Дуго прећуткивани геноцид

Логор Јадовно и jаме коjе га окружуjу су, пре Јасеновца, били место где jе требало да без трагова нестану сви неприхватљиви народи из НДХ. За нешто више од 120 дана постоjања логора, ту jе убиjено више од 40.000 људи. Али о њему, као и о броjним другим логорима у НДХ, много се мање зна него о Јасеновцу. Злочин због тога ниjе мањи

Значи, ту сте ви. Ето, коначно се срећемо“, каже човек, наjмање му jе седамдесет лета, док дрхтавим покретом додируjе камени бедем око Шаранове jаме. Из тела се отима грч. Наслања главу на камен и ћути. После шездесет и девет година оваj човек jе сазнао и видео место где му jе 1941. године, на падинама Велебита, посечено цело стабло –  родитељи, браћа, сестре, рођаци, сви су завршили ту, у Шарановоj jами изнад Госпића и малог села Јадовно. Поглед каже да се поодавно сагорело у сећању на преживљени ужас и тражењу кроз вишедецениjско ћутање.

„Не знам како сам преживео, пусти дете! Бог? Какав Бог? Где jе тада био?“

Захваљуjући Удружењу поштовалаца жртава логора Јадовно, другим сличним удружењима, Савезу jевреjских општина, оваj jе човек дошао са jош око 200 других људи на први помен након више децениjа, за до сада доказаних 40.123 жртве овог усташког логора, уморене у крашким jамама, тзв. безданкама, на Велебиту. И од коjих jе између 9.000 и 11.000 страдало у само jедноj од jама – овоj, Шарановоj.

ДУГА ЛИСТА УЖАСА

Кад год се у jавности помене геноцид коjи су  усташе, хрватски фашисти, починиле током неколико година траjања Независне Државе Хрватске од 1941. до 1945. године, прва помисао jе Јасеновац. Логор у коме jе уз свирепа мучења коjа превазилазе и наjболесниjу машту, усмрћено, према за сада тачно утврђеним подацима, око 700.000 људи. Наjвише Срба, али и готово сва jевреjска популациjа НДХ, Роми, и Хрвати антифашисти.

Но, много пре Јасеновца, усташка врхушка коjа jе 10. априла, када воjска Краљевине Југославиjе jош ниjе капитулирала, преузела власт у Хрватскоj, основала jе друге логоре – Даницу (15. април),  Керестинец (19. април) и Јадовно. „…Јастребарско, Стару Градишку, Лобор Град, Костаjницу, Тењу, Феричанце, Ђаково, Сисак, Цапраг, Бjеловар, Славонску Пожегу, Паг…“, ређао jе у своjоj молитви пред Шарановом jамом загребачки рабин Луциjано Прелевић, набраjаjући jош десетак имена стратишта, па  застао на трен, и рекао: „И други логори и стратишта.“ Много, за цело човечанство.

Страшно jе што се о томе ћутало дуго, у име непостоjећих идеала коjи су у Југославиjи важили, чини се, само за jедан цео народ и мањине осталих. И што jе данас тешко реконструисати све што се десило, а jош теже поброjати сва имена. Преживели су у међувремену умрли, њихови потомци такође. Књиге рођених и умрлих су изгубљене у уништавању храмова, не само током рата већ и после (у краjу око Госпића између 1949. и 1952. године попаљене су и уништене скоро све преостале православне цркве, са њима и књиге рођених и умрлих). А када вас нема међу живима или на гробљима, ни у књигама рођених или умрлих, онда нисте ни постоjали. И зато jе оваj геноцид толико страшан – жртве су, у њему, убиjене два пута.

ПАКАО БЕЗ ТРАГОВА

„Истина о концентрационим логорима се више не налази у њима, већ у књижевности, литератури, исказима jош увек живих страдалника“, написао jе немачки писац Бернхард Шлинк. Управо то jе Јадовно. Јер од овог логора у коме jе смрт нашло 40.123 људи (38.012 Срба, 1.998 Јевреjа, 55 Хрвата и 25 осталих нациjа, како то каже др Ђуро Затезало, а мисли на Роме и друге нациjе), данас jе остала само зарасла пољана, са скривеном таблом коjа jе некада обележавала његово место, две хумке, неистражене, и 32 jаме разасуте по врлетима Велебита са подебелим слоjевима окамењених људских остатака. Осим Шаранове jаме, све неиспитане. Шта више, седам њих jе, као и многе друге, забетонирано.

„Прва наредба о оснивању логора код Госпића донета jе већ 11 априла, а потписали су jе Андриjа Артуковић, министар унутршањих послова НДХ, Еуген Кватерник, Јурица Фрковић, Јуца Рукавина“, каже за „Актер“ Ђуро Затезало, аутор jедине монографиjе о овом логору. Занимљиво jе да о Јадовну ниjе било ни речи током суђења Артуковићу. Чак ни његови београдски адвокати, Срђа Поповић и колеге, никада нису рекли било шта о овоме. Свеjедно, данас се зна да су га усташе одабрале управо због броjних jама дубоких по више десетина метара, идеалних гробница коjе jе требало да сакриjу велики злочин: стварање етнички чисте Хрватске.

У документима обjављеним у монографиjи „Усташки злочини геноцида“ Милана Булаjића, налази се и извештаj о проценама капацитета велебитских jама, направљен много пре избиjања рата. „Чист хрватски зрак“, продаван почетком 90-их у конзервама на улицама тада jош увек jугословенске републике, парола jе заправо из много раниjег доба.

Сам логор код села Јадовно почео jе да прима у маjу 1941. године прве страдалнике. У Јадовно су довожене жртве из свих делова НДХ, па и из Воjводине. Чак три грађана Земуна, деветоро из Сремских Карловаца и троjе грађана Смедеревске Паланке убиjени су ту. Усташе су у међувремену у том граду и његовоj околини користиле друге обjекте. И у Госпићу jе постоjала „Овчара“. Било jе то имање jедног српског трговца убиjеног у првом покољу у НДХ 11. априла, дакле сутрадан по проглашењу те фашистичке творевине. Узгред, те 1941. године jе и Смиљан, родно место Николе Тесле, потпуно очишћен од Срба. Његове славе и значаjа се хрватска држава сетила зна-тно касниjе, кад у њоj скоро да Срба више и ниjе остало.

Део логора била jе и госпићка Казнионица, логори у Трновцу,  Ступачинову, Слана и меjтана на острву Паг. Оваj други за жене и децу. Паг ниjе било jедино острво са логорима. Били су то и Брач, Раб. А само у два пашка  логора до краjа августа 1941. године, убиjено jе 8.000 жртава.

Логор jе затворен у августу 1941. године, захваљуjући Италиjанима. Видевши да Срби нестаjу, свесни зверстава усташа и ризика да избиjе устанак, Италиjани су одлучили да ствар реше реокупациjом овог подручjа. Устанак jе у међувремену заиста избио (устанак личких Срба) што jе пожурило италиjанске власти да се реше нестабилности у своjоj околини.

Наравно, таj потез jе убрзао истребљења у логору, али jе негде око 2.000 људи ипак преживело и потом пребачено у друге логоре. Звучи као неслана шала историjе, али дешавало се да су италиjански или немачки воjници спасавали недоклане несретнике бачене у jаме, коjи су то преживели. Или су, пак, директно спречавали покоље. Суровом менталитету нациста била jе jасна брза индустриjа смрти коjу су сами створили усмртивши у њоj милионе невиних. Али не и ова врста истребљења у коме jе мучење жртве било подjеднако циљ као и њен физички нестанак.

КАД УЧЕНИЦИ ПРЕВАЗИЂУ УЧИТЕЉЕ

„Стари Јанко Вуjновић из Дивосела имао jе дугу браду. Сву су му jе почупали, тукли су га…  Гледала сам како му секу уши, копаjу очи и тако полумртвог су га стриjељали“, причала jе Сока Обрадовић из личког села Дивосела коjа jе 1941. године ухваћена заjедно с jош око хиљаду људи, у збегу у Крушковачама. Сама Обрадовићева такође jе била убодена баjонетом, али jе преживела. Њеног земљака Милана Плећаша, сељака, усташе су живог драле и у паузама терале да им пече jагњад, пре но што jе умро у мукама.

Причати о покољима попут оног у цркви у Глини, у Шибуљама, у скоро сваком месту у Хрватскоj, о ножевима за неумарање (дуго сечиво на кожном омоту коjи се навлачио на подлактицу) о маљевима, о справама чиjа jе сврха била дуго умирање, исто jе што и пописивање економиjе ужаса. Усташе jедино нису штеделе на машти у зверским мучењима, жртве нису биле вредне ни утрошеног метка. Зато jе, између осталог, Лалић Боjа из Доњих Руjана као дете бачена у jаму, заjедно с другом децом. Усташе су потом бацале бомбе у jаму. Након 42 дана, њу и jош неколико преживеле рањене деце су извукли сељаци. Често су спасиоци били – Хрвати.

Богдан Мирић jе као заточник госпићке казнионице морао са jош неколико логораша да иде на jаме како би тамо превртали крваву земљу да то не би виделе нове групе довођене на губилишта.

„Знао сам да су те безданке и наша судбина. Побегао сам првом приликом.“

Жртве су претходно уништене телесним сакаћењима, силовањима и другим мучењима, прича Мирић, пред jаме довођене у групама од по око 250 људи, везаних jедним ланцем. Пред jамом, првих неколико би усташе удариле маљем у потиљак или jедноставно преклали и гурнули у понор. Они би повукли преостале везане ланцем. Али и ланци су били трошак, па се прешло на ону жицу коjу jе велики хрватски песник Иван Горан Ковачић описао у поеми „Јама“.

Из самог Јадовног побегла су само двоjица заробљеника. Један од њих био jе Бранко Цетина, потоњи пуковник ЈНА, коjи jе након одржаног часа историjе у Јадовном и на Пагу 1972. године био експресно пензионисан. Братство и jединство се ниjе смело нарушавати ружним истинама.

ПРЕД ШАРАНОВОМ ЈАМОМ, О ДЕНАЦИФИКАЦИЈИ И БУДУЋНОСТИ

И да не знате да jе Шаранова jама гробница више од 9.000 људи, уплаши лед коjи избиjа из њених 42,5 метара дубине. Осим jедног натписа постављеног на каменом зиду око jаме, сви други су уклоњени 90-их. Делегациjе полако пристижу из Србиjе, Хрватске, Бањалуке, Аустриjе… Ту jе, пред jамом, и Игор Мандић, велики хрватски (рекла бих и jугословенски) писац. Мандић jе пуно пута доказао да нема страха да се суочи са демонима, ма чиjи да су. Зато и има право да буде критичар свих страна у крвавом казану jугословенског распада.

Официри хрватске воjске праве свечани строj за дочек свог  председника. Можда jе денацификациjа Хрватске, о коjоj jе по први пут, храбро, говорио хрватски председник Иво Јосиповић, могла кренути од њихових униформи, необично сличних усташким, и шаховнице (а хрватска застава била jе jедина на постољу код спомен обележjа) под коjом су ти покољи и спроведени. „Денацификациjа Немачке након Другог светског рата jе извршена, али у Хрватскоj оваj посао никада ниjе урађен“, рекао jе тачно Јосиповић након опела коjе су обавили свештеници СПЦ и загребачки рабин. Говорио jе последњи. Пре њега, можда по први пут, овде се чула реч геноцид, па чак и осуда покушаjа изjедначавања злочина у том рату. Колика су храброст сви ти говори, а нарочито Јосиповићев, види се и по jедном натпису на букви испред Шаранове jаме, где пише „Још У jаму“.

Јосиповић натпис сигурно ниjе видео, ниjе имао прилике, али и без тога, хрватски председник добро зна расположење своjих грађана,  колико jе тешко суочити се са одговорношћу за прави геноцид, као и обавезе зарад приjема у ЕУ. Зна он и jош нешто, оно што jе Ниче рекао – свака прећутана истина постаjе отров. Још кад би се тога сетила српска тзв. елита, коjа jе већ показала да уме да заборавља и оно што нико нормалан не би заборавио.

Милена Милетић

Извор: AKTER ONLINE