Џаферовић и Махмуљин су имали информацију о заробљавању 53 цивила и војника Војске Републике Српске и послали су војног полицајца Изета Карахасановића да обиђе заробљенике у Кестену, као што су били информисани и о заробљавању 11 војника Лаке прњаворске бригаде ВРС од војног безбједњака Закира Алиспахића званог Дуги, као и безбједњака из Аналитичког одјељења Управе за безбједност Tрећег корпуса Салиха Спахића.
Од 12. маја 1995. године до краја рата вођена је оперативна акција „Врандук“ која је обезбјеђивала пуну информисаност Центра служби безбједности /ЦСБ/ Зеница, којим је управљао Шефик Џаферовић и команде Tрећег корпуса тзв. Армије БиХ, на чијем је челу био Сакиб Махмуљин, о сваком кретању и активностима припадника одреда „Ел муџахедин“, а посебно његове команде, истиче експерт за борбу против тероризма Џевад Галијашевић.
Објекат у којем су се налазили муџахедини Сектор државне безбједност ЦСБ Зеница водио је под оперативним називом „Киншаса“ још од почетка 1993. године, истиче Галијашевић у ауторском тексту за Срну под називом „Возућа као пријетња, ратни злочин и срамота БиХ“.
Он наводи да се у синтези службених докумената и оперативних мјера ЦСБ Зеница од 21. априла 1995. године, који покрива 1994. годину, одред „Ел муџахедин“ повезује са увозом великих количина оружја, са везама и контактима према страним обавјештајним службама, са контраобавјештајном заштитом коју за њих врши Ајман Авад, са везама и контактима са радикалним исламистичким групама у Пакистану, Египту, Саудијској Арабији, те са штампањем радикалне вјерске литературе која одступа од схватања и практиковања ислама међу муслиманима у БиХ.
ВЕЗЕ „ЕЛ МУЏАХЕДИНА“ СА ТЕРОРИСТИЧКИМ АКТИВНОСТИМА
У синтези службених докумената Сектора државне безбједности, ЦСБ Зеница, од 22. априла 1995. године, наводи се да се, анализирајући до сада сачињену документацију са објекта „Киншаса“ дошло до одређених безбједносно интересантних сазнања која указују на везе јединице „Ел муџахедин“ са починиоцима неких терористичких аката.
„Tерористичке активности односе се углавном на киднаповање и убиство енглеских хуманитараца Пола Годала, рањавање Сајмона Кинга и Дејвида Курта, затим убиство египатског генерала, отмицу Живка Tотића-официра ХВО, те отмице припадника јединице `Ел муџахедин` из зеничке болнице, односно Казнено-поправног дома Зеница“, истиче се у том документу.
Већ 27. априла 1995. године Џаферовић у име Центра служби безбједности потписује документ под називом „Пресјек обрађених предмета који указују на терористичку дјелатност“.
Галијашевић наводи да појам тероризам и терористичка активност у БиХ никада нико није употребио као дефиницију активности одреда „Ел муџахедин“ до 2001. године и 11. септембра, а Џаферовић је већ тада имао све информације о дјелима терористичке природе, те 1994. године знао да су ова лица извори терористичке пријетње и носиоци терористичких активности.
Према Галијашевићевим ријечима, надзор који је ЦСБ Зеница имао над одредом „Ел муџахедин“ у мају се проширио на заједничку оперативну акцију Војне безбједности и ЦСБ Зеница – Сектор државне безбједности.
ВОЈНИ И ПОЛИЦИЈСКИ НАДЗОР МУЏАХЕДИНА ОПЕРАЦИЈОМ „ВРАНДУК“
Галијашевић наводи да је та оперативна акција названа „Врандук“ и покренута 12. маја 1995. године, а значила је потпуни оперативно-техничко и сваки други надзор над цијелим „Ел муџахедином“, а посебно над командом /оперативна акција „Везир“/, командантом Абу Малијем /оперативна акција „Вазал“/, главног обавјештајца и безбједњака Ајман Авада /оперативна акција „Дервиш“/ и на крају свих припадника овог одреда, свих њихових веза и контаката.
Надзор су обављали војно-безбједносни и полицијски органи Управе војне безбједности Tрећег корпуса и Сектора државне безбједности у Центру служби безбједности Зеница.
Операцију „Врандук“, додаје Галијашевић, одобрили су командант тзв. Армије БиХ генерал Расим Делић и тадашњи министар унутрашњих послова Бакир Алиспахић, а план и реализацију водили су помоћник Шефика Џаферовића начелник Сектора државне безбједности у ЦСБ Зеница Февзија Бабић и начелник Војне безбједности Tрећег корпуса пуковник Екрем Алихоџа.
Циљ ове акције, како пише у Плану реализације аперативне акције „Врандук“, био је „предузимање мјера и радњи на документовању и пресјецању субверзивне и друге противуставне и противзаконске дјелатности једног броја припадника одреда `Ел муџахедин` и њихових веза“.
ТАЈНО СЛУШАЊЕ И СНИМАЊЕ МУЏАХЕДИНА
Већ 13. маја 1995. године начелник Управе безбједности у Генералштабу тзв. Армије БиХ генерал Јусуф Јашаревић „с циљем праћења, документовања и пресијецања обавјештајне дјелатности, као и расвјетљавања свих активности припадника одреда `Ел муџахедин`, а на основу тачке 10 и 23 Правила за рад Службе војне безбједности, предлаже, а командант такозване Армије БиХ Расим Делић одобрава, наредбу о спровођењу сљедећих оперативних мјера: тајно слушање и снимање, тајно праћење и осматрање, тајни претрес, тајна контрола поштанских пошиљки“.
Галијашевић наводи да је оперативна акција „Врандук“ вођена све до краја рата и обезбјеђивала је пуну информисаност Центра служби безбједности Зеница и Команде Tрећег корпуса о сваком тренутном кретању и активности било којег припадника „Ел муџахедина“, а посебно команде тог одреда.
Он истиче да су Џаферовић и Махмуљин имали информацију о заробљавању 53 цивила и војника Војске Републике Српске и послали су војног полицајца Изета Карахасановића да обиђе заробљенике у Кестену, као што су били информисани и о заробљавању 11 војника Лаке прњаворске бригаде Војске Републике Српске /ВРС/ од војног безбједњака Закира Алиспахића званог Дуги, као и безбједњака из Аналитичког одјељења Управе за безбједност Tрећег корпуса Салиха Спахића.
Према Галијашевићевим ријечима, иако су знали све о њиховом заробљавању, истог тренутка када се заробљавање десило – они су дозволили да заробљеници пуна три мјесеца од 11. септембра 1995. до 14. децембра буду ритуално убијани, мучени и масакрирани, на начин како то данас својим заробљеницима раде Исламска држава и Ал каида.
Ипак, ни Џаферовић ни Махмуљин нису урадили ништа у септембру за вријеме и послије операције „Фарз 1995“ и злочина почињених у Возући и на Озрену, а операцију праћења и надзора над Ајманом Авадом /ОА „Дервиш“/ окончали су 31. јануара 1996. године са образложењем да је тај дан напустио земљу и отишао, мада је Авад и данас ту, у Зеници, истиче Галијашевић.
„Џаферовић је о сваком злочину био информисан у тренутку планирања, а посебно у току извршења. Био је дужан спријечити извршења злочина, али није. Знао је ко су извршиоци злочина и није предузео ниједну мјеру санкционисања злочина над српским народом на Озрену“, наводи Галијашевић у дијелу ауторског текста са поднасловом „Војска и полиција заједно са муџахедина у злочину“.
Он наглашава да је Џаферовић био упознат и са начином на који су ови злочини вршени ритуалним одсијецањем глава, те мучења која су претходила овим убиствима.
„Знао је гдје су примарне гробнице убијених цивила и војника српске националности и знао је за премјештање гробница – нити их је спречио нити их је казнио“, истиче Галијашевић.
Према његовим ријечима, Џаферовић је у ствари био покровитељ, дјелимично наредбодавац, свједок и саучесник ових страшних злочина и који је учинио све да посљедице ових недјела и њихови актери до данас не буду санкционисани и да постану пријетња европском миру.
Галијашевић истиче да већ у 2001. години Агенција за истраге и заштиту /директор Мунир Алибабић/ обавјештава све државне органе о повезаности Абу Малија са тероризмом, али и са његовим идентитетима добијеним у БиХ и документима БиХ које користи.
АРМИЈЕ И БРИГАДЕ ТЕРОРИСТА КОЈЕ ЈЕ ПРОИЗВЕО „ЕЛ МУЏАХЕДИН“ У БиХ
Галијашевић наглашава да данас не говоримо само о одреду „Ел муџахедин“ него о армији и бригадама терориста и убица које је овај одред за двије деценије активног дјеловања обучио и произвео у БиХ.
„За тај степен безбједносне пријетње данас највећу одговорност сноси Шефик Џаферовић, уз Алију Изетбеговића, креатора идеје исламског друштва, исламске власти и изградње исламске државе, који је једини, као босански ајатолах, могао наредити Расиму Делићу и његовим генералима да прећуте злочине, да заврше са операцијом `Врандук` и да сазнања из те акције и документа униште“, истиче Галијашевић.
Он у ауторском тексту констатује да Алија Изетбеговић и његови политички насљедници, уз њихове слуге у правосуђу БиХ, сносе највећу одговорност због чињења и заташкавања тих и других, вјерски мотивисаних злочина, који још нису кажњени, чак ни отворени или процесуирани пред судовима у Сарајеву, нити има изгледа да то уопште и буду!
Извор: СРНА
Везане вијести: