Душан Никодијевић: Број од 700.000 жртава Јасеновца нема чврсто утемељење

Озбиљне критике моје књиге „Јасеновац између броја и жртве” тек очекујем. Било је неких „апела“ на друштвеним мрежама, али то не бих да коментаришем.

Број људи који су изгубили животе у комплексу концентрационог логора Јасеновац и даље је контроверзно питање у Србији. Дисторзија Холокауста се у Хрватској одиграва у неколико различитих облика, о чему смо писали на Таласу, због чега је питање броја страдалих у поменутом логору од великог значаја. Књига „Јасеновац између броја и жртве” Душана Никодијевића, историчара и вишег библиотекара, представља један корак ближе веродостојном утврђивању броја жртава.

Промоција ове књиге одржана је 21. октобра у Народној библиотеци, а тим поводом за Талас говорио је Душан Никодијевић, аутор књиге „Јасеновац између броја и жртве” .

Које сте методе користили да бисте дошли до приближног броја депортованих и умрлих у комплексу логора Јасеновац? Да ли се Ваши налази разликују од претходних покушаја утврђивања броја жртава?

Ја сам користио одређени број објављених извора у којима су преживели сведоци говорили о злочинима које су видели или су за њих чули и који су сами износили процене о броју умрлих и убијених логораша. Све што сам урадио је да сам те податке анализирао и систематизовао по хронолошком принципу трудећи се да начин излагања буде јасан и прегледан. Као што сам на више места поменуо у књизи, ти подаци нису коначни, јер су и сама сведочења непоуздана као историјски извор, али ако нема других извора, као што су нпр. званична документа о концентрационим логорима власти Независне Државе Хрватске, односно ако је њихов број врло мали, па се из њих могу извући само парцијални подаци, онда се морамо ослонити на оно што имамо. То је и суштинска разлика у примени моје методе истраживања у односу на већину књига које су се овом темом раније бавиле, изузимајући последњих неколико година.

Раније је најчешћи навођени број жртава био 700.000 и он је установљен одмах после Другог светског рата, од стране власти нове Југославије. Тај број нема чврсто утемељење и он је установљен као неупитна истина. Распадом Југославије и током ратова деведесетих година, број страдалих у Јасеновцу и Старој Градишки постаје предмет специјалног, односно информационог рата, првенствено између Срба и Хрвата. На сву срећу, у задњих 10 до 15 година се појављују чланци и монографије и у Београду и у Загребу, које се овим питањем баве на научно утемељеним основама. Поменуо бих Владимира Гајгера и Иву Голдштајна из Загреба, те Драгана Цветковића из Београда.

Шта бисте издвојили као главне налазе Вашег истраживања? Да ли су Вас они изненадили?

Несумњиво да је главни налаз мог истраживања могући број жртава у комплексу концентрационог логора Јасеновац до кога сам дошао после анализе података из извора које сам користио, а то је између 99.370 и 208.346 особа. Као што сам навео у књизи, неко додатно истраживање би ове бројеве могло изменити за неколико стотина или чак хиљада, али се ништа битније не би променило.

Они ме нису изненадили, јер се уклапају у процене колега које сам навео, а које су заиста утемељене на дугогодишњем мукотрпном раду. Осим тога и две установе које раде на поименичном попису жртава, а то су Јавна установа „Спомен-подручје Јасеновац“ и Музеј жртава геноцида у Београду, у својим базама података имају између 80.000 и 90.000 несумњиво утврђених жртава.

Да ли сте читали или чули критике на рачун Ваше књиге? Ако јесте, које су најчешће?

Књига је тек изашла, па озбиљне критике тек очекујем. Било је неких „апела“ на друштвеним мрежама, али то не бих да коментаришем.

Зашто мислите да је тема Јасеновца и данас релевантна?

Ова тема треба да буде увек релевантна, али никако на начин како се она најчешће користи у медијима. Нажалост, она се више користи у дневнополитичке сврхе, него да се ода дужно поштовање према жртвама геноцида. У Хрватској већ неколико година има неколико обележавања јубилеја, јер се Влада и представници Срба и Јевреја не могу договорити како на достојан начин одати почаст жртвама. Да не говорим да се тада обично дешавају политичка препуцавања на линији Београд-Загреб-Сарајево.

Колико мислите да је у Србији развијена расправа о злочинима који су почињени у Јасеновцу?

Ако под расправама подразумевамо препуцавања преко интернета, она је више него развијена. Озбиљну расправу је тешко организовати, највише стога што они који и даље заступају „званичан“ број од 700.000 страдалих, свако неслагање са њиховим мишљењем виде као ревизију историје и издају националних интереса. Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида је, колико ми је познато, најавио да ће се у блиској будућности организовати нека врста округлог стола на којима ће се, између осталог, расправљати и о злочинима у Јасеновцу. Искрено се надам да ће се из једне озбиљне и аргументоване размене мишљења родити путоказ како да убудуће историчари и колеге из других сродних научних дисциплина више утичу на прихватање научно утемељених резултата у колективној историјској свести српског и суседних народа.

Опрема: Стање ствари

Марта Васић

(Талас.рс, 22. 10. 2019)