Две трибине

Ни Давидовић, ни Шљиванчанин нису моји фаворити, хероји, јунаци… апсолутно не, али у овом случају њих двојица су готово неважни

Готово несношљива количина лицемерја – подигнутог искључиво на политичком ставу и убеђењу, одавно регистрованог код неких новинара, политичара, писаца, ангажованих интелектуалаца, јавних личности Србије – доказана је по ко зна који пут и овог јануара, а темељи се на два случаја временски удаљена 11 година. Први се одиграо у Новом Саду, други у Бешки, селу инђијске општине, лепој вароши на десној страни Дунава.

Старији инцидент регистрован је на новосадском Филозофском факултету, где су самозвани антифашисти држали трибину на коју је упала група предвођена Гораном Давидовићем. Наводно, звекнуо је и један шамар због којег је Давидовић одлежао седам дана у затвору. Прекид трибине трајао је петнаестак минута. Главни лик, због којег су Давидовићеви следбеници из организације „Строј“ прекинули трибину, беше Миленко Перовић, професор. Њему је тада, а и иначе, замерено ангажовање на одвајању Црне Горе од Србије и константно антисрпско деловање.

У Бешки, 19. јануара ове године, напредњаци су организовали трибину с Веселином Шљиванчанином као главним говорником. На самом почетку у просторију где се скуп одржавао упада група младих људи (Иницијатива младих за људска права), прекида трибину, развија транспарент „Ратни злочинци да заћуте, да би се проговорило о жртвама“ и тражи да се трибина откаже. Организатор их избацује напоље.

Ни Давидовић ни Шљиванчанин нису моји фаворити, хероји, јунаци… апсолутно не, али овде су њих двојица готово неважни. У питању је слобода говора, принцип. Како то да су они што прекинуше трибину у Новом Саду „неофашисти, насилници, хулигани, нацисти“, док су ови што прекинуше трибину у Бешки, „антифашисти, слободарска омладина, будућност, дика и понос Србије?“

Наравно, неко ће рећи да је Шљиванчанин ратни злочинац, да то све мења. Ништа не мења, Шљиванчанин је слободан човек који, у складу с правним нормама и уређеним друштвом, има право на друштвени живот, слободу говора. Не свиђа вам се Он лично? Ни мени, али то није аргумент. Узгред, Шљиванчанин у Хагу није осуђен као ратни злочинац већ као неко ко није учинио довољно да се злочин (Вуковар, Овчара) спречи.

А откуд долазе ти људи са два аршина? Ко су они? Стари познаници из идеолошких комисија Савеза комуниста, извештачи са затворених седница ЦК СК, идеолошки комесари… и њихови потомци, идеолошки и биолошки. И они повремено организују трибине, али још није забележено да су на исте позвали макар једну особу која мисли другачије од њих.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Ратко Дмитровић