Ekonomija genocida

Datum objave: ponedeljak, 23 maja, 2016
Veličina slova: A- A+
Dr Vladimir Umeljić
Dr Vladimir Umeljić

Ove godine navršilo se 75 godina od formiranja po vrsti zločina najmonstruoznijeg logora u Evropi – Jasenovca. Ova tragična godišnjica bila nam je povod za razgovor sa dr Vladimirom Umeljićem. Vladimir Umeljić rođen je 1951. godine u Beogradu. Stomatologiju, istoriju i teologiju studirao je u Beogradu i Frankfurtu na Majni. Bavi se istraživanjima istorije, socijalne psihologije, politikologije, teologije i filozofije jezika. Objavljuje na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku. Tvorac je jezičko-filozofske teorije definicionizma, koja ukazuje na uzurpaciju vlasti nad definicijama (stvarnosti) kao ključnu metodu za osvajanje i zadržavanje vlasti u društvu. Noam Čomski, jedan od najvećih živih korifeja filozofije jezika, komentarisao je da on sâm „nikad nije došao na tako interesantne ideje“ i da će gledati „da u budućnosti radi i na taj način“. Umeljić živi i radi u Nemačkoj.

Glavna tema ovog razgovora jeste – kako je zločin ustaša postao povod za bogaćenje Vatikana. Povoda za intervju ima dva: najnovija knjiga Vladimira Umeljića („Okcidentalno-evropska kulturološka tradicija, veliki genocidi u Evropi sredinom i balkanski ratovi krajem 20. veka / Kontinuitet istorije u prizmi teorije definicionizma“, „Gambit“, Jagodina, 2016), kao i skup „Kanonizacija Alojzija Stepinca: izazovi i odgovori“, održan u organizaciji ruskog Fonda strateške kulture u Beogradu 5. maja ove godine (na skupu su, pored Umeljića, učestvovali i Ana Filimonova, Milo Lompar, Nikola Žutić, Ranko Gojković, Veljko Đurić, i mnogi drugi).

Jedan svedok optužbe i tadašnji očevidac, Vilijam Goven, radio je odmah posle rata za američku kontraobaveštajnu službu u Rimu. „Govenovo svedočenje dovodi tadašnjeg kardinala Montinija i potonjeg papu Pavla VI u vezu sa skrivanjem i pomoći pri bekstvu hrvatskih ratnih zločinaca, kao što je bio Ante Pavelić. To je bio deo jedne razgranate mreže, poznate pod imenom `Pacovski kanali`. Svedok je potvrdio i da su britanske i američke tajne službe tada otkrile Pavelićevo mesto boravka, ali da su odbile da ga uhapse.“

Gospodine Umeljiću, Vaša multidisci­ plinarno koncipirana naučna studija „Okcidentalno­evropska kulturološka tradicija, veliki genocidi u Evropi sredinom  i  balkanski  ratovi  krajem 20. veka (Kontinuitet istorije u prizmi teorije definicionizma)“, koja je upravo izašla iz štampe, tematizuje, pored ostalog, i jedno izuzetno interesantno pitanje, naime, da li je Vatikan direktno finansijski profitirao od velikih genocida u Evropi u 20. veku, izvršenih nad Jevrejima, Romima i Srbima?

– Da, postoje u međuvremenu ne samo značajne indicije, već i istorijski izvori enormne težine koji potvrđuju mogućnost, tj. skoro izvesnost da je Vatikan direktno participirao u genocidnom plenu nemačkih nacista i hrvatskih ustaša. Uzmimo za primer bekstvo šefa genocidne hrvatske države Ante Pavelića po završetku Drugog svetskog rata u Južnu Ameriku, natovarenog imetkom genocidnih žrtava hrvatske  države 1941-1945, i ulogu hrvatskog katoličkog klira, kao i vatikanske (visoke) hijerarhije pri tome.

Jedan od najbližih Pavelićevih saradnika, Ljubo Miloš, potvrdio je na saslušanju da je Pavelić uz pomoć franjevaca i preobučen u katoličkog sveštenika pobegao iz zemlje, a da je to bekstvo inicijalno organizovao hrvatski rimokatolički sveštenik Krunoslav Draganović, iz „Instituta Sv. Jeronima“ u Rimu. Vrlo značajnu ulogu u organizovanju ovih vatikanskih „Pacovskih kanala“ igrao je i austrijski biskup Alojz Hudal.

Britanska  kontraobaveštajna  služba je opservirala ovu ustanovu i u jednom izveštaju iz 1947, pored ostalog, stoji: „Cilj ove organizacije je zaštita osoba koje su odane ustaškoj stvari i pruža- nje pomoći tim osobama pri bekstvu /…/ takođe slanje terorista u Jugoslaviju /…/ Srž ove organizacije, oko koje su se razvijale i razvijaju se ustaške aktivnosti čini hrvatska grupacija u `Institutu Sv. Jeronima` u Rimu“.

U odnosu na Pavelića američka vojna kontraobaveštajna služba, CIC, iste godine konstatuje sledeće: „Pavelićeve veze su toliko visoko plasirane i njegova trenutna pozicija je toliko kompromitujuća po Vatikan da bi njegovo izručenje predstavljalo jedan uništavajući udarac za Vatikan…“

U januaru 2006. izveštava izraelski list „Haaretz“ o jednom suđenju, pri kome od 1999. na optuženičkoj klupi suda u San Francisku sede predstavnici Vatikanske banke, Franjevačkog reda i Švajcarske nacionalne banke. Tužitelji su potomci jevrejskih i srpskih žrtava genocida u „Nezavisnoj Državi Hrvatskoj“ 1941-1945, koji zahtevaju odštetu tj. povraćaj ukradene imovine svojih umorenih predaka, koju su tadašnji hrvatski vlastodršci oteli i deponovali kod ovih institucija. Jedan svedok optužbe i tadašnji očevidac, Vilijam Goven, radio je odmah posle rata za američku kontraobaveštajnu službu u Rimu.

„Govenovo svedočenje dovodi tadašnjeg kardinala Montinija i potonjeg papu Pavla VI u vezu sa skrivanjem i pomoći pri bekstvu hrvatskih ratnih zločinaca, kao što je bio Ante Pavelić. To je bio deo jedne razgranate mreže, poznate pod imenom `Pacovski kanali`. Svedok je potvrdio i da su britanske i američke tajne službe tada otkrile Pavelićevo mesto boravka, ali da su odbile da ga uhapse.“ Mark Arons (Mark Aarons) i Džon Loftus (John Lofus), međutim, navode svedočenja sveštenih lica iz Vatikana, koja teško opterećuju i samog „ratnog papu“ Pija XII i označavaju ga kao direktnog naredbodavca organizacije ovih „Pacovskih kanala“.

„Institut Sv. Jeronima“ (San Girolamo) i hrvatski katolički sveštenik Krunoslav Draganović nisu, dakle, radili ni samosvojno, ni u apsolutnoj tajnosti. Imali su podršku iz samog vrha Vatikana. Postoje li još neki podaci o tome? Koliko je ustaških zločinaca umaklo ruci pravde? Američki obaveštajni oficir, koji je vodio tu posmatračku „Operaciju San Girolamo“, izvestio je 1947. sledeće: „Draganovićeva podrška hrvatskim kolaboracionistima uklapa se u plan Vatikana, koji predviđa zaštitu ovih ustaških nacionalista, sve dok oni ne dobiju pogodne dokumente i isele se u Južnu Ameriku. /…/ Vatikan /…/ pokreće sve moguće poluge, da bi te ljude prokrijumčario tamo, u Južnu Ameriku“.

Ubrzo po primanju ovog izveštaja, šest visokih hrvatskih funkcionera i okrivljenih ratnih (genocidnih) zločinaca napušta ovaj rimokatolički institut u Rimu i odlazi u Argentinu. To su bili Vjekoslav Vrančić, Mile Starčević, Lovro Sušić, Josip Marković, Dragutin Rupčić i Vinko Pečnikar. Sledeća jedanaestorica ustaških glavešina dokazano su izbegli izvođenje pred lice pravde, zahvaljujući posredstvu hrvatskog ogranka vatikanske milosrdne organizacije

„Karitas“: Eugen Kvaternik, Dinko Bilanović Šakić, dr Josip Berković, Ivan Čelan, Danijel Crljen, Mirko Eterović, Ante Elez, Radovan Latković, dr Ivan Korski, dr Franjo Nevestić i dr Vinko Nikolić (u toj grupi nalazio se i jedan nemački pripadnik elitne  nacističke SS-organizacije, po imenu Fridrih Jozef Rauh). Isti put za Argentinu su sledili kako jedan od najozloglašenijih komandanata koncentracionog logora smrti Jasenovac, Vjekoslav Maks Luburić, tako i ustaške glavešine Ante Vrkljan, Ćirilo Čudina, Branko Benzon, Marko Sinovčić, itd.

Te godine je i Ivo Rojnica stigao u Argentinu. Za podsećanje, on je u vreme NDH predstavljao vrhovnu hrvatsku vlast u Dubrovniku, kada su ustaše – kako je jedan očevidac, Amerikanka Rut Mičel posvedočila – „silazili u grad Dubrovnik, okićeni ogrlicama od nanizanih srpskih jezika i sa punim korpama srpskih očiju“. To, očigledno, nije smetalo da Rojnica „zahvaljujući pomoći Svete stolice i argentinske vlade, kao slepi putnik na brodu `Maria C`, 2. aprila 1947. stupi na tlo Argentine“. To, sledstveno, očigledno nije smetalo ni hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu da posle hrvatske secesije od Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka, odredi Rojnicu za novog hrvatskog ambasadora upravo u Argentini. Kada je potom došlo do protesta od strane Instituta Vizental, Rojnica je dao izjavu za javnost: „Sve što sam činio 1941, ponovo bih činio“. Jedan od njegovih naslednika na funkciji gradonačelnika Dubrovnika, Ivo Obuljan, prima potom Iva Rojnicu 1996. čak u jednu zvaničnu audijenciju u tom istom gradu.

Već samo u toj jednoj godini (1947) nesumnjivo je identifikovano ukupno 115 najviših, za ratne i genocidne zločine osumnjičenih nosilaca vlasti hrvatske države iz 1941-1945, koji su tim „Pacovskim kanalima“ bezbedno stigli i to samo u Argentinu (procena ukupnog broja dotičnih hrvatskih ratnih zvaničnika i posleratnih begunaca od ruke zakona u Južnu Ameriku varira, i kreće se između 5.000 i 35.000 lica).

Vladimir UmeljićA šta se zbivalo sa Antom Pavelićem? Kakva je njegova zločinačka putanja?

– Hrvatski poglavnik Ante Pavelić beži 1945. godine prvobitno u Austriju, u britansku okupacionu zonu, i nosi sa sobom oko 350 kg otetog zlata, razne devize i brilijante u vrednosti od oko 1.100 karata. On tamo prepušta Britancima jedan deo tog plena u vrednosti od oko 150.000.000 švajcarskih franaka (ukupna vrednost se ceni na oko 400.000.000 švajcarskih franaka) i beži u aprilu 1946. u Rim.

Svoje prvo utočište nalazi u Collegio Pio Pontificio (Via Gioacchino Belli 3), u papinskom Latinoameričkom institutu, sa ekstrateritorijalnim statusom i „verovatno mu je za to bila potrebna dozvola samog pape, jer to je bio jedini vatikanski institut u Rimu, koji je bio direktno podređen papi“. Već u maju iste godine on prelazi u papinsku letnju rezidenciju, Castel Gandolfo, gde se „često sreće sa monsinjorom Montinijem“; 9. novembra Pavelić prelazi u papski Orijentalni institut unutar (crkvenih i državnih) zidina Vatikana i potom boravi u Institutu Sv. Jeronima (San Girolamo, Via Tomacceli 132). Sledeće boravište mu je dominikanski manastir Santa Sabina (Lungo Tevere Aventino), sledi skrovište u vatikanskoj svojini, u Via Giacomo Veneziano 17­C i 11. oktobra 1948. Pavelić se sa pasošem Crvenog krsta br. 74369 ukrcava u jednu kabinu 1. klase na brodu „Sestriere“, koji će ga odvesti u Argentinu.

– Iz rezultata istraživanja arhiva sa preko 4.000 internih tajnih dokumenata Vatikanske banke (IOR), koje je od 1974. pa do kraja devedesetih godina 20. veka marljivo skupljao jedan od najupućenijih „insajdera“ Vatikanske banke, monsinjo- re Renato Dardoci (1922-2003), proizilazi ne samo da su velika materijalna sredstva pobijenih žrtava genocida u Hrvatskoj 1941-1945 završila u Vatikanu (ali zaobilaznim putem – preko SAD i na osnovu američke posleratne zaplene nacističkog plena – i još mnogo veća imovina jevrejskih žrtava genocida u zoni uticaja nacističke Nemačke), već se ukazuje i na njihovu kasniju svrhu, gde su te bespravno tj. izuzetno kriminalno/genocidno otuđene vrednosti našle svoju primenu. Ta sredstva su, po ovom internom izveštaju iz arhiva Vatikana, u vreme pape Jovana Pavla II – barem delimično, tj. u visini od oko 100.000.000 američkih dolara – bila naime upotrebljena za finansiranje aktivnosti sindikata „Solidarnost“ u papinoj poljskoj postojbini

Američka tajna služba, koja je Pavelića inače sve vreme opservirala, ovako je procenila ovu situaciju: „Pavelić je u očima Vatikana jedan militantni katolik, koji je doduše i lutao (bio povremeno u zabludi – prevodilačka primedba autora), ali ta njegova lutanja su se dešavala, dok se borio za katoličku crkvu /…/. Pavelićevi kontakti s Vatikanom su poznati; Vatikan, dakle, u njemu vidi jednog militantnog katolika, koji se juče borio protiv pravoslavne crkve a danas se bori protiv ateističkog komunizma“.

Da (privremeno) rezimiramo.

– Šef tadašnje hrvatske države, Ante Pavelić, predao je zvanični arhiv pre svog bekstva zagrebačkom rimokatoličkom nadbiskupu i predsedniku Hrvatske biskupske konferencije Alojziju Stepincu, koji ga je potom najvećim delom prosledio u Vatikan (Arhiv Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova Hrvatske, Zagreb. Ovde se pod brojem 001050-31 čuvao nalaz, otkriven u zidu podruma Stepinčeve rezidencije: jedan manji deo zvanične dokumentacije Nezavisne Države Hrvatske, Stepinčevi dnevnici, gramofonske ploče sa snimljenim Pavelićevim govorima, kao i deo zlata iz državnih trezora, prevashodno zlatnih zubnih nadoknada, povađenih iz usta pobijenih žrtava brojnih koncentracionih logora i drugih stratišta, podvučeno od strane autora).

– Ante Pavelić beži dakle 1945. prvobitno u Austriju, u britansku okupacionu zonu, i nosi sa sobom svoj genocidni plen. On tamo prepušta Britancima jedan deo istog i beži u aprilu 1946. u Rim tj. u Vatikan. Budući da Pavelić potom nije stigao u Argentinu sa stotinama miliona švajcarskih franaka, može se logično pretpostaviti gde je ta imovina ostala.

Tu pretpostavku je potvrdio i već jednom citirani američki kontraobaveštajni agent Vilijam Gauen (William Gowen). On je u Rimu 1947. istraživao delatnosti hrvatskog klerikalnog „Instituta Sv. Jeronima“ u okviru vatikanske operacije „Pacovski kanali“ i došao do zaključka da je „ustaško blago završilo u trezorima Vatikanske banke“. Njegovo svedočenje je od važnosti za dotični retki tj. za sada jedinstveni sudski proces u San Francisku, pri kome još od 1999. na optuženičkoj klupi sede profiteri genocida hrvatske države 1941-1945, Vatikanska banka (IOR), Franjevački red i Švajcarska nacionalna banka. Vatikan, međutim, do današnjeg dana odbija da sarađuje sa međunarodnim pravnim instancama i – neretko – uživa (in)direktnu podršku država Zapada, zaključno sa EU.

– Značaj istog pitanja (da li je Vatikan i materijalno profitirao od otetog imetka žrtava velikih genocida u evropskom 20. veku) aktuelizovao je i američki istoričar Majkl Fajer (Michael Phayer) 2007. godine, koji je zahvaljujući skidanju embarga sa ratnih i poratnih dokumenata u SAD (odlukom američkog predsednika Bila Klintona 1997) uspeo da dođe do mnogo originalnih dokumenata iz američkog Nacionalnog arhiva (US National Archives), Memorijalnog muzeja Holokausta, iz diplomatske korespondencije i američke špijunaže, do opisa i komentara odgovarajućih nemačkih dokumenata, i novoobjavljenih dokumenta argentinske vlade i britanskog Ministarstva inostranih poslova (British Foreign Ofce), kao i do dnevnika američkog biskupa Harlija (Joseph Patrick Hurley). Dokumenti argentinske vlade su dragoceni, jer je ova zemlja bila krajnja destinacija „Pacovskih kanala“ za hiljade hrvatskih i nemačkih ratnih i genocidnih zločinaca. Ovaj rimokatolički biskup je pak bio izuzetno vredan svedok vremena, jer je on u službi vatikanske diplomatije boravio 1945-1949. u posleratnoj, komunističkoj Jugoslaviji, kao regent ad interim, kao jedna vrsta privremenog papskog nuncija i istovremeno je radio za američku tajnu službu.

Postoje li još neke, kako Vi kažete, „ne samo značajne indicije, već i istorij­ ski izvori enormne težine, koji potvrđuju mogućnost, skoro izvesnost da je Vatikan direktno participirao u genocidnom plenu nemačkih nacista i hrvatskih ustaša“?

– Iz rezultata istraživanja arhiva sa preko 4.000 internih tajnih dokumenata Vatikanske banke (IOR), koje je od 1974. pa do kraja devedesetih godina 20. veka marljivo skupljao jedan od najupućenijih „insajdera“ Vatikanske banke, monsinjo- re Renato Dardoci (1922-2003), proizilazi ne samo da su velika materijalna sredstva pobijenih žrtava genocida u Hrvatskoj 1941-1945 završila u Vatikanu (ali zaobilaznim putem – preko SAD i na osnovu američke posleratne zaplene nacističkog plena – i još mnogo veća imovina jevrejskih žrtava genocida u zoni uticaja nacističke Nemačke), već se ukazuje i na njihovu kasniju svrhu, gde su te bespravno tj. izuzetno kriminalno/genocidno otuđene vrednosti našle svoju primenu. Ta sredstva su, po ovom internom izveštaju iz arhiva Vatikana, u vreme pape Jovana Pavla II – barem delimično, tj. u visini od oko 100.000.000 američkih dolara – bila naime upotrebljena za finansiranje aktivnosti sindikata „Solidarnost“ u papinoj poljskoj postojbini, kao početka uspešnog razbijanja Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza.

Monsinjore Renato Dardoci je bio vrlo visoko rangirani prelat, koji je dakle preko dvadeset godina bio u najužem krugu uprave IOR, prisustvovao svim sednicama i učestvovao u donošenju odluka. On je imao izuzetno interesantnu biografiju. Studirao je matematiku, tehniku, filozofiju i teologiju, govorio je pet jezika i postao je tek u svojoj pedeset prvoj godini svešteno lice, pod uticajem jezuite Renea Arnoa (Rene Arnou), profesora na papskom univerzitetu Gregoriana. Odlukom kardinala Kasarolija (Agostino Casaroli), koji je pod papom Jovanom Pavlom II, kao kardinal državni sekretar vodio vatikansko Ministarstvo spoljnih poslova, Dardoci je od 1974. pripadao najužoj upravi Vatikanske banke. Pored toga, vodio je paralelno kao direktor (od 1985.) i kao kancelar (od 1996.) papsku Akademiju nauka i bio lični prijatelj Jovana Pavla II. Istovremeno je i dalje obavljao finansijske i kontrolne funkcije, čak je bio i zastupnik Vatikana u „Bilateralnoj istražnoj komisiji“, osnovanoj od strane italijanske države, koja je ispitivala rad Vatikanske banke.

I – sve vreme je potajno skupljao dotične dokumente.

Radi se, znači, u odnosu na njegov arhiv, o primarnim istorijskim izvorima od prvorazrednog značaja. A da se ne radi o nekakvim novim senzacionalistič- kim spekulacijama u smislu jedne nove „svetske zavere“, govore i sledstveni istorijski podaci o razvojnim fazama finansijsko-ekonomskog sektora u Vatikanu u moderno vreme, o Vatikanskoj banci (IOR), kao i o ulozi dotičnih papa pri tome.

Ima li ovo ikakve veze sa istorijom vatikanskog bankarstva? Pogledajmo materijalnu tj. materijalističku di­ menziju Vladimir Umeljićrimokatolicizma kroz vekove.

– Vatikan je svoju ekonomsko-finansijsku moć vekovima gradio ne samo na porezima, dažbinama i donacijama, već i zaplenom imetka „veštica i jeretika“, Jevreja, itd. kao i npr. jednom promišljenom trgovinom „oproštajnica grehova“, i potvrđivanja raznih državnih i cr- kvenih funkcija, titula i položaja (simonija), i sl. Tako je ostalo zabeleženo da je npr. već papa Jovan XXII (1316-1344) prodao 65.000 ovih „vrednosnih papira“ („oproštajnica grehova“) a njegov naslednik Klement VI (1344-1352) ga je nadmašio brojem od oko 90.000 papira. Papa Lav X (1513-1521) je broj službenih mesta i položaja koja su potencijalnim kupcima stajali na raspolaganju podigao na ukupno 2.200, itd.

Gorenavedene činjenice potvrđuju praktikujuće prioritete „naslednika Svetog Apostola Petra“, jer trgovačka komercijalizacija jednog hrišćanskog sakramenta beznadežno profanizuje i poništava Hristovo učenje, koje je i ovaj njegov sledbenik propovedao; a simonija obezvređuje aksiomatičnu obavezu pastirskog staranja o vernicima, jer tada je svaki dobro situirani lihvar, korumpirani uterivač poreza ili teoretski i uspe- šan gusar mogao da postane biskup ili kardinal.

Istovremeno, Vatikan je sebe (i vrlo uspešno) definisao kao uzor i najvišu instancu morala i etike, kao jedini duhovni autoritet, sa upravnom, kontrolnom i arbitrarnom funkcijom u odnosu na pojedince, socijalne grupe i države. Nepotrebno je posebno naglašavati u kojoj meri su ova „pravila igre“, ovaj ovakav uzor morali da deluju na svetovne moćnike i obične ljude tog vremena, koji, štaviše, nisu bili u stegama konstitutivnog crkvenog okvira.

Da, ali to je bio srednji vek… Da li se nešto od tada promenilo u ovom stavu, da li je u moderno doba izvršena bilo kakva korekcija ovog samo komerci­ jalnog imperativa i vidljivo vraća­ nje osnovnim postulatima hrišćanske religije?

– Papa Lav XIII, koji je 1887. godine utemeljio „Administraciju za religiozne poslove“ (Amministrazione per le Opere di religione), iz koga je pak proistekla današnja Vatikanska banka, IOR, otvorio je još 1899. u Rimskoj banci (Banco di Roma) prvi lični konto sa ulogom od tadašnjih 3.000.000 lira.

Vatikan je već tada kontrolisao tu Rimsku banku sa 50% sopstvenog kapitala, a šef banke je bio Ernesto Pačeli, koji je sa svojim nećacima Karlom, Markantonijom i Đulijom sve do šezdesetih godina 20. veka zastupao finansijske interese Vatikana, prvenstveno pri pregovorima sa italijanskom državom, a naročito o visini finansijske odštete, na koju je Vatikan polagao pravo na osnovu Lateranskih ugovora.

Jedan od nećaka Ernesta Pačelija, tada već kao „ratni papa“ Pije XII, zvanično je osnovao 1942. Vatikansku banku, IOR. Prekretnica u radu IOR počela u pedesetim godinama 20. veka, kada je u Vatikan došao sveštenik iz Čikaga, Pol Kazimir Markinkus (Paul Kazimir Marcinkus). Ostalo je zabeleženo, da je on strasno i predano pušio debele kubanske cigare, radije igrao golf nego što je prisustvovao bogosluženjima i glasno objavljivao:

„Sa Ave Marija se crkva ne može vodi- ti… Novac, novac, novac…“

Tada se još teško moglo pretpostaviti da će i ovaj egzotični Amerikanac litvanskog porekla za relativno kratko vreme postati rimokatolički biskup i predsednik Vatikanske banke, IOR. Mada, postojali su već određeni pokazatelji.

Kao prvo, on je bio štićenik njujorškog kardinala Spelmana (Fransis J. Spelman), fanatičnog konzervativca, koji je za borbu protiv komunizma mobilisao ogromne svote novaca. Jedan veliki deo tih finansijskih sredstava je poticao od pobijenih Jevreja (i, po prirodi stvari, jednim delom od pobijenih Srba u Hrvatskoj 1941-1945), koje su im njihove genocidne ubice – nemački nacisti (i hrvatske ustaše) – otele i potom deponovale u vatikanskim institucijama (podvučeno od strane autora), kao i (po prirodi stvari – najvećim delom) od jevrejskih žrtava nacističkog Holokausta, zaobilaznim putem preko SAD, koje su posle pobedonosnog rata vrlo samovoljno „zaplenile nacistički plen“ i zadržale ga.

To je Spelmana učinilo bliskim prijateljem i dragocenim saveznikom tadašnjeg pape Pija XII, koji je, kao što je poznato, odmah posle Drugog svetskog rata kolektivno ekskomunicirao sve komuniste sveta iz katoličke crkve.

Drugi razlog brzog uspona Markinkusa u vatikanskoj hijerarhiji je, svakako, bilo njegovo rano prijateljstvo sa desnom rukom „ratnog pape“ Pija XII, sa milanskim nadbiskupom Đovanijem Batistom Montinijem, sinom jednog uspešnog bankara, koji je potom 1963. pod imenom Pavle VI i sâm postao papa. Kardinal Montini još jednom je, po svemu sudeći, bio taj koji je organizovao one čuvene posleratne „Pacovske kanale“, kojima su hiljade nemačkih nacista i hiljade hrvatskih ustaša bezbedno stigli u Južnu Ameriku, i izbegli pravne konsekvence svog zločinačkog delanja u Drugom svetskom ratu.

Kakva je bila uloga pape Pavla VI, bez koga se ne bi mogao zamisliti Drugi vatikanski koncil? Da li se i on, sin bankara, bavio bankarstvom?

– Pavle VI se krajem šezdesetih godina našao u vrlo neugodnoj situaciji. Italijanska vlada je, naime, odlučila da stavi van snage odluku fašističkog šefa tadašnje italijanske države Benita Musolinija iz 1942. godine, kojom je Vatikan bio

oslobođen svakog poreza na dividende.

Pretila je, dakle, opasnost plaćanja tj. uterivanja zaostalih poreza Vatikana u visini od oko današnjih 1.500.000.000 američkih dolara i Pavle VI je dao nalog dvojici svojih poverenika da hitno transferišu novac i vrednosne papire Vatikana u inostranstvo. Ta dvojica poverenika su bili jedno svešteno lice, Markinkus, sekretar Vatikanske banke, IOR, i jedno svetovno lice, Mikele Sindona (Mi- kele Sindona), šef Banca Privata Italiana. Sindona je bio stari poznanik pape Pavla VI, još iz vremena dok je ovaj bio nadbiskup u Milanu, kada mu je Montini svojim uticajem (i finansijskim sredstvima u visini od 400.000 američkih dolara) pomogao da kupi jedno vredno zemljište i sagradi komercijalni starački dom Casa della Madonnina. Uskoro je ovaj poslovni čovek postao finansijski savetnik vatikanske Kurije.

Sicilijanac Sindona je, međutim, bio mnogo više nego šef jedne banke.

On je bio i glavni finansijski savetnik Džoe Adonisa, glavešine velikog i značajnog mafijaškog klana Don Vito Đenoveze, istovremeno istaknuti član masonske lože P2 (Propaganda Due) Ličija Đelija, kojoj je inače pripadalo i preko 120 kardinala, biskupa i sveštenika vatikanske hijerarhije, i jedan od glavnih finansijera decenijama vladajuće (strogo rimokatolički orijentisane) političke partije u Italiji, Democrazia Christiana, koju je isto tako decenijama vodio Đulio Andreoti (Giulio Andreotti). To,  pored  ostalog,  znači  da  dotični funkcioneri Vatikana nisu poštovali ni sopstveno kanonsko pravo. Već papa Klement XII je 1738. uveo zakonsko pravilo, po kome ko god postane član neke masonske organizacije mora automatski da bude ekskomuniciran iz Rimokatoličke crkve. To pravilo je tek naknadno, posle obelodanjivanja ove liste crkvenih članova masonske lože P2, izmenio tj. ukinuo papa Jovan Pavle II. Može se poći od toga da mu gubitak tolikog broja visokih funkcionera namah nipošto ne bi bio dobrodošao.

Licio Đeli, bivši član podmlatka Musolinijevih fašista, uspeo je da u toj loži okupi i preko 50 italijanskih generala i admirala, 44 člana italijanskog parlamenta i skoro sve visoke oficire italijanskih tajnih službi, kao i državne policije.

Sindona je potom od Vatikanske banke odmah otkupio švajcarsku Finbanku i ušao sa 50% kapitala u vatikansku Swiss Bank. Prljavi novac mafije je time našao ulaz u vatikansko bankarstvo i – zajedno sa vatikanskim kapitalom – put izlaska iz Italije.

Jedna od njegovih prvih akcija je bila i preusmeravanje vatikanskog kapitala, uloženog u italijanski koncern Societa Generale Immobiliare, sa posedom nekretnina u vrednosti od pola milijarde dolara, u jedan finansijski institut u Luksemburgu, kao i transfer 250.000.000 američkih dolara iz italijanske Banca Unione u cirišku Amincor Bank. Kapital Vatikana i italijanske mafije je, dakle, bio poreski utajen, podvrgnut „pranju“ u velikom stilu i odlazio je u inostranstvo. Tome je pogodovao i Sindonin uspeh, kada je kupio dvadesetu banku po veličini u SAD, Franklin National Bank.

„Tajms“ ga je potom proglasio „najuspe- šnijim Italijanom od Musolinija do danas“.

Dakle, priče o vezi Vatikana i mafije nisu izmišljene?

– Budimo precizni: sve ovo jednostavno znači da je preko Vatikanske banke IOR dugi niz godina vršeno i „pranje“ doslovce najprljavijeg novca koji čovek sebi može predstaviti (osim otimanja imovine genocidno ubijenih žrtava), naime, od prodaje droga i oružja, trgovine  ljudima, prisilne prostitucije žena i dece, otmica, pljački, ucena, itd. Može se sasvim sigurno poći od toga da je IOR i za taj novac – u minimalnom slučaju – uzimao normalne kamate i po pravilu visoke bankarske provizije za (ilegalni) transfer u inostranstvo, da je dakle znatno finansijski profitirao i od tog teškog kriminala.

Sedmostruki italijanski premijer Đulio Andreoti, prvi čovek najjače i najuticajnije italijanske političke partije posle

Drugog svetskog rata, katoličke Democrazia  Christiana,  i  po  navodima iz tajnog arhiva monsinjora Dardocija verovatno najuspešniji političar-mafijaš svih vremena, proglasio je 1973. Sindonu „spasiocem italijanske nacionalne valute“.

Kada je Andreoti mnogo kasnije i sâm stajao pred sudom, optužen da je bio višedecenijski član i saradnik sicilijanske Koza Nostre, postavljeno mu je i pitanje kako objašnjava činjenicu da je on, kao svetovno lice, posedovao jedan konto kod Vatikanske banke, IOR, preko koga je u toku nekoliko kratkih godina prešlo oko (današnjih) 60.000.000 evra. On je, naravno, odgovorio: „Ne, toga se zaista ne sećam“. Bio je u prvoj instanci osuđen zbog podsticaja na ubistvo, veza sa mafijom i pranja novca, a potom, u drugoj instanci, oslobođen krivice „zbog nedostatka dokaza“ i „zastarevanja krivičnih dela“. Ovaj „najkatoličkiji od svih posleratnih italijanskih političara“, čiji (svetovni) životni moto je glasio „Politička moć nagriza samo onoga koji je ne poseduje“ a duhovni „Više volim crkvu i od Gospoda Boga“ dobio je za svoj 85. rođendan od papskog Lateranskog univerziteta titulu počasnog doktora nauka.

Mora se sigurno poći od toga da je ovaj ugledni vatikanski univerzitet imao valjane razloge za to.

A šta biva s čovekom koji je verovao da novac, a ne molitva, upravljaju poslo­ vima rimokatolicizma? Gde se našao Markinkus?

– Markinkus postaje biskup, i papa Pavle VI ga 1971. postavlja i zvanično na mesto predsednika Vatikanske banke, IOR. Duet Markinkusa i Sindone postaje trio, kada im se te godine pridružuje Roberto kalvi (Roberto Calvi), šef Banco Ambrosiano, koji je inače takođe (od 1958.) bio prijatelj sa milanskim biskupom Montinijem, tj. sada aktuelnim papom Pavlom VI. Ta tri moćnika, koja su upravljala trima bankama (Vatikanska banka IOR, Banca Privata Italiana i Banco Ambrosiano), služeći se vatikanskim sopstvenim firmama, npr. u ranim sedamdesetim godinama uspeli su da izmanipulišu čitavu Milansku berzu i ostvare enormne finansijske dobitke. A onda se situacija, kako u svetskim tako i u italijanskim srazmerama, promenila. U SAD je izbila Votergejt afera, arapske zemlje su posle Jomkipurskog rata smanjile proizvodnju i  izvoz  nafte,  1973. je izbila svetska ekonomska kriza, Demokrazia Christiana je slabila i 1975. čak izgubila lokalne izbore.

Vatikanska finansijska piramida je počela da se ljulja.

U kasno leto 1974. obznanjeno je da Sindonina američka Franklin National Bank ima gubitke od 2.000.000.000 dolara, njegova italijanska Banca Privata Italiana 300.000.000 dolara, a švajcarska Finabank oko 82.000.000 dolara. U SAD i u Italiji je izdat nalog za hapšenje Sindone, koji je pobegao i krio se u trećim zemljama. U Italiji je odmah uhapšen bankar Menini, jedan vrlo visoki (svetovni) funkcioner Vatikanske banke.

Markinkus je lakonski obznanio da u Vatikanu niko nije znao za ovu Sindoninu kriminalnu aktivnost i odbio da istražnim organima italijanske države dâ bilo kakvu dalju izjavu. On je, naime, bio zaštićen apsolutnim imunitetom vatikanskih funkcionera, koji je proisticao iz Lateranskih ugovora, i nastavio je svoju intenzivnu saradnju sa Kalvijem. U međuvremenu, 6. avgusta 1978. umro je najviši zaštitnik ovih „Božijih Bankara“, papa Pavle VI. Sindoni, koji se u međuvremenu vratio u Njujork, postalo je jasno da ga njegovi kompanjoni ostavljaju na cedilu i počeo je da govori. Prva posledica njegovog inicijalnog iskaza je bila istraga i provera Kalvijeve Banco Ambrosiano, i skandal je počeo da dobija neslućene razmere.

Zanimljivo je da je naslednik pape Pavla VI na tronu bio samo mesec dana, a onda je došao Karol Vojtila, koji je, kao i pontifeks Montini, od strane Vati­ kana proglašen za „blaženog“.

– Novi papa, Jovan Pavle I, 28. septembra 1978. uveče poverio jesvom kardinalu državnom sekretaru Vilotu da namerava da „temeljno očisti trulež“ u Vatikanskoj banci IOR, da otpusti Markinkusa, kao i sve njegove bliske saradnike (De Bonis, Menini, De Strobel). Sledećeg jutra je otkriveno njegovo beživotno telo u postelji i zvanični izveštaj vatikanskih lekara je glasio „smrt usled zastoja i prestanka rada srca“. To je inače bio najkraći pontifikat jednog pape u istoriji Vatikana (33 dana). Javnost je, doduše, odmah zahtevala obdukciju od strane nezavisnih medicinara, jer lakonska dijagnoza uzroka preseljenja ovog pape na drugi svet zvuči prilično čudno. Postoji li uopšte smrt bez zastoja i prestanka rada srca? Vatikan je taj zahtev javnosti odmah i vrlo energično odbio.

Na „Svetu stolicu Svetog Petra“ se potom popeo Poljak Karol Vojtila, kao papa Jovan Pavle II, i odmah obelodanio markinkusu svoju nameru da sledi stav Pavla VI i da mu daje odrešene ruke za dalje bankarsko poslovanje.

Sindonini iskazi, međutim, doveli su dotle da je Roberto kalvi bio uhapšen i u julu 1981. osuđen na četiri godine zatvora. Iako je on odmah potom, uz polaganje kaucije, bio privremeno pušten na slobodu, njegova Banco Ambrosiano se nalazila na ivici propasti i to je predstavljalo novu opasnost po Vatikansku banku IOR, i po Markinkusa.

Već u avgustu sreću se markinkus i Kalvi u Vatikanu, i postižu jedan dogovor: markinkus predaje Kalviju garancije Vatikanske banke IOR u odnosu na dugove Banco Ambrosiano, sve do 30. juna 1982. a tek posle tog roka Kalvi se obavezuje da za tu garanciju Vatikanskoj banci IOR isplati sumu od 300.000.000 lira. U zamenu za to, Kalvi potpisuje jedan papir, u kome lično preuzima odgovornost za sve finansijske transakcije iz prošlosti i u budućnosti, čime – naknadno i profilaktički – rasterećuje Vatikansku banku IOR, biskupa Markinkusa i Vatikan. Očekivalo se, dakle, da će Kalvi i dalje ćutati i da će jedan takav, nesumnjivo vrhunski, bankar u roku od tih godinu dana uspeti da „dovede stvari u red“…

Već 31. maja 1982. godine, međutim, Kalviju stiže zvanični zahtev da izravna dugove svoje banke u visini od 1,3 milijardi dolara i on beži u London, gde ga 18. juna 1982. godine pronalaze obešenog ispod Blekrajers bridža (u prevodu, „Mosta crnih monaha“). Njegovi džepovi su bili napunjeni odlomcima teških cigli (težine 10 kg) i polazi se od razložne pretpostavke da je bio ubijen. Kratko pre svoje smrti Kalvi je inače pred svedocima izjavio: „Ako se meni nešto desi, papa će morati da napusti svoj položaj, da abdicira“. On se, međutim, i u ovom pogledu vrlo očigledno varao. Istog dana je i njegova sekretarica Gracijela Koročer (Graziella Corrocher) „našla smrt padom sa prozora njegove banke u Milanu“. Potom se zahteva od Vatikanske banke IOR da pokrije svoj udeo u ovim gubicima. Markinkus to glatko odbija i poziva se na vatikanski imunitet. Papa Jovan Pavle II stoji iza njega, pored ostalog i jer je markinkus bio taj koji je stavio poljskom sindikatu „Solidarnost“ sumu od 100 miliona dolara na raspolaganje, kao podršku u borbi protiv komunističkog režima u papinoj domovini. Markinkus je, dakle, konsekventno nastavljao delo njujorškog biskupa Spelmana.

Od 29. avgusta 1983. pa do 25. maja 1984. trajala su savetovanja u Vatikanu kako rešiti ovu problematiku. Na kraju je postignut sporazum da Vatikanska banka IOR „dobrovoljno i bez priznavanja bilo kakve odgovornosti ili čak krivice“ isplati potražiocima sumu u visini od 242 miliona dolara, „čime sva potraživanja prestaju da važe“. Ovaj dokument je u Ženevi potpisao predsednik Vatikanske banke IOR, nadbiskup Pol Markinkus. Jedan esencijalni problem Vatikana i njegove banke u odnosu na sva ova zbivanja je potom nestao 20-22. marta 1986. godine. Mikele Sindona, koji je upravo od strane SAD bio izručen Italiji, popio je u zatvoru Vogera svoj jutarnji espreso, ne znajući da je u njemu ovog puta bilo više cijankalija nego kafe, i umro posle kome, koja je trajala 53 sata.

Kakvi su zaključci Vaše studije u odnosu na ovde izloženi istorijski materijal?

– Gore razmotreno činjenično stanje eksplicira – u odnosu na osnovnu tematiku ove studije, primarno na fenomen genocida (specijalna istorija narodoubistva, socijalna psihologija, sociologija, politikologija, filozofija jezika), kao i sekundarno na specifični istorijski i socijalni fenomen Vatikan (opšta i crkvena istorija, istorija religije, socijalna psihologija, sociologija, politikologija, filozofija jezika) – sledeću razložnu postavku.

U okviru istraživanja velikih genocida u evropskom 20. veku pojavili su se vrlo ozbiljni pokazatelji da Vatikan pripada materijalnim profiterima ovih zločina i da je protivpravno došao u posed opljačkane imovine ubijenih žrtava genocida, koju je potom trošio u sopstvene političko-ideološke svrhe, u borbi protiv komunizma.

To poseduje naučnoistorijski značaj, ali i nesumnjivu pravno-krivičnu težinu. Vatikanski finansijski sektor u moderno vreme – a taj eminentno važni sektor podrazumeva i aktivno, vodeće učešće samog vrha rimokatoličke crkve (aktuelnog pape i njegovih najbližih saradnika), bez koga se u ovoj autokratskoj i strogo hijerarhijskoj strukturi ništa ne događa –dakle ne isključuje, već nepredvidivo podrazumeva spregu crkvenih finansijskih institucija sa mafijom, visokom (rimokatolički prožetom) politikom, tajnim službama, policijskim i vojnim autoritetima, ali, po potrebi, i sa masonima i (samo desničarskim) ekstremistima.

Pri tome se krši kako svetovno, tako i sopstveno kanonsko pravo. Šta bi mogli da budu odlučujući kriterijumi ovog na prvi pogled vrlo nekritičnog – izbora „saveznika i saputnika“ na putu ka očiglednom cilju što veće finansijske snage i što delotvornijeg političkog uticaja? Kao prvo, nesumnjivo je da svi gore pobrojani „saveznici i saputnici“ Vatikana pripadaju istoj – od strane papstva esencijalno determinisanoj – kulturološkoj tradiciji, koja je vas postavila i odnos prema materijalnim vrednostima i pravilima poslovanja (i skrupulima, dakle i prema „dozvoljenom“ stepenu kriminalne energije), kao i, u principu, pastvi rimokatoličke crkve. Jedini očigledni izuzetak u odnosu (samo) na ovu drugu tačku predstavljaju masoni, koji, po pravilu, slede svoju „strogo tajnu“ pseudo-religiju, ali, kao što se gore moglo videti, niti masonski veliki majstori niti rimokatolički kardinali ne beže od (tajnih) bliskih kontakata i saradnje na zajedničkim projektima, ukoliko je rezultat obostrana korist.

Ima li još nekih zaključaka koje bi­ smo mogli da izvučemo iz Vaših istraživanja?

– Novi papa, Jovan Pavle I, 28. septembra 1978. uveče poverio jesvom kardinalu državnom sekretaru Vilotu da namerava da „temeljno očisti trulež“ u Vatikanskoj banci IOR, da otpusti Markinkusa, kao i sve njegove bliske saradnike (De Bonis, Menini, De Strobel). Sledećeg jutra je otkriveno njegovo beživotno telo u postelji i zvanični izveštaj vatikanskih lekara je glasio „smrt usled zastoja i prestanka rada srca“. To je inače bio najkraći pontifikat jednog pape u istoriji Vatikana (33 dana). Javnost je, doduše, odmah zahtevala obdukciju od strane nezavisnih medicinara, jer lakonska dijagnoza uzroka preseljenja ovog pape na drugi svet zvuči prilično čudno. Postoji li uopšte smrt bez zastoja i prestanka rada srca? Vatikan je taj zahtev javnosti odmah i vrlo energično odbio.

– Nesumnjivo je da su sve gore nabrojane organizacione strukture, isto tako, autokratski i strogo hijerarhijski utemeljene. Stoga je samo konsekventno i legitimno postaviti pitanje – važi li i u ovom slučaju stara latinska mudrost – similis simili gaudet (slično se sličnom raduje). Iskustveno, autokrate (desničarske provenijencije) se međusobno mnogo bolje slažu i brže dogovaraju, jer imaju sličnu ideološku bazu i manje-više zajednički (smisleno i sadržajno identični, u formi do izvesne mere varijabilni) vokabular, nego što je to slučaj pri njihovim odnosima sa demokratskim partnerima (ili sa svojim pandanima sa suprotnog, levičarskog političkog pola, što u obrnutom slučaju važi i za dotične).

Za uzurpatore vlasti nad definicijama u Vatikanu se stvarnost do današnjeg dana bazira i već sastoji u sledećem principu: ja sam iznad svih inače važećih zakona, jer ja definišem najviše zako- ne, ja sam iznad svih inače dogovorno ustanovljenih etičko-moralnih normi i konvencija, jer ja definišem najviše etičko-moralne norme i konvencije, ja znači definišem stvarnost.

Taj princip, doduše, nepredvidivo važi i za mafiju, često za političare (naročito sa ekstremnih – desničarskih i levičarskih – polova političkog spektra), po pravilu za tajne službe i organizacije, kao i načelno za vojne, paravojne i policijske vrhuške.

Primedba: ovo poslednje – vojne, paravojne i policijske vrhuške – važi bez zadrške za sve otvoreno i bespogovorno autokratski i autoritativno i diktatorski utemeljene državne organizacije, ali uslovno i za današnje pravno-demokratske države, koje formalno poseduju kontrolne mehanizme tih svojih odbrambeno-napadačkih tj. Preventivno-represivnih instrumenata. Uslovno, jer ti mehanizmi ponekad funkcionišu, a ponekad se ispostavljaju kao makulatura. Nijedna od gore nabrojanih struktura – mafija i sl. – međutim, ne poseduje takvu  organizaciono-logističku  mrežu širom sveta (2.945 dioceza-eparhija), toliki broj neposrednih nosilaca iste (2011. je u ime Vatikana rezidiralo 5.132 biskupa, radilo 413.418 sveštenika i monaha, i studiralo 117.978 teoloških polaznika) i toliki broj stalno zaposlenih nameštenika (1,2 miliona), kao i masu od 1,214 milijardi članova (17,5% svetskog stanovništva), i time ljudskog potencijala, međusobno socijalno-psihološki povezanog zajedničkom religiozno-crkvenom determinantom, iz koga se regrutuju svi mogući profili podrške i pomoći Vatikanu. Time značaj ove globalne organizacije i njena (globalna) odgovornost eksponencijalno rastu.

Vatikan vrlo očigledno ima više pregnantnih faseta, više lica, koja su uslovljena  državno-političkim,  crkvenopolitičkim, crkveno-ideološkim i religiozno-teološkim faktorima. Ovde se tome može pridodati i lice jednog globalističkog finansijskog konglomerata, jednog multinacionalnog koncerna, koji postupa po klasičnim pravilima bezobzirnog kapitalizma i ne isključuje ni krajnja, kriminalna sredstva pri sleđenju svojim ciljevima.

Zaključci (ne samo) ove studije, dakle, glase da je Vatikan odavno pao i neprestano pada na ispitu etike i morala, humanizma, istorije i prava, kao i, naravno,  na  ispitu  osnovnih  postulata hrišćanske vere.

Izvor: GEOPOLITIKA

 

Vezane vijesti:

Vladimir Umeljić – Genocid kao deo kulturološke tradicije …

VLADIMIR UMELjIĆ: IVAN HANS MERC I JEZUITI

Vladimir Umeljić: „Sveti“ Alojzije Stepinac i Srbi

Umeljić: Zašto se niti ne dotičete trećeg velikog genocida u senci 2. svetskog rata, Srbocida hrvatske države 1941-1945?

Vladimir Umeljić: „Sveti“ Alojzije Stepinac i Srbi

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top