Dubrovnik u NDH

Po izbijanju Aprilskog rata 1941. godine, Seljačka zaštita s ustašama razoružavala je dijelove Jugoslavenske vojske, prikupljala vojnu opremu i čuvala red i tako odigrala određenu ulogu u uspostavljanju vlasti i organiziranju vojnih snaga NDH na dubrovačkom tlu.(1)

Dubrovnik je bombardovan 6. aprila 1941. Grad je branila protivavionska baterija na Montovjerni. Veliki broj dobrovoljaca prijavljivao se ali ih vojska nije primila. Posle rasula vojske franjevac otac Toma Tomašić sa grupom domagojaca razoružavao je na gradskim vratima od Pila vojnike koji su išli svojim kućama. Oružje je prenosio u ustaške centre. Prve nemačke motorcikliste 17. aprila 1941. dočekao je HSS–ovski predsednik opštine, advokat Dr. Josip Baljkas i izjavio im da je doživio najsrećniji dan u životu. Narodna zaštita HSS i redarstvena stanica u Dubrovniku stavile su se na raspolaganje NDH. Zaštitari, naoružani i u civilnim odelima, učestvovali su u sprovođenju ustaškog terora. U Dubrovniku su bivši austrijski oficiri obnovili domobranstvo. (2)

U sve srpske i jevrejske ustanove i radnje u Dubrovniku postavljeni su ustaški komesari, sa najvećim ovlašćenjima. Ustaše su konfiskovale „Vilu Banac“ Bože Banca. U stan Jaše Miloslavića, dopisnika lista „Vreme“, u ulici „Između palača“ broj 4 upale su ustaše 5.maja 1941. i posle zverskog mučenja, streljale ga. Karabinjeri su uhapsili 8 viđenih nacionalista (sa spiska od 22 lica). Čuvali su ih Italijani u hotelu Belvedere, na Pločama, a ispitivali su ih gestapovci. Docnije su ih Italijani prebacili u Split, držali ih neko vreme u zatvoru, a zatim u konfinaciji, uz policijsku kontrolu. Posle preuzimanja civilne vlasti ustaše su terorisale dubrovčane juna, jula i avgusta 1941. . Organizator terora bio je ustaški logornik profesor Mladen Kaštelan, viđeni član Domagoja.  U okolini Sarajeva  ubijen je 16.juna 1941. Branko Hope, član Sokolskog društva Dubrovnik. Kulminacija ustaškog terora u Dubrovniku bila je  krajem jula i početkom avgusta. U hotelu Central  i u manastiru Sv. Marije ustaše su uredile nove prostorije za uhapšene (3). U Dubrovniku ustaše od 17 aprila hapse Srbe pojedinačno, a tokom juna, jula i avgusta masovno. Uhapšeni Srbi sprovedeni su 26 juna u Sarajevo, odakle ih nakon 12 dana, zajedno sa Srbima iz Sarajeva transportuju u logor Danica. Posle osam dana upućeni su u logor Jadovno. U Dubrovniku veći broj Srba pohapšen je od 27 jula do 5 avgusta. U noći 3 avgusta uhapšeni su Milka, Milan, Gojko, Bosiljka i Petar Ivanković, Zagorka Tošović, porodica Sparavalo, porodica Čorlija. Uhapšeni su zatvoreni u garažu kuće Banac na Pločama. Oko 4 sata izjutra odvezli su ih autobusom u Mostar. Zajedno sa drugim uhapšenim Srbima, željeznicom u stočnim vagonima, preko Broda i Zagreba, upućeni su u Gospić, odnosno logor Jadovno. U „Izjavi Milke Tošović o  hapšenju Srba u Dubrovniku tokom jula i avgusta 1941 godine i o svom zatočeništvu u ustaškim logorima” datoj komesarijatu za izbeglice u Beogradu od 25. februara 1942. navodi se :  „ 28.juna 1941. g ušla je u Dubrovnik  hrvatska vojska i preuzela vlast, a kratko vreme posle toga ustaše su počele progoniti Srbe kako pravoslavne tako i rimokatolike.  Početkom meseca jula 1941. uhapšeni su po ustašama: Mitrović Boško, srpsko-pravoslavni prota, Kandić Mirko, pomorski kapetan, Hercegović Miho, knjižar, dr. Buconjić, advokat i dr. Vencilović Milan, lekar. Prva dvojica su pravoslavne vere a potonja trojica rimokatoličke. … 1.avgusta 1941. uhapšeni su po ustašama : Tošović Jovo, knjižar, ja, njegova žena i naši sinovi Dušan i Bogdan, Korčulanin, privatni činovnik, njegova žena i kćerka, jedan pomorski kapetan iz Cavtata, kojemu ne znam ime, te još nekoliko Srba seljaka rimokatoličke vere iz okolice Dubrovnika, kojima ne znam ime. Svi mi uhapšeni 1.avgusta strpani smo u jedan kamion sa vezanim  rukama na leđima i sprovedeni u Mostar. … a potom smo svi otpremljeni u Gospić.“ Milka Tošović videla je kako isprebijane ljude iskrcavaju iz kamiona. Bačeni su u jamu Badanj. Među njima su bili i njen muž Jovo i sinovi Dušan i Bogdan. U jami kod sela Trsteno 4.10.1941.  nađeni su leševi 13 osoba (4). Među prvim  žrtvama ustaškog terora bili su činovnici Trgovačko-industrijalne banke u  Dubrovniku (bivša Srpska banka). Ustaše su uhapsile sve članove upravnog odbora i činovnike do kojih su mogli da dođu. Od  direktora do čistača. Uhapšeni su Jovo Bravačić, Stijepo Murati, Nikša Račeta, Dušan Traživuk, Draginja Vukšić, Miljenko Lazarević i Spaso Romović. Svi su vezani  povedeni 7. jula u Zagreb. Savu Miljanovića, člana upravnog odbora banke, ustaše su iz voza bacile u Neretvu, u kojoj se udavio. Uhapšeni su sem Stijepa Murati i Nikše Račete, bili preklani 5.avgusta u Maksimiru.  Ustaše su 4. avgusta pohapsili 46 Srba, Jevreja i drugih njima nepoćudnih osoba,  u namjeri da ih upute u logore. Italijani su to sprečili, a 7.septembra preuzeli su svu vlast u Dubrovniku.  Po nalogu Italijana izvjestan broj dubrovačkih ustaša koljača napustio je Dubrovnik (5). Iz Izveštaja Obaveštajnog odeljenja Druge armije od 4.juna 1941. : „U Dubrovniku su Srbi i Crnogorci opomenuti da se u roku od tri dana vrate u mesta odakle su rodom . Intervencijom naših vojnih vlasti ublažena je ova nepromišljena mera” (6).

Nakon ustaških pokolja veliki broj Srba izbegao je u Boku Kotorsku iz Hercegovine i Konavala. Italijani su   veliki broj izbeglica prebacili vojnim kamionima u Boku gde su našli utočište. U Dubrovniku su dolaskom na vlast ustaša počeli progoni Srba i Jevreja. Srbi katolici su u znak solidarnosti napuštali grad sa njima. Marin Kobasica napustio je Dubrovnik u znak protesta zbog terora ustaške vlasti. (7) Savez sokola zabranjen je, a članovi izloženi progonu. Starešina sokolske čete u Orašcu Karlo Rakidžija preživeo je ustaški teror. Pred Komisijom za utvrđivanje ratnih zločina dao je 1.12.1944. izjavu : ,,Kad sam bio od ustaša strpan u zatvor u junu 1941. godine doživeo sam mnogo užasa, jer je u zatvoru nestajalo mnogih drugova. Najužasnija je bila noć od 30. juna na 1. jula kada su izveli 14 žrtava koje su strijeljali na Rudinama iznad Stona. Sve  ovo su pravili ustaše iz Orašca. Tužbu protiv mene potpisao je župnik iz Trstena don Niko Darešić, ustaški povjerenik.” (8)

Ustaški progoni nisu slomili Srbe katolike.  Po izjavi Nikole Milovančeva, pomorski kapetan Niko Baule bio je prvi organizator ilegalnog Ravnogorskog pokreta u Dubrovniku. Uhapšen je u ustaškoj provali marta-aprila 1944. u Dubrovniku i završio je u logoru Jasenovac.

Preko 70 katoličkih porodica iz Dubrovnika i okoline došlo je do manastira u Trebinjskoj šumi 1941. i primilo pravoslavnu veru. U Dubrovniku je  delovao „Pokrajinski nacionalni komitet za Hercegovinu, Boku i Dubrovnik”, a Srbi katolici upisivali su se u Dubrovačku brigadu Jugoslovenske vojske u Otadžbini, pod komandom rezervnog kapetana dr.Nina Svilokosa. Načelnik štaba brigade bio je Nino Burić. U Dubrovačkoj brigadi bili su : Ivan (Nino) Svilokos, Veljko Burić, Vojo Čejović, Đuro Zmajić, Stevan Kakaridži, braća Mitrovići, braća Ciganovići, Kulišići, Milišići, Vragolovi i drugi. Brigada je u svojim redovima imala preko osamdeset studenata. Ugledni franjevački propovjednik otac Marijan Blažić otvoreno je veličao četnike sa propovijedaonice Male braće, pred dupke punom crkvom vjernika. Deo građana prišao je partizanima (starešina Sokola na Korčuli dr. Jure Arnerić, sudija Jozo Lujak, …) (9) Septembra 1944. Vojislav Lukačević je sa četničkim snagama opkolio Nemce u Trebinju. Planirano je da četnici napadnu Nemce na prostoru Trebinje, Dubrovnik, Boka, kako bi se omogućilo iskrcavanje Engleza. Četnici su opkolili Nemce u Trebinju, presekavši vezu između Trebinja i Dubrovnika. Iz Dubrovnika ustaška Crna legija i Nemci  su pokušavali da probiju blokadu. Ustaše koje su nadirale od Radovan ždrijela naterane su na povlačenje. (10) Nemačke kolone iz Dubrovnika bile su opkoljene kod Ivanjice od dubrovačke brigade pod komandom kapetana Svilokosa i od grupe kapetana Milorada Popovića i sveštenika Perišića.Zarobljeno je oko 800 Nemaca i isto toliko domobrana. (11) Saznavši da četnici napadaju Trebinje, komunisti su krenuli na Bileću. Zbog napada partizana na Bileću četnici su morali da se povuku. Četnicima su se pri povlačenju pridružili dubrovački četnici Ivana Svilokosa. (12)

Grupa američkih i engleskih oficira kod JVuO na čijem čelu je bio pukovnik Bejli je preko Iva Skurić Banovića, iz stare srpske katoličke kuće iz Ćilipa  prebačena februara 1944. iz Glavske u Konavle. Dogovoren  je susret sa podmornicom podno Konavolskih stijena nedaleko od Ćilipa. Zbog lošeg vremena nisu mogli da dođu do podmornice. Grupa se vratila  iz Konavla u Glavsku. Kasnije su evakuisani brzim čamcem. Sa njima je krenuo Petar Vragolov, pitomac pomorske akademije. (13)

O tome je pisao i potpukovnik Borislav Todorović u svojoj knjizi “Poslednji raport”. Prešli su iz Hercegovine. Sreo ih je komandant Dubrovačke brigade Nino Svilokos. Savetovao ih je da se podele u manje grupe i da saveznički oficiri skinu sve oznake, koje su ih mogle odati kod stanovništva. Smatrao je da su stanovnici pouzdani ali bi  radosni što su  Englezi i Amerikanci došli u njihovo mesto hvalili se i to bi doznali Nemci u Trebinju. Oni koji nisu dobro znali srpski jezik trebali su da izbegavaju svaki kontakt sa seljacima. Grupa se uputila u selo Poljice. Potpukovnik Petar Baćović posetio ih je u selu. Pričao je da je pokušao da pređe u Italiju zajedno sa Svilokosom, pa nije uspeo zbog bušnog čamca. Ponovo je pokušao ali mu je noko izbušio čamac. Duž obale se pročulo da se Baćović sprema da pređe u Italiju, pa su Nemci pojačali kontrolu. Poručnik Vragolov je doveo seljaka Don Luku kao vodiča do mesta ukrcavanja.. Prešli su u kuću Kneževića  u D.Glavskoj. Put od D.Glavske do Ćilipa vodio je kroz nekoliko sela u Konavlima , koja su bila čuvana ustaškom stražom i seoskom milicijom. Čekali su uzalud 4.februara 1944. pa se vratili. Krili su se u kući šjor Luke Skurića. Tu ih je našao Bačovićev poverenik iz Cavtata. Ponovo su pokušali pa se vratili. Prešli  su u kuću domaćina Đure Kneževića. Desetog februara ponovo su kontaktirali Kairo. Nisu mogli da ih prihvate zbog lošeg vremena, ali će pokušavati od 12.februara 1944. Ipak su se ukrcali u čamac i prešli u Bari.  (14)

Partizani su nastojali da ubiju sve koji nisu bili za njih. U jesen 1944. jedan američki oficir za vezu u Dubrovniku izveštavao je : „Stav partizana je da svako ko je u vreme okupacije živeo u gradu i nije radio u ilegali automatski kolaboracionista. Tajna policija od koje se svi boje krenula je na posao, i svaki dan ljude odvode iz svojih kuća … i streljaju”. (15)

Ustaški progoni nisu slomili Srbe katolike.  U Dubrovniku je  delovao „Pokrajinski nacionalni komitet za Hercegovinu, Boku i Dubrovnik”, a Srbi katolici upisivali su se u Dubrovačku brigadu Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Četnici su pokušali 1944. da izbiju na more i omoguće Englezima da se iskrcaju. U tome nisu uspeli.

Piše: Saša Nedeljković član Naučnog društva za zdravstvenu istoriju Srbije

Napomene :

1. Neva Žurić-Skoti, Talijanski okupacioni sistem na dubrovačkom tlu”, „Dubrovnik u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji 1941-1945“, Split 1985, str. 1021;
2. Mato Jakšić, „Dubrovnik 1941“, Beograd 1966, str. 7–12, 19, 20, 37, 42, 50, 133;
3. Mato Jakšić, „Dubrovnik 1941”, str.37-40, 60, 66, 75, 76, 98; Mile Nedeljković, „Hronika udruženja novinara Srbije 1941-2006“, str.52, Beograd, 2009
4. Dr. Đuro Zatezalo, „Jadovno : kompleks ustaških logora 1941 knj. I”,str. 296-298; „Jadovno zbornik dokumenata knjiga II”,  str. 735, 814,  Beograd 2007;
5. Mato Jakšić, Isto, str.80,97,98;
6. Kosta Nikolić, „Italijanska vojska i četnici u Drugom svetskom ratu 1941-1943”, Beograd 2009, str.48;
7. Rašo Nebojša, „Ratna zbivanja u Herceg-Novom (1941-1949)”, Herceg-Novi, 2004, str. 23, 24;
8. Milorad M. Lazić, „Krstaški rat NezavisneDržave Hrvatske”, drugo dopunjeno izdanje, Beograd, 2011, str. 31;
9. Fikreta Jelić-Butić, „Četnici u Hrvatskoj 1941-1945”, str.169, 236, 237, Zagreb, 1986; Miloslav Samardžić, Isto, str. 102 ; Bogdan Radojičić, „Ustanak u nevesinjskom srezu”, Spomenica Organizacije srpskih četnika „Ravna Gora”, str. 129,1.036, 1.037, Kragujevac, 2008; Mato Jakšić, Isto, str.24,146;
10. Rašo Nebojša, „Ratna zbivanja u Herceg-Novom (1941-1949)”, Herceg-Novi, 2004, str. 156, 157, 158;
11. Mihailo Šaškijević, „Prelaz Jadrana zapisi učesnika”, Novi Sad 2016, str. 43;
12. Rašo Nebojša, „Ratna zbivanja u Herceg-Novom (1941-1949)”, Herceg-Novi, 2004, str. 156, 157, 158;
13. Marko Ručnov, „Tako je to bilo”, Beograd 2009, str. 20, 77, 78;
14. Potpukovnik  Borislav Todorović, “Poslednji raport”.Kragujevac, 2002, 458, 463, 468, 469, 473, 475;
15. Mari-Žanin Čalić, „Istorija Jugoslavije u 20. veku”, Beograd, 2013, str.214;

Vezane vijesti:

Izložba “Kraljevska porodica i Sokoli” u Beogradu | Jadovno …

Srpski sokoli i Pobratimski pokret u borbi za ujedinjenje …

Borba Sokolskog društva u Imotskom | Jadovno 1941.

Napad na Sokolska društva u Banovini Hrvatskoj | Jadovno 1941.

Povest Sokolskog društva Beograd I | Jadovno 1941.

Osnivanje Sokolske župe Cetinje | Jadovno 1941.