Dva ordena za pokrštavanje Srba

Ante Pavelić je odlikovao biskupa Antuna Akšamovića zbog zasluga za prisilno prevođenje Srba u katoličku veru, a Tito mu je 1959. dodelio Orden bratstva i jedinstva prvog stepena

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu4. maja 2016. godine.

U PROLEĆE 1942. Krunoslav Draganović, profesor bogoslovskog fakulteta u Zagrebu, doveo je u Jasenovac specijalnu međunarodnu komisiju, koja je trebalo da ispita da li ustaše „postupaju humano sa logorašima“. Među članovima komisije najviše je bilo zvaničnika Vatikana. Posle tronedeljnih priprema uprave Jasenovca da aranžira lažnu sliku logora, čak i organizovanja jedne generalne probe, članovi komisije su dva dana razgledali logor i zaključili da je u Jasenovcu „sve u najboljem redu“!

Tri godine kasnije Draganović je, zahvaljujući svojim vezama u Vatikanu, organizovao da Pavelić živ i zdrav dođe u Rim, a odatle je uspeo da svojim „pacovskim kanalima“ u Južnu Ameriku prebaci i Pavelića i Jozefa Mengelea i druge najokorelije zločince. Dvadesetak godina kasnije Draganović se vratio u Jugoslaviju i u njoj mirno proveo ostatak života, do 1983. godine.

O nevine žrtve Jasenovca Tito se još više ogrešio u slučaju Antuna Akšamovića. Zbog zasluga u prisilnom prevođenju Srba na katoličku veru i drugih usluga koje je učinio za NDH, njega je tokom Drugog svetskog rata Ante Pavelić odlikovao „ordenom reda za zasluge – velered sa zvezdom“, a maja 1959. Tito ga je nagradio Ordenom bratstva i jedinstva prvog stepena!

O ZBIVANjIMA u Jasenovcu Titovi borci su zvanično nešto određenije saznali tek krajem 1942. Tada je Titova „Borba“, koja je izlazila u jednom selu kod Bosanskog Petrovca, najavila štampanje svog specijalnog izdanja:

– Uskoro izlazi iz štampe brošura „Jasenovački logor“, koja otkriva najstrašnije zločine ustaških zlikovaca u ovom ratu.

Brošura je bila napravljena na osnovu potresnih iskaza desetak logoraša iz Jasenovca, koji su uspeli da pobegnu iz logora. Štampana je na šezdesetak stranica omanjeg formata 12h16,5 sm, a svedočenja jasenovačkih logoraša priredio je krajiški novinar Nikola Pavlić.

Titova „Borba“ je 16. decembra javila da je „izašla iz štampe brošura o nečuvenim zločinima ustaša u logoru Jasenovcu, gdje je pobijeno 300.000 duša“.

Iz ratne arhive Partije saznajemo da je knjižica štampana u tiražu od 2.000 primeraka, a da je u Srbiju poslat samo jedan!

LIKVIDIRANjE SRPSTVA KAO CELINE

Od dolaska ustaša na vlast njihove glavešine nisu krile da je glavni cilj stvaranja svih logora u NDH „bilo likvidiranje srpstva kao cjeline“. I da je taj „plan stvoren već za vrijeme emigracije“ u Italiji, pre Hitlerove okupacije i komadanja Jugoslavije. Zato su ustaše, na kućnim pragovima, u Jasenovcu i petnaestak drugih logora smrti i oko hiljadu jama širom Hrvatske i Bosne i Hercegovine zaklale, ubile i žive bacile u jame nekoliko stotina hiljada Srba, proterali 180.000, a samo do proleća 1943. na katoličku veru nasilno preveli 240.000, odnosno 250.000 Srba. To Tito nije pominjao ni u jednoj svojoj depeši poslatoj u Moskvu. Isto kao što ni svoje moskovske patrone, a preko njih ni svetsku javnost nikad nije obavestio o odluci Ante Pavelića od 12. jula 1942. da u NDH formira tri dečja logora smrti, što je bio jedinstven slučaj u celoj Evropi.

U BROŠURI je opisano kako su logoraši toliko mučeni glađu da su neki od njih „iz izmeta kupili i jeli zrna graha“, kako je u Jasenovcu osnovan krematorijum u koji su ustaše „bacali žive i polužive ljude“, kako su ustaše klali logoraše, ubijali ih maljevima i gvozdenim šipkama, kako su u polnom organu jedne nesrećne logorašice otresali pepeo i gasili cigarete, sekli logorašima uši, jednom detetu vadili oči pred njegovom majkom, pekli ljude, pili krv zaklanih logoraša.

Jedan zagrebački Jevrejin pominjao je i broj jasenovačkih žrtava. Rekao je da je za nepunih godinu dana, od kraja 1941. do jeseni 1942, „kroz Jasenovac otprilike prošlo od 200.000 do 300.000 ljudi“, a da je od toga broja „na slobodu pušteno jedva 20-30 ljudi“.

PREMA ovom izvoru, do kraja 1942. „hiljade i desetine hiljada Srba, Srpkinja i njihove djece izdahnulo je pod noževima i maljevima jasenovačkih zvijeri“, a „hiljade hrvatskih i muslimanskih rodoljuba palo je od (ustaške) plaćeničke krvničke ruke“.

Priređivač brošure naveo je da se „računa da su u Krapju i Ušicama (stratištima pored Jasenovca) zatrpane desetine hiljada leševa“, a da je na glavnom jasenovačkom stratištu, „u Gradini, u crnoj Gradini (u severnoj Bosni, odnosno Republici Srpskoj), zatrpano i do dvjesta hiljada“.

Tri meseca kasnije, kada su njegovi borci oslobodili Bihać od ustaša, Titov Operativni štab za Bosansku Krajinu izdao je saopštenje u kome je rečeno da su ustaše „za vrijeme svoje vladavine (Bihaćom) ubijali stotine hrvatskih i muslimanskih rodoljuba“. Iako su ustaše u ovom gradu ubile čak 3.000 Srba, daleko više nego „hrvatskih i muslimanskih rodoljuba“, Operativni štab Bosanske Krajine nije ih ni pomenuo!

PO ODLASKU ustaša iz Bihaća otkriven je podatak da su oni, pored oko 3.000 bihaćkih Srba, za nešto više od godinu dana u okolini Bihaća ubili još 9.000 Srba. Samo jedan ustaša Juso Pašagić ubio je 2.000 Srba! Neke od svojih žrtava kasapio je sekirom.

Kad su ga partizani uhvatili, Jusuf Pašagić je Titovim saradnicima priznao da je učestvovao i u najvećem pokolju u ovom kraju, na planini Garavici, na kojoj su hrvatske i muslimanske ustaše zaklale oko 8.500 Srba.

– Pokolj je – pričao je on – trajao oko 20 noći.

O Pašagićevim zločinima Titovim saradnicima svedočio je i očevidac Mehmed Mićić:

– Jusuf je dolazio kod mene u kafanu s krvavim nožem. Meho Salihodžić, zvani Strašni, dolazio je s ljudskim mozgom na ramenu i tražio rakiju uz „ovo meze“… Frankovac Nikita Vivković je na korzu pokazivao djevojkama u jednoj ruci odsječeno uvo, u drugoj odsječen nos.

– Najgoru sam stvar vidio kad je Mujo Matijević, kafedžija iz Vrhpolja, odsjekao jednom seljaku kažiprst i dao mu da ga pojede. Seljak je stavio taj svoj odsječeni prst u usta, a poslije mu je Matijević odsjekao i drugi prst.

Zbog ovih čudovišnih zločina, Titovi borci su tih dana u Bihaću osudili na smrt i streljali oko stotinu ustaša.

KRAJEM 1942, osam meseci posle prve, Tito i njegov Centralni komitet su u Moskvu poslali drugu, poslednju depešu u kojoj su pomenuli logor smrti u Jasenovcu. Podatak je utoliko važniji ako se zna da je Moskva većinu Titovih depeša objavljivala preko sovjetske radio-stanice Slobodna Jugoslavija, jedne od najjačih u Evropi, a mnoge je svojim razgranatim obaveštajnim kanalima širila po svetu.

U depeši je rečeno da „ustaški sadizam ide tako daleko da su u Jasenovcu izgradili lomaču i na njoj spalili žive ljude“, a opisani su i neki od najjezivijih ustaških zločina. Recimo, kako su ustaše na jasenovačkoj lomači spalile dvojicu bezimenih komunista i jednu nepoznatu komunistkinju, a pomenuto je i kako su jasenovački dželati pred očima jedne majke njenom „djetetu iz kolijevke vadili oči“. Rečeno je i kako su ustaše u Jasenovcu ubile dve „mlade Hrvatice“ i kako su streljali i spalili jednu mladu radnicu, ali među opisanim slučajevima monstruoznih ustaških zločina nije se našla nijedna srpska žrtva. Niti je rečeno da Srbi čine najveći broj jasenovačkih stradalnika.

Autor: Pero Simić

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Tito i Jasenovac (1): Ćutanje o logoru smrti

Tito i Jasenovac (2): Demonski cerek dželata

Tito i Jasenovac (3): Spokojstvo Vukašina od Klepaca

Tito i Jasenovac (5): Ubistvo mitropolita i tri episkopa

Tito i Jasenovac (6): Paktiranje s Nemcima i ustašama

Tito i Jasenovac (7): Nemci protiv ustaških zločina

Tito i Jasenovac (8): Uzaludne nade logoraša

Tito i Jasenovac (9): I ustaše oslobađaju Srbiju

Tito i Jasenovac (10): Revizija istorije počela u Glini

Tito i Jasenovac (11): Najtužnija stranica genocida