Двије деценије од злочина у бјеловарској касарни

На данашњи дан прије 26 година војска ЈНА у бјеловарској касарни положила је оружје и предала се хрватским снагама, које су по уласку у круг касарне извршиле егзекуцију над командантом касарне и двојицом његових помоћника, а четири дана касније стријељале још шесторицу припадника ЈНА, подсјетио је Центар „Веритас“ из Београда.

Тројицу разоружаних официра хицима у главу из пиштоља убио је предсједник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић, али Хашко тужилаштво никада није отворило истрагу против њега, иако је породица једног од убијених официра то затражила још у јулу 1998. године, наводи се у саопштењу „Веритаса“.

У „Веритасу“ подсјећају да су припадници хрватског Збора народне гарде /ЗНГ/, након вишедневне блокаде, 29. септембра 1991. године напали Касарну „Божидар Аџија“ у Бјеловару, у којој је била стационирана 265. моторизована бригада ЈНА и регрути пристигли на редовно одслужење војног рока.

Команда 5. војне области ЈНА у Загребу упутила је бјеловарској касарни, умјесто војне помоћи, Посматрачку мисију тадашње Европске заједнице /сада је то Европска унија/, коју су припадници ЗНГ-а зауставили на прилазу Бјеловару „због њихове личне безбједности“.

Пошто је изостала помоћ виших команди ЈНА, а настала ситуација на измаку дана није давала никакву шансу за даљу успјешну одбрану, командант бригаде пуковник Рајко Ковачевић наредио је обустављање даље одбране, одлагање оружја, предају војника и старјешина и њихово постројавање у кругу касарне.

По уласку у касарну предсједник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић наредио је да се заробљени војници и старјешине скину до појаса, а потом је из строја извео команданта Ковачевића и његове помоћнике, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, одвео их педесетак метара даље од строја, и у свакога испалио по два метка из пиштоља, усмртивши их на лицу мјеста.

Осим тројице официра, у бјеловарској касарни погинула су још тројица припадника ЈНА, а око 60 старјешина и око 150 војника је заробљено.

Док је трајала борба за касарну, мајор Милан Тепић, управник складишта муниције и експлозива у шуми Беденик, које је припадало Касарни „Божидар Аџија“, с циљем спречавања његове предаје „зенгама“, дигао га је у ваздух и тада су страдали и он и његових седам војника, од којих је идентификован само Стојадин Мирковић из Крагујевца.

Сутрадан су, по Шимићевој наредби, грађани Бјеловара посјетили заузету касарну са изложеним лешевима убијених официра, које су у мимоходу скрнавили пљувањем и мокрењем по њима.

Шесторица заробљених припадника ЈНА – Радован Барберић, Здравко Докман, Радован Гредељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и Мирко Остојић – углавном са подручја Бјеловара, међу којима и двојица Хрвата, издвојена су и затворена у Полицијску станицу, одакле су их ноћу 3. октобра извела униформисана лица са фантомкама на главама и стријељала исте ноћи у шуми „Чесма“, недалеко од мјеста Мало Кореново.
Стријељање је преживио цивил Саво Ковач из Бјеловара.

Породица покојог Драгише Јовановића, супруга и двоје дјеце, у јулу 1998. године упутила је захтјев Хашком трибуналу за покретање службене истраге против Јуре Шимића и његових сарадника, али тужилаштво тога суда никада није отворило истрагу.

Хашки суд је 2006. године уступио документацју хрватском правосуђу и затражило провођење истражних радњи о убиствима официра ЈНА у бјеловарској касарни „против непознатих починилаца“.

Истрага у Хрватској је још у току, осумњичени Јуре Шимић је, након 11 дана проведених у притвору, пуштен да се брани са слободе, на којој ужива све почасти најугледнијег грађанина Бјеловара, истиче се у саопштењу „Веритаса“.

Када је ријеч о убиству шесторице припадника ЈНА и покушаја убиства једног цивила, у Хрватској је суђено четворици припадника бјеловарске полиције: Луки Маркешићу, Зденку Радићу, Зорану Марасу и Ивану Орловићу.

Они су до сада два пута неправоснажно ослобађани, а на трећем суђењу осуђени на затворске казне испод законског минимума.

Та је пресуда укинута, а предмет враћен на ново суђење, али четврто суђење још није заказано.

„Веритас“ наводи да и ови бјеловарски случајеви указују на већ устаљену и препознатљиву праксу хрватских судова названу „пинг-понг суђења“ – и када су злочини над Србима и припадницима ЈНА неспорни /Корански мост, Сисак, Пакрачка пољана, Марино Село, Госпић, Осијек, Вуковар, Вировитица, Задар, Паулин Двор, Лора, Миљевачки плато, Равни Котари, Медачки џеп, „Бљесак“, Вариводе, Гошић, Прукљан, Грубори, Жировац, Двор…/, починиоци се „не могу идентификовати“, а ако се и идентификују ослобађају се због „недостатка доказа“, односно због „поступања у нужној одбрани“.

Уколико се прогласе кривима, након маратонских суђења, изричу им се минималне казне, често испод законског минимума, што је срамота за хрватско правосуђе, а понижавајуће за жртве.

Предсједништво СФРЈ је крајем 1991. године прогласило мајора Тепића народним херојем, јединог у протеклом рату, а војник Стојадин Мирковић је посмртно, 31.12.1999. године, одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.

У Бјеловару се 29. септембар слави као Дан града – наводи „Веритас“.

Извор:

Везане вијести:

Брутално убиство војника ЈНА: Првооптужени ослобођен, само …

Детаљи последњег дана живота мајора: Тепић је склонио …

У име части – говор мајора Милана Тепића | Јадовно 1941.