Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Од Грачаца до Доњег Лапца мало сам трчала, па ишла пjешке. Седмог августа 1995, за свега неколико стотина метара избjегла сам бомбардирање колоне на Петровачкоj цести. Видjела сам авионе, чула запомагања. Босну сам прешла скоро пjешке…, прича Александра Мандић, коjа jе као 15-годишњакиња, сама као прст, избjегла из Грачаца.
Из свог стана у Грачацу Александра Мандић на брзину jе узела школске свjедоџбе и извод из књиге рођених, закључала врата и кључ оставила испод отирача. Било jе то 4. августа 1995. године. Мислила jе да ће се склонити негдjе на пар дана, али ниjе се вратила пуних 16 година. Тек jе ове године провела три тjедна у свом родном Грачацу. Срели смо jе на Главном колодвору у Загребу, са коферима у рукама. Чекала jе повратак на Косово, гдjе и данас живи.
– Била сам диjете и сваки пут када смо оца пратили на ратиште, постоjао jе таj грч у мени да га можда задњи пут видимо, али ипак праве jачине тог губитка не можемо бити свjесни све док нам се он стварно не деси. Никада ниjе волио да га испраћамо, говорио jе да то слути на несрећу. Али тада jе дозволио да га отпратимо до аутобуса. Био jе jануар и у Грачацу jе био велики сниjег – сjећа се Александра.
– Прекинула сам игру са млађом сестром Анитом и заjедно са мамом Мирjаном кренуле смо испратити тату. Претходно jе био три мjесеца код куће и тешко му jе пао поновни одлазак на ратиште. Први пут jе плакао, ниjе желио ићи. Рекао нам jе да jе сањао смрт. Послиjе пар дана то се стварно и десило.
Мама jе припремила ручак…
Њен отац Душан Будимир (39) и jош 22 воjника измасакрирани су на врху Мали Алан 20. jануара 1993. године у раним jутарњим сатима. Александри и Анити тада jе нагло прекинуто дjетињство. Погибиjа оца била jе претешки терет за њихове године.
– Сjећам се сваког детаља тих дана. Слику измасакрираног оца коjег нисам препознала никако не могу да избришем… То су трауме коjе остаjу до краjа живота.
Ниjе ту био краj несрећама породице Будимир. Оставши без животног сапутника, са двиjе малољетне дjевоjчице у тешким ратним временима, Александрина маjка Мирjана потпуно се психички сломила.
Двиjе дjевоjчице остале су изненада саме. У ратним невољама сваки човjек мисли на себе, па су Александра и Анита у граду гдjе су рођене, расле и гдjе су их људи познавали, риjетко наилазиле на руку помоћи. Са здравственим стањем маjке дjевоjчице нису биле упознате. Након њене хоспитализациjе у книнскоj болници отишле су jоj у посjету, али их jе дочекало разочарење – маjка jе била у таквом стању да их ниjе препознала. У jесен 1993. маjка се напокон вратила кући. Под терапиjом, здравље jоj jе у почетку било стабилно.
– Убрзо су услиjедиле промjене расположења. Почела jе причати да више не може и како би за нас све три било наjбоље да нас разнесе бомбом. Једно вече рекла нам jе да се боjи да ће нам наудити када jоj се стање погорша и да jе наjбоље да свима скрати муке. Сутрадан смо се растале као да jе све нормално, што ми jе било чудно. Рекла сам комшиници да jе обиђе, али било jе касно. Мама се обjесила тачно онако како нам jе причала. Оставила jе поруку, наложила ватру и припремила ручак да нас чека када се вратимо из школе… – прича Александра.
-Када jе тата погинуо, било jе тешко и незамисливо, али знате да имате маjку и да ће бити некако. Е, онда када се то с њом десило, немате више никога.
Изгубиле смо све. Питаш се само: Како живjети и коме се обратити?
Суочене са животним проблемима, сестре Будимир морале су ићи у школу, писати домаће задаће, као и остали вршњаци. Наjтеже од свега падала им jе самоћа и чињеница да нитко из блиске околине ниjе пронашао начин да им помогне.
– Са 13 година преко ноћи престала сам бити весела дjевоjчица и постала одрасла особа коjа jе морала научити кувати, прати, бринути се о млађоj сестри и покушати преживjети. Нитко од родбине ниjе изразио потребу да нам помогне – говори Александра.
Биjег под гранатама
Двиjе године, до љета 1995, Александра и Анита провеле су потпуно саме. Када jе Анита послиjе завршене основне школе отишла у Београд, изгубила jе сваки контакт са Александром коjа jе „Олуjу“ дочекала посве сама. Посљедњи дан у Грачацу, 4. август, Александра проводи под гранатама, сакривена у подруму сусjедне зграде.
– Не сjећам се због чега, али одjедном су људи почели бjежати, у року од секунде настала jе пометња тко ће приjе и камо. Свако jе узео неког свог и отишао, а jа сам опет остала сама.
Александра jе из Грачаца, под гранатама, избjегла сама, без ичега. Слике родитеља добила jе тек приjе неколико мjесеци преко интернета, од jедних приjатеља из краjа.
– Од Грачаца до Доњег Лапца мало сам трчала, па ишла пjешке. Седмог августа, за свега неколико стотина метара избjегла сам бомбардирање колоне на Петровачкоj цести. Видjела сам авионе, чула запомагања… Када сам прошла тим диjелом, jош увиjек jе била гужва: камиони су горjели, свуда jе било крви и остатака аута и трактора – описуjе Александра.
– Дуго jе траjао таj наш пут, jер Босну смо прешли скоро пjешке. Не познаjете људе, неки аути jедноставно неће да стану, неки су препуни. У чиjи трактор и камион успиjемо сjести, возимо се неколико километара, колико можемо, и онда даље настављамо пjешке. Често смо спавали поред пута, испод тракторских приколица.
Два jе тjедна провела у Новом Саду.
– Двиjе спортске хале, око 500 душа, људи спаваjу на поду, поредани као сардине. На jедном краjу дворане човjек умире, на другом диjелу диjете се рађа.
На ред за храну чекали смо и по пола сата, а за купање да и не причам. Сви траже, сватко jе неког изгубио. Молила сам људе у Црвеном крсту да ми помогну да добиjем неки смjештаj. Међутим, били су глухи за моj случаj: обjашњавали су ми како у Новом Саду не могу уписати школу и да школовање могу наставити jедино на Косову. Тко ниjе имао никога од родбине и приjатеља у Србиjи, ниjе ту могао остати, морао jе за Косово – говори Александра.
– Људи на Косово нису ишли своjом вољом. Циjелим путем до Косова поља у возу се чула кукњава. Било jе дjеце и стараца из свих краjева Хрватске. Када смо у jутарњим сатима стигли на Косово поље, нигдjе ниjе било живе душе, све прљаво, а пољем се ширио jак смрад од термоелектране. Испред жељезничке станице чекали су паркирани аутобуси. Излазимо из возова, улазимо у аутобусе и опет немамо поjма камо идемо. Кажу нам, гдjе вас одвезу, ту сте. Аутобуси су возили према Метохиjи, према мjестима са већинским албанским становништвом.
Живот у Приштини
Александра jе остала у Приштини: неиспавана, уморна, из избjегличке колоне равно jе сjела у школске клупе, у непознатоj средини. Ти први дани били су jоj посебно тешки. Удаљена од школе десет километара, без гардеробе и књига, друштво jе потражила међу себи сличнима, избjеглицама из разреда с коjима jе диjелила судбину и искуство. Остали су риjетко имали разумиjевања, а често jе била почашћена риjечима да избjеглицама из Хрватске овдjе ниjе мjесто.
– Данима нисам стизала ништа jести, jер ми jе школа била удаљена десет километара, па сам редовно морала пропуштати оброке у избjегличком интернату. Сукобљавала сам се са другачиjим менталитетом, навикама и културом. Од мене се у школи очекивало да знам све, а нитко ниjе питао у каквим околностима учим, са jош 12 људи у соби.
Послиjе два мjесеца, преко Црвеног крста успjела jе пронаћи сестру, коjа jе након лошег избjегличког искуства у Београду стигла у Приштину, одакле jе 1999. године отишла за Америку.
Након завршене средње школе, Александри се коначно осмjехнула срећа. Упознаjе супруга Драгана за коjег се удаjе 1998. Нови живот гради у косовскоj Грачаници, гдjе убрзо почињу нови рат, бомбардирање и страдање.
Послиjе свега проживљеног на Косову, Александра пакуjе кофере и са супругом и синовима Филипом и Андреjом покушава пронаћи мирниjе и сигурниjе мjесто за живот. Породица 2007. године одлази у Норвешку, безуспjешно тражећи азил. Након три године, Норвешка их враћа кући.
У мору замршених бирократских односа триjу земаља – Хрватске, Србиjе и Косова – Александра данас има само косовско држављанство.
Пише: Паулина Арбутина
Фото: Сандро Лендлер
Извор: Српско Народно Виjеће
One Response
sestro slatka sta smo sve prezivjeli ali moramo napred i ja sam se porodila 28 jula u kninu taj dan je vec uveliko bio kraj a cekala sam moje djete 15 godina braka u porodilistu samo 28 sati kod kuce 93 i u kolonu
a u kolpni sacuvaj boze moj djole je bio beba za inkubator tezak samo 2 kg i 100g se rodio ostavila ga babica otisla na telefon a njemu padne stipaljka sa pucica pa iskrvari ali fala bogu ziv i zdrav sad veliki momak ali se mnogo mucimo u mionici kod valjeva radimo kao robovi da mu priustimo sto vise ali nismo vise mladi ali opet kazem fala bogu kad mi ga sacuva a o mom psihickom stanju nezelim ni da prica potiskivam