Drugi sveslovenski kongres u Beogradu

Gospođa Nada Negovanović, u ime Saveza energetičara, Beograd, Dečanska br. 5, organizovala je Drugi sveslovenski kongres u Beogradu, u Etnografskkom muzeju, na Trgu studenata, od 28. septembra do 1. oktobra 7526 (2017), pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Skupštine grada Beograda, JP „Srbijagasa“ i Naftne industrije Srbije. Ovaj naučni skup je održan i u čast Prvog sveslovenskog kongresa u Beogradu, održanog pre sedamdeset i jednu godinu – 1946.

Ono što je iznenađujuće, na Kongres nije niko došao od državnika Republike Srbije, mada je to obećano iz Kabineta Predsednika, iz Vlade, iz Narodne Skupštine Republike Srbije… Niko nije došao ni iz naučnih ustanova, mado je i to bilo obećano. Niko nije došao ni iz Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve, mada je i to bilo obećano. I niko nije došao od novinara TV, radija i javnih glasila, mada su obaveštene sve redakcije u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori! Bilo je planirano i da se deo referata pročita u Narodnoj skupštini, ali je i to otkazano, mada su učesnici otišli peške do Narodne skupštine, odakle su vraćeni na Studentski trg. Ovaj sveobuhvatni bojkot Drugog sveslovenskog kongresa od strane državnika, naučnika i novinara u Republici Srbiji, ostavio je vrlo neprijatan utisak kod gostiju iz svih slovenskih država.

Između ostalih učesnika, učestvovali su: prof. dr Gideon Grajf – iz Izraela, direktor Izložbe „Jasenovac-pravo na nezaborav“; general Nikolaj Ivanovič Kikešev – akadamik Međunarodne slovvenske akademije i član Međunarodnog saveza OO „Slovenskog saveza“ i član Saveza pisaca Rusije; Sergej Komkov – predsednik Organizacionog komiteta Međunarodnog slovenskog kongresa „Slovenski Prag 2018“, direktor Ruskog doma u gradu Marionskie Lozni u Češkoj i član Sveslovenskog komiteta; Zdenko Opatršil – predsednik Sveslovenskog komiteta, član Organizacionog komiteta i akademik SANU; Luščanskij Jurij – predsednik Lužičko-srpske matice; Vasilij Džugan – predsednik Svetskog saveta Rusina; Lavrienko Nikolaj Fedorovič – predsednik Meždunarodnog slovenskog komiteta Ukrajine; Stoil Ferdov – predsednik Slovenskog bugarskog društva; prof. dr Drago Perovič – predsednik Matice srpske u Crnoj Gori; Edita Direrova – predsednik Slovenskog komiteta Slovačke; akademik Jovan I. Deretić, akademik Milutin Jaćimović, prof. Ilija Petrović, Milorad Knežević – istraživač sanskritskog jezika… Prisustvovali su, ili su poslali svoje radove, i sveslovenski opredeljeni intelektualci iz Makedonije, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine.

Učesnici Kongresa su se, najpre, posvetili otvaranju Izložbe o Jasenovcu u Etnografskom muzeju, na kojoj je bilo nepobitnih podataka o strahovitim zločinima hrvatskih fašista nad Srbima, Jevrejima, Romima i nad hrvatskim antifašistima. O ovome se govorilo u prvoj tačci Kongresa, kad je nastupio prof. dr Giden Grajf iz Izraela. Rekao je da je to najnečovčnije mesto usmrćivanja ljudi, u kojem je postojao i deo za usmrćivanje dece najmlađeg uzrasta, a takav logor smrti za decu je bio i u Jastrebarskom. Objasnio je, da hrvatski fašisti nisu samo usmrćivali logoraše, nego su ih, prethodno, na najzverskiji način, mučili – odsecanjem delova tela, vađenjem očiju… Pored njega, i drugi su govorili o ovom zverstvu, a akademik Milutin Jaćimović je naveo i izjavu preživele devojčice u Jasenovcu, koja je prisustvovala klanju srpske dece, u kojem je učestvovao (s fašističkim vojnicima) i nadbiskup zagrebački, Alojzije Stepinac, koji je predložen za sveca Rimokatoličke crkve. Pored njega, u fašističkoj hrvatskoj vojsci, od 1941. do 1945. je učestvovalo 1.100 katoličkih sveštenika, koji su, najčešće, bili organizatori, pa i komandiri i komandanti hrvatskih fašističkij vojnih jedinica. Na Kongresu je preporučeno, da se nikad više ne omoguće međuslovenski ratni sukobi – ni u najblažem obliku.

Na Kongresu je iznesen, više puta, zaključak – da su germanske i romanske države sa odavnim strateškim planovima ratovanja protiv slovenskih naroda, pri čemu je, jedan od glavnih ciljeva, organizovanje međuslovenskih sukoba – na državnoj, narodnosnoj i verskoj osnovi. Uz ovakve programe, došlo je i do strahovitog pomora slovenskih naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu, a i ranije u Vreme Napoleonovog napada na Rusiju i u mnogim drugim međunarodnim zbivanjima. Umešnost u zavađanju Slovena je i primer takozvane Oktobarske komunističke revolucije u Rusiji 1917. godine. U nekoliko nastupa je rečeno, da to nije bila revolucija za društvene promene, nego je to bila čista genocidna agaresija na Rusiju, što je sprovedeno na čelu s Lenjinom, a uz program Vlade Sjedinjenih Američkih Država i uz ogromno novčano ulaganje. Tako nametnuta vlast pod Lenjinom i Staljinom je umorila više od 20 miliona Rusa i pripadnika drugih naroda u Rusiji do 1941, a Drugi svetski rat je umorio još oko 30 miliona Rusa i drugih stanovnika Rusije. Lenjin i Staljin su sproveli i protivruski (protivslovenski) program, deljenjem Rusije na Republike, u kojima su se stvarale od Rusa i neruske nacije, pri čemu je korišćena katolička vera i druge mere. Naričito je bilo štetno državno komunističko objavljivanje – da nije važna narodna pripadnost, već opredeljenje za društveni komunisitčki sistem, pa su se Rusi počeli predstavljati Sovjetima, te je među njima bilo lako propagirati da pripadaju drugoj naciji (narodnosti). Tako su se i Srbi u Jugoslaviji predstavljali, u većini, Jugoslovenima. Na isti način je od Srba stvoreno više nesrpskih nacija – makedonska, bošnjačka, hrvatska i crnogorska. Uglavnom, spominjani su strahoviti gubici slovenskih naroda u Drugom svetskom ratu – što su istakli i predstavnici Češke, navodeći da je Češka bila prva okkupirana slovenska zemlja od Hitlerove Nemačke.

Na Kongresu je rečeno, da ove strahovite gubitke slovenskog naroda u prošlosti, romanske i germanske države (članice NATO) nameravaju ponoviti. Primer za to je i nedavna agresija NATO na Srbiju i Crnu Goru, kad je upotrebljena velika količina otrovvnih materija i radioaktivne municije, od koje stanovništvo oboleva i masovno umire. Istaknuta je namera NATO da vojno porazi Rusiju i da se dočepa mineralnih i drugih bogatstava u Sibiru, jer sve to (uključujući naftu, gas i zlato) nedostaje u zapadnoevropskim državama. U tom smislu je i Parlament SAD izglasao neku vrstu rezolucije, u kojoj piše da je „Sibir međunarodna teritorija“ – poput Arktika i Antarktika.

Podvučeno je, da protiv ovakve strategije članica NATO i Evropske unije, treba da deluju svi državni organi u slovenskim zemljama – bez obzira da li su slovenske države postale članice EU i NATO-a, ili ne.

Kongres je zaključio, da treba isticati – da je slom fašističke Nemačke usledio vojnom nadmoći Sovjetskog Saveza i ustaničkih pokreta u državama Slovena. Uz to je zapisano, da „Ukoliko Sloveni budu ujednjeni i solidarni – niko ih ubuduće neće ni prstom taći!“ Poručeno je s Kongresa i drugim narodima sveta – „Jedinstvo i bratstvo slovenskih naroda – nipošto ne predstavlja opasnost po druge, neslovenske narode!“ Ovakav stav je obrazložen i činjenicom, da nijedna slovenska država nikad nije napadala države Germana i Romana, nego se samo od njih branila i oslobađala njihovog ropstva.

Najvažnija poruka Kongresa je o obavezi solidarnosti i bratstva svih Slovena i svih slovenskih država! Između ostalog, to je obrazloženo činjenicom – da su Sloveni jedan narod, istovetnog porekla i istovetne kulture i da svi govore slovenskim jezikom, koji ima više zavičajnih izgovora (dijalekata). Razlike među njima su prirodne, pošto su se jezici u svakom zavičaju posebno razvijali, jer stanovništvo jednog zavičaja nije bilo u bližim državnim i kulturnim vezama sa stanovništvom u drugim zavičajima.

Preporučeno je da najveću pažnju ka sveslovenskoj ideji pokažu Južni Sloveni, koji su stolećima stradali od

zapadnih i istočnih okupatora (koji su ih zavađali – uglavnom, na religioznoj osnovi), te da osnuju poseban Odbor, ili Savez Južnih Slovena, koji bi razvijao bratsku saradnju s istim organizacijama u ostalim slovenskim državama. U debati su spomenuti i Sloveni u severnoj Grčkoj, koji su brojni, ali kojima se zabranjuje upotreba i slovenskog jezika i slovenskog pisma (ćirilice). Taj državni grčki pritisak na njih je tako žestok, da slovenska omladina u Grčkoj izbegava svoj maternji jezik i ne predstavlja se pripadnicima Slovena!

Spomenuti su i Sloveni u Indiji, kojih je danas 100 miliona, kako je to utvrdio (na osnovu DNK) američki akademik Anatolij Kljosov. Zaključeno je da se od državnih organa, parlamenata i naučnih ustanova traži – da se počnu održavati sveobuhvatne veze sa Slovenima u Indiji, koji su brojniji od svih drugih Slovena, pa i od Rusa. Oni su, što je od neprocenjive vrednosti, sačuvali najstariji slovenski jezik, sanskrit, na kojem su pisane čuvene pesme „Rgvede“. A taj stari slovenski jezik izučavaju i dva učesnika ovog Kongresa – Nikolaj Ivanovič Kikešev, u Rusiji i Milorad Knežević, u Srbiji.

Učesnici Kongresa su raspravljali i o kulturnoj baštini Slovena i zaključili su, da su Sloveni udarili temelje Civilizacije, da su prvi otkrili i koristili pismo i da su najstarija književna dela: „Rgvede“, „Ilijada“ i „Odiseja“ pisane na starom slovenskom jeziku. Tako se zna, da su s tog jezika preveli Grci „Ilijadu“, tek 560. godine pre Nove ere – oko 700 godina posle Trojanskog rata. Akademik Milutin Jaćimović je, tom prilikom, rekao, da Grci nisu učestvovali u Trojanskom ratu, jer su stigli na Balkan u 8. stoleću pre Nove ere, a Trojanski rat je bio u 13. stoleću pre Nove ere. Jaćimović je, između ostalog, obavestio – da Troja nije bila u Maloj Aziji, kako su to Nemci falsifikovali, nego na srpskoj zemlji, gde se nalazi grad Skadar, u današnjoj Albaniji. Pokazao je mapu iz 17. stoleća Nove ere, gde su planine iznad Skadra nosile naziv – Trojanske planine. Srpski naučnik Jovan Cvijić je, 1907, nesmotreno, izbrisao to njihovo antičko ime i upisao im novo – Prokletije. Time je sakriven jedan od ključnih podataka, da je Troja bila na srpskoj zemlji i da je Trojanski rat bio rat među slovenskim državama! O Troji u Skadru i o Trojanskim planinama iznad Skadra je podneo izvrsan referat i prof. Ilija Petrović. Učesnici Kongresa su izrazili nadu, da će državnici Srbije i Crne Gore uzeti u obzir ove nepobitne tvrdnje Jaćimovića i Petrovića i da će vratiti antičko ime Trojanskim planinama – umesto izmišljenog imena: „Prokletije“.

Uz ove nepobitne činjenice o slovenskoj kulturnoj baštini, Slovenski državnici i naučnici su (u 19. stoleću) prihvatili izmišljotinu Nemaca – da su se Sloveni opismenili tek u devetom stoleću Nove ere i da su do tada bili u divljim, nekulturnim i zločinačkim plemenima. Naravno, Kajzer je (nemački vladar) u 19. stoleću poručio da treba Slovene ubediti – da su im preci bili nekulturni i divlji i da će oni, na osnovu toga, poštovati germansku i romansku kulturu i biće ih lako i pokoravati i zavađati. Što je zanimljivo, u tom stoleću su i Marks i Engels pisali poruge o Slovenima, naročito o Rusima i Srbima, a Sloveni su, naivno, najviše poštovali ovu dvojicu slovenomrzaca! I ova istina o piscima komunističkog „Kapitala“ je u zapisniku Kongresa i biće prevedena na više svetskih jezika.

Sve ovo i mnogo drugog se nalazi u referatima učesnika Kongresa, a i činjenica da su Zapadnoevropljani, Skandidavci, Rumuni i Mađari bili bez svojih današnjih jezika u Rimskoj imperiji i nekoliko stoleća posle njegnog raspada. Zanimljivo je, da u svakoj enciklopediji piše da su engleski, francuski, španski, nemački, norveški, švedski, danski, rumunski, mađarski… stvoreni tek od 12. do 19. stoleća Nove ere. Do tad im je bio službeni jezik latinski, a uzgred su (posle dvanaestog stoleća) učili ove nove veštačke jezike. Zanimljivo je, da u srednjevekovnoj Ugarskoj niko nije govorio mađarski jezik, osim porodica mongolskog porekla, koje još nisu bile pretopljene u Evropljane. Tako je mađarski uveden u državnu i prosvetnu upotrebu tek 1846, kao i rumusnki u 19. stoleću, a gradnja rumunskog jezika je počela 1544. godine. Pre ovog vremena, narod u Rumuniji i Mađarskoj je bio slovenski (ili srpski). To skoro niko ne zna, bez obzira na stepen svog obrazovanja. Ovih činjenica o evropskim jezicima (pa i o grčkom – građen u 8. stoleću stare ere, i latinskom – građen u 6. stoleću Stare ere) svesni su i aktivisti u Barseloni, koji traže otcepljenje Katalonije iz Španije. Jedan od razloga je i taj što su otkrili u Španiji zapise na kamenu, keramici i oružju, pa i u zapisima crkvenim iz prvih stoleća Nove ere. Ti zapisi su na starom slovenskom jeziku. O tome su napisali i naučna dela u Kataloniji i tražili su od vlasti u Madridu, da se taj stari jezik Španaca izučava u školama i na fakultetima, ali to nije dozvoljeno. Naravno, to bi poremetilo društvene nauke u svim zapadnoevropskim zemljama, jer su i njihovi jezici veštački (kao i španski) i stvoreni su, kako sam naveo, od 12. do 19. stoleća Nove ere.

ZAKLjUČAK DRUGOG SVESLOVENSKOG KONGRESA JE – da se uspostavi sveslovenska sloga, sloga jednog naroda – slovenskog, kojom se neće ugroziti nijedan neslovenski narod, a kojom će se obezbediti mir i blagostanje svim narodima sveta. Naravno, time će se omogućiti da germanske i romanske države nikad više ne pomisle na porobljavanje i uništavanje drugih naroda, kako su to činile u prethodnim stolećima.

Izvrsan je i drugi zaključak – veroispovest ne može da kvari međuslovensko jedinstvo. Veroispovet ne sme izazivati međuslovenske nesporazume, jer su Sloveni i pravoslavni, i katolici, i muslimani, i protestanti, i ateisti…

Kongres je obavezao svoje članove, da o svemu zaključenom na obaveste svoje državnike, naučnike, novinare, a posebno, i delegate u parlamentima.

Sledeći, Treći sveslovenski kongres, biće održan u januaru 7526 (2018. godine).

Izvor: VIDOVDAN