Egzodus i stid

Ukoliko ste srpski turista na Krfu, gotovo sigurno ćete obići Srpski muzej i ostrvo Vido. Ali ono što je od najveće važnosti u svemu tome jeste kakav odnos i poštovanje gajite prema sopstvenoj istoriji. Imala sam priliku da u grupi od tridesetak Srba obiđem sveto mesto naše istorije. Nisam očekivala da će to iskustvo uključiti i stid zbog pojedinih sunarodnika.

U Srpskoj kući izloženi su predmeti srpskih vojnika, lekara i fotografije, dokumenta i hronološki istorijski opis svih događaja. Veliki broj naših turista je samo fotografisao sve ove sadržaje, ne čitajući i ne zadržavajući se unutar muzeja. Ni fotografija srpskog vojnika sa svega dvadeset i sedam kilograma, koga kod kuće čeka petoro dece, većini nije privukla pažnju, a nažalost, ni podstakla saosećanje. Možda će čitati objašnjenje izloženih postavki kasnije, a možda će samo pokazivati fotografije prijateljima.

Odlazak na Vido je bio organizovan brodićem i cena povratne karte iznosila je dva evra po osobi. Dosta putnika je bilo nezadovoljno time što treba da plati taj prevoz, kapetana i gorivo koje brodić troši, jer su smatrali da samim pripadanjem srpskoj naciji imaju pravo da besplatno obiđu spomenik srpske istorije. Nekoliko putnika se čak i posvađalo pri ulasku u brod, a rasprava je bila o tome „ko je koga gurnuo i ko će kome šta učiniti zbog toga”. Srećom, nije nastala tuča, mada je nedostajala samo još jedna rečenica da do toga dođe.

U brodiću je bio jedan bračni par koji je raspravu započeo još u Srpskoj kući, potom je preneo na brod, a onda nastavio i na Vidu. Pored spomen-ploča i Mauzoleja srpskih vojnika, ženi je bilo važnije da pobroji razloge zbog kojih je sve muževljeva sestra užasno nervira. A onda su usledile fotografije sa neprimerenim pućenjem ili u zavodljivim pozama ispred spomenika.  I na kraju, nažalost, neki ljudi nisu želeli da sačekaju poduži red ispred toaleta, već su zašli u šumu koja se nastavljala ispod mauzoleja.

Egzodus srpskih vojnika završio se na Vidu, gde su sahranjeni, daleko od svojih porodica i budućnosti za koju su se borili.Više od dve stotine vojnika dnevno umiralo je od bolesti, gladi i rana.Pojedini posetioci, danas, nažalost, zaboravljaju da svojim elementarnim ponašanjem uvaže užasno stradanje svojih sunarodnika, „prometeja nade, apostola jada”, kako ih je ovenčao Milutin Bojić.

Srpska i grčka vlada održavaju i neguju ovaj deo zajedničke istorije. Ali nekolicina turista na Vidu potomci su istorije koju posećuju i nijednim segmentom svog ponašanja to ne pokazuju. Ne uvažavaju ono što ih okružuje, istoriju i kulturu sopstvenog naroda. U kakvom društvu ćemo živeti ako takve vrednosti prestanu da se podrazumevaju? Mi smo važni drugima onoliko koliko smo važni sebi. Ako mi ne negujemo svoje nasleđe, niko to neće činiti umesto nas. Kao u pesmi Borislava Radovića „Dolina kraljeva” videćemo dolinu u kojoj više nema kraljeva – oni su izloženi u muzejima na Zapadu, izmešteni iz svoje postojbine. Dolina ne odražava više suštinu svog imena. Današnje turističke ture predstavljaju površno poimanje istorije. A uspomene i životi iz plave grobnice stoje nemo pred morem turista koji gledaju samo spoljašnju sliku stvari, ne prodirući nimalo u unutrašnju stranu viđenog. Turizam potiskuje suštinu zarad mnoštva. Pripadnici nacija posmatraju druge kulture kroz prizmu svojih vrednosti. Koje su naše?