Два ордена за покрштавање Срба

Анте Павелић је одликовао бискупа Антуна Акшамовића због заслуга за присилно превођење Срба у католичку веру, а Тито му је 1959. доделио Орден братства и јединства првог степена

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу4. маја 2016. године.

У ПРОЛЕЋЕ 1942. Крунослав Драгановић, професор богословског факултета у Загребу, довео је у Јасеновац специјалну међународну комисију, која је требало да испита да ли усташе „поступају хумано са логорашима“. Међу члановима комисије највише је било званичника Ватикана. После тронедељних припрема управе Јасеновца да аранжира лажну слику логора, чак и организовања једне генералне пробе, чланови комисије су два дана разгледали логор и закључили да је у Јасеновцу „све у најбољем реду“!

Три године касније Драгановић је, захваљујући својим везама у Ватикану, организовао да Павелић жив и здрав дође у Рим, а одатле је успео да својим „пацовским каналима“ у Јужну Америку пребаци и Павелића и Јозефа Менгелеа и друге најокорелије злочинце. Двадесетак година касније Драгановић се вратио у Југославију и у њој мирно провео остатак живота, до 1983. године.

О невине жртве Јасеновца Тито се још више огрешио у случају Антуна Акшамовића. Због заслуга у присилном превођењу Срба на католичку веру и других услуга које је учинио за НДХ, њега је током Другог светског рата Анте Павелић одликовао „орденом реда за заслуге – велеред са звездом“, а маја 1959. Тито га је наградио Орденом братства и јединства првог степена!

О ЗБИВАЊИМА у Јасеновцу Титови борци су званично нешто одређеније сазнали тек крајем 1942. Тада је Титова „Борба“, која је излазила у једном селу код Босанског Петровца, најавила штампање свог специјалног издања:

– Ускоро излази из штампе брошура „Јасеновачки логор“, која открива најстрашније злочине усташких зликоваца у овом рату.

Брошура је била направљена на основу потресних исказа десетак логораша из Јасеновца, који су успели да побегну из логора. Штампана је на шездесетак страница омањег формата 12х16,5 см, а сведочења јасеновачких логораша приредио је крајишки новинар Никола Павлић.

Титова „Борба“ је 16. децембра јавила да је „изашла из штампе брошура о нечувеним злочинима усташа у логору Јасеновцу, гдје је побијено 300.000 душа“.

Из ратне архиве Партије сазнајемо да је књижица штампана у тиражу од 2.000 примерака, а да је у Србију послат само један!

ЛИКВИДИРАЊЕ СРПСТВА КАО ЦЕЛИНЕ

Од доласка усташа на власт њихове главешине нису криле да је главни циљ стварања свих логора у НДХ „било ликвидирање српства као цјелине“. И да је тај „план створен већ за вријеме емиграције“ у Италији, пре Хитлерове окупације и комадања Југославије. Зато су усташе, на кућним праговима, у Јасеновцу и петнаестак других логора смрти и око хиљаду јама широм Хрватске и Босне и Херцеговине заклале, убиле и живе бациле у јаме неколико стотина хиљада Срба, протерали 180.000, а само до пролећа 1943. на католичку веру насилно превели 240.000, односно 250.000 Срба. То Тито није помињао ни у једној својој депеши послатој у Москву. Исто као што ни своје московске патроне, а преко њих ни светску јавност никад није обавестио о одлуци Анте Павелића од 12. јула 1942. да у НДХ формира три дечја логора смрти, што је био јединствен случај у целој Европи.

У БРОШУРИ је описано како су логораши толико мучени глађу да су неки од њих „из измета купили и јели зрна граха“, како је у Јасеновцу основан крематоријум у који су усташе „бацали живе и полуживе људе“, како су усташе клали логораше, убијали их маљевима и гвозденим шипкама, како су у полном органу једне несрећне логорашице отресали пепео и гасили цигарете, секли логорашима уши, једном детету вадили очи пред његовом мајком, пекли људе, пили крв закланих логораша.

Један загребачки Јеврејин помињао је и број јасеновачких жртава. Рекао је да је за непуних годину дана, од краја 1941. до јесени 1942, „кроз Јасеновац отприлике прошло од 200.000 до 300.000 људи“, а да је од тога броја „на слободу пуштено једва 20-30 људи“.

ПРЕМА овом извору, до краја 1942. „хиљаде и десетине хиљада Срба, Српкиња и њихове дјеце издахнуло је под ножевима и маљевима јасеновачких звијери“, а „хиљаде хрватских и муслиманских родољуба пало је од (усташке) плаћеничке крвничке руке“.

Приређивач брошуре навео је да се „рачуна да су у Крапју и Ушицама (стратиштима поред Јасеновца) затрпане десетине хиљада лешева“, а да је на главном јасеновачком стратишту, „у Градини, у црној Градини (у северној Босни, односно Републици Српској), затрпано и до двјеста хиљада“.

Три месеца касније, када су његови борци ослободили Бихаћ од усташа, Титов Оперативни штаб за Босанску Крајину издао је саопштење у коме је речено да су усташе „за вријеме своје владавине (Бихаћом) убијали стотине хрватских и муслиманских родољуба“. Иако су усташе у овом граду убиле чак 3.000 Срба, далеко више него „хрватских и муслиманских родољуба“, Оперативни штаб Босанске Крајине није их ни поменуо!

ПО ОДЛАСКУ усташа из Бихаћа откривен је податак да су они, поред око 3.000 бихаћких Срба, за нешто више од годину дана у околини Бихаћа убили још 9.000 Срба. Само један усташа Јусо Пашагић убио је 2.000 Срба! Неке од својих жртава касапио је секиром.

Кад су га партизани ухватили, Јусуф Пашагић је Титовим сарадницима признао да је учествовао и у највећем покољу у овом крају, на планини Гаравици, на којој су хрватске и муслиманске усташе заклале око 8.500 Срба.

– Покољ је – причао је он – трајао око 20 ноћи.

О Пашагићевим злочинима Титовим сарадницима сведочио је и очевидац Мехмед Мићић:

– Јусуф је долазио код мене у кафану с крвавим ножем. Мехо Салихоџић, звани Страшни, долазио је с људским мозгом на рамену и тражио ракију уз „ово мезе“… Франковац Никита Вивковић је на корзу показивао дјевојкама у једној руци одсјечено уво, у другој одсјечен нос.

– Најгору сам ствар видио кад је Мујо Матијевић, кафеџија из Врхпоља, одсјекао једном сељаку кажипрст и дао му да га поједе. Сељак је ставио тај свој одсјечени прст у уста, а послије му је Матијевић одсјекао и други прст.

Због ових чудовишних злочина, Титови борци су тих дана у Бихаћу осудили на смрт и стрељали око стотину усташа.

КРАЈЕМ 1942, осам месеци после прве, Тито и његов Централни комитет су у Москву послали другу, последњу депешу у којој су поменули логор смрти у Јасеновцу. Податак је утолико важнији ако се зна да је Москва већину Титових депеша објављивала преко совјетске радио-станице Слободна Југославија, једне од најјачих у Европи, а многе је својим разгранатим обавештајним каналима ширила по свету.

У депеши је речено да „усташки садизам иде тако далеко да су у Јасеновцу изградили ломачу и на њој спалили живе људе“, а описани су и неки од најјезивијих усташких злочина. Рецимо, како су усташе на јасеновачкој ломачи спалиле двојицу безимених комуниста и једну непознату комунисткињу, а поменуто је и како су јасеновачки џелати пред очима једне мајке њеном „дјетету из колијевке вадили очи“. Речено је и како су усташе у Јасеновцу убиле две „младе Хрватице“ и како су стрељали и спалили једну младу радницу, али међу описаним случајевима монструозних усташких злочина није се нашла ниједна српска жртва. Нити је речено да Срби чине највећи број јасеновачких страдалника.

Аутор: Перо Симић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Тито и Јасеновац (1): Ћутање о логору смрти

Тито и Јасеновац (2): Демонски церек џелата

Тито и Јасеновац (3): Спокојство Вукашина од Клепаца

Тито и Јасеновац (5): Убиство митрополита и три епископа

Тито и Јасеновац (6): Пактирање с Немцима и усташама

Тито и Јасеновац (7): Немци против усташких злочина

Тито и Јасеновац (8): Узалудне наде логораша

Тито и Јасеновац (9): И усташе ослобађају Србију

Тито и Јасеновац (10): Ревизија историје почела у Глини

Тито и Јасеновац (11): Најтужнија страница геноцида