

— Од првог дана сам говорио да ми не можемо да се такмичимо у муци. Треба да има и филм о Сребрници, никад нисам мислио да то не треба подржати. Оно што је проблематично је то што испаде да су једино наше жртве политичка пропаганда. Ја желим да признам свачије жртве, свачију муку, желим да им се ода дужан пијетет. Треба да се кајемо због тога што је урађено у наше име у Сребрници, али у исто време ред би био да и сви други зарад неких нормалних добросуседских односа на Балкану признају и оно шта је нама рађено у више наврата у оба рата, а нарочито у Јасеновцу. Мислим да је то једини и прави пут.

Извор: СПУТНИК