Dušan Babac: Milunka nije bila ni zapostavljena a još manje zaboravljena

Najveća žena junak Prvog svetskog rata Milunka Savić nije bila zapostavljena u Kraljevini SHS i Jugoslaviji, jer je Kraljevina bila svet!

Piše: Dušan Babac

Naime, po njenoj demobilizaciji u Mostaru 1920. godine ona se udaje za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara sa kojim se upoznala u vojsci i neko vreme provode u Bosni i Hercegovini. Iste godine 1920. Milunka kao ratni veteran i Solunac dobija po zakonu imanje od osam jutara zemlje u Stepanovićevu kraj Novog Sada što je naselje koje je i formirano dodelom zemlje ratnim veteranima. 1924. godine Milunka i Veljko dobijaju ćerku Milenu i sele se u Stepanovićevo u kome je Milunka sazidala kuću.

Nažalost, njen brak sa Veljkom se raspada i ona se po razvodu 1929. godine seli u Beograd gde dobija posao u najmoćnijoj finansijskoj instituciji Kraljevine SHS. U pitanju je tadašnja Hipotekarna banka, bivša Uprava fondova Kraljevine Srbije, u čijoj velelepnoj zgradi se danas nalazi Narodni muzej u Beogradu. Pošto nije imala škole i stručne spreme, dobila je jedini posao koji je mogla da obavlja, a to je posao spremačice koga se kao časna žena ne samo nije stidela, već ga je vrlo savesno obavljala. Napredovala je u službi i rukovodila je čistačicama zgrade Hipotekarne banke, dok je imala, malo je reći, odličnu platu za to vreme i za takvu vrstu posla, koja je bila na nivou jednog lekara ili inženjera.

Pored svoje ćerke, Milunka je usvojila još troje dece, tako da je uz svoje četvoro dece bila u mogućnosti da sagradi vrlo pristojnu kuću na Voždovcu, nedaleko od voždovačke crkve Svetih cara Konstantina i carice Jelene, koja takođe u to vreme niče. Tada su na Voždovcu kupovali placeve i gradili kuće mahom oficiri i državni činovnici.

Tokom njenog života pre Drugog svetskog rata učestvovala je u javnom životu i bila vrlo rado viđeni gost na mnogim državnim, a posebno vojnim, svetkovinama. Susretala se sa stranim delegacijama, posebno iz Francuske i Velike Britanije, putovala je u London i u Pariz, u nekoliko navrata, u okviru delegacija srpskih vojnih veterana na obeležavanje važnih jubileja iz Prvog svetskog rata o čemu postoje fotografije. Takođe je učestvovala u svečanostima poput otvaranja Srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku pored Soluna.

Tokom okupacije, Milunka Savić nastavlja da radi u Hipotekarnoj banci, ali odbija poziv predsednika kvislinške vlade Milana Nedića da učestvuje na svečanostima zajedno sa Nemcima zbog čega po nekim svedočanstvima određeno vreme provodi u Banjičkom logoru iz koga je oslobađa jedan nemački oficir svestan značaja ove junakinje za svetsku istoriju ratovanja. Nakon dolaska komunista na vlast, Milunka Savić pada u potpuni zaborav. Kao i svaki vojni veteran stiče pravo na vojni dodatak koji su dobijali svi Solunci i u njenoj poznoj starosti seli se iz svoje kuće na Voždovcu u garsonjeru u naselju Braće Jerković koju joj dodeljuje grad pred kraj života.

Ono što je najvažnije jeste da se zna da žena neverovatnog junaštva i vojne karijere kakva je Milunka Savić nije bila zaboravljena i da pored zemlje koju je dobila, nije bilo isto biti tamo neka čistačica i šef čistačicama Hipotekarne banke u Beogradu.

Neka je slava velikoj Milunki Savić!

Izvor: VIDOVDAN