Duboka tajna

Čoveku je dato da nikoga i ništa ne može da kontroliše u celosti, do kraja, osim sopstvenih misli. A to je najteže.

Ratko Dmitrović

Prolazi tiho, pa burno, onda curi, ili kaplje kao ledenica na martovskoj jugovini, čini se da ga nema ali nas trava, drvo, ogledalo s našim likom u dubini, podseti na to nešto što sve najpre uzdiže potom vuče prema kraju, što nema ukus, boju, miris a jače je od svega što poznajemo. Zove se vreme.

Prošla su dva milenijuma našim aršinima merenog vremena od Hrista, njegovog rođenja, smrti i vaskrsa. Nešto kraće traju rasprave o čoveku koji je promenio misaoni tok milijardi ljudi, ili su to učinili njegovi sledbenici, ili tumači njegove propovedi, svejedno je. Učenje Hristovo, uz osnovne postavke, pretopljene u dogmu jedne od monoteističkih religija, obesmislilo je vreme, učinilo ga relativnim, dalo do znanja da ima početka ali nema kraja.

Uoči svakog Božića i Vaskrsa pojave se teoretičari religije na veslu starih priča čiji je cilj da suštinu verovanja u hrišćanstvu dovedu pod znak pitanja, da se kazuje i dokazuje kako je Isus bio samo običan čovek, nešto prosvetljeniji od drugih, da nije činio čuda, nije imao sledbenike i nije vaskrsao. Ovo poslednje – vaskrsenje – tačka je oslonca vere hrišćana, na tome počiva sve što hrišćane čini verujućim bićima, to je nešto o čemu se – a nije drugačije ni s dogmama drugih velikih religija – ne razgovara. Ili verujete ili ne verujete.

Vreme kada su postavljeni kanoni hrišćanstva bilo je vreme skučene ljudske svesti, primitivne tehnologije, i niko, bar koliko danas znamo, nije mogao ni da nasluti do kojih će se visina uzdići ljudski mozak i šta će sve uspeti da stvori. Mnogo toga je u međuvremenu obesmišljeno, dovedeno do apsurda, odbačeno… gotovo sve osim vere. To je neiscrpno pogonsko gorivo, uzimamo ga iz mozga, naš jedini kontakt s onostranim, božanskim, nesagledivim.

E, ta vera je u neraskidivom spoju s vaskrsenjem, ma kako god ga neko tumačio i video, nevažno je. Nema suštinske razlike između apsolutne vere da će se Isus Hrist jednoga dana fizički pojaviti u nebeskoj kočiji i spustiti na zemlju i isto tako nepomućene vere da se čovek može vratiti svom izvorištu, obnoviti, duhovno vaskrsnuti. Da se može u potpunosti promeniti, samo ako hoće.

Kakav god da je bio život i životni kraj Isusa iz Nazareta, ono što pripisujemo njegovom učenju nesumnjivo je mogućnost da naše živote učinimo lakšima, da shvatimo beskrajnu moć čistog, neupitnog, neuslovljenog verovanja.

Čoveku je dato da nikoga i ništa ne može u celosti, do kraja da kontroliše. Osim sopstvenih misli, a to je najteže. Onaj kome ovo pođe za rukom, a takvi nisu retki – mnogi od njih nisu svesni blagodeti koju imaju – otkrio je tajnu života, suštinu verovanja Isusa Nazarećanina, otkrio je tajnu Vaskrsa.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović