ДУШКО МУЖДЕКА: У ВЛАОВИЋА НЕМА ТКО ДА ОРЕ

Књига евоцира страдање Срба 1941. године. Аутор кроз потресну причу, поткрепљену аутентичним догађајима и личностима, говори о масакру над српским становништвом у Независној Држави Хрватској који је прерастао у највећи злочин геноцида.

Душко Муждека, српски хуманиста, књижевник, правник, рођен је 1920. године у Глини, Банија, а умро у Београду 2008. године.

Правни факултет уписао је у Загребу. Међутим, 1941. године, усташе су га заједно са породицом и другим Србима депортовале у логор Цапраг у Хрватској. По изласку из логора, преселио се у Београд и 1944. године учествовао у борбама на Сремском фронту. Правни факултет завршио је у Београду. У периоду Информбироа провео је две године као заточеник на Голом отоку.

Последњу деценију своје пословне активности провео је као управник Српске књижевне задруге у Београду.

Аутор је четири књиге које документовано говоре, како о личном искуству кроз које је аутор прошао, тако и о историјском раздобљу које је на овај начин специфично обележио. Својим књижевним опусом, као и бројним чланцима којима се деценијама освртао на друштвена и политичка збивања дао је изузетан допринос српском националном идентитету.

Прва књига „Згоде и незгоде радног човека у социјализму“ кроз 23 кратке приче на сликовит и хумористичан начин приказује доживљаје аутора у периоду Титове социјалистичке Југославије.

Књига „У Влаовића нема тко да оре“ евоцира страдање Срба 1941. године. Аутор кроз потресну причу, поткрепљену аутентичним догађајима и личностима (извор података – Архив Југославије), говори о масакру над српским становништвом у Независној Држави Хрватској који је прерастао у највећи злочин геноцида.

Трећа књига „Два цвета“ је аутобиографско дело које илуструје страдање на острву Голи оток где је хиљаде политичких жртава, најчешће без судске одлуке, било осуђено на најгоре патње и понижавања у оквиру „преваспитавања“ политичких неистомишљеника за време Информбироа. Књига кроз причу о тројици заточеника међу којима се рађа пријатељство сведочи о терору кроз који су прошли.

Последња књига „Бал дванаесторице“ кроз драматуршку призму и ауторов субјективни доживљај описује заседање Министарског савета Европске заједнице 1991. године и почетак распарчавања Федеративне Југославије.

Све четири књиге заједно представљају тестамент једног специфичног времена и епохе у историји српског народа.

Библиографија:

Згоде и незгоде радног човека у социјализму, Нови дани, Београд, 1998.
У Влаовица нема тко да оре, Нови дани, Београд, 2000.
Два цвета, Нови дани, Београд, 2002.
Бал дванаесторице, Нови дани, Београд, 2006.

*Душко Муждека на промоцији једне од својих књига*

ЗАХВАЛНИЦА

Редакција портала Јадовно 1941. захваљује госпођи Данки Манџука, која је дала права да се текст из књиге у цијелости објави. Хвала господину Златомиру Лазићу на труду да уреди текст књиге за интернет издање.

„У Влаовића нема тко да оре“

И давна нека чежња сад ме гони

да духовнога царства следим траг,

и песма ми уз шапат тих ромони

ко Еолове харфе одјек драг,

у чудној јези око сузе рони,

а строгог срца откуцај је драг;

што имам, у даљ губи се ко сене,

што ишчезе, то стварност је за мене.

Јохан Волфганг Гете

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

У историјским раздобљима увек ће се наћи трагови погрома једног народа против другог, који се манифестује насилничким акцијама.

Ако се такве акције, пропраћене свирепошћу и бестијалношћу, врше на целој једној популацији са циљем њеног уништења и истребљења тако да имају карактер тоталног етничког чишћења, тада се, као што је познато, квалификују као геноцид.

Историјски је тешко наћи, скоро немогуће, да је геноцид једног народа над другим вршен без икаквог правог повода.

Но, кад се траже начини да се тај ужасни злочин сакрије, да се избришу његови трагови, да се кривотворе подаци, чињенице, истине, тада се поред већ једног злочина чини и други.

Представљајући само један, незнатан део тих злочина, жељело се да прикаже како они који су их чинили, тако и они који не желе да их виде, стоје суочени пред ужасним проблемом зла.

С правом се може поставити питање: зашто је приказ територијално сведен на релативно мало подручје ― на део Крајине, и временски ограничен период од четири месеца, односно од средине месеца априла до средине августа 1941. године.

Стицајем историјских околности Крајину, односно раније Војну крајину, настањивали су житељи углавном српске националности тако да је њихова концентрација у Крајини била знатно већа у односу на друге крајеве Независне државе Хрватске. Самим тим је и оштрица усташког ножа била више усмерена на житеље такве средине.

Иако се не располаже поузданим подацима о погрому против Срба и уништењу њихове имовине у појединим временским раздобљима, ипак се са знатним степеном вероватноће може претпоставити да је први усташки талас у месецима непосредно по оснивању Независне државе Хрватске, био најинтензивнији и најрадикалнији како по броју жртава и свирепошћу, тако и по уништавању имовине.

С обзиром на квалификацију овог гнусног злочина, основна ауторова побуда је била да се изнети догађаји, чињенице и околности, заснивају на сведочењима очевидаца и изворним подацима, како у односу на жртве тако и у односу на њихове џелате. Временска дистанца не умањује њихову веродостојност.

Сваки другачији приступ у овом књижевно-документарном делу значио би дерогирање основне замисли и одрицање од темељних поставки дела.

СЕЛО ВЛАОВИЋ

Село Влаховић је у народу звано Влаовић, па ћемо га тако и овде помињати. Оно се први пут јавља у оквиру Војне крајине почетком XVII века.

За Влаовић је посебно уочљиво да уздуж села вијуга железничка пруга, а упоредо са пругом сеоски пут неколико стотина метара даље. У прикрајку села крај пруге, уздиже се православна црква чији звоник надвисује све куће, па и оне које су подигнуте на оближњем пропланку.

Испред цркве издужила се овећа пољана која оживљава сваке недеље и празника.

Недалеко од цркве је и железничка станица у коју стижу дневно четири путничка воза, по два у сваком правцу. То је мала станица са једним отправником возова, дежмекастим увек ревносним Савом Петричићем који строго пази да се све одвија по пропису и по реду вожње. Када га упитају да ли воз касни, он учтиво и спремно одговара „Само што није стигао”. На станици неретко има мање путника него мештана који користе слободно време да прошетају и сачекају воз не би ли чули неку занимљиву новост или запазили неког странца.

Мештани Влаовића баве се углавном пољопривредом, обрађују земљу и развијају сточарство. Скоро свако домаћинство има воћњак и уређени повртњак. Релативно низак квалитет земље надокнађују својом радиношћу. Вишак радне снаге запошљава се у оближњим среским местима Глини и Петрињи, која имају развијену индустријску и трговинску делатност.

Неретко више породица чине једно домаћинство тако да провејава дух и организација задругарства.

Још увек се повремено одржава збор сељана, коме председава кнез.

Сељани Влаовића сачували су своју традиционалну народну ношњу у којој преовладавају беле кошуље и беле чакшире од конопљиног платна, док су сукње и прслуци тамније боје најчешће са украсним везом.

Оно што је за житеље Влаовића представљало посебно задовољство била су посела и црквена окупљања. Посела би се одржавала више у зимским месецима, уз присуство нарочито млађег нараштаја који би се забављао уз причу, песму и игру. Нерадне дане и повољно време мештани би користили за посету цркви, за шетњу и разговоре у оквиру црквене порте, као и за физичке спортске активности омладинаца, посебно у скоку у даљ с места и у бацању камена с рамена. А скоро увек би се нашла и хармоника или други музички инструмент тако да није изостало ни коло.

Биле су то сеоске прилике да се упознају и зближе девојке и младићи који су у међувремену стасали.

Једном речју, потомци старих крајишника проводили су дане сада у слободи, живот у раду и миру, у љубави и добросуседским односима, без принуде и страха, без преступа и прекршаја, тако да ни двојица жандарма, Миле и Мате, који су чинили истурену постају жандармеријске станице Глина нису имали посла, па су из досаде често играли таблића или слагали домине.

Ову такорећи празничку атмосферу пријатно би реметио писак локомотиве и стандардни звук путничког воза који у непосредној близини сваког дана у поподневним часовима протутњи кроз Влаовић.

Представљање нашег месташца не би било потпуно ако не бисмо поменули још два институционална здања: основну школу и парохијски дом.

Основна школа је не само стециште великог броја деце-ученика, већ и одраслих с обзиром да њени наставници држе разне курсеве практичне и корисне за образовање и оспособљавање младог нараштаја.

ПАРОХИЈСКИ ДОМ И УРЕД

С десне стране цркве преко сеоског пута лежи подужа, приземна зграда од зиданог материјала, у очуваном стању, бело окречена са светло-плавим оквирима око прозора.

Испред зграде врт с украсним биљкама и разноврсним цвећем. У средини врта баштенска клупа, а с обе стране чемпреси. Иза клупе у зеленој трави у сенци малог сребрног бора по која детелина с четири листа. Дуж куће бршљан. Од цвећа највише кризантема, ружа, маргарита, каранфила.

На стазама између вртних оаза бели каменчићи и оивичени травњаци, указују да се редовно и уредно води брига о уређењу овог парохијског врта.

Саксије са цвећем украшавају прозоре зграде.

Парохијски дом у ком обитава свештеник парохије Симеон Живковић са породицом, састоји се од више просторија. Од улазних врата зграде простире се целом дужином зграде ходник, из кога се улази у уредску просторију, као и у гостинску, дневну, и спаваће собе. Радну просторију краси мали молитвени простор са Христовим Распећем уграђен у чеони зид просторије, ликови св. Николе и св. Саве, уз неколико зидних слика религиозне садржине. Десно од улазних врата налази се писаћи сто старинског типа, на коме је више књига, пре свега, библија. Крај стола уз зид стоји наслоњена дрвена сталажа и орман са матичним књигама и разним писаћим прибором, док је дрвена клупа уз супротан зид намењена посетиоцима ове службене свештеничке просторије.

Ову просторију користио би прота Симо, како су га из милоште звали његови мештани-верници, кадгод није био заузет црквеним и верским дужностима у цркви и селу.

Иако је парохија проте Симе обухватала још неколико оближњих села тако да је био веома заузет својим бројним обавезама, ипак је налазио времена за своју бројну породицу и за широк круг пријатеља и познаника.

Парох као свештено лице ужива велики углед код својих парохијана, поготово као прота Симо који је својим дугогодишњим радом и животом то увелико заслужио.

Цео парохијски дом одисао је топлином и пријатношћу, а његови домаћини поп Симо и попадија Милица као да су били део те атмосфере.

Поп Симо, човек педесетих година, омаленог раста и ситног стаса, округластог лица, румених образа и светлих очију, са по којом сребрнастом длачицом у тамносмеђој коси и бради, строго негованој заједно са брковима, кад би проговорио, украј усана појавио би се добронамеран осмејак без обзира ко му је саговорник и какав је садржај њиховог разговора.

Сви његови поступци испољавали су смерност и благост, а у сусрету с верницима пажљивост и предузетљивост; увек спреман да саслуша и помогне. У разговору с младима најчешће би их ословљавао „брацика”. У току свог двадесет петогодишњег пастирског рада прота Симо је због својих врлина стекао велик број поштовалаца и пријатеља. Као што често бива у оваквим сеоским срединама поп Симо је давао и савете и мишљења поводом многих световних ствари, нарочито кад су у питању односи према органима власти, образовни и разни породични проблеми; при томе, није правио разлику између људи по националној и верској припадности, често истичући да, иако као свештено лице припада српско-православној цркви, осећa се и као Југословен.

Поред супруге Милице породицу прота Симе чинило је и четворо деце.

Супруга Милица у физичком погледу сушта је супротност попу Сими: повисока, коштуњава, мршава, издуженог лица и крупних, тамних очију; сетни осмејак краси њен продуховљен изглед. У наступу и контакту с другима увек спремна да пружи свакоме сваку потребну помоћ и утеху. Једном речју, „права попадија” — какве су у то време биле супруге православних свештеника.

Мама Милица је изродила: Ирену, Ранку и Наду и сина Јована. Одмах по стицању пунолетства кћерке су се, као по неком правилу, редом поудавале. Најпре Ирена за мужа Хрвата, са којим живи у Далмацији. Ранка већ две године борави у Словенији удата за Словенца, лекара у Метлици. Најмлађа кћерка Нада завршава учитељску школу у Петрињи, док јој је тек венчани супруг пао у заробљеништво као официр југословенске војске. Петнаестогодишњи син Јован је ученик четвртог разреда гимназије у Глини, па сваког радног дана када је настава, путује возом или другим превозним средством, изузев кад су временски услови лоши; тада остане у Глини код кумова, чији син такође с Јованом похађа исти разред гимназије.

Кад наступи летњи распуст парохијски дом оживи од младости, живости и раздраганости. Поред кћерки и мужева, пристижу као гости бројни рођаци с децом да би на свежем ваздуху уживали у игри и разним забавама. Тада би се у парохијском дому скупило близу двадесетак особа.

С престанком летњег распуста све би се вратило у првобитно стање.

ПАРОХИЈСКИ УРЕД

У свом уреду седи замишљен прота Симо. Приближава се 2. август, дан св. Илије — црквене славе, када се истовремено одржава и сеоски вашар на коме се сјати готово цело село. Прошлих година организовање те светковине није никоме задавало посебне бриге; све се одвијало уобичајеним, већ уходаним током. Тада би долазило и старо и младо, без обзира на верску и националну припадност. Учешће не малог броја Хрвата из оближњих села била је обична појава. Наиме, односи између Срба и Хрвата били су коректни, а често и на завидној висини, с обзиром на међусобне кумовске везе и тазбинске односе. Тако је било како за време аустро-угарске владавине, тако и у заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца. Формирање Независне државе Хрватске Срби у Влаовићу и широј околини су примили мирно, без икаквих протеста или отпора. Стога су с правом очекивали да ћe и однос према њима од стране нове усташке власти, бити ако не сасвим исправан, а оно бар трпељив.

При таквој мисаоној заокупљености попа Симе појавише се на вратима два мушкарца средњих година, скромно али уредно одевена.

— Добар дан, оче прото!

— Добар дан… ево ја у размишљању, очекујући вас… молим изволите сести… надам се да сте ви и ваши добро… даће Бог!

— Јесмо, а и наши су добро — прозбори старији — а ми по вашем позиву, оче прото.

Био је то наочит човек четрдесетих година, сеоски учитељ Петар Омчикус, звани „Уча”. Родом из Подравине доселио се у Глину још као дечак када је отац порески чиновник службено премештен. Петар је завршио препарандију, па је после завршеног школовања распоређен за учитеља у Влаовићу. Важио је за смелог и одважног човека, увек спремног за акцију. У разговору, напротив, био је веома пажљив и одмерен, мерећи сваку реч. Као дугогодишњи просветни радник пратио је сва друштвена, политичка и културна збивања у земљи, па је као такав стекао посебан углед међу житељима Влаовића. Када би неком у селу затребао неки савет, добијао би одговор „приупитај Учу!”

Млађи тридесетпетогодишњи дошљак општински биљежник Гојко Тинтор био је средњег раста, мршав и бледолик, кошчатог лица са израженим динарским носом и упалим тамним очима, високим челом и дубоким залисцима који наговештаваху скору ћелавост. Одавао је нервозног човека не само у кретњама, већ и у разговору тако да би често саговорнику упадао у реч, да би се после извињавао, што га није ометало да после краћег времена опет направи исту грешку. Плаховите нарави знао би да се усплахири до те мере, да је настала расправа више личила на препирку и свађу него на дијалог; посебно би га погађала неправда. Но, и поред преке природе, био је дружељубив и спреман сваком да помогне, нарочито у невољи.

Кад су оба дошљака заузели своја места, прозбори прота Симо:

— Е, па добро, драги моји, ви вероватно претпостављате зашто сам вас позвао. Као што знате приближава се 2. август, дан посвећен светом пророку Илији, када наша црква слави Славу и када се одржава, као и сваке године, вашар… Али овог пута у ванредним околностима. Очекује се да на овом скупу, као и сваке године, присуствује велик број људи, пре свега, наших мештана, па из околних села и из Глине. Није, наравно, искључено да нас посети и неки представник нове усташке власти. Не би било добро, не дај Боже, да се деси неки изгред или политичка провокација, што би могао бити изговор за акцију усташа против нашег народа. Ми морамо онемогућити свако навођење на противзаконито дело, што од организатора скупа изискује нарочиту пажњу и одговорност.

— Дозволите, оче прото — укључи се изненада биљежник Гојко — мислим да су усташе већ започеле са акцијом… ево доказа — вади из џепа папир и показује — ово је решење глинске усташке власти којом се са данашњим даном суспендујем од дужности. Решење не садржи упут коме да предам дужност, нити било какво образложење, а уручено ми је јуче од стране поштара… према томе, од данас више нисам на дужности.

— Ово је заиста шок — примети резигнирано уча. — Нешто слично и ја очекујем наредних дана… бојим се само да се неће на овоме завршити!

— Хтео бих, господо, — настави прота гледајући своје саговорнике право у очи — да вам скренем пажњу на озбиљност ситуације у којој се нашао цео српски народ у Независној држави Хрватској, а која се сваким даном нагло погоршава. Ево… донео сам неколико извода из дневних листова, који недвосмислено указују на обеспокојавајуће стање. Дозволите да вам их прикажем.

Прота Симо узима фасциклу са новинама са свога писаћег стола и разговетно, наглашавајући сваку реч, чита:

— ,,Нови лист” од 3. јуна 1941. године доноси изјаву министра у усташкој влади др Милована Жанића, у којој се, између осталог, каже: „Ово има бити земља Хрвата и никог другога, и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотине година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо само оно што пише у усташким начелима.”

„Католички тједник” од 20. јула 1941. године преноси говор усташког доглавника др Миле Будака, чији део садржи: „Ја наглашујем ово, јер је потребно да се знаде, да смо ми држава двију вјера, католичке и муслиманске. Ми знамо, колику је улогу наша вјера кршћанска одиграла у повијести нашој, па је стога и држимо. Ми бисмо је већ из политичких разлога држали, јер је то био једини бедем, који Београд није никада могао прескочити. Карактеристично је, да непријатељ обично наваљује на оно, што сматра, да му је најпогибељније, и комунисти и Срби, наваљују највише на вјеру, јер знаду, када би нам то порушили, да би с нама могли радити што хоће. Међутим, ти наши православци који веле да су атеисти и против попова, чине то пред нама. Чим дође крсна слава или свети Сава, да видиш како пале кандила. Они су вјеру спојили с народношћу и говорили су: ’Наше цркве и наши манастири, то су наши камени међаши’. Међутим, ако Бог да, тај ће њихов камен међаш нестати из хрватске државе, јер не може се међашити по туђим њивама. Само око своје међе можеш уредити међаш.”

А „Хрватски народ” у издању од 30. јула 1941. године поручује: „У Хрватској не може бити ни Срба ни православља, а Хрвати ће се побринути да се то што прије испуни.”

— Видите, драга браћо — обратио се поново прота Симо својим саговорницима, пошто је претходно оставио новине — челници усташког покрета су схватили да ће Српству у Независној држави Хрватској дати одлучујући ударац, ако поткрешу крила Православљу. Стога се у својим политичким прокламацијама и активностима, у првом реду, ослањају на Католичку цркву, па .и на Муслиманску верску заједницу, односно на њихове припаднике који су уједно и грађани новоосноване државе. Оно што је посебно карактеристично, то је отвореност с којом наступају на зборовима, састанцима и у штампи обелодањујући своје крајње циљеве и назначујући сва средства принуде. Сврха таквог поступања је давање сигнала и подстрека за спровођење стравичних акција: убијања, одвођења у логоре, силовања и пљачкања. Из контаката које имам с горњо-карловачком епархијом сазнајем да се хајка против Срба православне вероисповести проширила на целу земљу тако да можемо очекивати да ће ускоро захватити и наш крај.

— И ја — рече уча после краће станке — редовно преко школе добијам важнију дневну штампу, па сам у току политичких збивања. Сада је заиста тешко какав став заузети с обзиром на предстојеће догађаје. Да ли уз црквену славу одржати и уобичајени вашар? Да ли и даље држати наставу у школи у овим крајње ненормалним условима? Да ли нечекати догађаје и организовати збегове у циљу спашавања становништва, а шта ће у том случају бити са нашом имовином, кућама и благом? Све су то питања која се сама од себе намећу и траже одговоре, а до њих је тешко доћи, још теже их спровести у дело.

— Да, у праву сте — рече биљежник Гојко — само треба нешто брзо предузети да нас не би догађаји предухитрили… Ових дана боравио сам са женом у Загребу код њене сестре која је удата за трговачког путника. Из њихових изјава, из онога што су ми саопштавали моји бројни познаници, као и из штампе и радија, могу само да се сагласим да је ситуација за нас Србе не озбиљна, већ крајње критична. Ми смо од стране усташке власти проглашени не грађанима трећег реда него бандом за одстрел. Уосталом, о томе најречитије илуструју акције које та власт предузима. У Загребу је објављено полицијско наређење према коме су сви Срби православне вере дужни око руке да носе плаву траку са великим словом П, што значи Православац. Очигледно смртоносне стреле су усмерене на припаднике православне вере, дакле, православним хришћанима нема места у земљи где живе католички хришћани. То значи да је православац ван закона и слободно може свако да га малтретира, па и убије! И то у држави и граду где столује папски нунције и католички надбискуп — врховни поглавар Католичке цркве у Независној држави Хрватској.

Да постоји спрега између Католичке цркве и усташке власти произилази и из чињенице да државни чиновници православне вере добијају формуларе за приступање у католичку веру, уз упозорење да не могу остати у служби уколико се не покатоличе. Сестрин муж је у јуну свраћао у Пакрац и дознао да су католички свештеници заузели епископски двор и запечатили цркву. У Загребу се свакодневно врше хапшења Срба, одводе их најпре у француску халу загребачког сајма да би их после транспортовали у неки од логора, најчешће у логор Цапраг у коме поред грађанских световних лица, има и око 200 православних свештеника са породицама.

— Заиста тешко је бреме снашло православни српски народ — преузео је поново реч прота Симо. — Сада нам ваља да се договоримо око црквене славе која се светкује за два дана и да видимо шта предузети око организације вашара који, по мом мишљењу, у овим околностима, треба да се одржи без претеране буке и славља, с посебном пажњом да не би дошло до неких изгреда који би се могли протумачити као политичка провокација. А о мерама које треба предузети против могућих усташких акција да се договоримо одмах после ове светковине.

— У том смислу — спонтано је реаговао биљежник Гојко — већ је донекле поступљено; наиме, ускраћено је издавање дозвола по захтевима за подизање шатри ради продаје алкохолних пића, изузев точења пива. Предузимање других мера, нарочито око одржавања реда, је отежано с обзиром да су сви Срби који су били у општинској служби, добили отказе. Поводом тога, а у одсуству болесног нашег сеоског кнеза Матеје, разговарао сам са нашим виђенијим сељанима који су ми обећали да ће обавестити своје најближе о потреби вођења рачуна о понашањима људи на вашару, те о спречавању евентуалних инцидената.

— А ја ћу са своје стране — придружио се разговору уча — обавестити родитеље школске деце да није препоручљиво да се овог пута деца појављују на вашару. Наравно то не значи да ће тако и поступити, јер у оваквим тренуцима често емоције превладају разум. Но оно што мене посебно брине јесте то што поводом одржавања вашара није до сада стигла забрана нити било какво упозорење од стране усташке власти, барем тако ми малопре рече Гојко. Бојим се да скуп људи на вашару не искористе усташе за неку своју масовнију акцију.

— Да, то је веома могуће — преузе реч прота Симо — ми морамо да предузмемо све што од нас зависи. Ако у међувремену стигне забрана о одржавању вашара, то треба да поштујемо. Ја ћу са своје стране, после свете литургије, упозорити вернике да се понашају увек, па тако и за време вашара, онако како доликује правим хришћанима.

У том моменту прота прекине своје излагање, јер се зачу куцање на вратима, па уђе попадија Милица носећи послужење. После узајамног поздрављања и приупита за здравље, она се повуче, а прота настави своју мисао.

— Пре извесног времена ступио сам у контакт са неким колегама из других парохија и замолио их да ме известе како власти код њих поступају према Србима и православној цркви. Мислим да не би било згорег да и ви замолите ваше пријатеље и познанике из других средина да вас обавесте какво је стање код њих, како бисмо имали што потпунији преглед података те могли закључити шта нам ваља даље чинити.

Потом се поздравише и растадоше, стим да сваки изврши своје обавезе.

УОЧИ ПРАЗНИКА

Дан и ноћ дели парохијски дом од црквене славе. Поп Симо и његови укућани већ рано устадоше, имају пуне руке посла.

Попадија Милица, не зна шта ће пре. Најавише долазак гости из Петриње: господин Јефта, рачуновођа фирме „Гавриловић”, са супругом и двоје деце; код њих је обитавала и похађала препарандију попадијина кћерка Нада, па их ваља лепо угостити. Можда ћe навратити и Малобашићеви из Глине код којих често свраћa, па и ноћи, Јован када после школске наставе закасни на воз.

Госпођа Милица врло добро зна да на црквену славу следује свечани ручак. Са навршених педесетак година и оштећеним здрављем није више способна да у потпуности одговори овом свечаном задатку. Служавка Персида која јој помаже у редовним кућевним пословима, није никада била вична кувању, па јој је добродошла посета бивше кућне помоћнице Мире која је на пропутовању за Глину свратила до ње.

— Драга моја госпођа Милице, нисам могла да прођем Влаовић, а да не свратим до вас. Ви знате, да сам од вас отишла у Сисак да се удам. Мој муж је Хрват. И кад је започела ова хајка против православаца, захватила је и њега, па он неки дан рече мени: „Јел’ ти Влаињо, кад ћеш да се запослиш… ја не могу више да те издржавам…” Гледала сам га не верујући: „Коме ти Влаињо… ја нисам Влаиња!” А он и даље нарогушено: „А шта си онда…” Испрсила сам се пред њим и гледајући га право у очи повикнух: „Ја сам Српкиња.” Заћутао је, а ја се спремих за пут да у Глини извадим сведочанство о завршеној основној школи да би се могла запослити; што каже народ „Злу не требало”.

— А да ли Миро можеш остати овде дан-два да ми помогнеш… црквена је слава, долазе гости па има много посла нарочито око кувања?

— Могу, могу и радо ћy вам помоћи… никуд се ја не журим.

— Много ти хвала Миро… кажи ми сада како је у Сиску… да ли и тамо прогањају православце?

— Хапсе их и одводе у Цапраг који је од нас удаљен 5-6 км. Тамошње бивше војно складиште претворише у логор. Има неколико хиљада логораша.

А поп Симо од многобројних обавеза није знао чега да се пре дохвати. Седећи у својој парохијској канцеларији за писаћим столом, правио је распоред и план непосредних, предстојећих послова који не трпе одлагање, односно који се до сутра, до литургије, морају завршити. Пред њим, испред часног крста гори кандило, а благи, топао поветарац из отвореног прозора доноси мирис цвећа и цвркут птица.

Ни појачани гласови попадије која је с обзиром на повећани обим послова, давала упутства својим помоћницама, нису попа Симу могли пореметити; толико се унео у посао да није ни чуо куцање на улазним вратима. Тек кад се појавио на вратима црквени појац Милисав подигао је главу.

— Добро јутро… извините, оче прото, ја навратих у вези сутрашње литургије…

— Баш добро да си свратио… ево, ја направих писмено шта ти ваља чинити. Мислим да ће да ти треба помоћ, па се у том случају обрати учитељу Петру и кћерки сеоског кнеза Добрили… чини ми се да је она сада у Влаовићу.

— Велика вам хвала да сте ово написали да не бих нешто заборавио… па збогом… одох за послом.

После десетак минута чује се из ходника глас како се распитује за попа Симу. На одшкринутим вратима појави се лице црквеног звонара и вратара Игњатија.

— Добар дан, оче прото — поче бојажљиво и cнуждено — ја онако свратих да видим да ли има нешто ново у вези сутрашње славе и мојих послова…

— Па ваљда знаш Игњатије — прекине поп Симо његово отегнуто образлагање — које су твоје редовне обавезе… дужност вратара и звонара вршиш већ тридесет година, па их ваљда ниси заборавио.

— Оно јес’ да нисам заборавио, а оно, ко велим, можда је боље да приупитам… не би ваљало, а и грех би био да нешто пропустим.

— Нећеш Игњатије, нећеш… ниси ни до сада грешио, па ваљда нећеш ни сутра.

— Хвала вам на томе, оче прото, али поред мојих црквених и сеоских послова, стигле су и године, па може нешто да пофали…

— Не дао Бог, Игњатије…

Игњатије стоји и надаље, не одлази, оклева, па најзад рече:

— Извињавам се, али ја малопре сретох Милисава, па видех код њега упутство које сте му дали… и ја бих ако могу да исто добијем… знате и ја сам донекле писмен.

— Знам, Игњатије, да си писмен, али Милисав има сутра да обави низ разноврсних послова који су се намножили поводом сутрашње славе, па сам му их дао написмено да не би нешто случајно заборавио. А теби, Игњатије, никакво писмено није потребно, јер су сутрашњи твоји послови једнаки по обиму и истоврсности као и сваке недеље. Поздрави све твоје код куће, па нека изволе сутра на литургију и на вашар ако желе.

Поп Симо је таман наставио са радом кад се на вратима појави Велизар Тошић, угледни сеоски домаћин и трговац. Поп Симо се не мало зачуди, јер је Велизар често путовао обављајући трговачке послове, па га је ретко виђао.

— Добар дан, оче прото!

— Добро дошао, Велизаре, дуго се нисмо видели, па се радујем што те видим у добром здрављу… а и твоји ваљда су добро!

— Јесу, добро су сви, и они вас и госпођу попадију срдачно поздрављају, а ја свратих до вас… знам да имате много посла, па ћу да будем сасвим кратак…

— Ма не мари, Велизаре, даће Бог, па ћемо све и на време завршити… а ти се не устручавај, само реци… слушам те.

— Знадем, оче прото, да је сутра црквена слава, него моји код куће навалише „иди” — кажу — ,,примиће те прота”. Ево о чему је реч: моја јединица Анђа се удаје. Све је већ сређено и венчаница, и кум, стари сват, наравно мираз и све друго…

— А за кога се удаје? — већ помало нестрпљиво упита поп Симо.

— За Браниног сина…

— Кога Бране?

— Бране Затезала из Маје.

— Значи за трговца Брану… па ви трговци баш знате посао, удружујете се и проширујете — са смешком ће поп Симо — а за када је утаначена свадба?

— Тако се десило, оче прото, знате већ да млади нe мисле о пословима, а свадба је предвиђенa за 22. август.

Зна поп Симо да су оба домаћина угледни људи, па иако веома заузет благонаклоно настави:

— Ма ја се само шалим… то је заиста дивна вест о још лепшем предстојећем догађају, која ме много радује. Честитам теби Велизаре, твојој супрузи и кћерки Анђи, а породици Затезало ћy накнадно. Ево, у мој нотес ћy уписати датум одржавања венчања, а у матичну књигу када венчање буде обављено. А о часу ћемо се договорити када дође време. Тко би рекао да је твоја Анђа већ дорасла за свадбу… ономад сам јој предавао веронауку у школи. Расту деца, мој Велизаре, нека, нека, хвала Богу… а јеси ли Велизаре, за једну кафу?

— Не бих, оче прото, велико хвала, али журим, имам још много послова које морам данас да посвршавам, па бих да кренем… ја ћу вам се накнадно јавити ради договора о часу свадбе.

— Да, да, видимо се… остај ми збогом!

Поп Симо је потом обишао цркву да види да ли је све у реду за сутрашњу славу. Задовољан, вратио се и написао још неколико писама својим колегама и познаницима замоливши их да га обавесте какво је стање у њиховим парохијама у односу на православни српски живаљ да би о томе могао известити вернике у својој парохији.

Уморан поп Симо се наслонио на писаћи сто и заспао.

Кандило је треперило као да ћe да утихне… Поп Симо у сновиђењу разабире прав сеоски пут, мокар и пун локава, али не воде него крви. А по путу, по локвама крви, ходају сенке људи огољени до коже, с рукама у вис као да вапију за помоћ или као да желе да се заштите. На стубовима и гранама поред пута креште вране. Сенке се приближавају све ближе и ближе, и сада се већ јасно распознавају трагови крви на њиховим телима…

Усташки затвор у Глини

ИЗЈАШЊАВАЊЕ ЗАТВОРЕНИХ СРБА

Некадашњи завод за малолетнике претворен је у затвор за Србе. То није уобичајени затвор у којем бораве они над којима се спроводи истражни поступак или су правоснажно осуђени, па издржавају казну. За Србе, то је транзитни затвор у који се они привремено смештају без суђења да би били одведени на погубљење или у неки заточенички логор.

Соба, односно боље речено ћелија, број 6, налази се у приземљу и њен уски отвор са гвозденим решеткама на прозору гледа у затворско двориште. Ћелија је величине 4 х 2,5 м, уз зид је постављен један дрвени кревет са даскама, на коме могу да се испруже највише двојица осредњих затвореника. Под ћелије је бетонски, а врата дрвена са отвором који служи за посматрање и евентуално убацивање хране. Крај вратију, у углу ћелије, смештена је посуда (кибла) која служи за мокрење и одлагање измета.

У ћелији је 1. августа 1941. године, било петорица затвореника.

Приближило се подне када се у брави ћелије окренуо кључ и у пратњи усташког стражара ушао средовечан човек, повисок, светле косе са дубоким залисцима, плавих очију и продорног погледа. Када је стражар затворио врата, дошљак је испитивачки погледао присутне и неусиљено се обратио:

— Ја сам Векић… Векић Душан, до хапшења професор гимназије у Карловцу.

— Свештеник Марко Ђурић, парох из Славског Поља, срез Вргин Мост — изјави проседи човек у мантији, чије су живахне очи испитивачки посматрале дошљака. — Претпостављам да је и код вас као и код нас свију — показа руком на остале затворенике који су равнодушно посматрали ово представљање — једини разлог што сте Србин православне вере.

— Да, то је и моје мишљење мада ми није саопштено када сам хапшен, нити за време петодневног боравка у карловачком затвору… само ми није јасно зашто сам пребачен овамо када сам у Карловцу имао стално пребивалиште и запослење.

— То и ми не знамо, будући да смо сви са пребивалиштем ван Глине. Очигледно овде врше скупљање одређених лица, а са којим циљем вероватно ћемо ускоро сазнати. Но, дотле да чујемо, господине професоре, каква је ситуација у земљи и у Карловцу? — мирно је приупитао свештеник преузевши улогу саучесника у разговору.

— Па и ви сте до недавно били на слободи, па сте вероватно упознати са ситуацијом. Но, с обзиром да информације многима нису доступне и да се шире различите нетачне вести, предочићу вам две-три изјаве највиших представника усташке власти, које уствари значе њихову програмску прокламацију. Тако Павелићев доглавник Миле Будак, према „Католичком листу”, између осталог изјављује: „Православци су дошли у ове крајеве као гости. И они би требали већ једном да те крајеве напусте”. А у Госпићу овај фанатични усташки клеро-фашиста каже: „Један део Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате”. Ову геноцидну политику најавио је и усташки министар Милован Жанић на усташком збору у Новој Градишки, када је указао на немогућност живљења између католика и православних: „Нека се не заборави, да ми имамо ван наших граница у самој Америци око осам сто хиљада Хрвата, па нећемо тај јадни свијет, који је ишао у Америку трбухом за крухом, јер га није имао у својој домовини, заборавити. Тај свијет треба да дође натраг и да овдје настани огњиште које ћемо очистити.” Мислим да сам вам тачно пренео ове злослутне претње које се, на жалост, већ доследно спроводе у дело: хапшења на све стране, одвођења у логоре, мучења и убијања Срба, уништавање њихових цркава и културних добара, као и паљење кућа и пљачкање имовине.

— А у Карловцу — наставио је професор Векић — ситуација није ништа боља него у осталим крајевима. Напротив, могло би се рећи да Карловац у односу на остала места, предњачи у спровођењу те и такве усташке политике. Томе је свакако допринело што је у Карловцу, одмах по проглашењу Независне државе Хрватске, прорадио усташки стан на чијем челу се појавио др Анте Никшић, бивши старешина Окружног суда у Карловцу и депутат Јадранске страже на Опленцу 1935. године.

У најужем усташком руководству су и адвокат Феликс Жидовец, професор Иво Кларић, судија Громес и други клеро-франковачки оријентисани грађани. Највеће изненађење било је сазнање да се у усташким редовима појавио пуковник Иван Томашевић, до јуче члан обласног одбора Јадранске страже и управе соколске жупе.

Прва хапшења Срба започела су већ 12. априла, међу којима је био и Марко Сабљић, професор учитељске школе и старешина соколске жупе. Потом је 14. априла уследило хапшење друге групе на челу са адвокатима Данилом Влатковићем и Николом Бадовинцем. Појединци из те групе, њих тридесетак, су преко Загреба транспортовани у логор „Даница” крај Копривнице, а у току јула у Лику, на Велебит.

Даље, 5. маја су одведени и убијени у шуми крај села Речице код Карловца адвокат Милан Вујичић и активни капетан Јањанин Гојко. Адвокат Вујичић је иначе био познати пријатељ Хрвата.

Између 15. и 23. јула похапшено је у Карловцу шездесетак Срба и одведени у Госпић. Једном од пратилаца који се занимао за њихову судбину, речено је да ће сви у Велебиту „гнојити букве”.

Чим је почео прогон Срба, њихово транспортовање у логоре и убијање, један део са породицама је побегао у оближња села са српским живљем у Банији и Кордуну, док је други део побегао у Србију. Њихова имовина је разграбљена било од појединих грађана било од усташке власти.

Од око 2000 Срба колико је живело у Карловцу, остало је свега неколико стотина, и то углавном стараца и оних који су прешли у католичку веру.

— Да ли се и шта десило православним свештеницима? — заинтересовано је упитао парох Ђурић.

— Знам да је катихета Милан Радека ухапшен и одведен у логор „Даница”, а одатле је наводно пребачен у логор Цапраг, док је прота Михајло Медаковић такође ухапшен, па пуштен… Наравно, ово је ситуација у Карловцу са стањем 25. јула када сам ухапшен. А сада, ако немате више питања, замолио бих да ми предочите какав је положај Срба у вашој парохији, односно у срезу Вргин Мост.

— Разуме се… Прогон Срба у мојој парохији је почео на Ђурђев дан 6. маја. Тада су ухапшени моји парохијани: Перо Цревар, председник црквене општине, Ђypo Зорић, шумар, Стојан Кошутић, поседник. Они су одведени у Загреб и више се нису вратили.

Свештеника Стеву Ђурчића из Огулина, допремили су у Вргин Мост везаног, тукли га целу ноћ и чупали браду, да би га потом транспортовали у непознатом правцу.

У току месеца јула усташе су поубијале много виђенијих сељака, као и свештенике: Перу Нинковића из Војнића, Душана Шушњара из Дуњака и Mиjy Докмановића из Перјасице. Сви су они побијени; ту акцију је водио учитељ из села Маје. Потом су усташе ушле у Крњак, ухватиле кћерку учитеља Боже Рибара, ученицу V разреда гимназије, па је на очиглед мајке и оца силовало 25 усташа.

Моја парохијска црква је спаљена. Срби одведени и поубијани, изузев неколицине њих који су под принудом прешли у католичанство.

Ја сам на путу за Београд скинут са воза и доведен у овај затвор.

Ово је кратак преглед онога што се дешавало у мојој парохији до половине јула 1941. године.

— Да ли су и како реаговали католички свештеници у срезу Вргин Мост у односу на усташке акције око прогона Срба — приупита професор Векић свештеника Ђурића.

— Карактеристично је да католички свештеници не само да нису протествовали против оваквих гнусних злочина над хришћанским верницима, већ су користили ситуацију да их што већи број преведу у католичку веру обећавајући им да ће на тај начин бити спашени њихови животи, а што се најчешће показало као обмана.

— О Стево — обратио се затим свештеник Ђурић особи која је лежала у углу ћелије — како би било да нам ти изнесеш шта се дешавало у Топуском док ниси ухапшен.

— Месеца априла сам заробљен, — започео је своје излагање Јарчов Стево — па сам побегавши из логора, преко Краљевчана где сам рођен, стигао до Топуског где радим као гостионичар. У почетку су усташе само купиле оружје од народа. Међутим, у месецу мају су почели хапсити угледније Србе: Жутић Милоша, поседника, Кордић Милутина, земљорадника, др Бранка Вурдељу, директора купалишта, Јову Воркапића, хотелијера, Вујошевић Милутина, трговца, Бјелића Николу, конобара, Јањанин Стојана, земљорадника, Шкару Станка, рестауратера, и друге, — одвели их у Сисак и убили у шуми Брезовица крај Сиска — према изјави једног лица који их је закопавао, а који је код једне жртве пронашао писмо његове жене и њу обавестио.

Око 28. јула ухапшено је у Топуском 370 Срба, један део њих је затворен у општини, а други у српској православној цркви. Пошто су им одузете све драгоцености, настало је злостављање — тучење кундацима, од чега су неки подлегли повредама, као: Шкундрић Илија, хотелијер из Топуског и Рајлић Лука, земљорадник, из оближње околине. Потом је њих 70 транспортовано, најпре у Госпић, а после три дана у Јасеновац, где су вероватно убијени, јер им се изгубио сваки траг. Из ове групе су ми познати: Батало Митар, трговац, Мишчевић Никола, фијакериста, Миљевић Милан, трговац, Батало Мирко, службеник лечилишта, Злокас Васиљ, земљорадник, са синовима Николом и Пером, Миљевић Ђуро, шофер, Бјелић Матија, столар, Драгојевић Марко, поседник, браћa Гушић Милан и Раде, земљорадници, Ратковић Никола и син Дане, земљорадници, док се имена осталих тачно не могу присетити. Сви су они из Топуског и околних села.

Ја сам био у групи у цркви. Успео сам да се спасем тако што сам у црквеном торњу бацио на себе црквене венце, па ме нису пронашли усташе, али сам био очевидац свега што се у цркви дешавало. Наиме, усташе су људе тукли кундацима, газили их, приморавали да под батинама певају усташке песме и да пљују по црквеним светињама. Истога дана увече су их пописали и све, изузев тројице, камионима одвезли у Глину. Ја сам успео да побегнем у Велику Кладушу, код мога зета муслимана, где су ме усташе нашли и ухапсили.

У срезу су попаљена готово сва села, а убијено је око 1500 одраслих Срба.

Од усташа који су се истакли у прогону Срба знам Коцман Антуна, учитеља и таборника за Топуско, Брешки Илију, логорника, Путрић Јуру, земљорадника, Малинца Мату, молера.

— А да ли је било Хрвата који су у овим тешким условима настојали да помогну Србима? — прекиде га начас свештеник Ђурић.

— Да, било их је који су у границама могућности, пружали заштиту Србима, као што су: Бабић Иво и Стево, гостионичари, Ишека Станко, опанчар, Даровић коме име не знам, управник електричне централе, као и котарски предстојник из Топуског Чидић, који је убрзо смењен.

То би било углавном све што ми је познато о прогону Срба у Топуском.

— Ако се не варам — наставио је свештеник Ђурић — из среза Слуњ имамо овде вас двојицу. Па да чујемо каква је ситуација у том крају. Хоћете ли прво ви, Милане Врањешу? — обратио се свештеник Ђурић тридесетдвогодишњем човеку динарског типа који је седео до њега.

— Драге воље… 22. јула дошле су ноћу у Раковицу, у моје село, усташе из Слуња, па су се одмах разишли по српским селима општине Раковица и Дрежник Град. Из Раковице су одвели: Узелац Илију, опанчара, Бараћ Дану, трговца, Котур Душана, гостионичара, Ђурић Бранка, општинског благајника, Дујић Душана, земљорадника. Из села Грабовац ухапшени су: Бајић Душан, пензионер, Ракић Дмитар, Боровац Лаза, Љиљак Милош, Чавић Ђура, земљорадници, и други чија имена не знам; из села Стара Кршља: Котур Никола и Ђуро, Будимлија Димитрије, земљорадници, Радаковић Симо, жандармеријски наредник, и многи други чија имена не могу навести; из села Главица Батаз Мане, земљорадник. Из села Броћанац одвели су 84 човека, а из села Мочила 10 људи, од којих су тројицу одмах убили. Такође су из села Садиловац и Машвина одвели више људи. Свима су усташе саопштавали да их одводе у Немачку на рад. Међутим, дотерани су у хрватско село Криваја, удаљено два километра од Раковице и око 10 часова изјутра на брежуљку код сеоског бунара убили. Поред јаке пушчане паљбе, која се чула из тог правца, то је потврдио и Бадењак Фрањо, печењар из села Криваје, кога су усташе наговарали да убијене Србе покопа.

После тог покоља је уследила општа пљачка српских кућа.

У описаном покољу учествовали су усташе: Кесер Јосип, Пађен Јуре, Салопек Перо, Гашпаревић Адам, земљорадници из Раковице, Косановић Миле, пекар из Дрежник Града, те многи други. Њихов предводник у Раковици је био Јуретић Маријан, надзорник путева.

За Србе се заузимао, колико је то било могуће, Рајковић Фрањо, општински биљежник у Раковици.

Ја сам се крио у пољу у кукурузима, али сам на путу за железничку станицу ухапшен и допремљен у Глину.

— Да ли је, Бранимире, слична ситуација у Цетинграду? — прозвао је свештеник Ђурић двадесетдвогодишњег студента.

— Па, могло би се рећи — почео је Бранимир Пајић, чији је изоштрени лик са ужареним, немирним очима, говорио да је реч о отреситом и интелигентном човеку — тако су у Цетинграду усташе средином јула ухапсили Србе: Жегарац Милоша, трговца, Крмар Луку, обућapa, Мандић Владимира, учитеља, Басара Ђуру, трговца, Пјевца Петра, обућара, Кангргу Богдана, трговца, Брковић Драгана, пекара, Пјевац Петра, гостионичара, Брковић Милоша и Радана, кројаче, Ивошевић Миленка, учитеља, Вујић Милоша, пароха. Сутрадан су дошле усташе из Загреба и Слуња и затворене тукли и мучили. Након тога су се усташе разишли по суседним српским селима: Маљевцу, Бухачи, Пашин Потоку, Селишту и Рушевици, у којима су покупили око 150 Срба, довели у Цетинград, тукли и мучили, те их скупа са Србима из претходног дана, одвезли у тзв. „Мехино Стање”, и тамо убили и закопали.

У овом покољу су учествовали усташе: Скукан Иван, млинар из Слуња, Мравунац Анте, столар, Штефанац Никола, сељак, Паулић Миле, сељак, Брајдић Шецко, сељак — сви из Цетинграда, те Медвед Божо, млинар из Маљевца, као и многи други чија имена не знам.

Два дана касније усташе из Цетинграда су покупили жене и децу Срба из Цетинграда, и то: Басара Ранку и сина Војислава од 3 године, Жегарац Драгицу и сина Миленка од 17 година, Мандић Зорку са децом: Љубомиром, старим 10 година и Бором, старим 2 године, Пјевац Љyбy и њених шесторо деце од једне до дванаест година. Пјевац Софију и кћер Наду од 16 година, Крнар Милицу и кћер Миру од 8 година, Курузовић Мару са двоје деце од једне, односно две године, Вујић Даницу са двоје деце старих једну, односно три године.

Ове жене и децу истог дана усташе су одвели и убили код брда званог „Главица” које се налази два километра од Цетинграда.

Поред пљачкања кућа и друге имовине Срба усташе су запалили и православну цркву у селу Раковици.

— А како сте ви доспели овамо? — упита га знатижељно професор Векић.

— Побегао сам из Цетинграда и кријући се по пољима стигао на станицу Карловац, где су ме усташе ухватили и спровели у Глину.

— Последњи наш сведок, односно очевидац прогона Срба јесте из Чемернице. Хоћете ли Бакић Дамјане да нам опишете шта се код вас догађало док нисте ухапшени? — замоли га свештеник Ђурић.

— Општина Чемерница је чисто српска општина. У њој има свега четири хрватске куће и то у селу Батнова коса.

Дана 14. јула дошло је више наоружаних усташа и ухапсили у Чемерници око 35 Срба-мушкараца и одвели их у непознатом правцу. Од тада се о њима ништа не зна, па се претпоставља да су убијени. Од мени познатих у тој групи били су: Дражић Вукашин, радник, Новаковић Раде, новинар, Девић Драган, општински писар, Лончар Матија, општински службеник, Лончар Никола, земљорадник, Девић Раде, земљорадник. Имена других се не сећам.

Крајем месеца јула од усташке власти упућен је позив свим Србима да неизоставно, под претњом хапшења, дођу на скуп на коме ће им бити саопштено о условима прелаза на католичку веру. На тај скуп из Чемернице се одазвало близу 1500 Срба заједно са оближњим селима која припадају општини Чемерница. Када су се сакупили, усташе су их опколили и одвели у соколану у Вргин Мост, те их сутрадан камионима транспортовали према Глини. Само мали број успео се бекством спасити, а међу њима био сам и ја. Међу транспортовиним из Чемернице су ми познати: Ожеговић Адам, општински биљежник, Манојловић Стојан, трговац, Бакић Душан, поштар, Бакић Ћyро, кројач, Новаковић Стојан и брат му Никола, Бодловић Раде, Поповић Стојан, Поповић Петар, Поповић Јован, Релић Симо, Релић Стеван, Влаисављвић Сава — сви земљорадници.

У Чемерници је опљачкана и порушена православна црква.

У прогону Срба истакли су се усташе: Племенчић Јосип, месар, Живчић Јосип, земљорадник, Сатлер Иван, лугар. Осталима имена не знам.

У покушају да се преко Петриње домогнем Земуна, ухашен сам и допремљен у Глину.

Шта се после дешавало у Чемерници није ми познато.

— Дакле, из излагања свих нас — преузео је реч професор Векић — можемо закључити да, иако смо обухватили свега неколико срезова, што је веома мало у односу на територију коју настањују Срби у тзв. Независној држави Хрватској, ипак је појавно значајно да је започео прогон Срба чије размере је за сада тешко проценити. Међутим, оно што је посебно карактеристично је то да је прогон, у првом реду, усмерен на мушкарце, а потом на жене и децу, те да се обавља по кратком процесу, без икаквог претходног истражног поступка, уз претходно мучење, односно силовање кад су у питању жене, и уз убијање на свиреп начин.

Преосталим Србима обећава се да ће им живот бити поштеђен, уколико пређу у католичку веру.

Прогон је праћен уништавањем православних цркава и културних добара, као и кућа и целокупне имовине Срба.

У прогону поред локалних усташа, учествују и усташе из других крајева и центара, што указује да се акције одвијају синхронизовано, плански и на организован начин.

Оно што је посебно уочљиво јесте чињеница да Католичка црква у целини у односу на усташке злочине има пасиван, посматрачки став, док је активности око превођења Срба из православља у католичанство свесрдно прихватила. Са жаљењем се мора констатовати да и поједини њени свештеници: жупници, опати и редовници, активно учествују у акцијама прогона Срба.

Ипак, има и случајева да поједини Хрвати, излажући се опасности да буду и сами прогнани, помажу Србима заштићујући их, дајући им пропуснице и друге видове помоћи.

Припадници немачког Трећег рајха заузели су став да их се прогон Срба не тиче, иако је више него очигледно да се све одвија према сценарију на који су они дали свој благослов.

У односу на даљи развој ситуације реално је очекивати да ће прогон Срба добити како на ширини тако и на интензитету, тако да прогноза може бити само песимистичка.

— Чини ми се да ни међународна ситуација по нас Србе није, бар за сада, ништа повољнија неголи ова на унутрашњем плану. Очигледно је да од никога не можемо очекивати било какву помоћ. Што би рекао народ: уздај се у сê и у своје кљусе, — резигнирано узнемиреним гласом прозборио је са свог седишта трговац Дамјан..

— Да, само што немамо кљусета — иронично је добацио студент.

— Можда је излаз у покушају бегства — настави трговац.

— Мислим да нема реалних услова за бегство. По двојица усташких стражара стално су присутни кад се отварају врата ћелије. А излазак ван ћелије у ходник дозвољава се само једном у току 24 часа, и то појединачно у присуству стражара. Од када сам у затвору стално разматрам могућност бегства, па сам дошао до закључка да то практично није могуће извести. Уосталом, ајд’мо да видимо шта други о том мисле? — обратио се студент присутнима.

Студентов упит није наишао на одзив… завладало је опште ћутање.

— Дозволите да ја прекинем овај мук — јавио се опет професор. С обзиром да смо дошли до закључка да отпада бегство из затвора, преостаје још једна могућност, а то је транспорт у неки од логора. Но, шанса за пуштање из логора на слободу није ништа већа него за пуштање из затвора. Тако нам остаје једино нада… нада као очекивање нечег будућег, сасвим неизвесног. У нашој ситуацији нада има упориште у властитој храбрости, у моралу. У овом процесу претеће физичке ликвидације нада представља искру светлости у тоталном мраку једног монструозног света, где се у бесмислу уништава све па и живот детета у колевци.

Када је професор завршио своје излагање, било се већ увелико смрачило. Млаз бледе светлости продирао је кроз уско прозорско окно, толико танак и прозиран да ни мало није успео да продре у густу ћелијску таму.

НА ПРАЗНИЧКИ ДАН

Поп Симо је уранио; ваља на време и уредно посвршавати многобројне дужности. Ни своју преузету обавезу није заборавио: после свечане литургије у својој проповеди је упозорио и замолио вернике у препуној цркви да на вашару одржавају ред и буду дисциплиновани с обзиром на ситуацију и околности у којима се нашао православни српски народ, посебно да избегавају нереде и провокације, како то не би био повод за евентуалну интервенцију усташке власти.

А и у оквиру порте мноштво људи; многи од њих полегаше у високу траву или испод бујних крошњи јавора и липе уживајући у благом поветарцу. Сви су у народној ношњи, изузев неколико појединаца, вероватно гостију одевених по градском начину одевања. Под бучном свирком, надвикивањем и жамором, која се чује са вашара, утихнуше грлице и зебе.

На изласку из порте ка пространој ледини на сваком кораку групе стаситих момака и девојака раздрагано причају, очијукајући. Не смета им летња оморина, ни зујање мува и насртљиве пчеле; мало даље ухватише се у народно коло уз хармонику, фрулу, бас и виолину.

Насред вашара неколико шатри.

Под једном омаленом платненом надстрешницом таман толиком да штити од сунца, сместио се одебео, подбуо средовечан човек са златним ланцем о прслуку, који виче на сав глас: „За два динара добијаш четири… ако погодиш или два писма или две главе… ово нема нигде”, истовремено баца две посребљене дводинарке да би народу показао како лако може доћи до новца. Окупљени радозналци, претежно младићи, коментаришући и навијачки прате коцкарске смицалице и подвале човека с златним ланцем.

Мало подаље, у једном од шатора, точи се пиће, пиво из буради, које се увелико пије стојећи или седећи уз неколико столова и климавих столица. Из неких шатора дими се… то се на роштиљу пеку ћевапчићи и пљескавице чији примамљиви мирис зове посетиоце вашара да их пробају уз чашу карловачког пива. Разуме се да су ови шатори најпосећенији.

По целој ледини размилеше се трговци који на раменима испред трбуха носе у облику отвореног сандучића свој изложбени дућан са свакојаком разноврсном робом, углавном минијатурног формата. Народ их најчешће сусреће на вашарима и зове их заједничким именом „Илија”.

― Изволите муштерије, страна и домаћа роба, фабричке цене, вишегодишња гаранција. Тко купује изнад 10 динара добија посебан попуст од 20%. Имам и продајем све што желите: разне мирисе, сапуне, чешљеве, укоснице, ножиће за бријање, пудере, креме, сатове, затим писаћи прибор: оловке, перца и друго.

Други „Илија” удаљен мало даље од првог, нуди књижице за читање:

― Изволите разгледајте… не морате да купите… имам најбоље криминалне романе, веселе комедијашке приче и најдивније песме… ту је Змај Јова, Силвије Крањчевић и други. На свакој књизи дајем попуст упола цене. Располажем и књигама о загробном животу, о вашој души, о религији. А за вас који се бавите пољопривредом и сточарством, ево и књиге о болестима домаћих животиња и о лековима. Имам сваку књигу коју пожелите, ако нека недостаје, имам за њу замену…

Трећи продавац не носи испред себе оно „трбушно сандуче са дућаном”, већ је распростро на трави неку поњаву, па на њој сортирао своју робу: различиту, разнобојну грнчарију — посуђе од иловаче са цртежима.

— Бирајте шерпе, лонце, крчаге и друго посуђе, два пута јефтиније него у радњи у граду — моја роба, моја израда, моја цена… само сам још данас овде — оглашава се повремено ударајући са бакарном кашиком о једну посуду очигледно не од глине, преплануо, проћелав средовечан човек широких рамена и уфрчених бркова.

Око продаваца много света. Сваког нешто интересује, а неки се одлучују и да купе; наравно, не по цени коју нуди и тражи продавац, већ по договореној после ценкања. Обично се чује оно: „Ако нађете боље и јефтиније, ја вам дајем бесплатно”. Ово „бесплатно” заинтригира људе, без обзира што је крајња цена код сваког „Илије” иста. Очигледно имају велико искуство продајући робу по многобројним вашарима.

Но, највећа живост владала је код оних који нyдe разне мирисе и помаде.

Недалеко од последње шатре повелика групa младића такмичи се у скоку у даљ с места. То су, по правилу, високи, снажни младићи који као од шале прескачу на тај начин два метра. Наравно, најбољи међу њима бивају награђени пљеском присутних за сваки посебно успешан скок.

Крај ове групе је друга група која баца камен с рамена. То је традиционална народна игра у којој се огледају атлетски развијени младићи. Природно, досег даљина зависи од тежине камена. Победник из једне групе такмичи се потом са победником из друге групе да би се дошло до коначног победника. Победник ужива висок углед не само у мушком роду.

У забави и игри, у шали и пријатељском разговору, време брзо одмиче. Подне је већ прошло. Жега је све већа. Сада из шатора допире музика и песма. Чује се и понека препирка; на срећу, све се на томе завршава.

А тамо на крају ледине, где су посетиоци вашара сместили своје кочије и коње, чује се рзање узнемирених коња који тешко подносе жеђ на овој летњој жеги, па се оглашавају не би ли упозорили своје господаре да је време да се и на њих осврну.

Поподневни путнички воз на релацији Карловац — Цапраг већ је протутњао ивицом ледине поздрављајући посетиоце вашара једним дуготрајним писком.

Под сенком великог храста поново је оживело коло; уз звуке младог хармоникаша, уз цику и смех поскакују младићи и девојке све брже и брже.

Сенке од шатора су све дуже, што је први знак да сунце полако залази. Из шатора све мање гласова: неки се уморише, а многи већ се почињу спремати за одлазак. Продавци уморни од нуђења и служења, одмарају се или пребројавају пазар.

Не мали је број оних који се тетурају од претераних количина пива тако да никако да нађу свој пут; то им на крају ипак успева, али најчешће уз помоћ жена.

Сеоски пут који пролази уздуж ледине је закрчен од бројних кочија које се тешко мимоилазе, иако је пут довољно широк.

СУСРЕТ С УСТАШАМА

Могло је бити око 17,30 часова када се насупрот парохијског дома зауставише три камиона прекривена цирадом. Према прашини која се уздигла по њиховом пролазу могло би се закључити да долазе из правца града Петриње.

Појава ових камиона у први мах није наишла на веће интересовање код посетилаца вашара. Из камиона изиђоше шофери и упутише се према средишту вашара, где је било доста људи. Ту се обратише присутнима:

― Идемо камионима за Глину… има још доста места… ако неко жели да иде у том правцу, може слободно… не мора да плати.

Посета ових изненадних дошљака и њихова неуобичајена понуда; није привукла посебну пажњу, тако да су они после краће станке поновили своју понуду.

― Да ли можемо нас тројица до Маје, да не бисмо ишли пешке ― упита један од присутних младића, показујући истовремено на ону двојицу на које се питање односило.

― Можете ― одговори један од шофера и упути их према камионима.

― А ја бих и мој брат до Глине код рођака ― јави се средовечан човек варошки одевен ― мој брат је инвалид, па с муком хода.

― Добро и вас ћемо повести… само причекајте тренутак.

У очекивању да се још неко јави, други шофер додаде: „Ама људи вожња је бесплатна”.

― Зар нитко више неће ― јави се поново онај први, али сада већ помало нестрпљиво. ― У реду, ви који сте се јавили пођите с нама ― и шофери се удаљише незадовољни с одзивом.

Појава камиона који се у Влаовићу сасвим ретко виђају, необична посета шофера вашару само зато да би људе бесплатно превезли, побудила је код посетилаца вашара сумњу да ту ипак нису чиста посла. Слушали су пажљиво упућене им понуде, али се нису одазивали; као да их је неки глас подозрења упозоравао: чувај се незнаних који ти бесплатно услуге нуде. У таквом расположењу испратише с погледом ове неколике особе до камиона.

По укрцавању, камиони уместо да крену, стоје у месту… и тада..: из камиона се искрцаше групе наоружаних усташа који се трком упутише према средишњем делу вашара, где међу преосталим посетиоцима наста најпре пренеражење да би се после првобитне забуне чули повици: „усташе… бежите” ― „бежите… усташе”. Велик број, нарочито млађих, упутио се трком према железничкој прузи да би се пребацио преко насипа и осигурао од метака, док мањи део, већином старијих и оних „при пићу”, остадоше на својим местима као паралисани, недовољно свесни шта се у ствари догађа.

Кад се усташе сасвим приближише могло се уочити да их је деветорица, сви су у руци носили пушке, а један од њих машинку.

Опколише прве две шатре.

― Сви руке у вис и постројте се ― повиче један од њих по чину вероватно најстарији.

Опкољени посетиоци вашара којима су ове речи упућене, као да не чују: једни, стоје на месту као укопани, збуњени и неодлучни да ли да поступе по наређењу; други, гледају како да се извуку из ове усташке зоне, а трећи, под повећаном дозом алкохола покушавају да протествују, објашњавајући да нису ништа скривили. Међутим, њихове намере и покушаје су осујетиле усташке пушке и стројнице уперене на њих.

Колона од око шездесетак Срба спроведена је и укрцана у камионе; били су то само мушкарци старости од 20 до 60 година.

Посетиоци вашара који су се својим колима враћали путем према Глини, причаху да су се камиони успут заустављали и укрцавали све оне који су хтели да се превезу. А тих је био не мали број с обзиром да је у камионима било још доста места.

По доласку у Глину камиони су се зауставили у непосредној близини православне цркве, да би потом један део допремљених био затворен у цркву. Они који су под разним изговорима покушали да се извуку из ове усташке омче, били су на смрт пребијени и потом присилно убачени у цркву. Цео црквени простор био је већ испуњен са православним верницима који нису били свесни да им хрватске усташе припремају последњу вечерњу мису.

Усташки затвор у Глини

ВЕСТ О УСТАШКОМ ПОХОДУ ВАШАРУ У ВЛАОВИЋУ

Дошао је ред на ћелију број 6 за сређивање затворског нужника. Тај задатак је преузео студент Бранимир. Колико год је посао био прљав, он га је ревносно обављао чистећи сваки кутак. Ништа не слутећи, приметио је да у прозорском окну из једне рупице вири једно парче папира. Кад га је боље разгледао, уверио се да је у питању писана порука, па је одмах стрпао у џеп.

По доласку у ћелију, објавио је свима шта је нашао и поруку прочитао:

„Јуче 2. августа усташе су на вашару у Влаовићу ухватили и транспортовали за Глину 88 мушких особа, од којих су једне затворили у православну цркву, а друге допремили у овај затвор.”

― Порука је писана штампаним словима, без потписа или неког другог знака, вероватно из безбедносних разлога, ― закључио је студент Бранимир.

― Може се са сигурношћу претпоставити ― укључио се професор ― да је поруку написао један од посетилаца вашара, који је као ухапшеник допремљен у овај затвор, пошто је претходно био очевидац истовара и затварања ухапшеника у православну цркву. Карактеристично је да су то опет искључиво мушкарци, што још једном потврђује да усташе доследно спроводе своју програмску политику о истребљењу Срба.

Иако је сваки од затвореника ћелије број 6 већ свашта доживео, ипак је ова вест изазвала додатно узнемирење.

Нада која је код неких од њих тињала да ће можда доћи до смиривања ситуације, изјаловила се.

― Господине професоре, како ви као високи интелектуалац, просветни радник и педагог, објашњавате са људског становишта овај погром против српског народа, како је могуће да постоје створења у људском облику, која без икаквог повода или инкриминисане радње врше најтеже злочине? ― обратио се свештеник Ђурић професору Векићу.

― Питање које постављате и објашњење које тражите је, пре свега, социолошко и андрагошко, а уз то и психолошко, што значи веома сложено, које може бити предмет само једне мултидисциплинарне, детаљне анализе. Но, у овим условима морамо се задовољити једним краћим освртом који ће само овлаш додирнути ово питање, са покушајем да досегнемо део суштине проблема.

Чини ми се да одговор, између осталог, треба тражити у неким карактерним особинама нас Срба. Ми као људи и хришћани уважавамо и примењујемо у животу нека начела и ставове, која други народи или немају или их недовољно цене. Срби не праве никакву разлику међу људима у односу на националну, верску и расну припадност; у том погледу њихова толеранција нема границе. Србин је увек спреман да другоме помогне у невољи, да му пружи утеху, љубав, другарство, без икаквих услова и ограничења. Па и онда, ако му се учини нека неправда, ретко ће се светити, а спреман је и да опрости. Можда томе, поред генетских карактерних својстава, доприноси и светосавски дух који је дао посебан печат српском православљу.

Као такви, Срби, сами по себи, не представљају никакву опасност за друге, али, као пример, делују просветљавајући према другима. Због таквих својих особина често не наилазе на разумевање околине, на добродошлицу. Тако једном приликом кад сам се као студент пожалио једном колеги Хрвату да се испод њиховог финог понашања и углађености осећа извесна резервисаност која се често испољава као нетрпељивост према Србима, одговорио ми је: „У вашем отвореном наступу, пријатељском опхођењу и толерантном односу уопште, манифестују се знаци које ми осећамо као надмоћност и тумачимо као покушаје освајања и овладавања наше самосвојности. То вас чини опасним”.

Ту општељудску компоненту православља тешко разумеју и прихватају особе католичке вероисповести, поготово припадници народа који је у сталном непосредном контакту, односно суседству са православним српским народом. Наиме, Католичка црква је оснивањем Ватикана као папске државе, задржала атрибуте световне власти и после средњег века, све до данас. Ватикан одржава дипломатске односе са преко 50 земаља, располаже огромном имовином, има разгранате политичке, привредне и културне односе по целом свету. Поред верско-црквеног, световни карактер Ватикана даје Католичкој цркви посебну моћ и потенцира њен утицај у међународним односима, што позитивно утиче на уређивање права и одржавања повластица цркве.

Међутим, овај световни карактер Католичке цркве неретко преовладава тако да бива потиснут чисти хришћански дух милосрђа и толеранције према другим црквама, односно према припадницима других вероисповести. Очигледан пример је издавање разних посланица и едиката о шизматицима тј. о отпадницима од вере и цркве, подразумевајући под њима православни живаљ, као и спрега са разним религијским сектама и фундаменталистичким покретима и организацијама, који су извор нетолеранције и мржње.

Доласком Срба у аустријске и угарске пределе и формирањем Војне крајине актуелизује се интерес Католичке цркве да се Срби преведу у католичанство путем унијаћења, тј. признавањем папе као њиховог јединог, врховног црквеног поглавара, или у другим видовима отворене или прикривене принуде.

Стварањем Независне државе Хрватске остварени су услови да усташка власт дефинитивно реши питање Срба у Хрватској. Наиме, непостојањем Југославије која је обједињавала све припаднике српског народа, усташка власт је, уз активну подршку нацистичке Немачке и фашистичке Италије, одлучила да статус Срба реши једнострано, на геноцидан начин.

Не сме се занемарити ни вековна владавина аустријске и угарске власти над територијом Хрватске, Славоније и Далмације, која се неминовно одразила на духовни живот тамошњих становника, на њихову културу, обичаје, морал. При томе није безначајно да је потпуно потиснуто и занемарено њихово словенско порекло, тако да се чак неретко искључује такво опредељење.

— То је најсуптилнији део — наставио је професор — овог заиста деликатног и веома сложеног питања. Јер, које и какве побуде морају бити да се без повода учине масовни, монструозни злочини на најгнусније начине, и то од великог броја починилаца, а да при томе огромна већина народа и њихова хришћанска организација уопште не реагују.

Неспорно је да генетски фактор у вршењу злочиначке делатности може да има важну улогу. Стога преостаје да се поближе анализира и разјасни генетска компонента у структури понашања припадника хрватских оружаних снага.

У тридесетогодишњем рату који је вођен од 1618. до 1648. углавном на територији Немачке, а који је имао вид верског рата између протестантских и католичких снага, а по жртвама и разарању најсвирепији рат феудалне епохе, учествовали су и хрватски војници. О њиховом учешћу пише немачки Brockhaus’ Lexikon (из 1882. године): „… У тридесетогодишњем рату у саставу аустријске војске… због свог дивљаштва и безобзирности остали су у злом сећању”…

И у Првом светском рату (1914-1918) хрватски војници као део аустро-угарске војске починили су тешке злочине над цивилним становништвом Србије.

Ова особина запажена је и искоришћена као жељено понашање; наиме Хрвати су од Римске курије проглашени као „предзиђе кршћанства”, што је имало за сврху да се потпуно приближе и прилагоде постављеном циљу: да очисте земљу од „кривовјерних” хришћана, уствари од православних Срба. Систематском применом разних средстава поткрепљења, као што су: „Све за вјеру, дом и цара”, „Увијек католици, увијек Хрвати”, „Народ светога Петра”, „Бог и Хрвати”, постепено су постизавани зацртани ефекти у психи хрватског народа.

Овом приликом није на одмет напоменути да је источна граница Независне државе Хрватске, споразумно са њеним покровитељима Немачком и Италијом, постављена на реци Дрини, где је и „предзиђе кршћанства”. Заиста је мало вероватно да је то случајна коинциденција.

Није такође случајно да је извор и главно упориште усташтва у источној Херцеговини. Ту су бројни херцеговачки самостани и католичка сјеменишта, чији је утицај у верском и васпитном погледу веома велик и неупоредиво интензивнији у односу на друге крајеве. То је одраз општеусвојене и дугорочно пројектоване политике највиших кругова католичког клера. То је фрањевачки кордон који служи наводно као брана против православља.

Као ислустрацију политике коју води Католичка црква на подручјима која су за њу од посебног интереса, испричаћу разговор који сам водио на Сушаку са тамошњим жупником.

— Ви сте пречасни, вероватно из Истре? — обратих му се, пошто је на клупи крај морске обале читао лист „Истра”.

— Не, нисам… — кратко је одговорио.

— Помислих… кад читате „Истру”.

— Ја сам овдашњи жупник, а родом из Дубровника.

― Па зар не можете да добијете жупу у Дубровачкој регији и да тамо служите?

― Не могу. Дубровчани служе овде, а овдашњи у Дубровнику ― кратко је одговорио, очигледно стављајући до знања да не жели даљи разговор.

Видите, реч је о дугорочној, може се рећи, стратегијски усмереној кадровској политици, којом се обезбеђује да сваки припадник католичког клера, увек и без поговора, штити ауторитет Цркве и спроводи њене директиве, без обзира на своја морална и друштвена опредељења.

Можда нам ова илустративна епизода много говори: да је у крилу Католичке цркве све до детаља предвиђено и испланирано, да се ради о једној савршено организованој светској институцији која као таква учествује и у светској политици.

Но, вратимо се нашем питању; из свега реченог долази се до закључка да повод не треба тражити у конкретном догађају из ближе или даље прошлости, већ у коренима притајене мржње која се кроз генерације усађивала током образовних и васпитних поступака, а путем нетачних и искривљених информација. Та мржња се таложила и тињала, и повремено избијала у политичким демонстрацијама да би се сада, у одговарајућим друштвеним и међународним условима, јавила у опсегу и интензитету који има све карактеристике геноцидног злочина.

Посебно је карактеристично да тај емоционалан излив није изражен бесом нити страхом, већ искључиво мржњом постојаног трајања, што је веома ретка појава кад је реч о импулсима емоцианалне природе.

Зар је мржња захватила све организме, продрла и у срца и скаменила их?

Колика то мора бити мржња да ствара снажан енергетски набој и импулс за тако силовиту и трајну акцију да се чине најгнуснији и најкрволочнији злочини над целим једним народом?!

Такав утицај на најширу популацију могла је да има само она институција која располаже огромном духовном и материјалном моћи. Специфичност тог утицаја састоји се у томе да се, по правилу, не врши јавно и директно, већ прикривено и посредно, систематски и плански, дозирано, а често и маскирано националистичким обележјима. При томе се, наравно, нигде не помиње улога српског народа у одбрани аустријских и мађарских, а тиме и хрватских, земаља од Турака тако да Срби представљају „уљезе који су се самовласно населили на туђој земљи”.

Професор застаде замишљен, па потом настави:

― Најкризнији тренуци у људском животу се јављају када моћ страсти превлада разум, афекти самоконтролу; тада је отворен пут агресивном понашању.

Људско размишљање и одлучивање мора бити резултат и ума и срца, односно душе. Уколико није присутно и једно и друго долази до поремећаја у енергетским садржајима који се негативно одражавају на понашање и деловање, поготово ако су у питању садржаји етичко-моралне природе.

ПОСЛЕДЊЕ ПРИЧЕШЋЕ

Православна црква у Глини испуњена је до последњег места хришћанским верницима.

Стоје усправно, стравично бледи, старци, мужеви и младићи, као лелујаве сенке, очекујући спас или ужас. Тренуци се претворише у часове, а часови у бескрај. Снага их издаје, ал’ вера не напушта. Једни се свесрдно моле, други вапију за водом.

Споља се спушта сумрак, а тмина изнутра.

Шкрипа браве на црквеним вратима најављује…

Улазе усташки крвници с црним кожним кецељама спреда, револверима страга и светлуцавим бодежима у рукама.

Свуда потпуно ћутање у гробној тишини која најављује да се дивља звер у притаји спрема на последњи скок ка жртви. Тај задах смрти жртва осећа, само наизглед мирно, ослушкујући пулсирајуће дамаре у атмосфери напрегнутог ишчекивања.

Чује се први крик жртве пререзаног гркљана… потом други, па трећи, и тако редом, редом без броја. Они што чекају да на њиx дође ред, надају се да тај злокобни тренутак до њих неће стићи, да неће и они попут њихове браће лежати у самртничком ропцу. Не верују да ће рука крвника имати толико мржње да ће и дечака заклати…

Не, за њих нема разлике, сви су пред ножем једнаки!

Са зидова храма одзвањају вапаји умирућих.

Неуједначен, повремени звук црквеног звона оглашава да се у цркви врши посебан обред.

„Шта ово значи” — на уснама оних који су скрушено у молитви чекали да на њих дође ред, лебдела су питања: да ли је ово казна за дело које нисмо учинили, или провера наше богоугодности којој претходи етичко преиспитивање и прочишћавање, или је то надчулан испит који људско биће ставља у посебан однос према Богу?

Из предела олтара чyje ce глac једног од заточених свештеника: ― Православни хришћани, останите мирни, ово је наше последње причешће, попут Исуса Христа предајемо нашу крв и наше тело, нашу душу Господу Богу!… У то име, ја вас благосиљам!… Чује се глас верника: Амин!

Крв умирућих у млазевима шикља по иконама на олтару, по иконама и светачким ликовима на зидовима. Преко камених плоча крв отиче и слива се према излазним вратима цркве.

Крвници посустали застају… Да ли је то трачак наде за заточене вернике?

Не, улазе одморни крвници. Они смењују оне који су се од клања уморили, и настављају крвави пир над православним Србима да би исказали своје истинско хрватско родољубље. Нема застоја… мора се извршити задата норма: од 16 до 60 година, укупно њих осам стотина, без застоја, у једном даху.

Узалуд се погледи верника управљају према излазним црквеним вратима; тамо поред ранија два митраљеза са усташама, сада стоје још два уперена према крилним деловима олтара. Заредаше опет крвници… падају верници располућеног грла и смрсканог слуха.

Дошао је ред и на оца и сина; петнаестогодишњи син у загрљају чврсто држи оца и шапуће: „Не боли ме тата, само ме још јаче стисни и по… љуби…”

Понеки верници покушавају да прекрате муке скачући са прозора звоника цркве, срећни што могу да бирају сопствену смрт и избегну усташку каму.

Опет се зачује глас свештеника:

― Клекнимо сада браћо и помолимо се. Ово је чин нашег просветљења када заједничку мисао управљамо ка небесима!… Оставимо за собом мржњу и помисао за осветом да бисмо спознали савршену Љубав која нас уздиже и води у свемирске висине ка апсолутној Истини.

И гле чуда…

Тада у црквеном здању завлада потпуна тишина… верници више не осећају ни страх ни бол. Њихова физичка тела се преображавају у етерична. Њихове душе се ослобађају. То је стање усхићености у коме духовно биће долази у додир са Божанством.

А крв хришћанских мученика још тече и продире из црквене порте и слива се према алејама градског парка где натапа топле леје из којих ће сутра никнути црвени божури.

Усташки затвор у Глини

ВЕСТ О УСТАШКОМ ПОКОЉУ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Ћелија број 6 је поново дошла на ред за чишћење и сређивање затворског нужника. Студент Бранимир је без речи устао и пошао да обави свој добровољни посао.

С обзиром да је прошлог пута донео писану поруку која је била скривена у прозору нужника, остали затвореници су са нескривеним нестрпљењем очекивали Бранимиров повратак.

И нису се преварили! Бранимир је и овог пута донео парче хартије на којој је писало:

„Прекјуче је у глинској православној цркви извршен локољ Срба од стране усташа.”

Порука је и овог пута писана штампаним словима, без потписа или другог знака.

Поруку је узео професор и упоредио с поруком коју је Бранимир донео прошли пут.

― Судећи по рукопису, мада су у питању штампана слова ― прокоментарисао је професор ― рекао бих да је порука писана од истог лица. Вероватно је вест донело лице које је јуче ухапшено и које је у истој ћелији са писцем поруке.

Општи мук који је завладао опет је прекинуо професор:

― Молим вас да минутом ћутања одамо пошту преминулим Србима у православној цркви!

Пошто се сви, у својим мислима, опростише од своје браће, обрати им се свештеник Ђурић:

― Молим вас да се придружите мојој молитви за наше православне вернике убијене у глинској цркви!

Окренувши се према истоку и прекрстивши се свештеник Ђурић је очитао кратко опело за душе усмрћених коме су се придружили сви затвореници ћелије број 6.

Спокој који тада завлада у ћелији прекиде, после извесног времена, трговац:

― Извините професоре, али стално ме мучи мисао, зар морам да умрем само зато што сам Србин православне вере? Зар није свеједно да ли се и како крстим, да ли припадам српском или неком другом народу? Зар није битно какав сам човек, да ли поштујем устав и законе земље у којој живим, те да ли сам њен лојалан грађанин? Зар заиста није могућ повољан излаз из ситуације у коју сам, без своје кривице, присилно доведен?

― Ваше питање ― благо примети професор ― тражи подробније разјашњење целокупне наше ситуације. Пре свега, ова збивања која се сада догађају српском народу у Независној држави Хрватској, указују да се не ради о појединачним случајевима, већ о спровођењу једне политике која има за циљ ликвидирање целог једног народа. Из тог разлога се над затвореницима, односно заточеницима, не врше, како је већ речено, никаква саслушања нити ислеђења; њихова је једина кривица што су припадници српског народа и што су православне вере. А пресуда… она је већ донета: она је садржана у прокламованој политици хрватске усташке власти. Шансе ухапшених да буду пуштени на слободу су сасвим минималне, практично не постоје, а ако се случајно и деси, то сигурно неће бити на основу ослобађајуће судске одлуке или амнестије.

Прелазак у католичку веру може само привремено да одложи акције усташке власти, док се опет не стекну повољни услови за геноцидну ликвидацију. Усташке власти не верују оном тко под принудом прелази у католичку веру, што је и разумљиво. А и Католичка црква се не залаже да своје нововернике заштити од усташких власти. Жалосно је такође да изузев појединачних и ретких изнимака, припадници хрватског народа се пасивно односе према злочинима које усташе врше над српским народом.

Већ са досељавањем Срба на ова подручја уочавају се настојања аустријских и хрватских институција да се Срби асимилирају. Тада на тим активностима није сувише инсистирано, јер су им Срби били преко потребни за борбу против турских најезди. Што је бивала већа опасност од Турске, Срби су успевали не само да се одрже, већ и да добију веће повластице у оквиру аутономије. Међутим, са опадањем моћи Отоманске империје и слабљењем турских офанзивних акција, интензивирају се акције око унијаћења Срба. Тада се већ јављају клице усташтва у виду организованих демонстрација против Срба да би потом постепено прерасле у форму страначког политичког организовања са програмским антисрпским паролама као антидржавног елемента.

Усташки покрет у Независној држави Хрватској није нека изолована и спорадична социјално-политичка појава, већ акциони процес са дугорочним циљевима за чије се остварење не бирају средства.

Усташки покрет је одувек имао подршку свих антијугословенских елемената у земљи и иностранству, а тридесетих година уточиште и материјалну помоћ фашистичке Италије, нацистичких власти у Немачкој, Аустрији и Мађарској. Ове државе су већ тада оцениле да ћe у усташком покрету имати верног савезника и актера у разбијању југословенске државе. Оно што је не тако давно био само пројект сада се реализује у својој најскареднијој форми и најсуровијој садржини.

Према томе, за даљи опстанак Срба у Независној држави Хрватској услови практично не постоје, тако да је свака нада чиста илузија.

― Колико је мени познато српски народ на територији Војне крајине је имао статус пуноправне аутономије. Па зашто се такав статус и данас не признаје Србима на тој територији? ― огласио се студент помало узбуђеним гласом.

― Аустријске и угарске власти су пребеглим Србима дозвољавали да се могу населити на одређену територију коју су утврдили за одбрану од Турака. Ту територију су ставили под посебан војни режим. Пребезима и досељеницима је давана земља у посед под условом да бране земљу од турских напада и да по потреби иду у рат.

На инсистирање Срба да се дата обећања правно регулишу, краљ Фердинанд I је 1564. године заштитним писмом тзв. патентом обновио раније повластице, према којима су Срби у Војној крајини ослобођени пореза на добијену земљу, царине и тридесетине на набављене покретне ствари за домаћинство, стим што у војном и кривичном погледу потпадају под крајишке војне команданте, док им је у грађанско-правном подручју дата аутономија. Другим заштитним писмом (патентом) од 1627. године Србима у Крајини је дата гаранција да их не сме нико узнемиравати, да могу земљу отуђивати купопродајним уговорима и ствари завештавати тестаментом, и то пред кнезом, односно свештеником, уз присуство 2-3 сведока и биљежника, а своје кнезове да бирају на народним скупштинама.

До уређења ових питања је дошло на упорно тражење Срба, јер су хрватске и славонске сталешке скупштине својим одлукама покушале обавезивати и Србе на територији Војне крајине да су дужни плаћати одређене порезе и доприносе.

Донетим патентима Војна крајина је била изузета од власти Хрватског сабора и бана, те издвојена у посебну војно-управну област. Стална настојања хрватских власти и властеле да Срби у Војној крајини у грађанско-правном и судском погледу подвргну под хрватске органе власти, нису успела.

Из садржаја поменутих патената је видљиво да њима није регулисан верски положај православних Срба у Војној крајини.

С престанком турских упада и смиривањем граничних инцидената, престала је потреба за постојањем Војне крајине, па је 1881. године дошло до тзв. развојачења границе и подвргавања подручја Војне крајине под власт Хрватске.

Чини се да српски представници у Хрватском сабору са територије Војне крајине ову трансформацију нису дочекали сасвим припремљено. Наиме „Закон о уређењу посала цркве грчко-источне и о употреби ћирилице” који је у међувремену ступио на снагу 1887. године, само је донекле конституисао права православних Срба у Хрватској. Међутим, оно што је ипак битно: то је први закон у Хрватској у коме се помиње реч Србин, чиме је званично признато да у Хрватској поред Хрвата има и Срба, и што је званично промовисана употреба ћирилице.

― Да ли је укидањем Војне крајине и припајањем Хрватској дошло до приближавања и отопљавања односа између Хрвата и Срба? ― заинтересовано се у разговор укључио свештеник Ђурић.

― Не би се могло рећи. Напротив, све околности речито говоре да је дошло до погоршања. Крајње десничарски хрватски кругови који су одувек исказивали своју нетрпељивост према Србима, нису могли прихватити легализацију српског имена у Хрватској нити увођење ћириличног писма. Они су увек заступали став да у Хрватској постоје само православни Хрвати. Своје огорчење би исказивали кадгод им се пружила прилика. Тако су 1895. године, у време посете аустријског цара Фрање Јосифа избиле масовне демонстрације против Срба у Загребу, у којима су предмет напада били: православни свештеници, православна црква, парохијски дом, као и остале зграде са ћириличним натписима. У демонстрацијама су учествовали и неки католички свештеници. Сличне демонстрације су организоване 1898. и 1900. године, а најжешће су биле 1902. године, када је повређено стотињак учесника антисрпских демонстрација. Истовремено, слични протести су одржани и у другим, већим местима Хрватске, посебно у Славонском Броду, Крижевцима, Карловцу. Посебан вид беса против српског народа, коме је дат званичан, јавни карактер од стране хрватских органа власти, испољио се у Велеиздајничком судском процесу који је 1909. године вођен у Загребу против 53 угледна грађанина српске националности. Цео доказни поступак је био заснован на фалсификованим исправама и лажним сведочењима, а са циљем да се поред Срба у Хрватској дискредитује и Краљевина Србија. Судски процес је индиректно био усмерен против Хрватско-српске коалиције, која је била трн у оку франковаца и клерикалаца у Хрватској. Судска пресуда којом се тридесет један оптуженик кажњава са укупно 184 године тешке тамнице, наишла је на опште згражање умерених политичких кругова у Хрватској, а поготову у Далмацији, где је југословенска идеја била дубље укорењена. Протести против овог монструозног процеса и лакрдијашке пресуде нису се стишали ни кад је цар Фрањо Јосиф донео одлуку о помиловању, јер је српски народ тражио задовољење, а не милост.

― Поменусте југословенство. Зашто та идеја није саживела код наших народа? До кога је кривица? ― наставио је студент с посебним интересовањем.

― Југословенство… ― оћутао је замисливши се професор, па је очас продужио ― неоспорно је да је идеја о југословенству веома привлачна и као таква пријемчива за припаднике народа словенског порекла на овом подручју, и то из више и сасвим оправданих разлога: као прво, јужни Словени укључујући и Бугаре, настањују претежни део Балканског полуострва и југоисточни део централне Европе, али као народи су бројно мали тако да лако могу постати плен великих сила, уосталом, то је историјски и доказано; друго, њихов геополитички положај yпyћyje једне на друге с обзиром да су гранично и саобраћајно повезани; треће, и поред историјских подвојености и аутаркије у развоју, што се одразило на степен привредног и културног развитка, ипак те разлике нису такве да би биле непремостива препрека. Ово тим пре што су сви хришћани, а у односу на језик могу се разумевати, па самим тим и комуницирати. Ти фактори потхрањивали су идеју о уједињавању јужних словенских народа, посебно Словенаца, Хрвата и Срба у једну државу. Активности у том смислу појављују се са знацима слабљења политичког утицаја и војне моћи Отоманске империје. Главни опоненти уједињењу Аустро-Угарска, Немачка и делови клера Католичке цркве, били су савладани када је дошло до пораза централних сила у Првом светском рату. Тада су се прикључили и проклерикални елементи у Словенији и Хрватској, јер су свој интерес видели, с једне стране, у томе што ћe се ослободити од одговорности за почињене злочине и штете на тлу Србије у саставу јединица аустро-угарске војске, као и накнаде за причињену ратну штету, а с друге стране, што ће се у оквиру југословенске државе моћи у погодном тренутку лакше одвојити и основати своју посебну државу. У том смислу је Хрватски сабор 29. октобра 1918. године донео акт о проглашењу државе Словенаца, Хрвата и Срба. Основни циљ формирања ове парадржавне (непризнате) државне заједнице био је да се акту о уједињењу са државама Србијом и Црном Гором приступи на истоветан, једнакоправан начин, тако да чин уједињења има уствари карактер удруживања државних ентитета.

― Дозволите ― изненада се умеша студент ― зар том одлуком Хрватског сабора није Србима у Хрватској признат статус државности и право на самоопредељење, дакле, једнакоправни третман као и хрватском и словеначком народу.

— У праву сте — наставио је професор — поменутом одлуком Хрватског сабора српском народу у Хрватској је признато да је конститутиван и државотворан, као и хрватски народ, те да као такав има право на самоопредељење: Међутим, накнадни догађаји су демантовали и у пракси дерогирали ову одлуку Хрватског сабора; наиме, показало се да иста није имала карактер прагматичне санкције. Челни људи Хрватске подржавали би оно што је и док је у њиховом интересу; чим би узрочно-последични однос за њих престао да буде делотворан, они би га одбацивали без обзира на легитимност донетих одлука и преузетих обавеза према Србима. То на најуверљивији начин илуструју садашња збивања у Независној држави Хрватској.

— Значи… на исти начин је сахрањена идеја о југословенству — приметио је свештеник Ђyрић.

— Да, само што су се у овом случају, искрено верујући у намере братских народа, Срби одрекли Лондонског уговора који је уређивао територијално разграничавање после рата, па су уместо проширене и снажне српске државе, добили квазијугословенску државну творевину на глиненим ногама. Према томе, идеја о југословенству је била велика обмана и највећа заблуда српског народа.

― Молим вас ваше предвиђање у погледу исхода овог рата, па самим тим и опстанка Независне државе Хрватске. Да ли је реално очекивати скори завршетак овог рата с обзиром на улазак у рат Совјетског Савеза? ― наставио је с питањем свештеник Ђурић.

― Ступањем Совјетског Савеза у рат знатно је померен однос снага и то у корист савезника. Међутим, то не значи да се може очекивати у догледно време завршетак ратног стања. Реално је очекивати да ћe рат потрајати још неколико година и да ће се завршити победом савезничких снага. То значи да ћe Независна држава Хрватска као творевина сила осовине бити кратког трајања. Ипак, то је довољно дуг период да се Србима нанесу велика зла, огромни губици у људима и штете на имовини.

ЗВОНО НА УЗБУНУ

Дом сеоског кнеза Матеје није се разликовао од других, сличних кућа у Влаовићу: већим делом од малтерисане цигле са истакнутим дрвеним стубиштем које споља води на горњи део, где је покривено проширеним кровом; у приземљу широк трем са огњиштем и две просторије, од којих је једна гостинска, а друга служи као трпезарија за чланове домаћинства. У гостинској соби старински намештај од храстовог стола и десет столица, а уз зид ниско канабе са ресама.

Врх стола заузео је кнез Матеја, грмаљ од човека, кога његови мештани због крупног стаса, у шали, прозиваху као „покварио је два човека”; његово изборано, мужевно лице украшаваху: продорне плаве очи и истакнути нос, те бујни, подужи бркови ― једном речју, прави динарски тип. У сусрету с људима увек предусретљив и поштен до крајности, а према деци разнежен до пресамићености. Уз кнеза с десне стране општински биљежник Гојко и до њега трговац Велизар, а слеве стране кнеза, учитељ Петар и педесетогодишњи Лука, до удаљења с посла шеф жандармеријске станице. Остале столице су заузели виђенији сељани које је кнез позвао да услед неодржавања збора, заступају сељане Влаовића.

― Дозволите да одмах пређем на ствар и објасним разлоге нашег хитног састанка — започео је озбиљно и забринуто сеоски кнез — Према вестима које су нам наши ђаци донели из Глине, у православној цркви је у току претпрошле ноћи извршен покољ над заточеним Србима, у коме је на најсвирепији начин убијено око 800 људи старости између 16 и 60 година. Међу тим несретницима има и наших мештана, то су они који су са вашара од усташа одведени камионима у Глину. Молим вас — застао је и устао ― да минутом ћутања одамо последњу почаст нашим сељанима!

Сви присутни устају и минутом ћутања одају почаст.

— Наши људи у Глини — наставио је кнез Матеја — такође ме обавештавају да је тамошњи затвор препун српског живља, тако да је реално очекивати да ћe ускоро уследити нови погром Срба. Ово тим пре, што је, према последњим вестима, разрушено и спаљено село Бузет, а житељи побијени, осим неколицине њих који се бегом спасише.

Застаде за часак као да премишља шта ће даље да каже, па настави: — Ми не знамо када ће и где да уследи нови напад. Међутим, морамо бити спремни као да ће то бити било кад и било на ком месту. Наиме, не смемо дозволити да будемо изненађени, па да нас усташка звер изненади, хвата и убија. На жалост, наше одбрамбене могућности су ограничене, немамо оружје и муницију за активан отпор. Ипак, можемо и морамо да се организујемо тако да будемо на време обавештени о доласку усташа, како би у границама наших могућности дали отпор све док се мајке са децом и нејаки не повуку у организован збег… Позвао сам вас с обзиром да у оваквим ванредним околностима немамо услова да сазивамо збор и држимо без ризика дуже време већи скуп људи на једном месту. Молим вас да се договоримо шта нам сада ваља чинити!

― Мишљења сам ― јавио се трговац Велизар — да је Матеја изнео у каквој се претешкој ситуацији налазимо, препуној претећих опасности. Вести које свакодневно стижу из околних места и шире из Баније, Кордуна и Лике, као и из Босне и Хереговине, говоре о страховитим злочнинима над српским народом, који се врше широм Независне државе Хрватске. Покољ у православној цркви у Глини представља врхунац свирепости који по варварству тешко да ћe бити превазиђен. Православни храм није, наравно, случајно изабран: треба Србима одузети њихову православну веру и ишчупати светосавске корене, па су онда зрели за покатоличење и похрваћење… А што се тиче места за обавештавање о доласку усташа, мишљења сам да би најпогоднији био звоник наше цркве са кога не само да је одличан видик, већ и постоји звоно за оглашавање опасности. Са своје стране спреман сам да поред мог физичког учешћа у одбрани, помогнем и са новчаним средствима организовање отпора и збега.

После Велизара јавио се учитељ Петар.

— Пратим све што се око нас збива, а и у контакту сам са неким мојим колегама, па могу да кажем да је ситуација по нас Србе катастрофална; наиме, у нашем случају не ради се о местимичним и појединачним нападима и убиствима, већ о планираним, систематизованим активностима с намером да се уништи један народ на целој територији Независне државе Хрватске; у питању је, дакле, биолошки геноцид над српским народом. У том смислу усмерене усташке акције до сада нису наилазиле на организован отпор Срба из разлога што, по мом мишљењу, нису веровали да неко може бити убијен без икаквог повода. То је, заиста, тешко схватљиво сваком нормалном људском бићу. Но, крајње је време да се ових опсена разрешимо и да спознамо да су извесна наша 6paћa по Христу и по словенском пореклу, ординарни злочници и ноторне убице. У таквој ситуацији ваља нам да се што пре организујемо и пружимо оружани отпор макар са једном пушком, како бисмо заштитили нашу децу, жене и нејаке. Ово тим пре, што с обзиром на међународну политичку и војну ситуацију, нема никаквих реалних изгледа да би се наша ситуација у догледно време могла поправити, те да би нам неко могао прискочити у помоћ. Наша бpaћa у Србији су под немачком окупацијом која још није забележена у аналима ратовања, где се за једног убијеног немачког војника стреља 100 Срба… Али да пређемо на нашу ствар… Што се тиче школске наставе, мишљења сам да би се иста могла изводити и у збеговима све док трају повољни временски услови. То практично значи да целокупан наш живот треба убудуће да прилагодимо нашој стварности.

— Поред онога што је већ речено — укључио се у расправу и општински биљежник Гојко ― ја бих предложио да се озбиљно размишља о повезивању са другим околним селима у циљу пружања међусобне помоћи на одбрамбеном плану и формирања нове власти на слободној територији. Заједничким напорима и снагама у људству и оружју, као и удруживањем средстава, можемо у кратком времену створити, поред локалних одбрамбених јединица, и заједничке оперативне јединице које ће прискакати у помоћ тамо где је преко потребна.

— И ја са своје стране — рекао је жандармеријски старешина Лука ― стављам се на располагање и спреман сам да учествујем у свим задацима и акцијама, које буду предузимане, а у којима би моје знање и искуство било од користи. Положај Влаовића је погодан за одбрану тако да би се, по мом мишљењу, могле успоставити две одбрамбене линије.

После Луке јавио се за реч Димитрије Мркела, овдашњи пољопривредник, иначе резервни наредник Југословенске војске и учесник у Априлском рату.

― За нашу одбрану је најважније да будемо на време обавештени о доласку усташа. Слажем се са већ изнетим предлогом да осматрачница буде црквени звоник како би се оглашавање могло одмах извршити путем црквеног звона. Један од дежурних на осматрачници могао би да буде мој син Вујо; он је иако млад веома савестан и одговоран. Вујин другар Радован је такође вољан да дежура на осматрачници. Као резервни наредник, стављам на располагање моје војно умеће и искуство сеоском кнезу.

Будући да се више нико од присутних није јавио, сеоски кнез Матеја поново се обратио присутнима:

— На основу свега онога што је казано и предложено, могли бисмо да одлучимо следеће:

Прво, одмах успоставити осматрачницу на црквеном звонику где ће у току дана дежурати по осам часова Вујо и Радован, а на основу упутства која ћe им дати Димитрије.

Маркирати прву линију одбране на правцу Железничка станица — Прибрежје, а другу испред Шумице у којој ће бити смештен збег. За означавање линија и организовање одбране, укључујући обезбеђење оружја, муниције, алата и свега осталог, задужују се Лука и Димитрије, уз испомоћ биљежника Гојка.

Треће, уредити у Шумици смештај за све оне који ћe морати да се повуку у избеглиштво. У том циљу сачинити план смештаја, дотерати потребан материјал и инвентар, израдити смештајне капацитете од дрвеног материјала, обезбедити извориште са пијаћом водом, те све друге најнеопходније уређаје. Овај задатак поверава се Петру, Велизару и мени, уз испомоћ свих оних које они изаберу.

С обзиром на хитност, извршавању овог задатка приступити одмах; о евентуалним сметњама и другим проблемима обавестити кнеза. Идући састанак ће се одржати кроз три дана на коме ће бити поднети извештаји о учињеном. Молим вас да се изјасните да ли сте са овим одлукама сагласни — завршио је кнез.

Пошто су се сви присутни сагласили сеоски кнез је закључио састанак.

НA ОСМАТРАЧНИЦИ

Осамнаестогодишњи Вујадин, кога код куће а и другови зову Вујо, син Димитрија Мркеле, сељака из Влаовића, иначе резервног наредника Југословенске војске и учесника у Априлском рату, редован је ученик седмог разреда карловачке гимназије, а сада за време летњег распуста, дежура на осматрачници која се налази у оквиру звоника православне цркве. Ову дужност Вујо је драговољно преузео, а на упит сеоског кнеза и уз сагласност оца Димитрија.

Са звоника цркве пружа се изванредан видик на све четири стране сеоског насеља, а нарочито на сеоски пут који води ка Глини и на железничку станицу, одакле се као највероватније очекује долазак усташа. Са потребом осматрања и правовременог упозоравања народа сложио се и поп Симо.

Вујо је витак момак, са тамним очима и осмејком који плени на издуженом лицу, које делимично покрива густа, коврџаста коса. Учењу као и сваком другом задатку прилази озбиљно и предано, што оправдава да му је поверен овако деликатан и одговоран задатак. Он и његов другар Радован дежураће по осам часова сваког дана на звонику. Дежурством нису обухваћени ноћни часови, јер се претпоставља да усташе неће ноћу долазити. Њихов је задатак да стално осматрају правце могућих кретања усташа, те да у случају њиховог појављивања одмах путем црквеног звона обавесте житеље Влаовића. Да би што пре могли да уоче долазак усташа дат им је на располагање један двоглед (далекозор) који иако старог типа, може још увек да корисно послужи.

Вуји и Радовану је од стране сеоског кнеза такође скренута пажња да ако дође до изненадне појаве усташа, тада да не звоне, јер то не би више имало одговарајућег ефекта, а угрозило би њихову сигурност, односно њихов живот.

Приближавало се подне када је Вујо зачуо кораке на степеницама које од подножја цркве воде кроз звоник до самог врха цркве.

Вујо је претпоставио да му мајка доноси уобичајени, свакодневни ручак.

Међутим, лак корак на степеништу, судећи по звуку, побудио је код Вује сумњу да је у питању мајка.

Појава његове девојке Миле толико га је изненадила да је одскочио са свог осматрачког места.

― Мила, зар је могуће да си ти ― упитао је не верујући ― и то са ручком уместо мајке.

― Да, ја сам… ― али није довршила, јер се нашла у Вујином загрљају уз нежни пољубац. Тек кад се полако ослободила сва зајапурена и устрептала, настави:

― Свратих до твоје мајке и замолих је да данас ја однесем ручак… наравно то је био само изговор, хтела сам да те видим ― осмехнувши се враголасто изјави Мила.

― То си паметно смислила… нашла си добар и оправдан разлог.

― Сада ти ручај… ево ја ћу да поставим… донела сам од куће и две салвете, једна ће да послужи као мали столњак, а друга као убрус… јело је још увек млако, па приони док се није сасвим охладило… а ја ћу док ти ручаш мало да процуњам по овом твом самотном собичку.

Док је Вујо ручао, посматрао је Милу. Била је заиста лепа девојка: полувисока, са плавим очима и црном косом на светлом, бледоликом лицу, са очаравајућим осмејком. Њено још недовољно развијено девојачко тело својим достојанственим држањем изражавало је и смелост и одлучност.

У обиласку Вујине осматрачнице била је сумњичава до те мере да је испитивала сваки кутак и отвор просторије не би ли открила да ли постоји било каква опасност по Вују. А он би се, завршавајући ручак, смејао том њеном маниру погрешно тумачећи да су то већ први појавни знаци младе домаћице.

― Прилази, молим те ― приметио је благонаклоно Вујо ― да случајно не закачиш ово уже у средини, јер би се тада без икакве потребе огласило звоно!

— Ма не брини, Вујо, ваљда знам чему служи уже у звонику… но, реци ми које су твоје дужности?

— Да осматрам…

— А шта и кога да осматраш?

— Да ли ће да наиђу усташе…

— Па шта ако наиђу?

— Онда сам дужан да неколико пута црквеним звоном упозорим наше сељане да стижу усташе како би се на време склонили.

— Са овог прозора који гледа на пут за Глину видик је добар и далекосежан, док овај према Петрињи је заклоњен и дрвећем и кућама, што онемогућава прегледно осматрање тако да усташе тим путем могу стићи у село пре него што их ти уочиш и сељане упозориш!

— То је тачно, али је и највероватније да ћe доћи из правца Глине, којој наше село административно припада, па је моја пажња, у првом реду, усмерена у том правцу.

— Али Вујо… чекај… мене брине шта ћe бити ако их угледаш са закашњењем?

— Не брини Мила, видиш да имамо овде и двоглед који помаже да их на време опазимо…

— Да, ако је добра видљивост, а ако није… рецимо када пада јача киша што је у ово време веома могуће, онда се може десити да их опазиш кад се приближе не више од једног километра, па кад још даш знак звоном, нећеш имати времена да степеницама сиђеш са звоника и да се удаљиш од цркве.

— Ма не брини, ја сам веома брз и спретан.

— Молим те буди веома опрезан и пажљив… усташе су лукави и опасни па могу изабрати време које је за нас најнеповољније.

— Мила, одагнај те црне мисли и претпоставке… све ће бити добро.

— Надам се… а сада Вујо морам да идем, исувише сам се задржала, бринуће се моји родитељи, а и твоја мајка што јој не враћам судове…

— Ма, остани још мало…

— Ја бих кад би било по моме… остала цело поподне све до краја твог дежурства… а сада морам да идем — са смешком озареном на младалачком лицу приклони му се и пољуби га.

— Здраво Мила, ја сам у недељу по подне слободан, па ћу доћи до тебе да идемо у шетњу.

Држећи Милу за руку Вујо је испрати низ неколико степеница и заједничким стиском руке опростише се.

Вујо се вратио својој усамљеничкој дужности осматрања сав срећан што га је тако изненада обасјала љубав. Још увек осећа Милин врући дах, опојни мирис њене нежне коже. Он је и до сада волео, али своју мајку. А ова љубав је другачија. Она не делује умирујуће и благотворно, него узбуђујуће и узбуркавајуће, она опија и покреће све дамаре бића.

А у том тек процветалом девојачком телу толика храброст и снага воље, брига за Вујине дужности, за његов живот. Она не жели ништа да препусти случају, непредвиђеним околностима које могу да доведу у опасност Вујин живот, односно у стање када би морао да бира и да се определи између дужности и живота. Њена интуиција упозорава, а њена љубав не мири се са опасношћу.

Вујо гледа кроз отвор своје осматрачнице, види: људе који терају стоку у испаше, кола натоварена сеном, поврћем и другим пољопривредним производима, кочије са упрегнутим коњима која се враћају из Глине. Али, то није оно што Вујо тражи. Он као да жели да се појави опасност како би Мили доказао да је он у етању да све своје обавезе може успешно и на време извршити.

Можда ће се сутра појавити…

Вујо чује кораке на степеништу звоника.

Овог пута то је Радован. Дошла је смена.

ЦРКВЕНО ЗВОНО СЕ ОГЛАСИЛО

Вујо је овог јутра опет на осматрачници црквеног звоника. Данас је пети дан од одржаног вашара.

Вујо очекује, ал’ усташа нема. Пажљиво посматра правце од куда би се злотвори могли појавити; учини му се ономад да се у даљини на путу усковитлао облак прашине који би могао да буде од камиона, но, кад се слегнуо ни трага од камиона. Помислио је да није можда по среди „фата моргана” о којој је учио у физици, а онда би такву претпоставку одбацио с обзиром да код нас, у Влаовићу, нема услова за тоталну рефлексију светлости.

Стално осматрање у дужем временском трајању Вују би уморило, па би му често мисао одлутала… Мили! Протекла су двадесет четири часа од када се тако изненада појавила у осматрачници доневши ручак, а она је и даље непрекидно присутна у Вујиним мислима, у његовим осећањима. У осматрачници још одзвања њен раздрагани смех, њени младалачки кораци. Кад је у подне чуо бат корака уз степенице црквеног звоника, трже се и помисли можда је опет Она. Радовао се, наравно, и мајци, али изненадни долазак Миле за њега је представљало посебно, велико и незаборавно изненађење и радост!

Данас предвече треба да се нађу и прошетају. Тада ће јој предати брош који је ономад купио на вашару; биће то за обоје права радост.

Вујино чувствено расположење прекинуше прве капи кише које су се чуле на црквеном лименом крову. Тмурни облаци надирали су и спуштаху се све ниже и ниже, уз појачано добовање кише с олујним ветром. „Па ваљда ће до вечери да престане… сада је август када кише нису дуготрајне” размишљао је Вујо помало забринуто.

Киша лије без престанка. Сада је то већ прави пљусак. А што је још горе, видљивост је све слабија, будући да су се облаци сасвим ниско спустили. То у великој мери утиче на уочавање и поистовљавање ствари и лица, што за Вујино осматрање и правовремено реаговање представља посебну тешкоћу. Његов озбиљан израз лица и продоран поглед који као да жели да продре у ту густо магличасту копрену — најречитије сам за себе говори.

У свом осматрању Вујо се концентрисао на пут који води према Глини, јер воз из Глине стиже касније поподне, па је реалније очекивати да ћe, сада могући долазак усташа бити цестом. Ова мисао му се наметала и почела да га прогони више неко икад досад. Да ли је то била нека слутња или наговештај који произилази из неодређеног предосећања Вуји није било јасно.

Таман је код Вује преовладао разум и почео да узвраћа да је његово афекционо стање последица изненадне, појачане нервне напетости, кад угледа да се из кишне измаглице појављује камион, најпре један, а одмах за њим други… потом и звук мотора. Сада је било сасвим извесно, то су они.

Вујо је у магновењу одскочио и бацио се на уже црквеног звона потезавши уже више пута свом снагом. „Моје село је у опасности, мојим сељанима прети смрт… само да на време чују и склоне се” навирале су мисли и осећања код узневереног Вује!

Престао је да звони, и бацивши поглед кроз прозорски отвор звоника угледао је да је један камион стао десетак метара испред парохијског дома, те да неколико усташа трче према цркви. Други камион је наставио пут села.

Тек сад је Вујо схватио да је и он у великој невољи: усташе су пошле да траже онога који је село звоњавом обавестио о њиховом доласку. Сјурио се низ степенице звоника оставивши капут који је са собом био донео. Са црквених врата видео је да је најближи усташа удаљен од њега једва осамдесет метара. Трком је прешао порту и упутио, супротно од усташа, према насипу железничке пруге. Знао је да једино има шансе, ако успе да се неповређен пребаци преко насипа који је од порте удаљен око двесто педесет метара.

Међутим, у том тренутку, отпозади зачуше се пуцњи. Осетио је бол у леђима. „Вероватно ме је један метак погодио… само даље и даље… не смем стати”.

Трчао је без даха, још брже. Био је већ око стотињак метара до насипа. Али, из ране тече млаз крви, не престаје… напротив све јаче. „Само још мало… издржи, ако станеш, готов си” чује Вујо свој унутрашњи глас.

Вујино дисање је отежано. Његови кораци све су успоренији. Свестан је да више нема снаге да се докопа насипа, па нагло скреће у оближњи честар не би ли нашао прикладан заклон. Погледом је тражио место где би могао да се сакрије од усташке потере. Наиме, осећао је да га гоне; они су звери и свој плен не испуштају, поготово, ако им је на дохват ножа. На тридесетак метара даље улево, Вујо угледа једно овеће стабло, па се тетурајући спустио и наслонио на њега.

Крв липће из прострелне ране, обузима га тотална обамрлост.

Кроз део шумарка који га је окружавао, указаше се обронци његовог села. „Ту су сви моји: родитељи и брат, бака и деда, преци… моја Мила и моји другари, сви моји сељани! Тако бих радо да их поново видим, да их пригрлим… Зар то више није могуће? Па ја сам тек почео да живим. Зар неко има право да ми све то одузме? У име кога, у име чега! Зар на овој земљи нема места за све нас? Власници долазе и одлазе, они се мењају, земља остаје! Њу ће оплођавати и травке и дрвеће, и лугови и шуме, и остала жива бића, јер она припада свима, и у животу и у смрти! Човечји корени су тако дубоки и постојани,. они се не могу цепати и уништавати, они су израз целовитости људског постојања. Ако се лишимо њих остајемо слепи, живи мртваци.”

Само још мало да остане при свести и да се нагледа ове природне лепоте. Недалеко од њега једна травчица стоји усправно и благо се њише на поветарцу. Није већа од дечјег прста. Понаша се равнодушно као да се је не тиче шта се око ње збива. Вероватно је свесна своје снаге и моћи. Beћ за који тренутак њу ће можда људска нога погазити, терет који је неколико стотина хиљада пута тежи од ње, а кад прође она ће се опет усправити као да се није ништа догодило. „Боже мој”, помисли Вујо, „колико је та биљчица снажнија и моћнија од човека. Па, ипак, она никога не гази!”

Oceћa крв у устима… како би добродошао гутљај хладне изворске воде. Недалеко одавде има извор. „Да је Мила крај мене, донела би ми воде да исперем уста и затолим несносну жеђ.”

Опет осећа несвестицу. Мора да јој се одупре. Сваки тренутак је дуготрајан и ваља га искористити. У његовој подсвести ређају се слике из детињства и првих младалачких дана: прославе рођендана, верских празника, црквених слава, па дечјих игара и младићских надметања.

Наслоњен на стабло Вујо, тешко дишући, с крајњим напором, нагиње се улево у правцу цркве и угледа на неких четрдесетак метара двојицу усташа који се приближавају брзим корацима држећи машинке у рукама.

Вујо се усправља и поглед управља према прибрежју његовог Влаовића.

Сада више не осећа никакав бол.

У очима се појављује измаглица.

Још увек чује. Поред шуштања лишћа, кораци…

И онда рафал.

ХАПШЕЊЕ ПАРОХА СИМЕ

Поп Симо седео је у својој парохијској канцеларији и обављао административне послове око ажурирања матичне књиге рођених и крштених, које због црквене славе није успео да уради у току претходних дана.

Таман је уносио последње податке кад зачу црквено звоно. Одмах је схватио да то значи најаву доласка усташа, будући да га је сеоски кнез обавестио о закључцима представника сеоског збора. Потражио је наочаре за даљину и пришао прозору да види шта се напољу дешава.

Угледавши двојицу усташа како улазе у врт, за попа Симу није било сумње да њега траже, да је ред дошао на њега као православног свештеника. Пришао је свом молитвеном месту са Христовим Распећем, прекрстио и помолио Богу за свој народ и своју породицу.

Тројица усташа, без куцања, нагло бануше и без поздрава упиташе:

― Да ли сте ви поп?

― Да, ја сам православни свештеник ― протојереј.

― Како вам је име и презиме?

― Симеон Живковић.

― Ухапшени сте. Пођите с нама.

Поп Симо је узео свој мантил и шешир и рекао:

― Спреман сам.

― А где вам је попадија? ― упита старији по чину.

― Отишла је у башту, позади куће, да извади мало кромпира и спреми за ручак.

― А деца?

― Једно је у Глини, а три кћерке су удате у другим местима.

― Крени…

У пратњи двојице усташа поп Симо корача према излазним вратима врта.

Сустиже их попадија Милица која је прекинула рад у башти чим је чула да се огласило црквено звоно.

― Куда водите проту ― упитала је унезверено… он није ништа скривио… он је невин,… пустите га…

Њеној молби усташе се не одазваше, чак не одговорише.

Скрхана села је на праг куће и заплакала.

Кад се мало примирила и прибрала, захвалила је Богу што деца нису била код куће.

Потом је одлучила да напише писмо сину Јовану који је похађао гимназију у Глини. Опрезно га је обавестила о татином хапшењу и да тачно не зна камо је одведен; посебно је нагласила да никако не долази кући у Влаовић, нити да остане у Глини, већ да првим возом отпутује у Загреб и да тамо одседне код стрица Радивоја док она не дође. Уједно му је саопштила да по Персиди шаље један пар рубља и 100 динара како би имао за возну карту и трошкове боравка у Загребу док она не дође.

За кћерке попадија Милица није бринула, јер се као удате налазе у местима која за сада нису од усташа угрожена.

Пуцњава у селу, која је започела после одвођења проте Симе, престала је после педесетак минута да би се после наредна два часа чула хука камиона који су се враћали у правцу Глине.

С обзиром да се приближивало време поласка воза за Глину, попадија Милица је кућну помоћницу Персиду упутила на железничку станицу, стим што је претходно у Персидиној коси сакрила писмо за Јована, како усташе не би пронашле писмо у случају да Персиду током путовања претресају.

Отишавши у протину парохијску канцеларију, попадија Милица је клекла испред Распећа и помолила се Богу за срећно путовање сина Јована и протин повратак парохији.

ЦРКВА У ПЛАМЕНУ

Од десетак усташа с другог камиона, двојица се дадоше у потеру за Вујом, тројица се упутише у парохијски дом, а остали према цркви. Будући да нису знали да ли има неког у цркви, прикрадали су се опрезно и дошавши до улазних врата, отшкринуше их таман толико да би унутра убацили три ручне бомбе. С обзиром да није било одзива, после краћег чекања уђоше у предворје да би се потом размилели по целој цркви. Претражили су олтарски простор и звоник, али никог не нађоше.

Тада приступише ломљењу свих ствари од дрвеног материјала, без обзира на њихову црквену намену, као што су иконостас, часна трпеза, и др., да би их скупили на неколико места у цркви и запалили.

Ускоро се појави дим који је почео да куља, најпре кроз прозорске отворе на звонику… да би се потом појавио и пламен.

Усташе напустише цркву. Задатак је успешно извршен: запаљен је православни црквени храм, једини у Влаовићу. Ускоро ће од овог храма остати само чађави зидови као тврдо, сурово сведочанство да су овде живели и молили се хришћани православне вере.

Но, усташе нису ни слутиле да је остао живи сведок њиховог варварског поступка.

Наиме, звонар Игњатије је непосредно пре Вујиног оглашавања звоном дошао у цркву да све припреми за наредну службу Божју. Кад је чуо звоно није одмах схватио да је то сигнал о доласку усташа. Тек кад је видео Вују како стрмоглавце јури низ степенице звоника и како се по његовом изласку из цркве чују хици, спознао је да се усташе налазе у непосредној близини цркве, и да се он сâм налази у великој опасности. Међутим, времена за бежање није било, па му је преостало једино да се што пре сакрије на неко скровито место.

Игњатије се није двоумио; познавао је сваки кутак у цркви и закључио да је најподесније да се сакрије при врху звоника на месту где се одлажу и чувају старе црквене ствари. С обзиром да су се сваког тренутка усташе могле појавити на црквеним вратима, трком се упутио степеницама звоника ка одређеном скровишту.

Таман је Игњатије стигао и успео да се увуче међу старе црквене ствари одјекну прасак бомби код црквених улазних врата. Игњатије је чуо и кораке усташа када су претраживали цркву, као и ломљење црквених ствари да би припремили ломачу за спаљивање, као што су то чиниле њихове инквизиторске претече.

Чим је ватра узела маха, усташе су напустили црквени простор.

Напољу је одјекивала пушчана паљба, најпре рафал, а после појединачни меци из предела села.

Игњатије се нашао у тешкој ситуацији. Дим је већ захватио целу цркву и гушио га и поред прозорских отвора на звонику. Ако би успео да сиђе до црквених врата, мали су изгледи да би се неопажен искрао и успео побећи, с обзиром да је било очигледно да се усташе налазе у непосредној близини цркве. Чекању и околишавању места није било, па је одлучио да побегне преко црквеног крова.

Да би овај план спровео било му је потребно уже. Пред њим се налазило уже од звоника, па је ножем који увек носи са собом, одрезао повећи део ужета. Уже је обмотао око себе, кроз прозорски отвор звоника изашао на кров цркве, пузећи опрезно дошао до стражњег дела цркве, учврстио конопац и успешно се спустио.

Имао је среће, нико га није приметио.

Како се паљба у селу још увек чула, закључио је да не иде даље, па се сакрио у оближњој напуштеној кући.

ОДБРАМБЕНИ ЗАДАТАК ЈЕ ИЗВРШЕН

Црквено звоно се огласило када Димитрије и његов старији двадесетогодишњи син Зоран узеше пољопривредне алатке с намером да пођу у поље на рад. То његов млађи син Вујо обавештава сељане о појави усташа.

Димитрије и Зоран одмах оставише алатке и опскрбише се војничком пушком и муницијом, и трком упутише према договореној првој линији одбране. Beћ у покрету престрављеној жени Анђи Димитрије је довикнуо да трчи у збег заједно са осталима.

На месту одбране већ је било десетак мештана, међу којима жандармеријски старешина Лука, затим отац девојке Миле и општински биљежник Гојко. Већина је имала војничке пушке, двојица ловачке, а један се појавио са секиром. Заузели су места на једном пропланку, у земљишном удубљењу које је личило на плитак јарак. Њихов је задатак био да пруже што дужи отпор усташама како би жене, деца и нејаки могли на време да се повуку у оближњу Шумицу, где је организован збег.

Када су се камиони приближили на домашај од неких педесетак метара, Лука је у својству командира дао знак и присутни осуше паљбу у правцу камиона.

Камиони се зауставише и усташе поскакаше из камиона и сјурише се према јарку који је уз цесту вијугао. Било их је око тридесетак не рачунајући оне који су се искрцали код цркве да би ухватили Вују и прота Симу. Располагали су војничким пушкама и са два пушкомитраљеза које су одмах поставили, док је један од њих, вероватно часник, носио револвер.

Велика разлика у бројном стању и наоружању, чинила је излишном сваку равноправну борбу. Но, учесници одбране нису се на то обазирали, били су свесни свога циља и задатка, па их ништа у томе није могло поколебати.

Ипак премоћ у људству и оружју учинила је своје: после десетак минута борбе тешко је рањен Зоран, син Димитрија, а погинуше браћа Рајко и Златко, синови Велимира Барјактаревића, кога су усташе заклали у глинској цркви.

Зорана је прихватио отац, скинуо са себе кошуљy и превио сина да би зауставио крварење из ране на грудном кошу.

— Не дај ме, оче… хоћу да живим — једва се обратио оцу.

— Не бој се, сине, одмах ћy да те изнесем и превезем до лекара… само издржи још мало ― говорио је отац Димитрије носећи сина у свом наручју.

Осу се паљба из митраљеза, падоше загрљени и отац и син.

Прискочио им је у помоћ биљежник Гојко, али и он паде покошен.

После пола сата борбе погинула су још двојица сељака, па је Лука с обзиром на проток времена, које је, по његовом мишљењу, било довољно за одлазак мештана у збег, наредио повлачење преосталих учесника одбране.

У току повлачења Милин отац је заостао, па га усташе заробише.

Потом усташе без отпора наставише своју погубну хајку. Провалише у сваку од оближњих кућа крај пута убијајући сваког члана домаћинства на кога би наишли. Већину кућа запалише не обазирући се да ли у њима има изнемоглих лица која не могу да се крећу.

Биланс усташког покоља био је стравичан: 57 мртвих, од којих шесторо жена и двоје деце, тако да се број погинулих са седморицом учесника одбране и Вујом, попео на 65.

Трговац Велизар и његова супруга нису успели да се извуку; усташе су их ухватили баш код њихових баштенских врата и одвели даље са собом. О њиховој судбини, као и за прота Симу, ништа се није сазнало.

Сеоски кнез са свим осталим сељанима успео је да се повуче у Шумицу, где је за збег организовао прихват и смештај, као и другу, односно последњу линију одбране.

Међутим, усташе се нису усудили да крену према Шумици, већ су се укрцали у камионе и кренули натраг према Глини.

ОДЛАЗАК ПОПАДИЈЕ МИЛИЦЕ

Попадија Милица дала се увелико на сређивање парохијског дома. У томе јој је здушно помагала кућна помоћница, пошто је претходног дана успешно обавила задатак преневши попадијину поруку сину Јовану. Истог дана увече попадија Милица је већ добила извештај из Глине да је Јован кренуо у Загреб преко Карловца.

Сада и попадији предстоји одлазак; успут ће свратити у Глину да би покушала да провери да ли је њен Симо транспортован у логор Цапраг како је то чула и саопштила јој кућна помоћница.

Покољ који су усташе извршили у Влаовићу, страшно ју је погодио с обзиром да је све побијене мештане познавала као добре парохијане и примерне хришћане, Последњи догађаји уверише је да за српски народ на овим просторима нема опстанка.

Иако попадија Милица није располагала ни приближним информацијама шта ће се и како даље збивати, инстинктивно као искусна жена предосећала је да ће се ситуација по Србе и даље погоршавати тако да су минимални изгледи да би се прота Симо могао вратити. Стога је њен превасходни задатак да спасава сина Јована. Што се пак тиче имовине коју оставља, одучила је да је повери њиховој кућној помоћници задржавајући и надаље један nap коња и једну краву, за чије издржавање има довољно хране.

Остало је још да среди и одложи службене књиге рођених и умрлих, архиву и осталу документацију. Поп Симо је био веома приљежан и уредан човек тако да око тога посла није било тешкоћа. Целокупан тај материјал је спаковала у два већа сандука и одлучила да их одложи међу сено на тавану дворишне зграде.

На писаћем столу, међу папирима, нашла је неколико писама. Судећи према поштанским жиговима била су најновијег датума, из разних места, и адресована на попа Симу лично. Заинтересована попадија Милица је писма отворила и редом почела да чита, најпре тко пише, а затим садржину писма.

ПИСМА СВЕШТЕНИКА ПРОТИ СИМИ О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА

Душан Аралица, свештеник парохије Садиловац, срез Слуњ, епархија горњокарловачка, извештава:

„Дана 5. јула 1941. године усташе из Госпића и то: Бркљачић, студент из Госпића, Угарковић Јоцо, студент из Госпића, Рукавина, студент из Пазаришта крај Госпића и Косановић Божо, механичар из Дрежника, и још десетак усташа, опколили су парохијски стан те ме ухапсили и одвели у усташки стан Плитвичка језера, где сам тучен и мучен на најзверскији начин од чега и данас трпим последице (глава натечена). Тако изубијана свезали су ме ланцем заједно са моја два парохијана, и то: Драгићем Милићем и Стевом Граовцем, изнели у ауто и одвезли у Кореницу, где сам стрпан у усташки подрум и поново мучен до изнемоглости. То се наставило сваки дан у току 15 дана и када сам сасвим клонуо мислећи да је немогуће да останем жив, уценили су моју жену за 30.000 динара и дозволили да ме изнесе из усташког подрума и одвезе кући, где ме сакривеног у личком Петровом Селу лечио италијански лекар све дотле док нисам био способан побећи. Какво је било моје мучење у Кореници у усташком подруму најбоље може да посведочи Милан Вујичић, срески школски надзорник, који зна да је за мене и гроб био ископан. У истом подруму мучени су и убијени свештеници: Бракус Дане, Станисављевић Раде и Диклић Душан. Моји парохијани су скупљени и утоварени у теретне аутомобиле, и убијени у Ведром пољу код Бихаћа ― код једне пећине иза Раковице. Међу њима у Ведром пољу убијен је и свештеник Загорац Никола из Личког Петровог села. Између осталих парохијана на најзверскији начин су побијени: Гргић Ђуро, Јајић Никола, Вигњевић Мане, Јово, Бранко и Милован, сви добровољци; затим Родић Мане, ковач, Родић Јово, председник општине, Родић Милан, поседник, Родић Јанко, лугар, Родић Јанко, поседник, Крнета Перо, секретар црквене општине, Ђурић Бранко, општински биљежник, Јерковић Пане, шумар. Од околних свештеника убијени су: Накарада Васо, из Лашвине у Ведром пољу, Матић Симеон из Тоболића, Ковачевић Радован из Примишља, Радмановић Никола, прота из Слуња, Илић Илија, члан црквеног суда у Рујници, Скоропан, свештеник из Цвијановић Брда и Бранко Добросављевић, прота.

Избегло је око 700-800 Срба и то нешто у Београд, а остали у тамошње шуме; пресељења није било.

Тешко је проценити штету која је нанесена Србима, јер није лако знати колико је разграбљено, распродато и покрадено. Држим да би била мала сума у износу од више милиона динара, јер не само што су пљачкале усташе и хрватске власти, него и сав римокатолички живаљ је то радио.

Од свих српских установа страдала је највише српска црква, црквена општина, српска набављачка и продајна задруга и кредитна задруга у Садиловцу. Из цркве су све однели у вредности од 400.000 динара. Из црквене општине однели сву готовину од 45.000 динара, из набављачко-продавачке задруге 25.000 динара.

Од Срба из парохије Садиловац нико није хтео да пређе у римокатоличку веру, иако су присиљавани.

У злостављању, гоњењу и убијању Срба истакле су се усташе: Јелечанин Гертхард, трговац, Ковачевић Славе, трговац, Ковачевић Буде, трговац, Рајковић, општински биљежник, Орешковић Мате, трговац, Орешковић Перо, трговац, Девчић Богосав, учитељ у Раковици, Ковачевић Марко, учитељ, Пађен Јуре, копач, Саблан Анте, жупник, Буковић Петар, трговац, Бобинац Лудвик, ковач из Ваганца, Фрковић Ивица, наредник у Новој Кршљи, Вујушић Марко, наредник у Раковици, Рукавина Ивица, трговац из Нове Кршље, Марјановић Јоцо, лугар из Нове Кршље, Гашловић Ивица, лугар, Косановић Јосип, учитељ, Оклобџић Јожа, инжењер, Бићанић Перо, сељак, Рукавина, Исаија, сељак, Клишанић Перо, стражар, Барић Миле, жандарм у мировини, Рин, управник поште, Безон, сликар, Угарковић Јуцо, студент, Бркљачић, студент, Рукавина, студент и многи други. Од женских су се истакле: Вуковић Анка, Ивелић Леника, Вукелић Јелка, Орешковић Штефа и друге.

За Србе се нико није заузимао, него су се натјецали ко ће више Срба убити и мучити. Чак и жупници римокатолички су их подстрекивали на убијање Срба, а међи њима се нарочито истицао жупник воганачки.”

Милан Богдановић, професор ― катихета гимназије у Госпићу, извештава:

„По прогласу Независне државе Хрватске почело је хапшење Срба од стране организованих хрватских омладинаца, који су вероватно још од пре били организован у хрватски покрет „Усташа”. Тако су похапшени следећи грађани: Богдан Станић, трговац, Петар Станић, кафеџија и његов син Димитрије, учитељ, Илија Опачић, директор учитељске школе и његов син Александар, студент, Јанко Обрадовић, столар и његов син Милан, столар (отац 7 деце), Светозар Радишић, велетрговац, Никола Дујић, велетрговац и председник православне црквене општине и његов син Стеван, ученик гимназије, Никола Пејновић, трговац, Никола Станић, пензионер, Милош Пјевач, трговац, Ђypo Гледић, трговац, Миле Бадарић, трговац, Никола Војводић, трговац, Ђуро Басарић, кафеџија, Никола Жегарац, пекар, Раде Наранџић, школски надзорник у пензији, Милан Чубрило, општински биљежник у пензији и његова жена учитељица, Мара Теслић, домаћица, Марко Почуча, учитељ, Михаило Поткоњак, професор, Павле Кекић, учитељ, Ђypo Рајчевић, ученик, Јован Пањковић, ученик, Гутеша Томо, учитељ и његова жена Марија, Божо Плећаш, пензионер, Миливоје Зец, чиновник у срезу и његов син Светозар, ученик, Плећаш Љубица, домаћица, Васо Плећаш, кафеција, Јово Стенић, чиновник окружног суда, Милан Цвијановић, писар окружног суда, Марко Саватовић, писар среског суда, Душан Кекић, узнички стражар, Никола Кекић, службеник, Богдан Станић, пекар, Ђypo Војновић, трговац, Дане Бањанин, опанчар, Душан Жегарац, трговац, Симо Станић, пензионер, Милан Станић, пензионер, Исо Цигановић, капетан у пензији, Бранко Басарић, студент, Богдан Брујић, адвокат, Коста Рабатић, типограф, Јово Обрадовић, трговац, Бранко Обрадовић, узнички стражар, Милош Плећаш, пензионер, Милета Чанак, кафеџија, Никола Обрадовић, поседник, Стеван Чудић, пензионер, Н. Димић, пензионер, Мане Суџковић, пензионер, Стево Плећаш, жељезничар, Јанко Димић, пензионер, Милан Teслић, жељезничар, Сава Узелац, узнички стражар, Ђypo Лемајић, кафеција, Стојан Обрадовић, сељак и његов син Обрад, Милан Љуштина, берберин и његов син Никола, ученик, Ђуро Почуча, сељак, Мирко Дракулић, геометар, Димитрије Бјеговић, кафеџија, Ђypo Рабатић, наредник, Марко Рајчевић.

Осим побројаних 75 грађана места Госпић, затворено је и 10-20 сељака из општине Госпић, но имена им не знам. У судски затвор у Госпићу довођени су Срби из читавог среза, тако знам и ова лица из среза Госпић: Љубомир Купрешанин, поседник из Метка, Дамјан Мубојевић, трговац из Метка, Владе Каранчић, трговац из Врепца, Вујица Чубрило, сељак из Радуча, Јово Сунајко, председник општине Медак, Урош Рајчевић, свештеник из Могорића, Милојко Дошен, свештеник из Почитеља, Матеја Стијачић, свештеник из Смиљана, Димитрије Јерковић, свештеник из Широке Куле, Јанко Покрајац, учитељ из Радуча, Поткоњак Јово, учитељ из Читлука, као и деветнаест сељака из села Врепца.

Сва ова лица доспевши у затвор била су мучена батинањем (по исказу неких, који су се спасили из истог затвора) неколико дана, нетко више нетко мање, а после су постепено ишчезавали и то ноћу. Познато је да су товарени у камионе и од тог момента губи им се траг. Тражени су многи од стране породица на све стране, али резултат је био негативан. По причању, они су одведени до неких провалија у Велебиту или Капели или у поноре реке Лике и ту, пошто су претходно убијени, бацани у те провалије.

После 20. маја 1941. године настаје убијање без одвођења у затвор; тако је у селу Дивоселу, општина Госпић, погинуо сељак Никола Рибар; дана 30. маја 1941. године убијен је у селу Метку Љубомир Петковић, студент теологије, и то из пушке с леђа; мртвоме Петковићу исекли су крст на челу и унаказили тело, а свештенику Милутину Варди нису дозволили да га сахрани. Тих дана зверски је мучен и најзад убијен трговчић из Радуча Јован Дејановић, сахрањен на месту убиства поред државног пута у Метку. Ноћу између 30. и 31. маја 1941. године довежено је у Медак 27 људи из Грачаца, међу којима је био свештеник Милош Мандић и доктор Тобица, лекар. Те ноћи су сви убијени у боровој шуми између Метка и Врепца и бачени у јаме, које су по усташком наређењу раније ископали цигани. Тих дана крајем маја (не сећам се тачно датума) убијен је свештеник у Радучу Грозданић заједно са братом бившим официром, који је после прогласа Независне државе Хрватске дошао код брата. Изведени су ноћу из куће и недалеко убијени, и три дана остали несахрањени. Ноћу између 7. и 8. јуна убијена је у Госпићу Драгица Плећаш, кафеџика. 16. јуна обесио се у затвору у Госпићу свештеник Петар Мајсторовић, јер није могао више слушати јаук затворених Срба, који су били мучени читаве ноћи; такође је његов син Милојко идућег дана завршио у затвору наводно пресекавши вене, но вероватније је да је издахнуо под ударцима усташа.

Наведена недела вршили су омладинци, и то ученици гимназије, ученици учитељске школе, свршени ученици учитељске школе, пропали ученици без занимања, трговачки помоћници, шегрти, итд.

Остатак Срба из Госпића избегли су већином у Србију, мањи број у Италију.

Приватна имовина као и црквена, конфискована је у корист Независне државе Хрватске.

Нисам могао запазити да се kоjи грађанин Хрват заузео за Србе. Ја сам лично тражио заштиту код познаника Хрвата, но узалуд.”

Обрадовић Јово, протин рођак, јавља о ситуацији у околици Доњег Лапца:

„На православне Духове, тј. на 8. јуна 1941. године, дошло је у Доњи Лапац окo 50 наоружаних усташа из Госпића. Њима су се одмах придружили и домаћи Хрвати из Боричевца, које су усташе из Госпића наоружали војничким пушкама. Усташе су одмах покупили све виђеније Србе из Доњег Лапца и околице, затворили их у школу у Доњем Лапцу, где су их страшно тукли и злостављали. Некима су одрезали носеве и уши, а некима су избијали из вилица златне зубе и присвајали их као ратни плен. Тако су Дивјаку Душану, трговцу из Доњег Лапца, одсекли нос и уши, избили му златне зубе из вилица и напослетку га убили. Влатковић Андри, гостионичару из Доњег Лапца, исто тако су одрезали нос и уши, повадили му из вилица златне зубе, а потом га убили. Богуновић Николу, свештеника из Доњег Лапца, страховито су мучили, палили му ватром браду, тукли га, а затим жива одвезли у планину звану „Кук” и тамо га живог бацили у дубоку јаму. После тога су усташе дошли у кућу свештеника Богуновића, коју су потпуно опљачкали, а његову жену Дару и два малодобна синчића ухватили, одвели у село Боричевац и бацили их живе у дубоку јаму крај Боричевца звану „Јасеновача”.

Усташе су почели са покољем Срба у срезу Доњи Лапац на православне Духове, тј. 8. јуна 1941. године. Са овим покољем су наставили и следећих дана све до Светог Илије, до 2. августа 1941. године, У том времену поклали су у срезу доњолапачком око 600 Срба. Усташе су хватали Србе у Доњем Лапцу и суседним селима, доводили их у Доњи Лапац и затварали у зграду основне школе, где су их страховито тукли и злостављали, а по ноћи трпали у камионе и одвозили, и то неке у планину „Кук”, а неке у Боричевац, и живе бацали у наведене дубоке јаме. Оне који су били јаки, и опирали се, ударали су колцима и поломили им руке и ноге и онда их бацали у јаме. Двојица Срба, који су већ били доведени над јаму „Јасеновача”, и требали бити бачени, спасили су се тиме што су у задњем часу изнад јаме побегли. Једна жена, већ бачена жива у јаму, код пада се задржала на дубини од око 7 метара и други дан се извукла из јаме. На горе описани начин, спасили су се: Балаћ Ђypo, земљорадник из села Круга, општина Доњи Лапац, Шкорић Илија, ковач из Срба, те Поповић Дара, сељанка из Небљуса. Сви се они сада налазе код својих кућа, као живи сведоци геноцида, које су усташе начинили над Србима у срезу доњолапачком.

У наведеном времену тј. од 8. јуна до 29. јула 1941. године, усташе су поклали, односно живе бацили у јаме, следеће Србе: из Доњег Лапца: Богуновић Николу, свештеника, његову жену Дару и два малодобна сина, Влатковић Јандру, гостионичара, Дивјак Душана, трговца, Дукић Милана, трговца, Тадић Илију, месара, те још многе друге, чијих се имена сада не сећам. Из села Небљуса усташе су побили: Обрадовић Пају, свештеника и бившег сенатора, Поповић Стевана, земљорадника са целом његовом породицом, Матић Марицу, домаћицу са сином Радом, кћерком и унучетом, Лубовић Милу, пензионера са целом његовом породицом, Добровић Пеју и његовог брата Николу, трговца, те још много других чијих се имена сада више не могу сетити, али знам сигурно, да је из села Небљуса у то време од усташа убијено, или су живи бачени у јаме ― укупно 96 особа. Из села Круга усташе су убили, односно живе бацили у јаму: Балаћ Вукашина, Балаћ Јову, Балаћ Николу, Биљетину Стеву, Биљетину Мару, све земљораднике. Из села Бубањ усташе су убили, односно живе бацили у јаму, око 64 Срба; њихова имена не могу да наведем. Из села Срба и Суваје такође је убијено много Срба, од којих су већина живи побацани у јаму, али ни њихова имена не знам. Потоња два села, усташе су истодобно попалили, након што су их пре тога темељито опљачкали. И остала села среза доњолапачког, усташе су опљачкали, али их нису попалили. Однели су из села све живежне намирнице, робу и уопште све ствари од вредности. Такође су одагнали и стоку, а нарочито ситну као јањце.

Срби, који су пред насиљем усташа побегли у шуме, организовали су тамо одреде ради даљне одбране српских села од усташких злочинаца.

У прогону Срба као усташе истакли су се: Маринковић, срески судија из Доњег Лапца, Матијевић, командир жандармеријске станице из Небљуса, Павичић Ивица, обућар из Боричевца и његов брат Грга, млинар, те његов син, којему не знам име. Већина сељака из Боричевца прикључили су се усташама.”

Обрадовић Дане, парох острвички и вребачки, даје сажет приказ прогона и страдања Срба у својим парохијама:

„Прогони су почели једновремено у свим селима, негде више, а негде мање. Од нас девет активних парохијских свештеника спасли смо живот само нас четворица, док су у затвору мучена петорица односно четворица, будући је парох радучки Гроздановић убијен код куће заједно с братом.

Затворени су свештеници: прота Матија Стијачић, парох смиљански, Јерковић Димитрије, парох куљски, Милојко Дошен, парох почитељски и Рајчевић Урош, парох магарички. Нарочито страшно су мучени прота Стијачић и Јерковић, који су још код куће тако изударани да су се на месту укочили, тако да се нису могли с места макнути. Онако полумртве усташе су их бацили у ауто, одвезли у казниону и тамо их даље мучили скоро 20 дана, када су их једне ноћи с осталим затвореницима одвезли камионом и стрељали. Доцније су одведени Дошен и Рајчевић, који су према причању такође убијени и бачени у неку провалију, где су иначе похапшене Србе бацали.

Из моје парохије одведена су, мучена и убијена 22 човека, а једна жена се након пет дана мучења у усташком затвору обесила. У свом поступку ишли су тако далеко, да су једног дана наредили да сви Срби имају потући своје псе, како би ноћу лакше се прикрадали кућама и хапсили људе.

У суседној парохији вребачкој коју сам опслуживао, усташе су такође чинили неописива зверства. У том селу будући да је тамо чисти српски елемент настанило се 30 усташа. Сељаци су им сваког дана доносили за јело: два печена јагњета, 30 литара млека, петоро печених пилића, а за јуху по две-три кокошке. Приликом обједа служиле су их дјевојке, које су им спремале кревете и прале рубље. Под тако неиздрживим околностима многе су дјевојке и жене бјежале у шуму и тамо се криле. У том селу за моје време побијено је преко 35 људи. У последње време људе су убијали колцима. Кад би људе упропастили у једном селу материјално и морално, онда су их нагонили да прелазе у католичку вјеру. Осим свештеника страдали су такође и Срби учитељи тако да ни један Србин учитељ није остао на слободи у срезу.

У Госпићу су одузета имања Србима, од којих су две трећине поубијани тако да данас тамо нема ни једног Србина, јер они који су остали у животу морали су се из Госпића иселити.”

Маринковић Милан, парох брувањски, архијерејски намесник грачачки, даје приказ о страдању Срба у југоисточном делу Лике, где је службовао:

„Првих дана југословенске трагедије, а нарочито после повлачења италијанске, као окупаторске војске, отпочело је прогањање Срба ― православних од стране хрватских усташа. У почетку су хапшени само виђенији људи, првенствено богатији, који су претходно опљачкани. Из целе Лике и једног дела Босне ухапшеници су одвођени наводно у Госпић ради преслушања. Људи се нису пуно ни плашили, знајући да су невини, веровали су да ће после саслушања бити пуштени својим кућама. Многи и многи су похапшени и одведени, док се није сазнала страшна истина о њиховој судбини. Ухапшеници нису ни одвођени у Госпић, већ су са њима живима, на пола испребијаним уз пут затрпавали јаруге, поноре и рупчаге по личким шумама и крчагама, где су у највећим мукама од рана и глади умирали. Српски народ је обузела паника, почео је да бежи по шумама, остављајући и стоку и имање, спасавајући само голе животе. Тада су усташке власти обзнаниле да је револуционарно време прошло, па су позвали народ да се поврати својим домовима, гарантујући сваком личну и имовинску безбедност. Народ је поверовао и повратио се својим кућама и оплакујући своје мртве, наставио редовне послове на својим пољима, будући да су пољски радови били у највећем јеку. Када се је народ смирио мислећи да је уистину био искрен позив хрватских усташа и да је све најгоре прошло, тада су усташе као дивљи зверови који су иза жбунова вребали на своје жртве, отпочели са клањем српског народа у масама, старо и младо, мушко и женско, па чак и децу у колевкама. Да није ускоро италијанска војска окупирала Лику и спречила пакао, од Срба не би нико ни остао. Од села у југо-источном делу Лике највише су страдали: Дивосело, Смиљан и друга села око Госпића, затим Доњи Лапац, Добро село, Дољани, Срб и Суваја, а како сам после сазнао и Томингај.

На најзверскији начин су побијени свештеници: епископ горњо-карловачки Сава, прота и архијерејски намесник Милош Мандић из Грачаца, Дошен Милојко, парох из Почитеља, Стијачић, парох из Смиљана, Јерковић Димитрије, парох из Широке Куле, Диклић Милан, парох из Касиња, Станисављевић Раде, парох из Коренице, Рашета Петар, парох из Бунића, Панковић Дујо, парох из Дебелог Брда, Накарада Василије, парох из Петровог села, Обрадовић Пајо, прота из Небљуса, Богуновић Никола, парох из Доњег Лапца, Мајсторовић Петар, парох из Дољана, сви из југоисточног дела Лике.

Са свештеницима су побијени на најсвирепији начин и већина њихових породица, као на пример, жена са троје мале деце Николе Богуновића, бачени живи у бездан где су нашли грозну смрт.”

Орлић Ђypo, протопрезвитер, подноси извештај о страдањима и злочинима који су извршени над српским народом на територији архијерејског намесништва оточачког:

„У парохији Оточац, страдали су од беса усташког ови Срби: Владимир Карлеуша и Перо Бранковић, трговци, Јово Јовановић, трговац и председник српско-православне црквене општине, Проко Секиз, пензионер, секретар црквене општине, Раде Варда, гостионичар, Милан Маријан, посједник, Буде Ружић, трговац, Раде Огризовић, посједник, два сина занатлије (Николе Врањеша), Тошо Кукић, посједник, Милан Бракус, школски надзорник, Стеван Жегарац, званичник пореске управе, Станиша Илић, адвокат, Милан и Бранко Вуксани, бpaћa, посједници, Јанко Жунић, бирташ, Стеван Диклић, сељак, капетан у пензији Стојан Грозданић и Тоде Маријан, сељак.

Сви су они одведени из оточког судског затвора преко Госпића на Велебит, а одавде на оток Паг гдје су страдали.

Грађани Хрвати-франковци из Оточца који су највише Србе прогонили су: Крунослав Лохмар, адвокат и председник усташког одбора, писар његов Јоце Фавалер (пореклом Италијан), Драго Жубридић, правник, сад и логорник у селу, трговци у Оточцу браћа Иван и Динко Милинковић, синови пок. Дује Милинковића без занимања, иначе бараба и разбијач по локалима млади (грбави) Белаш, Богданић Данко, трговац из Лешића код Оточца. Споменута лица најтеже су уз помоћ усташке војске окрвавили руке невином српском крвљу. Сваког дана су из околних места: Швица, Брлога, Старог села, Подума, Шкара и Дабра довађали Србе у затвор среског суда у Оточцу, гдје су по ноћи тучени и убијани, а они који су остали у животу одведени камионима у Велебит (Јадовно) и острво Паг. У парохији Бриње, срез Бриње, убијен је млади свештеник Вуколај Скендић.

У парохији Сењ, срез сењски, протојереј и парох Ђypo Марјан, одведен је, по казивању, у Госпић и на гробовима „Сењских жртава” поливен бензином и спаљен!

Свештеник у Косињу, срез Перушић, Милан Диклић одведен је у Велебит. Парохија му је попаљена, а његову канцеларију разнијела је бијесна руља франковачко-усташка.

Из парохије Врховине (срез Оточац) одведен је Никола Делић, син пок. проте Јове Делића.

У Врховинама убијени су Спасе Стојановић и Ђурица Делић, трговци као и гостионичар Вукмировић Милан.

У парохији Залужница убијени су трговци: Стојан Узелац и син му Војислав, као и посједници Стеван и Јово Боровац.

У парохији Шкаре убијени су трговци Душан Савић, Никола Павичић и сељак Ђуран Павичић.

У парохији Брлог одведен је и убијен учитељ Симеон Љуботиња, два брата Жакуле (један општински биљежник), домаћица Мица Глумац са сином.

У парохији Швица одведени су у Оточац: сељак Ђуро Иванчевић, млинар Ђуро Алексић са два сина, млинар Вујо Алексић са сином, млинар Петар Грозданић, Миливој Алексић, Милета Алексић и два брата Скендића. Исте ноћи кад су доведени у Оточац поубијани су и бачени у јаму за гашење креча, која је била ископана преко пута парохијског дома у башчи војничке зграде за становање официра.

Свештеници: прото Ђуро Орлић, архијерејски намјесник и пароси Исак Иванчевић и Тома Алексић, сав свој покретни иметак су утрпали у вагон, за који су имали бесплатну вожњу одобрену по немачким властима. Међутим, њихови вагони, иако су приликом утовара добили товарне листове, једноставно су у Загребу опљачкани. Свештеници су стигли у Београд са својим породицама такорећи голи и боси, без одјела, без кревета и свега осталог што су тешком муком стекли.

Сазнаје се да су осамдесет и четири вагона избјегличка продата у Загребу, да се „помогне нова држава”!

Леп пример сношљивости вјерске показао је жупник у Оточцу Грга Старчевић, који је мени кад је већ дошло наређење да се ухапсим, потајно поручио да бјежим и тако сам спасио са породицом своју главу. Од свију осталих чиновника Хрвата једино могу истаћи држање старешине суда у Оточцу Ивана Пиркера, југословенски оријентисаног и члана соколског друштва.”

Грбић Милак, парох подлапачко-мекињарски, у свом допису извештава о усташким злочинима у парохији.

„Од 6. априла изгинуло је око 120 православних Срба и то на најгрознији и дивљи начин.

Убијање и масакрирање отпочело је доласком дивљих и некултурних пучко-хрватских усташа.

Почетак трагедије отпочео је најприје 18. априла о. г. на наш српско-православни Велики петак када су крволочне хрватске усташе дошли у седиште моје подлапачке парохије Сврачково село.

За моје време из моје парохије похапшени су следећа виђенија лица:

— Из Сврачкова села: Шајновић Манојло, Богдан и Ђypo, Косановић Никола (Мићо), Лемајић Никола, те Грбић Вујо;

— из села Пишаћа: Чорак Стеван и жена му Видосава, Чорак Раде, Цвијановић Станислав и Ђypo, те Смиљанићи: Миле, Сава, Лука, Ђypo, Никола и Стево. О њима се даље ништа не зна, па тешко да су живи;

— из села Толића: Вејновић Петар, Цвијановић Милета, Јајић Милан, Перић Миле и Радованов Миле. Сигурно су и ови поубијани;

— из парохије мекињарске, село Мекињара, похапшени су и поубијани ови моји парохијани: Козлица Дамјан, Козлица Сава, Рибарић Симо, Вуковић Васо и Миле, Бараћ Милош, Мастелица Јован, Зорица Милан, Клиска Јово, Шакић Стојан и Радомир, Перић Гедеон, Врачар Глигорије, Маринковић Дамјан, Маринковић Никола, Маринковић Милош, Тркуља Божо.

У обе парохије усташе су одузели: парохијалне матице, протоколе и сву архиву са списима, чак и св. питуре од причешћа из обе цркве, а црквеним општинама штедне књижице. Из мога парохијског дома однели су сав намештај и сву робу моје обитељи.

Усташе су најчешће били Госпићани, које нисам по имену познавао. У прогањању и убијању Срба истицали су се римо-католички свештеници као моралне и интелектуалне вође.

Нитко од комшија Хрвата римокатолика није дигао глас у одбрану потлаченог српског народа.”

Богуновић Никола, протојереј, парох у Притоци, и архијерејски намесник бихаћски, у односу на терор хрватских усташа и прогон Срба, саопштава:

„Са доласком усташа српско-православна црква, као и вјера, није била законом призната. Употреба ћирилице је забрањена како у јавном, тако и у приватном саобраћају.

Хрватске власти нарочито су се окомиле на српске свештенике и друге интелектуалце Србе, као и на остале угледније и боље стојеће људе.

Моје село Притока удаљено је од Бихаћа четири километра. Одмах са наступом НДХ хрватске власти су затвориле у чувену бихаћку „кулу” око 40 виђенијих Срба из Бихаћа и ближе околине. Међу овима био је и мој син Рајко, ђак VIII разреда гимназије. Истовремено стрељана су у Бихаћу три Србина без икакве кривице, без истраге и осуде.

Када су Талијани предали власт Хрватима, настали су страшни прогони Срба и њихове имовине. Сви виђенији грађани православне вјере, њих око 68 позатварани су у „кулу”. После неколико дана од ових ухапшених једне ноћи отерано је њих 12 у непознатом правцу и до данас се тачно не зна за њихову судбину. Одмах сутрадан по њиховом нестанку чуло се да су камионом одвезени преко Босанске Крупе у правцу Босанског Петровца, где су поубијани и у пећину бачени.

Данас 24. јуна у зору пробуђене су све српске породице од стране усташа, истеране из кућа, потрпане у камионе, те отјеране у Кулен Вакуф, Босански Петровац и околину, па су ту избачене и остављене да се саме за себе брину. Тако су сви Срби прогнани из Бихаћа, имовина покретна и непокретна заплењена. Уколико је неко са собом понио новац, исти је сав одузет. Оставили су само по породици 500 динара.

Дан-два касније иста је судбина задесила све Србе села Сокоца, удаљеног од Притоке 1 и по километар. У Сокоцу су усташе убили једног Србина, неког Мајсторовића.

Од Бихаћа до Острожачког моста, долином ријеке Уне, усташе су протјерали све становнике православне вјере: из Лугова, Покоја, Костела и Србљана. У Луговима убили су двојицу Срба.

Тих дана протјеране су све српске породице из цијеле општине Плитвичких језера. Поворка кола која је пролазила кроз Притоку, трајала је три часа.

По изгону српских породица из Бихаћа, хрватске власти почеле су рушити српско-православну цркву у Бихаћу, која је била озидана од струганог камена.

По бихаћким улицама истакнути су плакати на којима је, колико се сјећам, стајало ово: „Власи, да би се очувао хрватски карактер града Бишћа, не смеју се задржавати у околици Бишћана 15 км. Не смију у Бишће долазити ни на недељне и годишње вашаре…”

Чуо сам да је убијен митрополит бањалучки Платон, исто тако прота Душан Суботић, као и прота Живко Даниловић.”

* * *

Прочитавши писма попадија Милица је била свесна да ова писма имају значај сведочанства, па их је архивирала и одложила у један од сандука које је однела на таван дворишне зграде.

УЧИТЕЉ ПЕТАР ОБИЛАЗИ СВОЈ ДОМ

Учитељ Петар је већ сутрадан по одржању састанка представника збора код сеоског кнеза, отишао у Шумицу да организује прихват и смештај ђака.

Дрвену грађу за израду барака је дао трговац Велизар, а ђачке клупе су пребачене из школе. Уједно су започети радови на изградњи барака са лежајевима за ноћење како ђака тако и свих осталих у збегу.

Поједини сељани су донели казане и посуђе за кување хране, као и намирнице.

Сеоски кнез је успео да набави неколико војничких пушака са довољно муниције, како би се бранио збег у случају усташког напада.

Кад су усташе упале у Влаовић, спалили цркву и извршили покољ међу становништвом, на сву срећу, нису се упутили према Шумици.

У то време, учитељ Петар је заједно са сеоским кнезом радио на организовању збега. О усташком нападу је сазнао од своје супруге учитељице која је, по оглашавању црквеног звона, заједно са ђацима и великим бројем мештана, избегла у Шумицу.

Сутрадан, по одласку усташа, учитељ Петар је отишао до куће да види у каквом је стању и да би у збег пренео најнужније ствари. Кућа је у делу Влаовића који гравитира ка Шумици, у који усташе нису улазили тако да је остала поштеђена њиховог насиља. Била је закључана, без трагова оштећења, што је значило да нико није долазио.

Учитељ Петар је сакупио ствари по које је дошао и таман хтео да пође кад се сети да му је супруга напоменула да је за време његовог одсуствовања од куће, стигло неколико писама путем поште. Пошто је претпоставио да су то одговори његових познаника и колега на писма која им је упутио молећи их да га информишу о збивањима код њих, упутио се у своју радну собу где је на столу нашао тражена писма. Заинтересован одмах их је отворио и констатовао да су писма иста по темату, а различита по садржају.

ПИСМА УЧИТЕЉУ ПЕТРУ О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА

Калембер Милан, званичник у среском суду, јавља да је његов отац, учитељ у Кореници, одведен од стране усташа, па уместо њега пише:

„Почетком месеца маја 1941. године дошла је једна група од око 50 наоружаних усташа из Госпића у Кореницу. Ове усташе предводио је неки Јуцо Угарковиh, гиманазијалац и Томо Риц, поштански чиновник, оба из Госпића. Усташе из Госпића, који су тада дошли у Кореницу, основали су тамо усташки логор. Први логорник у Кореници био је Угарковић Јуцо, док је Риц Томо водио углавном све послове као најважнији усташки фактор у целом срезу.

У самој Кореници усташку акцију са своје стране подупрли су: Иван Девчић, поштански намештеник, Антон Верзон, фотограф, оба из Коренице; затим Марко Колаковић, трговац и гостионичар, Милан Милобара, гостионичар, и још неки други из Пријебоја, општина Плитвичка језера, који су се као усташе стално настанили у Кореници.

Усташе су најприје поставили у свим српским радњама у Кореници комесаре. Усташа Марко Колаковић, који је напустио своју радњу у Пријебоју био је постављен за комесара у трговини Јове Кече. У великој радњи Богдана Орлића преузео је положај комесара један усташа из Сиска, коме не знам имена. У другим српских радњама постављени су за комесаре хрватски сељаци из Пријебоја, које по имену не знам.

Као што је то био случај и у другим местима, усташе су и код нас већ првих дана забранили сваку употребу писма ћирилице, чак и у чисто приватном саобраћају. Све натписе ћирилицом са појединих радњи, морали су сопственици сами одмах уклонити под претњом смртне казне.

У првим данима своје власти, усташе су похапсили све виђеније Србе у Кореници. Њих су у двије партије експедовали за Госпић, а куда су даље доспели, то ми није познато. Ниједан од одведених Срба није се после тога вратио кући, нити се јављао, па верујемо да су сви они поубијани. Према једној верзији највећи број ових Срба убијен је на Јадовну крај Госпића.

Међу ухапшеним и одведеним Србима из Коренице били су: Јово Кеча, трговац, Богдан Орлић, трговац, Јово Прица, трговац, Спасо Ђeрић, гостионичар, Васо Жигић, чиновник катастарске управе, Младен Жигић, студент права, Јован Кукић, директор гимназије, Данило Милановић, професор, Стево Влаисављевић, обућap, Мане Грубић, чиновник среског начелства, Милан Вукмановић, пензионер, Ђypo Белић, седлар, Богдан Рапајић, поштански чиновник, Никола Љутица, студент права, Раде Станисављевић, свештеник, Данило Бракус, свештеник, Даен Крга, надлугар, Бранко Дракулић, месар, Раде Шукут, поседник, Богдан Дракулић, пекар, Маниша Баста, обућар, Дане Дракулић, поседник, Василије Вујичић, шеф катастарске управе, Војислав Дракулић, геометар; ― сви из Коренице, затим: Петар Вукадиновић, млинар из Компоља, Милан Квочка, радник из Шегановца, Милан Шукут, отпуштени полицајац из Шегановца, Стево Косановић, млинар из Компоља, Илија Дракулић, земљорадник из Калебовца и други, чијих се имена не могу да сетим.

Ухапшени Срби из Коренице пре него што су били отпремљени за Госпић, провели су у затвору пар дана у самој Кореници. Свештенике Раду Станисављевића и Данила Бракуса, усташе су у затвору усташког логора у Кореници, који је био за ову сврху импровизован у кући пок. Јове Жакуле, трговца, необично тешко мучили на разне начине. Тукли су их штаповима и злостављали. њихове браде поливали бензином, а после тога потпалили шибицама. Ови свештеници са осталим Србима одведени су у Госпић упола мртви.

После неких десетак дана стална усташка посада у Кореници уз помоћ Хрвата из Пријебоја, отпочела је масовно хапшење Срба у целом кореничком срезу. Да би што већи број Срба ухапсили они су се служили разним триковима. Позивали су у самој општини кореничкој Србе на присилан рад. Први пут су Срби провели на раду два дана, а после тога вратили се својим кућама. Кад су усташе други пут њих позвали на присилан рад, извршили су хапшење, тако да се ти људи више нису вратили својим домовима. И друге трикове за што ефикасније хапшење усташе су употребили у својој акцији. Рачуна се, да је у срезу кореничком ухапшено у свему око 400 Срба.

Познато ми је, да су усташе ухапшене Србе са подручја општине Кореница у неколико партија одвукли у Пријебој. Тамо су их мучили и на зверски начин поубијали, а њихова телеса бацили у две дубоке провалије, које се налазе недалеко од самог Пријебоја. Како сам чуо, поред ових Срба из кореничке општине, бачени су у исте провалије поубијани Срби из Личког Петровог Села, којих је било око 500-600.

Познато ми је надаље, да су усташе похватане Србе из општине Бунић у срезу кореничком, одвукли и поубијали негде на Велебиту, вероватно на Јадовну”.

Ту је и писмо Копач Јелене, рођ. Борота, домаћице из Горње Цремушнице, општина Бовић, срез Вргин Мост, која супрузи учитеља Петра, својој сестри од тетке, између осталог пише:

„Одмах по оснутку Независне државе Хрватске, почели су нас посећивати са разних страна наоружани усташки одреди, којима је био циљ прогон и уништавање српског елемента. Готово сваке недеље долазили су к нама са камионима усташе из Загреба, Глине, Карловца и других места. Ове стране усташе предводили су усташе из оближњег места Вучице, које је чисто хрватско место, па као такво дало усташком покрету велики прилог у својим крволочним људима. Усташе из Вучице најбоље су били упознати са приликама наших српских села, те је стога њима пала у део дужност да означују поједине Србе, које усташе треба да прогоне и убијају. Групе усташа, који су повремено долазиле у наше село, подизали су праву хајку за нашим људима. Кога су имали на својој црној листи, тога су прогонили, и ако су га ухапсили, знало се сигурно, да је његова судбина запечаћена. У већини случајева усташе су одводили из наших села ухапшене Србе у оближњу шуму, где су их ликвидирали по најкраћем поступку. Дешавало се врло често, да су у самом селу поубијали Србе, који су им пали шака. Нису дозвољавали притом, да се лешеви поубијаних људи одмах покопају, већ су по више дана оставили лешеве изложене на лицу места, ваљда зато, да буду као страшило Србима. Највише су убијали Србе у шуми Кобиљача, Јаме и у другим пошумљеним пределима. Обично су код својих похода сакупљали људе из свих села у општини Бовић и довлачили их у жандармеријску станицу у самом Бовићу. Тако сакупљене људе у пар наврата одвукли су у Глину и тамо поубијали. Познато ми је, да је једна партија Срба поубијана односно поклана у српској цркви у Глини. Из самога села Голиња усташе су ухапсили 66 Срба и поубијали их у шуми Кобиљачи.

Вероватно, да би број настрадалих Срба био још далеко већи да се људи нису сакривали и бежали у шуме, кадгод је опасност од стране усташа запретила.

У мом селу усташе су у лето 1941. године више пута тражили сељака Дамјана Радановића, оца шесторо деце. Он се је неко време склањао и сакривао испред усташа. Коначно му је то дозлогрдило, па како је био у сваком погледу исправан и поштен, што међутим за усташе не значи ништа, сачекао је једног дана код своје куће усташе и предао им се. Без икаквог саслушавања, њега су усташе убили у његовом дворишту, немајући милости ни према његовој деци, која су остала потпуно сама, без игде икога, јер им је мајка још раније умрла. Истога дана усташе су убили у селу Горња Цремушница сељаке Јована и Николу Радовановића. Сем тога усташе су тих дана убили у Доњој Цремушници две жене, којима не знам имена. Како се наш свет разбежао и растурио на све стране, не могу сада навести имена свих људи, које су усташе поубијали.

Усташе су запалили и потпуно срушили српске цркве у Бовићу, Кирину, Стипану и Пјешћаници. Основну школу у Горњој Цремушници такођер су спалили, јер по њиховом мишљењу школа више није потребна за српску децу. Учитеља Драгу Смољановића одвукли су собом и убили.

Испред осталих усташких прогона и насртаја коначно је сво српско становништво, како из нашег села, тако и из оближњих места, напустило своје куће, и разбежало се по шумама, а уколико је неко имао прилику, сместио се привремено по другим удаљеним местима код својих рођака и пријатеља. Највише нас је било у Петровој Гори. Од усташа нигде нисмо имали мира. Стално смо бежали и били у покрету, настањујући се пролазно у она места у којима усташе још нису долазили.

У Петровој Гори такођер су нас непрестано нападали. У више наврата вршили су нападе на нас већи одреди домобранске војске и униформисани усташе. Чак су нас често пута у нашим збеговима бомбардовали из авиона. Много људи, жена и деце је поубијано, а доста велики број је поумирао од глади и зиме.

Док смо се ми налазили у Петровој Гори, усташе су попалили све куће у Горњој и Доњој Цремушници, а тако исто и у свим осталим српских селима, пошто су претходно све опљачкали и присвојили, што је за њих било од вредности. У буквалном смислу те речи, наша села су усташе потпуно разорили и претворили у права згаришта.”

Радмановић Смиља, из Госпића, описује однос ученика Учитељске школе и Гимназије у Госпићу према ученицима Србима:

„Одмах по успостави Независне државе Хрватске, хрватске власти су свима ученицима Хрватима у Госпићу дали војничке пушке. Тако су били војнички наоружани ђаци учитељске школе и гимназије.

Ђаци су наоружани ишли по улицама и хапсили своје школске другове Србе, кадгод су их на улици срели, а упадали су и у приватне станове својих другова Срба и одводили их у затвор Окружног суда. Ђаци ― Хрвати су своје другове ― Србе у затвору управо на зверски начин мучили и злостављали. Тако су, међу осталим, одвели у затвор и мога рођака, ђака гимназије Јовића Мићу, којег су у затвору Окружног суда страшно мучили, ножем му изрезали са бедра једне ноге месо и у рану сипали сол. Он се на неки начин избавио из затвора и сада се налази негде у Србији.

Ђаци ― Хрвати из Госпића своје похапшене другове Србе су у затвору неке убијали, а неке камионима одводили у Велебит и тамо их бацали мртве, а кадкада и живе или полуживе, у бездане.

Једнога дана месеца априла 1941. године око 6 сати после подне седели су на клупи пред школом ђаци учитељске школе, а са њима и неколико ђака гимназије, те се хвалили, како убијају своје другове Србе и колико су их већ убили. Подједно су описивали један другоме, на који начин ова убиства врше: Ја сам у близини неко време стајала и чула како они то причају. Чула сам како је Наглић Звонимир, који је онда ишао у шести разред гимназије, описивао убијање Срба и у једном моменту узвикнуо је: „Када сам по њему распалио, одмах се преврнуо на под”. Ово се односило на једног његовог друга, којег је он убио. У овој групи ђака ― Хрвата, који су се хвалили и описивали како су извршавали убиства Срба, били су: поред поменутог Звонимира још два брата Наглића и то: Миле, студент, а другоме не знам име; затим двојица браће Бален и то Мирослав и Лука, обојица ђаци учитељске школе; Матаија, ђак учитељске школе, који је од свих био најкрволочнији. Других по имену из ове групе нисам познавала.

Једне недеље после подне у првој половици месеца маја 1941. године ишла сам улицом и видела како је прошао у правцу казнионе један теретни камион, који је са стране и одозго био забијен даскама, а преко дасака пребачена церада. На камиону преко цераде седели су тројица усташа, од којих је један био ђак гимназије, а двојица ђаци учитељске школе. Неколико других усташа седело је у камиону крај шофера. Народ је, видевши овај камион, викао: „Воде Србе” и пошао за камионом, па сам се и ја упутила према казниони, да видим кога су довезли. Када је камион дошао до казнионе, зауставио се, а усташе-ђаци су одбили неколико дасака тако да се видело да у камиону леже Срби један на другоме као снопље. Били су свезани ланцима и конопцима. Сви су били потпуно измрцварени, а један је био и крвав по глави, тако да су непомично лежали. ― Око овога камиона наједном се створила група ђака-усташа, међу којима сам видела напред већ поменуте браћу Наглиће, Балене и Матаију. Усташе су Србима наредили да изиђу из камиона, али су Срби и даље непомично лежали, јер су били испребијани. Тада је ђак учитељске школе, наведени Матаија стао кундацима ударати по лежећим Србима. Неки Срби су се почели мицати и јаукати, а други су и надаље непомично лежали. Тада су Матаија и његови другови, Србе силом извукли из камиона на земљу. Неки су се Срби са земље дигли и тетурајући као пијани ишли пред усташама-ђацима у казниону, а усташе-ђаци су их при томе тукли ногама, док други Срби нису могли ићи, па су их усташе вукли. Матаија је непрестано тукао ове јаднике и говорио: „Нека вам сада помогне Краљ Петар.” Ја сам се потом удаљила и отишла кући.

Тај исти дан увече седела сам у дворишту са мојом баком и чуле смо како усташе воде са железничке станице у казниону групу сељака. Пришле смо огради и виделе у групи око 100 Срба ― сељака, свезаних два по два. Међу овим сељацима било је много старијих људи. Водили су их шест усташа, од којих је један ишао на челу групе, други одпозади, и са сваке стране по двојица. Усташе су наређивали овим сељацима да певају четничке песме, које су сељаци морали певати, а после су их кундацима тукли. У овој групи настао је јаук. Усташе су овим сељацима осим тога наређивали, час да трче, а час да стану. У задњем реду ишли су два млађа сељака, који су међу собом носили једног старијег сељака, који није могао ићи и био је сав крвав по глави. ― Баш пред нашом кућом налази се бунар и сељаци пролазећи крај овог бунара, молили су усташе, да им дозволе, да се напију воде, говорећи: „Умрећемо од жеђи.” Усташе им нису дозволили да се напију воде, већ су им одговарали: „Нећете добити воде, јер треба да цркнете, истребити ћемо вас све Србе.”

Овакових и сличних призора гледала сам скоро сваки дан, док сам год била у Госпићу. Госпићски Хрвати излазили су на улице смијали се и одобравали. Ретки су били, који су то осуђивали и ти се нису појављивали на улици.

Срби из Госпића нису смели спавати код својих кућа, него су се преко ноћи склањали у поља и спавали у житу и трави, а по дану долазили кућама и чим би видели у даљини којега усташу, бежали су као дивље звери. Усташе су долазили по ноћи у празне српске куће и пљачкали их, односећи све из кућа тако да су српске куће остале за кратко време потпуно пусте.

Усташе су се послужили варком само да би Србе намамили, да по ноћи остану у својим кућама, да их тако лакше похватају. У ту сврху издали су оглас, да је поглавник Павелић помиловао све Србе и да се за то сви морају вратити својим кућама, па да им се неће ништа догодити. Срби су поверовали и повратили се кућама, код којих су остајали и по ноћи верујући да им се неће ништа догодити. Оборужани усташе су онда залазили по српским кућама у Госпићу и непосредној околици и клали све што им је дошло под руку. Клали су највећим делом жене и децу, јер су мушкарци пре тога били одведени. Овај покољ извршили су у другој половици месеца маја 1941. године. Тада су поклали скоро све Србе у Обрадовић Вароши, Липама, Смиљану, Дивоселу, Туку, Орницама и Читлуку. Мали број Срба се је бегством могао спасити. Нарочито су страдали Срби у Липама. Тамо су после тога покоља лешеви српских жена и деце, ужасно изнакажени лежали по путевима и около кућа. Међу осталима лежао је тако крај куће и леш једне девојчице, који је са ножем био страшно изнакажен.

Особито су се истакли у прогону Срба као усташе: Фрковић Јурица, бивши трговац, а после велики жупан, Алар Божо, поседник и његов син Ивица, бивши морнар, Алар Петар, поседник и његов син Никола, молер, Матаија, млинар и његов син већ споменути Матаија, ђак учитељске школе, Бален, студент музичке школе и његова браћа Лука и Мирослав, ђаци учитељске школе, три брата Наглићи од којих су двојица ђаци гимназије, а један студент шумарства, двојица синова Томљеновића Јурице, гостионичара, од којих је један био у емиграцији у Италији, брат од великог жупана Фрковића, који је по занимању трговац, а којему не знам име, те више других, којима такође не знам имена.”

Вучковић Јоца из Врбовског, даје преглед дешавања у тамошњем срезу:

„У другој половици месеца јуна 1941. године дошло је око 30 наоружаних усташа из Огулина у Српске Моравице под водством једног усташког сатника. Они су са домаћим жандармима и усташама извршили хапшења свих угледнијих Срба из Српских Моравица. Тада су ухапшени: Дујић Владимир, свештеник, Петровић Јован, машиновођа државних жељезница, Петровић Симеон, машиновођа државних жељезница, Вучинић Јосип, пословођа државних жељезница, Матић Владимир, електричар државних жељезница, Вучковић Илија, предложач државних жељезница, Компленић Симеон и његов брат Лазо, кочничари државних жељезница, Докмановић Љубомир, маневриста државних жељезница, Петровић Симеон, трговац, Томић Милош, трговац, Лотина Милан, гостионичар, Петровић Гаврило, бравар државних жељезница и Косановић Никола, ложач државних жељезница. Сви су они одведени исти дан из Српских Моравица у Огулин, где су два дана били затворени у „Кули”, а затим су отпремљени у логор у Копривицу. После тога су отпремљени из Копривице у Госпић и ту им се замео сваки траг. Верује се, да су сви убијени.

Крајем јула 1941. године огулинске усташе у сарадњи са домаћим усташама поново су хапсили Србе у Српским Моравицама. Тада су ухапшени: Вучинић Раде, пружни чувар државних жељезница, Вучинић Благоје, кочничар државних жељезница, Вучинић Душан, позивар код државних жељезница, мој брат Вучковић Никола, ложач државних жељезница, Вучковић Симеон, жељезнички радник, Јакшић Лазо, жељезнички радник, Јакшић Димитије, ложач државних жељезница, Вучинић Михајло, пензионер и његов син Илија, Царевић Радован, ложач државних жељезница, Царевић Радован, пензионер, Царевић Илија, пензионер, Петровић Јован, жељезнички радник, Вучковић Никола, жељезнички кочничар, Рајновић Симеон, жељезнички радник, Трбојевић Илија, жељезнички радник, Матић Никола, бравар државних жељезница, Мрвош Стојан, кочничар и његов брат Раде, такођер кочничар државних жељезница, Вучинић Душан, ложач државних жељезница, те више других, чијих се имена више не могу сетити, али знам поуздано, да су тада усташе покупили у Српским Моравицама 175 Срба ― већином жељезничара, стрпали их у теретне вагоне и одвезли у Огулин. ― Сви су ови Срби били један дан затворени у подруму Боснић Владе, трговца, а после тога замео им се сваки траг. Како се после чуло, они су одведени у правцу Клека и побијени код места званог „Галге.”

Српско-православну цркву у Српским Моравицама усташе су прошлог лета потпуно опљачкали и то истодобно, када су извршили пљачку над свештеником Дујићем. Из цркве су покупили и однели сав новац, који су тамо нашли, те друге драгоцености и вредније ствари. Књиге и иконе су поцепали.

Особито су се истакли у прогону Срба: Штиглић Јоцо, oбyћap, његов брат Рудолф, бравар у ложиони државних жељезница, Наглић Фердо, трговац, а сада жељезнички чиновник у Карловцу, Штимац Јосип, трговац, Борчић Мате, бравар у ложиони државних жељезница, Лисац Владимир, бравар у ложиони државних жељезница, Шпорчић Матија, жељезнички радник и његова два сина, којима не знам имена, Карнелути Јосип, ревизор локомотива, Гргурић Јосип, надзорник локомотива, Малнар Мартин, машиновођа државних жељезница, Ковачевић Мирко, машиновођа државних жељезница и Мајетић Јосип, свршени агроном ― сви из Српских Моравица, затим: Марковић Јурица, бивши учитељ, а сада велики жупан у Огулину, Микан Иван, жупник у Огулину, Будимир, машиновођа државних жељезница у Огулину, Блашковић, бравар државних жељезница у Огулину, те још многи други из Огулина, које по имену не познајем.”

Јанчић Милан из Јосипдола, описују дочек поглавника Анте Павелића у пролазу за Загреб, као и масакрирања која су усташе извршили у Јосипдолу и околици.

„Другога или трећега дана после проглашења Независне државе Хрватске, пропутовао је кроз Јосипдол у својој пратњи аутом др Анте Павелић који се враћао из Италије у Загреб да прими дужност Поглавника НДХ. Долазак поглавника објављен је становништву места, с тим да му се приреди свечани дочек. Дочек је приређен од стране Хрвата, нарочито оних, који су се већ у овим првим данима испољили као усташе. Ми Срби из Јосипдола као и из околних села, решили смо да са Хрватима узмемо учешћа код дочека, рачунајући с тим, да ће усташке власти с нама боље поступати, ако на овај начин изразимо своју лојалност према новој држави. Сакупљени народ сачекао је Павелића у самом месту на једној раскрсници. Око пет сати после подне тога истога дана, појавили су се аутомобили са Павелићем и његовом пратњом, који су се зауставили на раскрсници. Сакупљени народ поздравио је Павелића као свога државног поглавара, а он им се са неколико речи захвалио. У свом говору Павелић је истакао значење оснивања Независне државе Хрватске, па је нарочито истакао, да у тој држави има места само за Хрвате и да се неће никаква друга народна смеса трпети. Осим тога из аутомобила су бацили летке, којима се нападало Србе и у којима је, поред осталога, било на рачун Срба упућено: „Бежите псине преко Дрине!” и „Бежите Власи Павелић долази”!?

Главни организатор усташа у Јосипдолу био је Владимир Жагар, гостионичар, који је постављен за првог усташког таборника у месту. Све послове у усташком табору водио је Михаљевић Фрањо, општински биљежник. Надаље су се истакли као усташе: Жиц Лудвиг, директор стругаре, Михаљевић Иван, студент, Јурица Туркаљ, општински стражар ― сви из Јосипдола.

У току месеци маја и јуна 1941. године усташе су похапсили у Јосипдолу и у селима, која подпадају под општину Јосипдол, око 60-70 Срба. Како смо обавештени, сви ови Срби одведени су у логор Јасеновац.

Међу Србима, који су одведени у Јасеновачки логор, били су следећи: Коста Орлић, трговац, Никола Орлић, трговац, Милутин Кнежевић, трговац, Буде Дадасовић, лугар, Јово Поповић, обућар, Миле Поповић, шнајдер, Милош Шолаја, земљорадник, Миле Јанчић, пекар, Милан Мачак, пекар, Лазо Јанчић, земљорадник, Стево Поповић, земљорадник, Јово Клипа, земљорадник, Ђуро Клипа, земљорадник, Душан Шеган, земљорадник, Перо Шеган, земљорадник ― сви из Јосипдола, Раде Поповић, земљорадник, Ђypo Поповић, земљорадник, Симо Поповић, земљорадник, Јован Поповић, цестар, Никола Поповић, земљорадник, Миле Поповић, млинар ― сви из Поповића. Имена осталих интернираних Срба у Јасеновцу, а поготово оних, који су из околних села, не могу да наведем, јер те људе и не познајем.

Усташе су отпремили у логор Јасеновац и нашег пароха Симу Павлицу. После његовог одласка, усташе су провалили у српску православну цркву и потпуно је демолирали. Нарочито су поцепали све иконе и срушили иконостасе. Црквену зграду нису срушили, али је црква касније била употребљена као магацин.

Масовно клање Срба у мом крају пада крајем јула 1941. године. У сврху покоља дошло је најпре око 400 наоружаних усташа из Огулина у наше место. Ове усташе покупили су све угледније Србе у селу Војновцу. Следеће ноћи довукли су похватане људе у Јосипдол и поубијали иx y згради основне школе на зверски начин. Моме братићу Лази Јанчићу из Јосипдола те исте ноћи са тестером пресекли су врат. Исто тако пререзали су врат цестару Николи Воркапићу из Војновца. Један већи број Срба усташе су претукли са кундацима и батинама. Пуна двоја кола мртвих телеса превезли су усташе из школе на логориште, које је удаљено од Јосипдола око километар и по и тамо их покопали. Осим тога једну партију живих Срба одвели су на то логориште звано „Ресе”, где су их поубијали.

Другога дана изаслани усташе из Огулина извршили су масовни покољ Срба у селу Радошевићима. Тамо су заређали од куће до куће и позивали Србе на састанак на коме ће се одржати политички говор. Тај састанак заказан је на самом сеоском гробљу. Срби из тога села као и из оближњих заселака поверовали су усташама, па су се без икакве бојазни скупили на гробљу. Тачно знам, да су усташе успели да сакупе на овоме месту 63 Србина. Кад су се сви људи сакупили, усташе су их постројили и из митаљеза поубијали све до последњег човека. Кад су усташе извршили овај покољ, отишли су даље за својим послом, а породице поубијаних људи касније су на истом гробљу покопале своје рођаке.

Од усташа које још нисам споменуо у овом извештају, а који су се истакли у прогону против Срба, наводим следеће: Михаљевић Милан, студент, Миле Туркаљ, земљорадник, Марко Туркаљ, земљорадник, Петар Кеснер, земљорадник, Фрањо Туркаљ, тишлер, Јурица Туркаљ, приватни намештеник, Нико Михаљевић, земљорадник, Јоцо Грачанин, земљорадник, Јоцо Јандалић, земљорадник, Јоцо Туркаљ, земљорадник, Влада Костелић, земљорадник, Павичић Драган, лугар, Милан Туркаљ, земљорадник ― сви из Јосипдола. Позитивно знам, да је у самом Јосипдолу било 46 усташа, који су као такви радили разна недела против Срба, али се имена осталих не могу сетити.”

Батало Глишо, из Доњих Дубрава, извештава о прогону, убијању и пљачки Срба у срезу огулинском:

„На дан 28. маја 1941. године био је вашарски дан у Огулину ― усташе су хапсили и затварали Србе. Тада су ухапшени: Боснић Владо, трговац, Вуксан Милош, трговац, Таталовић Ђypo, опанчар и гостионичар, Момчиловић Ђypo, срески школски надзорник у пензији и његов син студент, Манојловић Милан, ученик гимназије, ― сви из Огулина, затим: Бусић Светозар и Симо, браћа, трговци стоком из Горњих Дубрава, Мирић Симо, трговац дрвом из Горњих Дубрава, Затезало Симо звани „Шорга”, трговац стоком, Затезало Тоде, трговац сировом кожом, Јаковић Михајло, жељезничар у пензији, Затезало Нико, звани „Цојле”, земљорадник, Вишњић Сава, служитељ код техничког одељка у Огулину, ― сви из Горњих Дубрава, Мрвош Владе, трговац из Гомирја, који је код своје куће ухапшен и тај дан доведен у Огулин заједно са једним свештеником, чије име не знам. Ухапшено је тада много других Срба, а нарочито жељезничара из околице који су се тај дан нашли у Огулину. Познато ми је, да је тај дан ухапшено у Огулину укупно 65 Срба.

Сви ови Срби били су затворени у такозваној „Огулинској кули” и тамо остали око месец дана, а затим су отпремљени у логор у Копривницу. После су сви они из Копривнице отпремљени у Госпић и од тада се о њиховој судбини ништа не зна. Верује се, да су сви убијени у Велебиту.

У месецу јулу 1941. године почели су усташе из Огулина залазити у околна српска села и одводити Србе. Тако су једнога дана у првој половици месеца јула 1941. године дошли у Горње Дубраве, где су ухватили 12 Срба, одвели их у Огулин и затворили у „Огулинску кулу”. Тада су одведени из Горњих Дубрава: Вишњић Ђуро, жељезнички радник, Микашиновић Илија, звани „Барон”, пензионер, Калуђеровић Раде, земљорадник, Вуцелић Раде, земљорадник, Јаковић Никола и његов брат Лазо, земљорадници, Ивковић Симо, трговац и његов брат Никола, узнички стражар из Загреба, Ивковић Милош, поручник бивше југословенске војске, Лалић Игњатије, земљорадник, један златарски радник, који је родом из Горњих Дубрава, коме име не знам, те још један земљорадник, чијег се имена сада више не сећам. ― Сви ови Срби након краћег боравка у „Огулинској кули”, отпремљени су у логор у Копривницу, а одатле у Госпић и од тада се о њима ништа више не зна. Сигурно је, да су убијени.

Срби после тога нису смели посећивати вашаре у Огулину. Једнога дана пред конац месеца јуна 1941. године прогласила је јавно општина огулинска да Срби у будуће могу слободно посећивати вашаре. После тога отишли су некоји Срби из Горњих Дубрава у Огулин на вашар, али су их тамо усташе ухватили, одвели под „Клек” и тамо убили. Тада су из Горњих Дубрава убијени у Огулину следећи Срби: Мирић Никола, Вишњић Ђоко, Муњас Раде, Радовић Никола, Јурјевић Раде, Кушић Душан, Бусић Никола и Вишњић Симо, ― сви земљорадници, те још више других, чијих се имена више не сећам.

Вуцелић Никола, Вишњић Никола и Вишњић Милета из Горњих Дубрава били су у Огулину запослени као жељезнички службеници више година, а становали су код својих кућа у Горњим Дубравама. Једнога дана отишли су они возом у Огулин на своју дужност, као што су то редовно обичавали. Тамо су их на жељезничкој станици дочекали усташе, скинули са воза, одвели под „Клек” и тамо убили.

У почетку месеца августа 1941. године дошао је из Огулина у Горње Дубраве један усташа на моторном котачу и саопштио месном свештенику Алагићу Ђури да се мора безувјетно истога дана пријавити у усташком стану у Огулину. Није му навео разлог за то. Свештеник Алагић одмах се је спремио и истога дана отишао у Огулин и пријавио се у усташки стан. Усташе су га одмах затворили у„Кулу”, где је био око 20 дана, а после му се замео сваки траг. Верује се, да је убијен.

Православне цркве у Горњим Дубравама и Пониквама су затворене. Српско-православни манастири у Гомирју заједно са црквом усташе су потпуно опљачкали.

Особито су се истакли усташе у прогону Срба: Микан Иван, римокатолички жупник и каноник у Огулину, који је главни иницијатор био за све прогоне Срба у срезу огулинском, Марковић Јурица, учитељ у пензији, а сада велики жупан у Огулину, Сушић Ловро, адвокат, сада хрватски министар, Вуксан Иван, старешина одељка финанцијске контроле, Вичевић Оскар, апотекар, Арко, трговац и усташки стожерник, Држић, трговац, Потисак Антун, лугар, који је после погинуо, Колић, трговац, Салопек, бравар и његов брат, чије име не знам, ― сви из Огулина, те више других, чијих имена на знам.”

Љуштина Милан, који је својевремено служио војни рок заједно са учитељем Петром, описује стање у Госпићу и Доњем Лапцу:

„Крајем јуна доведени су у затвор у Госпићу 23 жељезничара из Сарајева, под изговором да су припремали саботажу. Сви су једне вечери убијени према причању усташе Павичића, повереника за Грачац.

Познато ми је да су многи свештеници и други Срби из Херцеговине, Босне, Лике и Далмације довођени у затвор у Госпићу, где су их страховито мучили. Тако ми је познат случај са протом Стијачићем из Смиљана, који се једва мицао од батина, те су га напослетку, како сам чуо, стрељали у Загребу. Свештеник Милојко из Почитеља, прота Магарашевић из Тузле, прота из Дебелог Брда крај Бунића, прото Рашета из Бунића и његов син, који је живио у Београду, затим сенатор Ђерић из Тузле, владика из Сарајева ― митрополит Петар, као и многи други прошли су кроз затвор у Госпићу. Они су транспортовани у непознатом правцу. Неки су се усташки стражари нарочито истицали у мучењу свештеника, као: Никола Фрконић, Палкан Бркљачић, Никола Милинковић, Стипе Милинковић. Као најозлоглашенији усташки стражар над српским затвореницима истицао се између свих Никола Светић, из Госпића.

У Пазаришту ми је убијен брат Ненад Љуштина, студент технике у Београду, који је бежећи од бомбардовања дошао у Госпић, где је ухапшен, иако су му дали пропусницу да се врати натраг. Брат је ухапшен од његових некада школских колега, наводно зато што је разговарао са италијанским техничарима, јер је и сам био техничар. У Пазаришту су га толико тукли да је 3 дана био у несвести, а потом, након месец дана, исчезао. Тамо је био командант некадашњи југословенски соколаш, а преко ноћи највећи усташа Руде Риц, учитељ из Пазаришта. Мог оца Ђуру Љуштину, бријача, ухапсили су 25. јуна 1941. године и после 7 дана транспортовали у Јадовно, где је како чујем заклан, иако је имао 66 година.

Познато ми је да је кроз госпићски затвор прошло око 120.000 Срба, осим оних које нису доводили у затвор, већ их одмах са станице везане одводили, бацали у јаме и убијали, јер су их као уморне лакше могли заклати.

Сада се у Госпићу налазе само породице српске Љиљак, Вујновић, Пјевач и поједине жене са нејаком децом, свега око 50-100 душа, од 3000 Срба.”

Бурмуџија Илија, из Доњег Лапца, потврђује наводе свог земљака Љуштине Милана када каже:

„Доласком усташа настали су нереди и за Србе врло тешке прилике. Усташе су одмах почели и то без икаквог повода хапсити људе, које су одводили и затварали у школу и котарску област под изговором, да ћe их отуда транспортовати за Србију. Међутим, у затвору су их тукли и мучили, те убијали. Некоје су по ноћи одводили на камиону и бацали у бездан „Кук” више Лапца, а некоје су опет бацали у бездан у шуми „Јасеновача” на путу за Кулен Вакуф.

Познато ми је, да су на тај начин изгубили животе следећи Срби: Опачић Ђуро, његов отац Илија и његов брат Милан, бивши солунски добровољац, Опачић Миле, Опачић Раде, ― сви земљорадници из долине Опачић; Влатковић Јандра, гостионичар из Доњег Лапца, један земљорадник из Доњег Лапца, који је био познат под именом „Тасило”, свештеник у Доњем Лапцу, коме име не знам, а познат је био као „поп Никица”, Обрадовић Никола, бивши жандарм из Доњег Лапца, Куга Никола, солунски добровољац из Гајина, те још много других чијих се имена сада не сећам.

У селу Небљусима усташе су прогласили да ће сав народ преселити у Србију. Под том изликом одвели су из Небљуса наједанпут око 15 српских породица у шуму „Јасеновача” и тамо их живе побацали у један бездан. Из овог покоља накнадно се извукла једна жена из Небљуса презименом Шкорић, а имена јој се не сећам. Ова жена испричала је, шта се с њом и осталим српским фамилијама из Небљуса догодило.

У месецу јулу 1941. године усташе су дошли у село Бубањ, где су силовали, а потом заклали 9 девојака. После тога побили су доста породица у овоме селу, а након свега тога опљачкали село и после пљачке попалили.

Када су Срби видели, да их усташе хоће потпуно да искорене на овако грозан начин, почели су масовно бежати у шуму. Одбегли Срби организовали су у шуми отпор против даљњих зулума усташа. На сваког 10-ог Србина долазило је по једна пушка карабинка. Ове војничке пушке донели су били појединци из војске и закопали у земљу. Остали Срби били су наоружани рогуљама и секирама.”

Сладић Душан из Бунића, срез Кореница, у свом писму, између осталог, саопштава:

„У месецу мају почели су усташе хапсити угледније људе из Бунића и целе општине и одводити их у Госпић. Тако су међу првим, ухапшени и одведени: Остоја Кнежевић, трговац, Илија Сердар, поседник и бивши председник општине, прота Перо Рашета и његов син Воја, Ђуро Маринковић и сестра му Анка, Драга Шолаја, Вукмировић Вујо, Јован Хрњак, Јован Шевер, Јово Петраковић, Вујо Дмитрашиновић, сви земљорадници из села Шаламунић, општина Бунић. Сви су ови људи и жене по усташама одведени у Госпић и за њихову судбину се не зна. У исто то време убијени су од усташа у општини Бунић: Нада Кнежевић, свршена медицинарка, кћи Тоше Кнежевића који је избегао у Београд; њу су убили усташе у цркви у Бунићу, а потом запалили цркву. Затим је убијен Мане Пражић, ковач из Шаламунића, којега су усташе убили у његовој кући, и то на тај начин, што су га живог исекли на комаде заједно са четворо његове деце. Исто тако, су му на исти начин, убили и жену. Убијени су и Гајо Вукмир и кћи му Боја, Васо Секиз и његов синовац коме име не знам, Дане Кнежевић и његов отац, којима је од усташа кућа запаљена. Том згодом запалили су усташе цео засељак Тонковић од 10 кућа. Убијени су даље: Проко Кнежевић, путар са децом и женом и само случајно остало му је у животу једно дете старо три године. Ухапшеном Илији Сердару заклане су и две кћери и то Душка, стара 18 и Вера стара 10 година.

Приликом убиства браће Кнежевић усташе су опколили кућу Николе Хинића, где су затворили општинског биљежника Мићу Кнежевића са још 11 лица, већином чланова Кнежевићеве фамилије и ближих суседа, а потом кућу запалили тако да су у њој сва ова лица изгорела. Од куће Николе Хинића до места званог Пећина усташе су залалиле око 90 кyћa које су све изгореле до темеља, јер су куће једна уз другу, док је свет из кућа успео да се склони. У Бунићу има свега десет католичких кућа и информације о Србима у Бунићу давали су госпићким усташама католици. Од усташа који су вршили недела у Општини Бунић један део је био из Госпића а остали су били домаћи људи. Од домаћих усташа који су суделовали у прогањању Срба у то време наводим: Стипу Јурасовића, који је био усташки повереник у Бунићу, Стипу Марковића, Миру Ристића, Илију Амића, и Луку Шњарића, а сви остали усташе дошли су у Бунић из Госпића; заједно са усташама суделовао је у убиствима Срба и бивши жандарм Беванда којему име не знам, но он је тих дана погинуо. Ови прогони нагнали су српско житељство да се склони у оближње шуме. После овога настала је општа пљачка по селима и усташе су покупили стоку и друге све ствари од вредности које су налазили по напуштеним српским домовима.”

Међу писмима је и допис Ајдуковић Даринке, учитељице из Средње Горе, срез Удбина, која у одсутности свог супруга Илије, извештава:

„Већ током месеца априла 1941. године почело је од стране усташа са злочинима у срезу удбинском. Сама Средња Гора, у којој сам тада живела као учитељица са мужем свештеником, била је у тај час поштеђена. У самој Удбини усташе су похапсили неколико виђених Срба, међу којима: Мркобрада Стеву, трговца и бившег председника општине из Мекињаре; Грбић Милана, свештеника са сином Дејаном, студентом; Пејућа Стевана, свештеника из Висућа; Шакић Милана, трговца, Кораћа Милу, гостионичара, са већом групом сељака из околине, чија су ми имена непозната. И у срезу удбинском усташе су одвели и поубијали знатан број Срба, од познатијих: Чанковић Петра, трговца, Допуђу Петра, столара, Допуђу Раду, пекара, Ајдуковић Раду и Петра, сељаке из Мутилића, те још више сељака из околних села, о којима сам слушала, а које нисам лично познавала. Из саме Средње Горе усташе су убили угледне сељаке: Грковић Гену и Орловић Јову, а одвели су Грковић Ђуру, Грковић Милана и Чанковић Илију.

У исто време кренуо је за Београд са уредном пропусницом мој муж, свештеник Ајдуковић Илија, кога су усташе ухватили на жељезничкој станици у Ловинцу и одвели га у непознатом правцу. До данас се о његовој судбини ништа не зна.

Угледни сељак из Средње Горе Илић Богдан убио се на гробу своје мајке из страха да му усташе не поубијају сву породицу, јер је за њим, одмах после успоставе Независне државе Хрватске, била расписана потрага, а дознао је да ће му усташе поубијати целу породицу, ако њега не успеју да ухвате.

Сва убиства усташе су вршили са претходним садистичким мучењем. Тако је Допуђа Петар морао на Удбини за време пазарног дана под пратњом усташа неколико пута да прође пијацом са звоном о врату и југословенском заставом у руци, док му је у исто време низ ноге цурила крв од рана задобијених ножем.

Кад су усташе одвели и поубијали угледније Србе, онда су почели са убијањем одреда. Тако су у месецу јулу 1941. године поклали и поубијали преко 100 људи од којих знатан број жена и деце у селу Плочи. Дешавали су се и такви случајеви да је жена била из бабиња дигнута и заједно са дететом убијена.

Beћ у првим данима оснивања државе Хрватске из Метка су одведени по усташама следећи Срби: Купрешанин Љубомир, поседник, Сунајко Јово, председник општине у Метку, Наранчић Владо, трговац из Врапца, Покрајац Јанко, учитељ, Почуча Миле, учитељ, Чубрило Вујица, поседник, Покрајац Исо, општински стражар, и два сина Аскете Николе, поседника из Метка. О њима се никада ништа није дознало. Касније је само пронађен леш учитеља Почуче Миле у једној шуми крај Метка. Нешто касније убијен је и студент теологије Петковић из Метка. Крајем месеца јула 1941. године одведен је по усташама и мој отац Давковић Петар, поседник из Метка. Ни о њему се до сада није ништа дознало. Одмах по одвођењу оца усташе су у његовој кући сместили свој штаб.

Из Метка је одведен још велики број Срба, који нису из самог места, већ из околних заселака, тако да ми није могуће да набројим њихова имена. Велики број Срба је пребегао у Далмацију, и то у онај део који је од почетка под италијанском окупацијом. Много је Срба побегло у околне шуме, тако да је тешко знати где се ко налази и да ли је жив.”

* * *

Завршивши с читањем учитељ Петар је писма увио у свежањ и понео са собом у Шумицу да би их предочио сеоском кнезу.

СОФИЈИН ПОВРАТАК ПРАЗНОЈ КУЋИ

После целодневног боравка у Шумици, по одласку усташа из Влаовића, истог дана предвече, двадесетогодишња девојка Софија, студент права, вратила се из збега својој кући, али од њеног оца трговца Велизара и мајке Анђе ни трага ни гласа. Уверивши се да је кућа забрављена прва помисао јој је била да су и они некуда побегли, мада у Шумицу нису дошли; није искључила ни могућност да су пред усташком потером одбегли и сакрили на неко друго место.

Напољу је већ почело да се увелико смркава, а родитељи ни после два часа чекања нису стигли нити послали било какву поруку. Стога је одлучила да претражи све просторије у кући не би ли нашла било какав траг који би указивао куда су кренули и када ће се вратити. Само летимичан преглед просторија није довео ни до каквог резултата. Међутим, неки унутрашњи глас као да јој је говорио да спаваћу собу родитеља треба детаљније да разгледа. То је и учинила, па је нашла да у ормару где мајка држи своје одевне ствари, недостаје мајчин капут од полувуненог материјала који мајка обично носи кад захлади у јесење дане, а не сада, у првој половини месеца августа. Да ли га је мајка ставила на неко друго место или га је понела са собом, за Софију је ово питање остало отворено.

Од суседа из оближњих кућа није ни покушала да добије неко објашњење, јер су биле или запаљене или са видним траговима насиља попут разбијених вратију и прозора, као и од пушчаних метака по зидовима.

Ноћ је била без месечине, па се мркли мрак увукао у кућне просторије. Софија није смела да упали лампу с обзиром да су све остале куће биле без икаквог светла, те је дрхћући од страха дочекала зору. Свитањем нестајао је страх, али се нека тескоба и немир увукла у Софијину душу: све је бивало извесније да се с мајком и оцем нешто озбиљно догодило. Неизвесност оптерећена дуготрајном сумњом често може бити тежа од тренутне истине ма колико горка била.

Да би прекратила своју муку отишла је у очеву радну собу коју још није била обишла. Кад је боље прегледала, на писаћем столу поред новина, приметила је и неколико писама. С обзиром да се већ разданило села је уз сто да писма прочита. Писма су била адресована лично на оца.

ПИСМА ПРИВРЕДНИКА ТРГОВЦУ ВЕЛИЗАРУ О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА

Међу многобројним писмима трговачке природе, била су и писма о усташким злочинима и то: Стоисављевић Саве, трговца из Грачаца, Зеца Илије, привредника из Примишља, Смиљанић Евице, удове пок. Смиљанић Милета, трговца из Прокика, Шкорић Данета, поседника из Липовог Поља, и Корасић Јована, поседника из Велике Градусе.

Стоисављевић Сава, трговац из Грачаца, у свом допису пише:

„На дан 14. априла 1941. године усташе су ухапсили више угледнијих Срба из Грачаца, а 15. априла возом их отпремила у Госпић. Тада су ухапшени и отпремљени у Госпић: Стојисављевић Миле, трговац, Гаћеша Раде, гостионичар, Мандић Дане, опанчар, Вучинић Тоде, жељезнички чиновник, Шербеџија Шпиро, жељезнички чиновник и његов син Ђypo, те још некоји чијих се имена не сећам. Ови Срби били су у Госпићу у затвору око два месеца, а затим су некуда отпремљени и о њиховој се даљој судбини више ништа незна.

3. јуна 1941. године од стране усташа су ухапшени: Мандић Милош, свештеник, др Торбица Вељко, срески лекар, Димић Дане, жељезнички возовођа и њего син Милош, жељезнички бравар, Шкарић Бранко, трговачки помоћник, Лалић Проко, општински благајник, Вукадиновић Јово, прегледник финансијске контроле, Цветковић Раде, жељезнички ложач, Чича Милан, жељезнички пословођа, Суша Лазо, државни путар ― сви из Грачаца, те још неколико других Срба из Грачаца, чијих се имена сада не сећам, али знам поуздано, да их је тада ухапшено 27. Исти дан предвече ови су Срби отпремљени камионом у Медак, где су убијени у једној шуми недалеко Медака.

Усташе су наставили са хапшењем и убијањем Срба. Једно време ухапшене Србе су одводили у Госпић и тамо су једноставно нестајали, тако да се о њиховој судбини ништа не зна. Ово одвођење Срба у Госпић трајало је по прилици до конца месеца јуна 1941. године. У то време ухапшени су и одведени у Госпић: Ђекић Божо, жељезнички саобраћајни чиновник, Пањевић Томо, жељезнички саобраћајни чиновник, Миоковић Милош, жељезнички саобраћајни чиновник, Лукић Миле, жељезнички ложач, Париповић Дане, жељезнички благајник, Гаћеша Стево, судски канцелиста, Жутић Никола, жељезнички чиновник, ― сви из Грачаца, те још више других Срба из Грачаца и околине чијих се имена сада не могу сетити. Сви ови Срби нестали су из Госпића без икаквог трага и до данас се о њиховој судбини није ништа сазнало.

После тога и то почетком месеца јула 1941. године, усташе више нису одводили Србе у Госпић, него су их убијали у Грачацу, заправо живе бацали у јаму звану „Тучића понор”, крај Грачаца.

Овај понор је ужасно дубок и у њу понире поток Ричица. У овај понор усташе су почетком месеца јула 1941. године бацили: Мандић Светозара, жељезничког чиновника, Дупор Саву, жељезничара, Гаћешу Душана, ковача, једног жељезничара именом Танасије, а презимена не знам, Мужибаба Раду, земљорадника, Мужибаба Јову, гостионичара, Угрица Даринку, домаћицу, ― сви из Грачаца, те још много других Срба из Грачаца и околине, чијих се имена сада више не сећам.

Нетко је ово пријавио талијанској војној власти у Грачацу, па је тада изашла до „Тучића понора” једна талијанска војна комисија да се увери о тачности пријаве. Талијански војници спустили су се у јаму и тамо нашли људске лешеве, или делове лешева, који су се били задржали на гребенима понора. Лешеви су били по талијанским војницима изнешени, али су били толико изнакажени да се нису могли распознати. Талијани су ове лешеве фотографисали и усташама забранили бацање лешева у овај понор.

И после тога усташе су наставили са покољем Срба.

Српско-православна црква у Грачацу је одмах у почетку од стране усташа опљачкана и затворена. Тако исто и све остале цркве у овом крају.

У прогону Срба особити су се истакли: Павичић Анте, месар, Змаиловић Стјепан, жељезнички бравар, Дошен Иван, жељезнички бравар, Бјелобрк Ђука, свршени ђак обртне школе, Шикић Јаков, жељезнички радник, Шикић Мемо, жељезничар, Кнежевић Божо, жељезничар, Тиљак Анте, поседник, Кнежевић Ивица, возовођа, Кнежевић Дане, жељезнички званичник, Стилиновић Милан, ђак гимназије ― син Стилиновић Толде, машиновође, Шикић Марко, жељезнички радник, Томичић Јуре, гостионичар, Кушан Рудолф, надзорник жељезничке пруге, Менцл Владо, машиновођа, Пешут Милан, бравар, ― сви из Грачаца, те још много других из Грачаца и околине.

Може се мирне душе казати да су, без изнимке, сви Хрвати из среза Грачац суделовали у усташком покољу Срба.

Из Госпића у усташком прогону грачачких Срба истакли су се ђаци гимназије и учитељске школе.”

Зец Илија почиње са описом догађаја из села Зечева Варош, одакле је и родом.

„Дана 23. јула 1941. године, дошло је око 30 усташа из Слуња у наше село. Том приликом усташе су покупили у Горњој Вароши 13 Срба мушкараца, потом су отишли у Доњу Варош. Како су Срби, у међувремену, чули да усташе хапсе Србе, разбежа.ии су се на време у шуму. Ипак је усташама успело да у Доњој Вароши ухапсе 4 Србина.

Усташе су народу говорили, да ови људи, које они хапсе, треба да буду саслушани од стране власти у Слуњу и да ће се након тога вратити својим кућама. После извршеног хапшења, усташе су ухапшена лица потрпали у камионе и кренули даље. Отишли су иза тога у Примишље и Тополић где су наставили са хапшењем Срба. У потоња два места ухапсили су још око 40 мушкараца. Са ухапшеним људима из свих места отишли су у Слуњ. Истога дана једна друга група усташа из Слуња похватала је у Збјегу и околини око 55 Срба. Наредне ноћи, пошто су се усташе са Србима из поменутих места вратили у Слуњ, стали су са камионима најпре пред усташким станом где су реферисали, колико су Срба довезли. Одатле испред усташког стана камиони су продужили пут до једне мале шумице зване „Јелик” удаљене од Слуња 2 километра према селу Лађевцу. У тој шумици већ су један дан раније ископали јаме за покапање мртваца. Без икаквог саслушања и суђења, усташе су пострељали у овој шумици све довезене Србе из Збјега и Зечеве Вароши, а њихове лешеве закопали у већ припремљене раке. Исте ноћи су усташе на истом месту, стрељали још око 50 Срба, који су били скупљени по затворима у Слуњу. Међу овим људима, било је највише притвореника, који су још месец дана раније били ухапшени под сумњом да су држали бесправно оружје. Ових 50 Срба родом су и домом из разних села општине Примишље.

Из Зечева Вароши одведени су и пострељани у шумици званој „Јелик” код Слуња следећи Срби: Миладин Зец, земљорадник, Мане Смољановић, земљорадник, Миле Зец, земљорадник, Миливоје Вукелић, земљорадник, Драгић Радмановић, земљорадник, Мане Зец, земљорадник, Милан Зец, земљорадник, Милован Зец, земљорадник, Божа Зец, земљорадник, Јово Мајсторовић, земљорадник, Никола Зец, земљорадник, Раде Радмановић, земљорадник и Миле Перић, цестар ― сви из Горње Зечеве Вароши.

Дана 29. јула 1941. године дошла је поновно у Слуњ једна усташка формација. Једна група усташа ушла је у село Мрзло Поље, олштине Примишље. У томе селу усташе су одмах отпочели да убијају људе по њиховим кућама. Убијали су свакога Србина, кога су нашли код куће без обзира на то, да ли су у питању мушкарци, жене или деца. Рачуна се да су тада у том селу поубијали око 100 душа. Са овим масовним убијањем уништено је готово сасвим ово село. Једино можда није био убијен онај ко је успео да се у последњем часу негде сакрије. Усташе су истодобно цело ово село опљачкали. Крупну и ситну стоку одвели са собом у Слуњ. Такође су покупили и одвели собом сву бољу робу, коју су нашли по српским кућама, затим готов новац и боље комаде намештаја.

Друга група усташа је опколила цело село Зечеву Варош Горњу. Затим су покупили сво српско становништво без икаквог изузетка. Усташе су људима рекли, да понесу собом сав новац и златнину, јер да их пресељавају у Србију и да ће им требати новац за пут. Покупљене српске породице у укупном броју од 117 душа, усташе су потрпали у камионе и одвезли према Слуњу. У сам Слуњ још нису ни стигли, већ су се зауставили пред овим местом на једној пустари где су биле ископане велике јаме. На том месту су усташе зауставили камионе из којих су истоварили људе и одмах отпочели убијати са маљевима, док и последњег човека нису убили. У ископане јаме набацали су лешеве и тако завршили овај свој зверски посао.

Из целог села Горње Зечеве Вароши остало је у животу свега 7 душа, које онога дана, када су усташе вршили покољ, нису били код куће. Ја сам такођер спасио свој живот на тај начин, што сам тих дана спавао и задржавао се у околним селима.

Село Горња Зечева Варош, је по усташама, приликом овог масовног покоља, темељито опљачкана. Док је једна група усташа одвукла на кланицу похватане Србе, друга је остала у селу и ту покупила по српским кућама све ствари, које су имале ма какву вредност.

Истога дана усташе су и у самом Слуњу покупили сав српски живаљ. То су исто учинили и у селу Миљевац. Похапшено српска становништво из Слуња и Миљевца, усташе су довукли на место звано „Грабарје” недалеко од Слуња и ту их све до последњег поубијали.

Од Срба из Слуња тада су одведени и поубијани: породица Николе Тркуље, гостионичара, породица Милице Додик, гостионичарке, породица Дмитра Драгаша, гостионичара, породица Стеве Шаше, земљорадника, породица Милице Почуча, чиновнице у пензији, породице Илије Ђаковић, oбyћapa, Радмановић, свештеник из Слушнице и многи други, нарочито чиновници и јавни службеници, али њихова имена не знам навести.

Нарочито се сећам, да је у самом почетку ових покоља, погинуо у Слуњу адвокат и бивши народни посланик др Милан Поповић. Погинула је и једна породица Добросављевић као и породица Ивошевић.

У исто време из Слуња xaпсили cy православни живаљ са подручја општине Цетинград, Вељун и Раковица, но, о уништавању тих Срба нису ми познати детаљи. Познато ми је само толико, да су усташе једнога дана у самом Вељуну поубијали 600 Срба мушкараца.

По општем уверењу усташе су поубијали у целом срезу слуњском више хиљада Срба.

Убијање Срба у нашем срезу вршили су усташе из Слуња, Раковице, Цетинграда, Вељуна и Огулина. Нарочито су усташе из Огулина вршили покоље и хапшење Срба са лодручја општине Примишље.

Слуњске усташе водио је неки усташа именом Бањак, родом из Петриње или од Глине. У самом покољу учествовали су највише домаћи усташе. Међу њима истакао се као највећи разбојник др Здунић Никола, срески лекар. Затим као усташки вођа истакао се Герхард Јелечанин, трговац, из Слуња. У убиствима и пљачки активно су учествовали, и то: Миле Катић, обућар, Иван Штефанац, млинар, Мија Берковић, обућар, Никола Штефанац, млинар, Рудин Ковачевић, трговац, Славо Фрањак, земљорадник, Славо Ковачевић, гостионичар, Ивица Ковачевић, берберин, Јоцо Вучета, млинар, Фрањо Вучета, млинар, Никола Нералић, гостионичар, Миле Павлишић, млинар, Mиле Штефанац, млинар ― сви из Слуња. Сви Хрвати из Слуња почев од 15 па до 50 година живота били су усташе. У општем покољу Срба учествовао је сваки Храат из Слуња, који је био способан за оружје. Свега један једини Хрват Мића Скакун, гостионичар из Слуња, заузимао се за Србе и није учествовао у усташким акцијама. За другога никога од Хрвата у Слуњу, то се више не може рећи.

Масовни покољи Срба у срезу слуњском трајали су од 23. јула до 1. августа 1941. године. После тога времена су се Срби, који су још остали у животу, организовали по својим селима за одбрану од усташа. У сваком селу постављали су страже на улазу у село. Страже су пазиле, да се усташе однекуд не увуку у село. Чим су усташе примећени, стражари су то одмах јављали народу, који је онда на време почео да бежи и да се склања испред усташа. Такво стање је стално трајало. Услед тога непрестаног стражарења, успело је Србима да се у овом другом периоду времена спасавају у великој већини случајева у целости од усташких прогона и насиља. Усташе су једино могли да пљачкају по тренутно напуштеним српским селима и да пале куће. Уколико су ипак некога од Срба ухватили, што је редовно био случај са старијим људима који нису могли бежати, таквог су одмах убили под изликом да је четник.

Од усташа наводим још следеће: Јосу званог „Чаруга”, Колић Мату, гостионичара, Колић Ивана, гостионичара, Бана, берберина, Микан Ивана, католичког жупника, Пешута Јосу, месара, Стипетића Мику, потрошара, Марковића Јурицу, великог жупана ― сви из Огулина. Надаље су ми познати као усташе: Банић Иван, трговац из Оштарија, Липовац Рудолф, гостионичар из Јосипдола, Томљеновић Брацо и његов отац, коме не знам имена, Марковић Иван, општински биљежник, Буретић Миле, општински писар и Буретић Миле, старији радник ― сви из Плашког.”

Смиљанић Евица, удова пок. Смиљанић Милета, трговца из Прокика, општина и срез Бриње, одговара на допис који је упућен Милету:

„Одмах после успоставе Независне државе Хрватске долазили су усташе из Бриња и Жуте Локве, а каткада и из Госпића, у Прокике где су кулили Србе и собом их одводили. Уједно су и пљачкали српске куће, односећи готов новац, робу, животне намирнице и све што им се допало. Ове усташе обично је предводио Јавор Стипе, трговац из Бриња.

Неколико дана после св. Ђурђа 1941. године дошли су усташе из Бриња и Жуте Локве у Прокике, где су ухватили 20 угледнијих Срба — мушкараца и једну жену, те их собом одвели. Тада су одведени: Бањеглав Ђуро, Хајдуковић Буде, Хајдуковић Стојан, Хајдуковић Милош, Кнежевић Петар, Кнежевић Дане, Кнежевић Стево и његова жена Анка, Кнежевић Никола, Кнежевић Живко, Кнежевић Ђуро, Кнежевић Павле, Хајдуковић Буде, Хајдуковић Никола, ― сви земљорадници, те још неки, чијих се имена сада не могу сетити. О судбини ових Срба не зна се више ништа, али је сигурно да су негде убијени.

Усташе су истодобно темељито опљачкали куће ових одведених Срба.

У исто време усташе су покупили неколико Срба из Бриња. Тада су одведени: Вујновић Вујо, свештеник, и Рајачић Раде, писар среског суда, као још неки други, чијих се имена не сећам.

После тога Срби су бежали пред усташама у шуму и тако се спашавали, јер су знали да их не смеју чекати у селу код својих кућа. Када би усташе долазили у село и не би никога нашли, пљачкали су куће и пљачком се враћали у своја села.

Beћ у лето 1941. године котарска област и општина позивали су Србе да пређу на римо-католичку вјеру, па да ћe онда бити равноправни са Хрватима и да их нитко неће дирати. И римо-католички жупник из Бриња, којему не знам име, поручивао је да пређемо на римо-католичку вјеру, претећи да ћемо у противном сви бити поубијани или одведени у логоре. Успркос овако тешких претњи, народ није хтео нити чути о прелазу у римо-католичку вјеру.

На саму Велику Госпојину 1941. године дошли су усташе из Бриња у Прокике, и покушали ухватити и одводити Србе — мушкарце. Када нису мушкараца нашли у селу, отишли су у шуму да их тамо траже, али су их Срби тамо дочекали и одбили.

Усташе су тада видели да ће се Срби бранити, па су се из шуме повратили у село Прокике и покупили неколико жена и деце и собом одвели у Бриње. Жене су изударали, а потом пустили. Неке жене су тада од озледа код куће умрле, као Смиљанић Нека, Рајачић Софија и Кнежевић Милица; њима су усташе у затвору поломили неколико ребара. Са Кнежевић Милицом одвели су тада и њезиног сина Воју, кога су убили. Кнежевић Милица имала је још сина Лазара који је био посластичар у Сењу, па су усташе и њега одвели заједно са Маријаном Ђуром, свештеником из Сења. Њих су негде на Велебиту полили бензином и живе их спалили.

Особито су се истакли у прогону Срба усташе: Јавор Стипе, трговац из Бриња, Вуковић Рудолф, трговачки агент из Жуте Локве, који сада живи са породицом у Загребу; Бутковић Мика, трафикант из Бриња, Прпић Мане, трговац из Бриња, Сертић Милан, трговац из Жуте Локве, браћа Јелић Стипе и Јелић Мата, трговци и гостионичари из Жуте Локве, Чаврак Фрањо, земљорадник из Жуте Локве, те још многи други, чијих се имена не сећам.

Заузимали су се за Србе и спасавали колико су могли: Рупчић Фрањо, општински стражар из Бриња, те Павловић Иван, Миле и Марко, земљорадници из Павловића крај Прокика.”

Шкарић Дане, поседник, из села Липово Поље, Општина Косињ, срез Перушић, извештава свог пријатеља трговца Велизара, поред осталог, о следећем:

„Одмах по проглашењу Независне државе Хрватске усташе су почели поједине Србе одводити из њихових кућа. Тако су из мојег села одведени: Шкарић Петар, Боговац Мошо и његов брат Буде, Брујић Благоје, Шкарић Пајо, Шкарић Бранко, поручник бивше југословенске војске, Гледић Миле, Шкарић Мане, Шкарић Смиља, девојка, Гледић Марта и њезина кћи Милка и син Миле, Радућ Катица, Пражић Марија, Кокотовић Мане, и његов син Вујо, Кокотовић Буде, Кокотовић Мане и син Милан, Кокотовић Никола, Гледић Никола и његова сестра Смиља, Узелац Вујо, Ивковић Миладин, Узелац Гајо, и његов брат Коста, Баста Лујо и још многи други, чијих се имена за сад не могу сјетити.

Из села Доњи Косињ по усташама су одведени: Диклић Мишо, свештеник, Париповић Боја и њезини синови: Милан, Стеван и Петар, Париповић Драгица, Варићек Миле и његов син Ђуро, његова снаха Милка, друга снаха Смиља, кћер Мара, унук Живко и унука Вида, стара 4 године.

Из села Горњи Косињ одведени су по усташама: Кокотовић Миле, Варићек Вујо, Милеуснић Душан, Милеуснић Дане, Павловић Душан, Брујић Дане, трговац, његов син Славко, и Кнежевић Милан, трговац.

За судбину наведених лица се не зна.

Истодобно су усташе и пљачкали Србе; одгонили су им стоку, односили шиваће машине, жито, брашно, маст и сухо месо, новац.

Вође усташа који су у мојем селу и околним селима пљачкали и одводили Србе јесу Падљевић Јосо, гостионичар из Горњег Косиња и његов помоћник учитељ основне школе у Доњем Косињу, чије име не знам. Усташе који су се истицали у пљачки и прогону Срба, јесу: Цинцар Пајо, Прша Милан, и Шпољарић Никола, сељаци из Горњег Косиња. Долазили су такође усташе из Перушића и Пазаришта, али их ја не познајем.

Усташе су из српско-православне цркве у Доњем Косињу однели црквене књиге и архивску документацију.”

Корасић Јован, поседник из Велике Градусе, срез Петриња, о прогону Срба од стране хрватских усташа на територији Велике Градусе и ближе околине, између осталог, саопштава следеће:

„Од почетка оснивања Независне државе Хрватске у Велику Градусу, долазиле су стално усташке формације које су злостављале, хапсиле и повремено убијале мирно српско сеоско становништво. Први већи прогон десио се 12. јула 1941. године, када је девет породица из Велике Градусе ухапшено, интернирано и у транспорту пребачено у Србију. Том приликом присилно је исељена у Србију и моја породица; ја сам успео у последњем тренутку да побегнем из села и да на тај начин избегнем транспорт у Србију, која је била окупирана од немачких трупа.

Убијања српског становништва у селима среза петрињског вршена су за сво ово време усташке власти у том крају, почев од лета 1941. године.

Што се тиче Велике Градусе, наоружане усташке банде, различите величине, упадале су сваких десетак дана у село и том приликом хапсиле и убијале обично све оне, који не би успели да на време побегну из села. Усташе су долазиле у село обучени у домобранске униформе, а кадкада су били одевени и у цивилна одела.

Скоро сва села среза петрињског у којима живе Срби паљена су, пустошена и пљачкана тако да се више у њима уопште не може становати. Западно од пута Костајница ― Петриња попаљена су такорећи сва села, а становништво истребљено. Често пута су људи заједно са женама и децом спаљивани живи у кућама. Од усташа који су се истакли у прогону српског становништва знам врло мало, јер је моје село, као и сва околна, настањено Србима. Познати су ми једино Ивица Шестановић, усташки логорник у Суњи и Шарић коме имена не знам, а који је из Петриње.”

* * *

Прочитавши писма Софија је остала без речи.

Тек сада је спознала колико су усташе огрезле у безакоњу, колико су њихове злочиначке руке пуне људске крви.

Знала је да човек у развојном погледу не представља завршену личност, али то не значи да не може да разлучи и разуме нехумано од хуманог, злочин од цивилизацијског понашања. Но, овде није у питању појединац, већ бројне злочиначке групације организоване и усмерене од успостављене власти, и потпомогнуте учешћем знатног дела становништва.

Присећа се да је поглавник Независне државе Хрватске Анте Павелић месеца маја прогласио законску одредбу којом се сваки Србин који пређе у католичку или муслиманску веру, сматра Хрватом и као такав третира у службеном поступку.

„Зар све то не значи да је уништавање српског народа у Независној држави Хрватској ― запитала се Софија ― програмски усвојен циљ усташке власти, који се свакодневно спроводи у пракси.

Да, више нема сумње: не постоје никакви изгледи да се моји родитељи врате; ја их више нећу видети.

Шта јој је чинити ― са сузама у очима размишљала је Софија ― шта би јој у овој ситуацији саветовали њени родитељи.

Не сме се предати очају, сама себе сажаљевати. Њен отац је не једном рекао: У животу се ваља борити са недаћама ма како озбиљне и тешке биле, али увек на људски, моралан начин.

Да, то мора да буде мој пут, завет мојим родитељима!” ― закључила је Софија прекорачивши праг куће.

Са собом је понела писма да би их предала сеоском кнезу. Упутила се ка Шумици да би помагала деци и нејакима у збегу.

Усташки затвор у Глини

ПОЈАЧАНО ДНЕВНО СЛЕДОВАЊЕ ХРАНЕ

У ћелији број 6 ништа ново. Бројно стање затвореника непромењено, нитко се не позива на саслушање, стражари се смењују по устаљеном реду, следовање хране непромењено: јадно и по количини и каквоћи.

Професор Векић уз помоћ свештеника Ђурића настоји да одржи свежину духа и задо- вољавајуће душевно стање затворених, јер свакодневница доводи до апатије, а често и до очајања. Томе у доброј мери доприноси одсуство сваког контакта са спољним светом. Ипак, у затвореничком режиму дана 9. августа дошло је до промене која је у знатној мери пореметила уобичајени ток затвореничког живота. Наиме, подневно следовање ручка било је знатно обимније, а поред тога и помешано са месом, што је било мимо сваког редовног дневног следовања.

Крајње изненађени, или тачније речено запрепашћени, гледали су добијени оброк и не верујући себи проверавали код других.

То је био својеврсни шок за затворенике. Но, кад је глад превладала, без оклевања и даљег одуговлачења својски су прионули обеду, изузев професора који није ни окусио посуду с јелом.

Тек кад су завршили с ручком, затвореници као да се пренуше и гледајући се, тражише одговор на раније постављено питање: шта овај поступак казује?!… И као, по правилу, упреше погледе на професора.

А професор је овог пута ћутао. Оно што је мислио и претпостављао није желео да каже сматрајући да још није погодно време. Стога је дао знак свештенику Ђурићу да узме реч и прекине ово помало мучно ћутање.

― И сам се питам ― рече свештеник Ђурић ― да ли ово има неко значење. Колико знам данас није никакав католички верски праэник, поготово не већи, па такав разлог отпада. Можда је, евентуално, нека усташка свечаност, но велико је питање да ли би нас тада частили ― завршио је прилично неубедљиво своје излагање.

Опет мук у ћелији… сви су заокупљени својим мислима тражећи одоговор који би их макар донекле могао задовољити и одагнати црне мисли… На свом седишту промешкољио се студент.

― Ма људи ― темпераменто је изустио студент ― што више размишљам, све ми је мање јасно шта ово има да значи… слутим да нису чиста посла кад усташе одступају од уобичајеног режима следовања хране, односно од гладовања. Паде ми на памет мисао да нас можда не спремају за ликвидацију, па и то одбацих, јер нема резона да се гости онај који је одређен за погубљење… логичније је и нормалније да му се ништа не да.

И ово образложење примљено је са непријатним ћутањем. Повремено би погледали у професора очекујући да ће их он разрешити немира и страха који их јс све више обузимао.

― Професоре ― изненада се трговац обратио професору ― мене, а верујем и остале, интересује ваше мишљење, да ли и какво значење има данашњи неуобичајени оброк.

И мимо тога што је прозван, професор је сматрао да је нужно да каже неколико речи.

― Заиста је тешко изнаћи, а још мање објаснити шта се крије иза овог поступка усташке власти. Један од показатеља који би на нешто указивао, било би добијање истог следовања у току наредних дана. То би могло да значи да се мења затворски режим према Србима; што више то би наговештавало радикалну промену политике, усвојене и прокламоване од највиших усташких руководилаца. Само се по себи разуме да је то веома мало вероватно. Но, ипак, треба сачекати и видети шта ћe се догодити у току наредних дана. А дотле може бити реч само о разним претпоставкама, више или мање вероватним, а неке од њих су већ изнели свештеник Ђурић и студент Бранимир. Ја бих и овом приликом посебно истакао да је за нас важно да наше психичко стање одржимо на досадашњем нивоу тако да нас никакви нови поступци усташке власти, били провокације или не, не могу пореметити нити савладати. Молим вас да то имате на уму и да се тако владате.

Неки климнуше главом, а други прећутно показаше да су разумели.

Једино трговац, шћућурен у углу ћелије, показивао је знаке емоционалне узнемирености која се наједном развила у општу дрхтавицу целог организма да би у паничном страху скочио вичући: „Heћy да ме усташе убију… нећу!” Био је то за професора типичан пример егзогене анксиозности, па је одмах пришао трговцу и продрмусао га, уз речи: „Ма нећеш бити убијен… није још време за умирање!” Поступак професора имао је ефекта: изненадно престрављење почело је да попушта.

Оно што је професор интимно мислио, задржао је за себе. Наиме, што је више размишљао све је више долазио до закључка да је у питању један перфидан поступак усташке власти, који се само наизглед чини апсурдним, а који има злобан циљ и подмукли смисао. Његова слутња преточена је у стварност када је уследио вечерњи оброк, а потом рано јутарњи, исто толико обилни и квалитетни. За професора више није било сумње; усташка власт своју замисао спроводи у дело: зна се да сваки живи створ у смртној опасности не реагује довољно смишљено и одлучно, хитро и рефлексивно, када је потпуно сит. Сада се са великим степеном сигурности може претпоставити да су ово последњи оброци за затворене Србе у ћелији број 6 усташког затвора у Глини.

Усташки затвор у Глини – САН ИЛИ ЈАВА

У затворској ћелији нитко није спавао протекле ноћи. Из ходника чули су се уобичајени кораци, звекет кључева, бука око отварања и затварања врата, вика стражара који су на тај начин изражавали важност позива и стражарских дужности. Све је то бивало и претходних ноћи само у знатно мањој мери. Али ове ноћи сан у ћелији број 6 није долазио.

Почело је већ да свиће када се придигне професор и у седећем ставу наслоњен на зид ћелије као за себе проговори:

― Нисам сањао, јер сам био потпуно свестан свога ја… било је то неко привиђење, заиста неко чудновато привиђење које морам да вам предочим… Идем сам самцит путем који више личи на стазу. Око мене, с једне и друге стране, густа, тамна шума из које се чују урлици звери и понеки крик птице грабљивице. Пружих корак да би што пре изишао на чистину, али што више убрзавам све више и више упадам у беспуће… Сумрак је захватио цео крај, па се једва назиру обриси шуме. Размишљам „да ли да се вратим…”, „не то не би имало никакве сврхе” одговара ми други глас из мене. Продужих даље, иако већ осећам замор од дуготрајног ходања. „Ваља бити упоран и храбар” био је одговор на првобитну мисао. Одједном приметих да предамном на неколико метара од мене више нема пута. Приближих се и стадох у недоумици: био сам свестан да напред даље не могу, па се осврнух не би ли угледао неки други пут у близини. Aли, уместо пута угледах како у близини десно од мене стоји једна особа одевена у црно, нисам могао да разазнам да ли је то свештеничка мантија или војничка униформа. Лице једва видљиво, више жуто него сиво, подбуло с непомичним изразом.

Осетих неку језу, ипак приупитах „Да ли вам је познато како могу даље… имам утисак да предамном нема више пута”. Дуго сам чекао на одговор. Најзад као глас из дубине „У праву сте, испред вас нема више пута, а нема више ни позади вас, јер су у међувремену наше снаге заузеле положаје и не дозвољавају кретања. Једини пут вашег избављења води преко мене, једино ја вас могу спасити” завршила је особа у црном наглашавајући последње речи помало саркастично.

Био сам свестан да се налазим у тешкој, такорећи безизлазној ситуацији. Ипак, имао сам утисак да понуђени излаз није безуслован. Иако сам се прибојавао одговора, одлучих да га приупитам.

― А да ли је ваша понуда везана за неке услове?

― Наравно ― одговорио је хладно.

― Који су то услови? ― ипак наставих с надом.

― Морате да промените веру и нацију. Наравно, за то није довољно само изјашњење; треба да се претходно подвргнете испиту и провери. Но, да бих вас сада упутио на прави пут, у овим околностима, довољан је и ваш пристанак ― био је категоричан мој сабеседник.

Мој спас био је на дохват руке, само једна реч „пристајем”. Па ипак била је сувише далеко да бих могао да је прихватим и изговорим. Јер, како тада живети у потпуно понижавајућим условима као отпадник своје вере и као издајник свог народа. Не! … за мене није било више дилеме.

― Не ― био сам изричит ― ваше сатанске услове не могу да прихватим.

― Онда пођите у бездан који је пред вама ― сурово и хладно, с крајњим презиром, изустила је особа у црној одећи… и нестала.

У затворској ћелији завладао је тајац. Затвореници су остали неми пред овим професоровим привиђењем. Први је проговорио млади студент.

― Господине професоре, да ли се ово ваше привиђење и вођени разговор може сврстати под категорију испита, односно провере етичке ваше спремности, или има карактер неког предсказања?

― Ваше питање је умесно. Покушаћу да разјашњење дам на овај начин: Ако испит схватимо као проверу наше спремности да се пред Богом појавимо, онда та категорија није догматична, већ трансцендентна; то је провера снаге духа нашег, наше духовности. С друге стране, категорију провере не можемо а да је не повезујемо с местом и временом, односно са садашњом ситуацијом у којој се налазимо. Са тог гледишта, изложено привиђење могло би да има карактер предсказања ― мирно је с притајеним узбуђењем одговорио професор.

― Дозволите да се и ја укључим ― јавио се са свог лежаја свештеник. ― Поменусте да категорија провере није догматична. Да ли сте тиме хтели рећи да није ни верска у религиозном смислу?

― Очигледно је да ствари ваља појаснити да не би било неспоразума. Цело моје сновиђење, ако га тако могу назвати, покушавам да протумачим са универзалног, космичког становишта, а не са чисто религиозног. Наиме, опште је познато да космичку енергију карактерише кретање и измена, прелажење из једног стања у друго. И духовна енергије се манифестује у разним видовима. Но, и поред тога у космосу влада ред и општа хармонија: правила и закономерности у природном, реалном свету, и принципи и категорије у духовном, идеалном свету.

У тим релацијама однос човека према идеји божанства је трансценденталан и непосредан; другим речима, не постоји светска свест као збир индивидуалних свести, нити индивидуална свест као део светске свести. То значи да је човекова аура индивидуално обликована.

Опредељење за духовну сферу у сновиђењу вероватно је одраз моје савести. Наравно, за сваког другог то је питање његовог избора, његовог опредељења.

То је онај захтев када човек по сопственој снази и схватању треба да бира између добра и зла; на тој стази човек може у својој тежњи често и да залута, али не сме сасвим да изгуби прави пут.

Но, чини ми се ипак, коликогод то изгледало невероватно, да је то сновиђење имало извесно нуменално значење. Да ли је то можда био један симптоматичан сан, односно најава нечега што ће се тек обзнанити или подсвесни симбол налик априорном сазнању о догађају који ће се тек накнадно узрочно повезати, остаје за сада само претпоставка.

― Имам утисак да у вашим поставкама има доста езотеричности, па и мистичности, ― изненада се помало иронично умеша студент који се пренуо и из лежећег заузео седећи положај.

― То вам се само чини. Чин трагедије прочишћује душу. Пред злокобним удесом човек стиче ванредну душевну снагу да би на крају прешао у стање када се ослобађа овоземаљске коначности ― и налази своје просветљење.

А да би смо се уздигли до божанских висина нужно је преовладати смрт. То је тријумф добра над злом, љубави над мржњом.

Смрт није нестанак сваког живота него прелаз из једног стања у друго; напуштамо наш физички облик да би се наша вантелесна душевна енергија обликовала и постала саставни део вечности у космосу. Нама се често, поготово ноћу, јављају речју и сликом појавни знакови тог живота. Наши снови и привиђења, наше надахнуће, имају космичко значење. Зар није наш земљак Србин Никола Тесла изјавио да је надахнуће за својих преко 1000 патентираних проналазака из области електротехнике добио одозго, из свемира.

Наша представа о животу и смрти не представља право откровење, јер нам се свет у којем живимо другачије предочава. Свет око нас је много више од онога што ми о њему знамо.

Заслепљени представљеним нам догађајима садашњости и опчињени јаловим илузијама о будућности, не чујемо наше несвесно у којем временске релације чине једно безвременско, еонско стање.

МИМОХОД КА СТРАТИШТУ

Ступајући мирно, корак по корак, четворо у реду, у колони којој се краја не види.

Загледани укоченог погледа негде у даљину, нису се освртали ни речју, ни знаменом, на крвнике који су их стражарски пратили на њиховом путу без повратка.

На челу колоне старица од осамдесет и више лета, оронула од тегоба, онемоћала, али ипак не посустаје. И она корача према зборном месту где обитавају сви њени преци. Тамо је и њен прадеда који јој је као малој девојчици причао догодовштине из борби које су њени преци водили против Турака; многи од њих нису се вратили својим најмилијима, да би њихови млађи опет одлазили да би бранили царевину и хришћанство. Одлазили би и долазили с песмом као да иду у сватове, као да иду на рођенданско славље. И тако сваке године исти поход, исте борбе, иста ишчекивања.

Али, овог пута, не иду против некрста, већ заједно са женама и децом загрљени у самртном маршу.

Њихова лебдећа мисaо тренутно је одлутала у далеку прошлост; они виде:

― како њихови преци у великим групама напуштају своја огњишта под турском влашћу и гонећи стоку прелазе границу да би живели слободни у хришћанској земљи;

― како им се од аустријских власти додељују земљишта у посед и признају права у области магистрата, правосуђа, избора управних органа, уређења власничких и самоуправних односа, да би за узврат служили војску и учествовали у одбрани земље;

― како их позивају да напусте своју православну веру и npeђy у католичанство, као и да школују децу у католичким самостанима.

Све су издржали и одржали се.

Дочекали су слободу у уверењу „да је брат мио које вере био”. Преварили су се…

Оно што је крвљу стечено кроз векове, сада им се насилно одузима, чак и право на живот.

У тренутку када се суочавају са смрћу, они спознадоше део њиховог бића који живи у претходним вековима као темељ њиховог битисања и њихове свести. Њихово осећање постојаности је преобликовано у осећање непрекидности свог бивствовања.

Њихов мисаони узлет прекиде осорни глас усташког предводника који стајаше на ивици провалије са револвером у руци:

― Први ред, скачи…!

― Редом … четири по четири … скачите! ― повика усташа с друге стране, држећи тољагу у руци.

Ови усташки повици и претње били су непотребни. Срби су мирно прилазили провалији, упијајућим погледом обухватали околину, као да желе да усисају сваки пропланак, свако дрво и сваку травку… да би потом прекрстивши се и с Божјим именом на бескрвним уснама… скакали.

Мајке са децом пригрливши децу молише их да не плачу да се деда Бого не би наљутио.

У дванаестом реду је стајала млада жена са седмогодишњим дечаком.

― Мама, где ми то идемо? ― радознало приупита дечак видевши да први редови нестају на видику.

― Идемо у један нови свет ― суздржано одговори мајка једва задржавајући сузе.

― А какав је тај нови свет? ― упорно је наставио дечак.

― То је свет у коме не постоји моје и твоје, црно и бело, данас и сутра, у коме нема потребе да се нешто купује и плаћа.

― А како ћy онда доћи до новца да бих набавио лоптице за игру?

― Не постоји новац. Постоји игра која вечито траје, у којој можеш имати лопту какву желиш и у којој нема ограниченог простора.

― Значи да ми мој школски друг Фрањо неће моћи одузимати лопту и говорити да немам на њу право, јер се крстим са три прста.

― Не, дете моје, тамо где сада идемо не пита те нитко како се крстиш и коју веру исповедаш. Тамо нема мржње и зависти, нема затвора и логора, нема стражара и убица. Тамо су сви једнаки и сви слободни. Тамо влада општа радост и потпуна љубав.

― Да ли то значи, мама, да ми Фрањо неће моћи присвојити лопту?

― Неће моћи. То није игра коју ви играте на вашој пољани, у којој се надмећете и користите неспремност или слабост другог играча. У игри о којој ти причам, нема противника, нема победника нити побеђеног. Сви су једнаки, сви уживају у игри и сви се веселе сваком успешном извођењу.

― А кад ћемо и где после игре да се одмарамо и спавамо?

― Нећемо имати потребе да се одмарамо и спавамо, јер нећемо осећати никакав умор.

― Па то значи да се можемо стално играти, без одмора, без престанка?

― Да, дете моје, тамо игра не мора да престане, тамо и стари постају млади, па и они могу да играју, сви опчињени складношћу и раздраганошћу.

― Па то је сјајно мама! Сада се више не плашим… пусти ме из загрљаја… идем без страха у тај чудесни свет где игра вечито траје.

Држећи се за руке жена и дечак су дошли до ивице провалије.

― Мама, на који начин можемо да дођемо до тог света?

― Полетећемо…

― А како да полетимо кад немамо крила?

― Добрим људима кад лете својој звезди нису потребна крила.

Држећи дете за руку имала је oceћaj да не пада, да лебди у безтежинском стању, да се уздиже према звездама које обасјавају пут… не осврћући се, упутише се према звезди за коју су знали да је њихова.

― Да л’ видиш, дете, како лебдећи анђелчићи навиру сада измаглицом овијени са свих страна; они нам доносе слике рајских простора, где влада божанствена љубав.

Продужава се ход Срба ка провалији… без икаквог видљивог негодовања, без тражења милости. Иду право не осврћући се… а њихови крвници у недоумици, не знају како да се понашају… изливи беса и претње остају без реакције. То крвнике разбешњава, ударају тољагама и кундацима кога стигну… многи падају пре провалије.

У дванаестом реду иде старица из села Бузет са својом осмогодишњом праунуком, чији су родитељи и брат пре месец дана убијени од усташа. Праунука помаже својој бакици да хода, јер јој је десна нога непокретна, па се служи штаком.

― Хоћеш бабурино да ти помогнем ― рече најближи усташа пропративши ове речи саркастичним смехом.

― Носи се злотворе и убицо, нама не треба помоћ… ми смо близу циља… идемо тамо где ти и твоји нећете никада стићи!

Неколико редова даље корача породица Вукелић из Топуског: отац, мајка и три сина, од којих најмањи има девет година. Кад су ухапшени речено им је да иду у логор Цапраг; међутим, допремљени су у Глину. У мимоходу ступају загрљени, отац и мајка са стране, а синови у средини, удружујући енергије у заједничку снагу која извире из подсвести и блокира сваку негативну, рационалну активност.

У једном од последњих редова, стоје заточеници из ћелије број 6 глинског затвора. До професора трговац, па студент и сељак, а свештеник и гостионичар у реду иза њих. Трговац дрхће и шапћући понавља „Па неће нас ваљда усмртити”. Професор га узме под руку не би ли га охрабрио, али узалуд, дрхће па дрхће. ― Слушај ― поче сугестивно и пријатељски професор. ― Нема потребе да те је страх. Кад се плашиш, ти убијаш веру у себе и у Бога! Неизвесност рађа страх, а сада ње више нема. Наш живот не престаје, он се мења у други облик, у друго стање, у стање трајног блаженства. Постојање свемира или како се обично каже „неба”, није претпоставка, није људска уобразиља, машта. Оно постоји у својој лепоти као најдивнија грађевина, чији творац није човек, већ његов саставни део…

― Пођимо сви скупа заједно, руку под руку ка том бољем свету, свету новог бивствовања!

― Нека нам Господ подари милост Божју! ― узврати свештеник Ђурић.

* * *

Ход православних Срба ка провалији је завршен. Ни један од њих није устукнуо. Ходали су усправно, мирно и достојанствено, право у смрт. Оно што је било само сновиђење, сада се појављује пред њиховим очима. То је звездани лет обасјан чудесном светлошћу, праћен милозвучним тоновима.

Гле, ту су наши пашњаци и напајалишта, воћњаци и шуме, Сваки цветак делује нежно и заводљиво, свака травка росно и свеже. А изворска вода кристално чиста на сваком крајолику.

Настаје период непроменљивог трајања када стварност остаје само сенка која ишчезава пред прагом ванземаљског света.

МИЛИН ПУТ КА САЗНАЊУ ДУШЕ

Мила је у збегу у Шумици са мајком и малим братом.

Они леже на импровизованој постељи од сувог лишћа и ћебета.

Мила не може да спава. Погибија Вује и присилно одвођење оца од стране усташа тако да од њега већ десетак дана нема ни трага ни гласа, исувише је за Милино нормално поимање и разумно расуђивање.

Чим се на обзорју појавише први зраци наговештаја дана Мила устаде и одлази на пропланак у оближњем прибрежју. Зауставља се између два јасена под чијим се крошњама она и Вујо често састајаху. Ту би легли у траву и посматраху како им сене повремено милују суочена лица; сањарили би о њиховој љубави, о њиховом будућем животу.

Сада сама стоји Мила, гледа обрисе излазећег сунца. Низ лице јој теку сузе.

„Немој Мила… немој! Знам да су твоја сећања још увек свежа, а сећања као и успомене тек с временом бледе. Све оно што се догодило и што се догађа има своју неминовност и своју намену коју тек накнадно спознајемо… а тада утврђујемо да је све имало свој смисао. У име тог будућег сазнања одагнај бол, јер је твој бол и мој, твоја несрећа и моја… У земаљским релацијама времена и простора моја погибија изгледа трагична, али то је само привид. Ја сам се могао спасити да сам пропустио да оглашавањем звона обавестим моје сељане о доласку усташа. А тада би знатно већи број мојих суседа, родитеља и деце, страдао од усташке каме. Веруј ми ни једног тренутка нисам се двоумио. Да сам друкчије поступио, не би био свестан због чега сам створен! Срећан сам што сам вршећи своју дужност поступио по својој савести. А сигуран сам да би и ти на исти начин поступила и била несретна да сам друкчије урадио. Зато обриши, Мила, твоје сузице… слушај шта ти твоја и моја душа говори”.

Мила се прену и брише сузе… њена мисао се притом усмерава према оцу, да ли ће га икада видети…

Опет чује Вујин глас.

„И мој отац и брат Зоран погинуше, а твој отац је ухваћен; они су до последњег тренутка бранили одступницу женама, деци и немоћнима који су се повлачили према Шумици, међу којима си и ти, Мила била са мајком и малим братом… Они су, као и многи други, поступили онако како су морали, као прави људи, по својој савести, љубави и дужности.

А они који нас убијају, они нас уствари само физички елиминишу, али не могу уништити у нама оно у шта ми верујемо. То је наша исконска, васељенска вера која јача наш дух, душевну снагу и храброст тако да један део те наше енергије добијају они који остају у животу, па тиме постају отпорнији и јачи. Тако наше убице нашом физичком смрћу постижу обрнуто дејство”.

Мила стоји између јасенова… не чује више глас њеног Вује… још види Вујино лице са смешком које полако исчезава из видокруга.

Мила усправна попут античке статуе Коре нетремице гледа извор живота. Доживљаји за протеклих десетак дана уверише је да би свака освета била противна њеном душевном бићу, а и значила би умањивање злочина убица њених најближих и њеног народа. Њен пут је етичко бивање као најчистије стање постојања душе!

УМЕСТО ПОГОВОРА

Брутално уништавање Срба је настављено и после августа 1941. године, несмањеном жестином, на целом подручју Независне државе Хрватске, тако да су у периоду од априла 1941, до августа 1942. године, према подацима ОСС ― Обавештајне војне службе САД, усташе убиле 600.000 Срба. При томе је дата предност систему логорског и масовног ликвидирања људи, далеко од увида и јавности (логори: Јасеновац, Стара Градишка, Јадовно, Јастребарско, Копривница, Слано на острву Пагу; јаме: код Глине, на Велебиту, код Ливна, Равног Дола, Камешнице, Тушнице, Периповца, Бусије; те стратишта: у Благају на Кордуну, Сувају код Грачаца, Босанској Крупи, Кључу, Санском Мосту, Гламочу, Приједору, око Цазина и Велике Кладуше, као и бројним, другим местима на територији Независне држава Хрватске.) Очигледан пример представља логор Јасеновац, у коме је од формирања до 22. априла 1945. године масакрирано више стотина хиљада заточеника.

Било је за очекивати да ћe с успостављањем социјалистичких друштвених односа и државног уређења на федеративној основи у југословенској заједници престати сваки вид испољавања омражености у народу. Ово тим пре што је у земљи рашчишћено са усташким покретом, што се избегло да се Независна држава Хрватска нађе међу побеђенима и што се успело да се из састава Италије изузме и Хрватској припоји покрајина Истра и острво Вис.

Али, социјастичко рухо није могло да промени генетски условљене карактерне црте, наталожене емоционалне набоје, и пробуђене ирационалне поступке, који су се историјски обликовали и трајно усађивали у појединце и етничке групе.

Већ политичке кризе у југословенској државној заједници седамдесетих и осамдесетих година више су израз екстремних националистичких појава, него нерешених економских односа, да би деведесетих година попримиле отворене сепаратистичке захтеве с нескривеним непријатељским поступцима.

У оквиру предузетих акција 1991. године припадници хрватских паравојних снага су у Госпићу и околини починили масовна убиства Срба, која по свом бруталитету ни најмање не заостају за онима која су чинили њихови очеви и учитељи.

И у оквиру операција „Бљесак” и „Олуја” 1995. године хрватске полицијске и војне снаге, у присуству мировних трупа Уједињених нација као немих посматрача, починиле су стравичне злочине над српским становништвом Крајине. Биланс тих операционих подухвата речито се огледа у следећем: прогнаних и избеглих преко 200.000 лица, убијених и несталих 2.113 особа. Хрватски национализам се још једном распојасао у свој својој јарости чистећи ― убијајући, пљачкајући и палећи све што је српско, како би се затро сваки траг српског бивствовања и живота нa овом простору. Тим поводом председник Хрватске Фрањо Туђман, је изјавио:

„… На тај начин зорно се очитава чињеница да је за свагда ријешен главни унутарњи проблем хрватске државе.”

Коначно је остварен постављени програм зачетника хрватске националистичке усташке мисли: Једну трећину Срба побити, другу трећину изгнати, а преосталу трећину покатоличити.

Нема више никакве сумње, Срби су извршили задатак: својим учешћем одбранили су Хрватску и средњу Европу од Турака после вишевековних борби, па нема више потребе да и даље опстају на овим просторима.

Изнад народа је људскост.

Јохан Волфганг Гете

САДРЖАЈ

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА 7

СЕЛО ВЛАОВИЋ 9

ПАРОХИЈСКИ ДОМ И УРЕД 12

УОЧИ ПРАЗНИКА 24

УСТАШКИ ЗАТВОР У ГЛИНИ ― ИЗЈАШЊАВАЊЕ ЗАТВОРЕНИХ СРБА 30

НА ПРАЗНИЧНИ ДАН 44

СУСРЕТ СА УСТАШАМА 49

УСТАШКИ ЗАТВОР У ГЛИНИ ― ВЕСТ О УСТАШКОМ ПОХОДУ ВАШАРУ У ВЛАОВИЋУ 52

ПОСЛЕДЊЕ ПРИЧЕШЋЕ 60

УСТАШКИ ЗАТВОР У ГЛИНИ ― ВЕСТ О УСТАШКОМ ПОКОЉУ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ 63

ЗВОНО НА УЗБУНУ 73

НА ОСМАТРАЧНИЦИ 79

ЦРКВЕНО ЗВОНО СЕ ОГЛАСИЛО 85

ХАПШЕЊЕ ПАРОХА СИМЕ 90

ЦРКВА У ПЛАМЕНУ 93

ОДБРАМБЕНИ ЗАДАТАК ЈЕ ИЗВРШЕН 96

ОДЛАЗАК ПОПАДИЈЕ МИЛИЦЕ 99

ПИСМА СВЕШТЕНИКА ПРОТИ CИМИ О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА 101

УЧИТЕЉ ПЕТАР ОБИЛАЗИ СВОЈ ДОМ 120

ПИСМА УЧИТЕЉУ ПЕТРУ О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА 122

СОФИЈИН ПОВРАТАК ПРАЗНОЈ КУЋИ 149

ПИСМА ПРИВРЕДНИКА ТРГОВЦУ ВЕЛИЗАРУ О УСТАШКИМ ЗЛОЧИНИМА 151

УСТАШКИ ЗАТВОР У ГЛИНИ ― ПОЈАЧАНО ДНЕВНО СЛЕДОВАЊЕ ХРАНЕ 166

УСТАШКИ ЗАТВОР У ГЛИНИ ― САН ИЛИ ЈАВА 170

МИМОХОД КА СТРАТИШТУ 176

МИЛИН ПУТ КА САЗНАЊУ ДУШЕ 182

УМЕСТО ПОГОВОРА 185

CIP ― Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

886.1-94

МУЖДЕКА, Душко

У Влаовића нема тко да оре / Душко Муждека.

― Београд : Душко Муждека. 2000 (Нови Београд : Меграф).

― 190 стр. : 20 cm. ―

Тираж 800.

ИД=86796556

ДУШКО МУЖДЕКА

У Влаовића нема тко да оре

Издавач

Душко Муждека

Графичка опрема

Десанка Муждека

Коректор

Душко Муждека

Штампа

МЕГРАФ, Београд

Булевар уметности 27

Тираж

800 примерака

2000.

ДУШКО МУЖДЕКА

У ВЛАОВИЋА НЕМА ТКО ДА ОРЕ

БЕОГРАД 2000.

Тагови: NDH, Pokolj, ustaše, Zločin, Геноцид, ДругиСвјетскиРат, Јадовно, јасеновац, Срби

Попис 10.502 жртве

Атлас Покоља

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор Одустани од одговора

Пратите нас на друштвеним мрежама:

Cookie	Duration	Description
cookielawinfo-checkbox-analytics	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional	11 months	The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance	11 months	This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy	11 months	The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.

ДУШКО МУЖДЕКА: У ВЛАОВИЋА НЕМА ТКО ДА ОРЕ

„У Влаовића нема тко да оре“

САДРЖАЈ

Попис 10.502 жртве

Атлас Покоља

Оставите одговор Одустани од одговора

УДРУЖЕЊЕ

Комплекс Јадовно

Ратови у 20. вијеку

Фото и видео

Контакт