Душан Буковић: Владимир Назор и са Павелићем и са Титом

Владимир Назор (1876-1949), по народности је Хрват, писац, песник и књижевник. Уочи Другог светског рата Назор је подржавао Мачекову опозицију. За време тз. Независне Државе Хрватске постао је 1941. године чланом Павелићеве Хрватске Академије знаности у уметности. Током 1942. године напуштиа Загреб и одлази у Врховни партизански штаб, где остаје сво време трајања револуције. Назор је постао је први председник Президијума Сабора НР Хрватске и том приликом упутио је једну званичну „Поруку Хрватима“, у којој дословно стоји:

„Тим чином су родољуби на мене свратили пажњу не само Хрвата од Чаковца у Међимурју и од Чичарије у Истри до Боке Которске, па од Лошиња на Јадрану до Земуна на Дунаву, но такођер и људи наше крви и језика онкрај далеких планина и широких океана, те осјећам потребу да на часни позив одговорим не само члановима Вијећа, него и свима који су у тој одлуци нашли изражај властитој жељи…“ (Види: Вјесник, Орган КПХ, бр. 3, од 20. фебруара 1944; Бруно Бушић, Хрватски усташе и комунисти, Washington, D.C., U.S.A., 1979, стр. 18).

Чим је Назор увидео да је великохрватски естаблишмент у нацинално – федералистичкој Југославији узео власт на челу са Брозом, Смодлаком, Рибарем, Шубашићем, Маговцем, Хебрангом, Бакарићем, Крајачићем, Стилиновићем, Клишанићем , Сремцем, Ујевићем, Крлежом, Драгановићем и осталима уз помоћ западно-европских и америчких империјалиста почео је отворено да врши пропаганду за хрватски народ и хрватску државу, што сведочи и овај чланак, који је објављен под насловом „И Владимир Назор“, где стоји:

„Кога све нису заносиле мутне воде хрватског романтизма?“. Једно од највећих изненађења је случај пок. Владимира Назора, Далматинца, врсног песника и књижевника, чији су прилози годинама објављивани у Српском Књижевном Гласнику, иначе, до Павелића, човека који је сасвим позитивно утицао на хрватску омладину, пун оптимизма за југословенство, почев од 1913 године. Доласком Павелића на влас и стварања „НДХ“ ни Назор није могао одолети масовној хрватској хистерији. Захваћен том хистеријом, он у то време пише једну песму у којој су и ови стихови:

„Није вријеме за музику и мандолине
Већ вријеме да сватко од нас
Живи као вук, као лав,
Дугим ријечима као Хрват“.

Ускоро затим Назор се нашао код Тита и остао с њим све до своје смрти, мажен и нарочито пажем, уз певање песама за „нову сезону“. Ми не заборављамо његову песму „Мајка православна“, али нам је теже заборавити његове потезе скакавца од времена прве Југославије до Павелића, и од Павелића до Тита. То је заиста било: „Добро јутро чаршијо на све стране! Тешко је бити човек“ (Види: И Владимир Назор, „Американски Србобран“, 29 јул 1981, Pittsburgh, Pa., USA).

Не упуштајући се у никакве друге коментаре да видимо шта о Назору каже Првослав Васиљевић у једном писму, које је објављено у књизи Владимира Дедијера „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“, где између осталог, стоји:

„Поверљива достава Првослава Васиљевића Миловану Ђиласу против Владимира Назора и његовог језика и ђиласова порука Александру Ранковићу“

27. септембра 1944.

Драги друже Ђидо,

Данас ме је позвао друг Назор на разговор. Када сам отишао тамо, рекао ми је он да хоће да говори са мном као председник Федералне Државе Хрватске о неким питањима, која њега као таквог интересују.

Како је пред собом држао билтен иностране штампе који ми издајемо, с неким подвученим местима схватио сам одмах о чему ће се водити разговор…

Питао ме је затим ко уређује Билтен, ко врши избор материјала итд. Рекао сам му да то чинимо ја и Вук Драговић који је на путу. Затим ме је питао ко све ради у Пресбироу. Записујући имена особља интересовао се и за националну припадност. Кад је завршио са тим општим питањима, почео је да говори:

– Ја сам те позвао да разговарамо о једном веома важном питању, преко кога ја као Хрват и председник хрватске државе не могу да пређем ћутке. Ви сте у Билтену завели језик београдске чаршије, ви га намећете и поред тога што се налазите на територији Хрватске државе. Нас Хрвате то вређа и ми нећемо језик београдске чаршије. Док сте овде на нашој териториоји имате да пишете хрватски, а кад одете у Србију пишите и говорите како год хоћете, мене се то ништа не тиче.

– Затим је говорио дуго о хрватском и српском језику, о Вуку Караџићу итд. и напоменуо да ми њима Хрватима само правимо сметње и политичке потешкоће оваквим својим радом.
За читаво време његова говора, који је пуно пута имао повишен тон, остао сам пристојно смирен…

На то је он рекао одлучно:

– Не може тако више да буде. Док сте овде на територији Хрватске имате да пишете хрватски. Све што из Хрватске излази и у њу улази има да буде на хрватском језику. Ко не зна хрватски, не може ни да ради код вас…

Питао ме је затим којим се језиком пише радио-билтен. Рекао сам му да то зависи од емисија, оне емисије које се дају на хрватском ми их тако и бележимо, а оне на српском дајемо исто тако на српском. Мислимо да ако бисмо другачије поступали, да те емисије не бисмо верно преносили, већ би их фалсификовали. Он је одговорио да ни то не може више тако да буде и да и тај билтен има да се даје само на хрватском. Питао ме је које радио-станице слушамо. Рекао сам му да слушамо углавном Слободну Југославију, Москву и Лондон. На то је он узбуђено узвикнуо:

– Па тамо су сви спикери Срби. По свом старом обичају Срби су се и тамо ушуњали, као што већ умеју да се ушуњају свугде. Ја ћу да протестујем против тога. Нећемо ми више да трпимо да нам ви намећете оно што хоћете…

Првослав Васиљевић (Види: Владимир Дедијер, Нови прилози за бографију Јосипа Броза Тита, Књ. 2, Ријека-Загреб, 1981, стр. 842-3).

На крају, у овом контексту не може се избећи ни заобићи између осталих ни Густав Крклец (1899-1977). Крклец је био уредник хрватског усташког листа „Граничар“, који је публикован у Земуну за време тз. Независне Државе Хрватске .

Оно што је битно, овде доносимо, без коментара један чланак о Густаву Крклецу, који је објављен под насловом „Награда злочинцу“ у којем дословно стоји:

„Било је то пре две године. За награду Матице српске предложен је Густав Крклец!“
Млађи у Отаџбини нису протестовали, јер истина из беографије Густава Крклеца – била је изостављена.

У само Матици српској, чланови Наградног одбора били су збуњени.

Њима је биографија Густава Крклеца била позната, јер док су у седишту Матице српске, у Новом Саду, мађарски фашисти бацали Србе под лед у Дунав, дотле је Густав Крклец у Земуну чувао стражу Павелићеве НДХ. Био је главни уредник ‘Граничара’.

Али – стигло је наређење: У духу „Братства и јединства“ награда Матице српске безусловно мора да се додели Густаву Крклецу’!

Тако је Густав Крклец, Павелићев граничар, постао доботник Матице српске!
Награда за злочине!

Награда ономе који је славио највећег убицу кога је свет упознао – Анту Павелића.
Награда Густаву Крклецу – Павелићевом граничару!

Старији знају, али – како би млађи упознали праву биографију Густава Крклеца – треба да прочитају оду Поглавнику Павелићу, чији је аутор Густав Крклец.

Под својим оригиналним потписом у усташком „Граничару“ чији је био главни уредник, Густав Крклец је објавио песму посвећену свом идолу, убици српског народа, Анти Павелићу:

Дошли су наши дани са њим.
Донио их је најбољи хрватски син.
Клели смо се Св. Антуну –
И Свјетац нам посла изабраника.
Домовино поздрави Антуна Поглавника!

Загребу бијели разви заставе наше
Проспи цвијеће и цвијећем га кити.
Дош-о је Анте… Никада више
Хрвати робови неће бити…

На застави је хрватска круна,
А ја са браћом ЗА ДОМ СПРЕМАН –
Стражарим на граници код Земуна!

Густав Крклец (Види: Награда злочинцу! „Слобода“, Oрган СНО у Америци, 25. фебруар 1970, Chicago, Illinois, U.S.A.).

Аутор: Душан Буквић

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

Ревизија историје почела у Глини | Јадовно 1941.

Лажна слика државе којој је злочин био програм и циљ | Јадовно …

Др Момчило Диклић: АНТИФАШИЗАМ У ХРВАТСКОЈ | Јадовно …