Душко М. Петровић: ЛАТИНИЦА ЈЕ ПИСМО ЛАТИНСКОГ ЈЕЗИКА

Нема српске латинице. Латиница није ни хрватско писмо, а камоли српско. Латиница је писмо латинског језика.

Из латинице, која се развила из писма грчког језика у седмом веку пре Христа, па у првом допуњена са још два слова, настала су писма западноевропских језика, a у Источној Европи писма оних словенских језика чији је народ пао под римокатоличку цркву. Из латинице је настало и хрватско писмо.

Почетком деветнаестог века, пред Илирски препород – који ће, као што је и било планирано, прерасти у хрватски национални покрет – загребачки бискуп Максимилијан Врховац позвао је (1813) „све духовне пастире своје бискупије“ да скупљају народно благо. Био је то, у ствари, позив на велику, организовану пљачку и отимачину српског народног блага у Далмацији и Херцеговини, у Босни и Лици, у Банији, Кордуну и Славонији. Седамнаест година потом (1830), кад су већ велики део српске народне књижевности, српских изворних песама, ношњи и обичаја у тим областима уписали као хрватску народну баштину, књижевници и знанственици хрватски узели су да „бирају“ између кајкавштине (тј. хрватског језика, којим су говорили Хрвати у своје четири жупаније) и штокавштине (тј. српског језика којим је говорио српски народ  Далмације и Херцеговине, Босне и Лике, Баније, Кордуна и Славоније), и одлучили „дати предност штокавштини“, те је Људевит Гај пожурио да напише „Kratku osnovu horvacko-slavonskoga pravopisanjа“ којом (по узору на чешку абецеду), не само решава проблеме с гласовима Č, Š, Ž, што их је мучило док су писали латинским писмом, латиницом, него ствара и NJ и LJ, па Ć (од ТЈ), као и GJ, које ће касније Даничић претворити у Đ.

То писмо, по своме творцу Људевиту Гају, названо је гајица и тим писмом се и данас пише у Хрватској. На жалост, и Срби малог знања пишу данас гајицом, само што је у Србији зову српском латиницом(!?), како су је до скоро звали и у Црној Гори и у БиХ, где су у међувремену то хрватско писмо и тај српски језик назвали по својим државама и територијама као да су језик и писмо ствар територије и државе, а не народа. Да и многи Срби пишу гајицом највише је допринело промовисање југословенске идеје, при чему ваља нагласити да улога римокатоличке цркве у томе још није довољно истражена и да је та идејa изнедрила „уједињавање хрватскога и српскога језика у један језик“, а то у ствари значи да је договором у Бечу (1850) српски језик почео да се уједињује сам са собом све док се није и ујединио и добио ново име: српско-хрватски или хрватско-српски. Хрватски језик („кајкавштина“) постао је тада „кајкавски дијалект“ тог новог језика, а вероватно је остао „дијалект“ и после крвавог развода у рату 1991-1995, тј. после изласка „хрватског“ из хрватско-српског. Све у свему, чињеница је да Хрвати наш лепи српски језик – ево већ више од 160 година – упорно кваре, али га још нису толико покварили да би га могли назвати својим именом, да би га могли назвати хрватским језиком, ма како, где и колико на томе инсистирали.

Дакле, још једном: нема српске латинице. Латиница није ни хрватско писмо, а камоли српско. Латиница је писмо латинског језика, а у  Хрватској се и данас говори српским језиком, а пише гајицом, хрватским писмом.

Знано је и не би се смело заборавити, нити дозволити да се лажима затрпава, а виком и галамом поклопи истина да су они који су од Срба отели језик, пошто су претходно опљачкали српско народно благо на територији на којој је до тада и писмо било српско, почели одмах – истовремено са „уједињавањем језика“ – своје писмо истурати у први план, а српску ћирилицу полако склањати, заклањати, па гонити, прогонити, забрањивати, затирати! Радили су то и раде истрајно, све време и свим средствима на простору који су прогласили својим, а на суседним просторима: неумницима допадљивом причом о „латиници као модернијем, светском писму“. Остало је записано и да је краљ Александар Карађорђевић хтео да укине ћирилицу – у интересу југословенства!?

Иако су и неки хрватски угледници у преписци са Србима користили ћирилицу  (бан Јелачић чак и годину пре договора у Бечу, 1849, а Иван Мажуранић 1862. у преписци са српским патријархом Самуилом Маширевићем, па се бан Јелачић испод свог писма ћирилицом потписао латиницом, а Мажуранић убрзо, кад је постао бан, заложио за забрану српске ћирилице), српско је писмо, као сведок хрватске пљачке српског духовног блага и отимања језика, временом постало хрватски непријатељ број један.

И аустроугарски владари и службеници забрањивали су српску ћирилицу (Марија Терезија, Франц Јозеф, Бењамин Калај), али су и попуштали, одустајали од забрана после протеста српског народа и посебно Српске православне цркве, а хрватски владари, не само да никад нису одустали, одступили, него су у том послу увек били непоколебљиви у намери и посве сурови у острашћеној мржњи. У Првом светском рату Хрватски сабор је 13. октобра 1914. донео одлуку о забрани српске ћирилице (два и по месеца од почетка рата), а у Другом је, већ после одлуке о проглашењу усташке НДХ (10. април 1941), телеграма Адолфа Хитлера Павелићу, којим ту НДХ признаје од стране Немачког Рајха (15. април) и Одредбе о именовању прве хрватске државне владе (16. април) донета наредба Министарства унутарњих послова којом се (25. априла) забрањује „свака упораба ћирилице на цијелом подручју Независне државе Хрватске“… “ у јавном и приватном животу и свако штампање ма какових књига“, те се „сви јавни написи ћирилицом имају неодвлачно, а најкасније у року од три дана скинути“.  Пет дана потом поглавник Павелић ће донети и Законску одредбу о расној припадности!

У Брозовој Југославији прича о „латиници као модерном светском писму“ постаје нека врста крилатице у пословима непоштовања српског писма, па то касније прераста и у отворено ругање ћирилици. Југословенски језикословци, како они у карађорђевићевској, тако и они у брозовској Југославији, а и касније, учвршћивали су и коначно  толико учврстили католичко-илирску „теорију“ о једном језику, “који Срби зову српско-хрватским, а Хрвати хрватско-српским“, да је она и данас – толико година после свих страдања Срба само због зато су Срби, што су православни и што пишу ћирилицом – на факултетима и по језичким трибинама у Србији најгласнија.

Језикословцима Србије и инима који и данас скоро свакодневно лелечу како би „одрицање од српске латинице значило одрицање од многих текстова и песама које су Срби написали на том писму“ ваљало би казати да се тих дела нико паметан не одриче, нити би икад, јер, прво, како да се одрекнемо таквих књижевних бисера какав је скоро сав књижевни Дубровник(!?), а друго, ако бисмо се одрекли тих старих (који су углавном настали пре хрватске абецеде, пре Гајеве гајице, дакле, нису имали ни Š, ни Č, Ć, Ž, Đ, DŽ, тј. писана су правом латиницом, писмом латинског језика), морали бисмо се, по истом принципу, одрећи и оних дела српске књижевности која су настала и објављена у условима фаворизације гајице до неслућених размера и суровог гоњења, прогоњења и затирања српске ћирилице. Ко је бар један дан провео у условима окупације и прогона, а камоли живео ту од рођења до гроба, зна да је дело боље штампати и туђим писмом, па ће – ако је добро – кад-тад дочекати објаву и на свом писму, јер ропство не траје вечно; слобода увек некако дође, слобода је неминовна, слобода је природно стање човековог живота.

Који би разлози данас могли терати и натерати српског књижевника у Србији и Српској (и једног, а камоли оволико њих!) да своје књиге објаве хрватском гајицом, уместо српском ћирилицом? Да ли само то што их је неко убедио да је „латиница модерније, светско писмо“ или то што мисле да ће те њихове књиге читати и радознали читаоци у Загребу, Сарајеву, Сплиту… То, роде (ни једно, ни друго) не може бити паметан разлог. Српске, ћириличне књиге гореле су с много, много жара  не само у Сплиту и Сарајеву! У Хрватској и у Муслиманско-хрватској федерацији у БиХ спаљене су у овом последњем рату скоро све ћириличне књиге и сваком ко мисли да су то урадили „необразовани и примитивни, каквих у сваком народу има“, ево врућег шамара с највишег нивоа тисућуљетне културе: у Хрватској академији знаности и умјетности спаљене су (1992, само осам година до 21. столећа!) све књиге штампане ћирилицом! Негде сам прочитао да их је било више од 20.000.

Који би разлози данас могли терати и натерати иког на свету да мрзи писмо неког другог народа? Кажем мрзи, јер само голема, болесна мржња може натерати човека на такво зло, на бестијално паљење књига. Мржња није природно стање човековог живота и она не може дуго да траје, али она обавезно излети, излије се из јадне немоћи да се сакрије своје порекло и увек новог покушаја да се истовремено додвори онима који су одавно то што би јадник желео да буде, па он пали српске књиге, убија српску нејач, коље све што је српско, православно, све што га подсећа на чињеницу да је некад неко његов дао веру за вечеру. Уз пљачку српског народног блага и отимање језика, поунијаћење је, дакле, још један разлог за непојамну мржњу према писму нашег народног блага, нашег језика и књижевности и наше вере православне.

Не позивам никог на мржњу, нити ја мрзим оне који су толико зла нанели српском народу, српској књижевности, српском језику и писму и српској вери православној, светосавској. Ја их искрено, искрено жалим и кад бих икако могао, радо бих им помогао. На то нас, роде, обавезује вера у Господа нашег Исуса Христа, залог праштања и жеља да помогнемо сваком ко је у невољи, а ти мрзници јесу у невољи, баш у невољи.

– Свето је оно што су свети људи створили. Ћирилицу су створили браћа Ћирило и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комунистима, што су задржали ћирилицу. Али је Римска црква кроз дугу и крваву борбу, неметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојила од православних. Али оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека српска господа, пишу латиницом, издају књиге и листове латиницом. Просто, не знају шта раде. Они не знају да одбацити ћирилицу значи одбацити половину Православља. И одвојити се од све српске писмености и прошлости. И трампити боље за горе. И увредити Свете Апостоле Словенске Ћирила и Методија. И огорчити до крви српски народ. И навући проклетство од Светог Саве. Не, ако Бога знате, господо српска; ако сте учени, будите паметни! – записао је Свети Николај охридски и жички и кад год поново прочитам речи Светог владике обавезно помислим како је Господ био милостив према нама: послао нам је писмо у чијем је имену прво слово крстоносно.

И то слово нас обавезује, то крстоносно ћ, да чувамо своје крсно писмо, своју српску ћирилицу. Тако нам Бог помогао.

*

/ У организацији Удружења књижевника Србије, Културно-просветне  заједнице Србије и Књижевног друштва “Свети Ћирило и Методије“,  у Крушевцу је, другог дана светковања свете словенске браће, 25.5.2012. године, у амфитеатру конака цркве Лазарице, одржан округли сто:  “Присуство свете браће Кирила и Методија међу нама данас – свестрана  објава“, где су говорили:  проф. др Димитрије Калезић, проф. Зоран Ђурић,  протојереји Драган Илић и мр Александар Ерић, књижевници из Бугарске  Красин Химирски и Николај Шопов и Душко М. Петровић из Србије./

Извор:
СЛОВЕН