Дражини први пуцали на Немце

Зашто Србија не обележава дан почетка антифашистичке борбе? Четници 28. маја 1941. напали немачку колону код села Љуљаци. У Белој Цркви 7. јула почео грађански и братоубилачки рат међу Србима

Закорачили смо у април. У месец који асоцира на рат, окупацију, крај прве Југославије, бомбардовање Београда 1941, па потом неколико пута 1944. године… Буђење тих подсећања неумитно отвара и питања шта се заправо дешавало у Србији тог ратног пролећа и наступајућег устаничког лета.

Више од пола века прослављали смо 7. јул као Дан устанка, као дан почетка оружане борбе народа у Србији против окупатора, када су у Белој Цркви убијена двојица припадника жандармерије квислиншке владе Милана Недића, Богдан Лончар и Миленко Браковић. Славили смо овај дан и после распада СФР Југославије све до 2001. године, када је укинут одлуком Владе Србије.

Али историја је увек вишедимензионална. И њен циљ је да омогући да се једно време разуме и објасни, а не да пресуђује. Она, историја, у ствари је вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају а врло често супротстављају. Због тога свака историјска појава о којој се говори проткана је многим подацима који су, неретко, и међусобно контрадикторни. То подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. По свему, тако је и са догађањима у окупираној Србији те 1941. године.

Када су ветрови времена „одували“ са власти комунисте и другу Југославију, појавила су се прва мишљења да догађај од 7. јула не заслужује да буде означен као кључни датум устанка српског народа, да он у ствари није био почетак оружане борбе против немачког окупатора, већ само „почетак братоубилачког, грађанског рата међу Србима“, наговештај да ће се „главна борба водити… између Срба и Срба!“ Тим пре што смо на историјској сцени имали два антиокупаторска покрета – партизански и четнички.

Много је докумената, излишно је да их овом приликом цитирамо, који доказују да у Белој Цркви, 7. јула 1941. нису први пут плануле пушке у Србији, после неславне капитулације Југословенске краљевске војске.

Ова констатација отвара још једно питање: зашто Србија нема, од одлуке Владе 2001, свој дан почетка антифашистичке борбе. Поготово ако је од те године до данас, прокламован јасан циљ уласка у европску заједницу, која се, иначе, темељи на антифашизму.

Ово је прилика да побројимо све озбиљније сукобе који су на територији Србије вођени против немачких војних формација, не фаворизујући ниједан од њих као дан устанка.

Непосредно по потписивању безусловне капитулације Краљевине Југославије, први хици на окупатора испаљени су 21. априла 1941. у селу Доњи Добрић у Поцерини. Одељење јуришног одреда Југословенске војске напало је немачку формацију и убило једног потпоручника, а другог потпоручника и наредника ранило.

Група војника која није хтела да се преда око 1. маја заметнула је кавгу са јачим немачким одељењем код Пожеге. Борба је била кратка и жестока. Бројно јачи и боље наоружани Немци су заробили десеторицу војника и одмах их стрељали на лицу места…

И на планини Јавор, најпре половином маја, а потом 16. јуна 1941. вођене су битке између немачких потерних одељења и српских војника, који се нису враћали кућама после капитулације како би избегли заробљеништво.

Уз остале случајеве отпора, неопходно је споменути да су се цивили, сељаци, из села Брчнар на Копаонику, 5. јула 1941. године, са оружјем у руци, супротставили албанским жандармима и припадницима једне немачке јединице која је била стационирана у Косовској Митровици.

Значајно је споменути и да су, два дана пре одлуке Централног комитета Комунистичке партије Југославије о подизању општенародног устанка, а пет дана пре догађаја у Белој Цркви, 2. јула 1941. први немачки војници пали у заробљеништво српских устаника. У Подгорини, у шуми Јаутини заробљено је четрнаест Немаца. „Свучени до у гаће и кошуље – послати су у Ваљево“ – забележио је Васа Казимировић. Ову акцију је извела оружана група партизана из Подгорине који су припадали Ваљевском партизанском одреду.

Сведоци смо да је код нас последњих двадесетак година, а у свету и много раније, објављен поприличан број текстова и публикација у којима се доказује да је Драгољуб Дража Михаиловић први који је у Србији, на целом југословенском простору, и чак у Европи, побо „антифашистички барјак гериле“. Тврди се да је први почео да ствара војну организацију и први почео са оружаним нападима на окупаторску војну силу.

У тим доказима доминирају три датума – 15. април, 11. и 28. мај 1941. године. Михаиловић је 15. априла донео одлуку да не положи оружје и „прогласи југословенске планине за своја упоришта“. На дан 11. маја почео је да „спроводи у дело ту одлуку“, а 28. маја 1941. отпочео је и оружану борбу против војне силе немачког окупатора у Србији…

Професор Радоје Л. Кнежевић, један од учесника у пучу 27. марта, а потом министар двора, у више наврата је писао како су 28. маја 1941. припадници Дражине, тад још малобројне војске, напали немачку моторизовану колону код Љуљака, на путу Крагујевац – Горњи Милановац.

Драгослав Страњаковић, предратни професор историје на Београдском универзитету, поратни страдалник као равногорац и наставник на Богословији, успео је да у Паризу објави књигу „Титов покрет и режим у Југославији 1941-46.“, под псеудонимом Бранко Лазић. Четнички препад на Немце код села Љуљак за њега је кључни доказ да је Дража Михаиловић први започео оружане сукобе са Немцима, а не припадници Титовог покрета.

„Полазећи од чињеница, за напад на немачку моторизовану колону код Љуљака на дан 28. маја 1941. може се рећи сасвим поуздано само то – да је до њега уистину дошло. Недељама и недељама после тога, остаци спаљених камиона могли су се видети у јарку крај пута… Али такође према чињеницама, то није био, уопште узев, први напад на немачку окупаторску војну силу после капитулације Југословенске краљевске војске у априлу 1941.“ – написао је о овом ратном догађају Васа Казимировић.

Ваља, међутим, на крају споменути да је у мају 1941. постојала још једна герилска организација у Србији, на чијем се челу налазио Коста Миловановић Пећанац, врховни старешина такозваних старих четника.

„Свој рад на организовању четничких одреда за борбу против окупатора“, доказује се, „он је почео одмах по уласку Немаца у Југославију“. Што је он убрзо поклекнуо, о чему ће тек бити говора у поглављу о грађанском рату међу Србима, што се ставио на располагање немачком окупатору и председнику од њега наименоване владе, Милану Недићу, друго је питање, које не може, међутим, потрти наведено.

Пећанац се знатно пре Драже обрео „у шуми“. О постојању организације Косте Миловановића Пећанца и акцијама четника под његовом командом, говоре и извештаји 60. немачке пешадијске дивизије из прве половине маја 1941. године. У једном од тих извештаја каже се да су се „местимично окупили српски политички фанатици под именом четника“.

Међутим, Коста Пећанац ће убрзо поклекнути и ставити се на располагање немачкој власти и квислиншкој влади Милана Недића.

ПРВИ ПРЕГОВОРИ СА ОКУПАТОРОМ

Први преговарачки контакт устаника и немачке окупационе војске био је 4. октобра 1941. Капетан Драгослав Рачић, командант Церског четничког одреда, послао је писмо командиру 10. чете 699. немачког пешадијског пука у Шапцу. Рачић је поручио да је спреман да пусти из „заробљеништва 40 немачких војника, али под условима: да Немци престану са убијањем, злостављањем и одвођењем мирних, ненаоружаних Срба и одузимањем њихове имовине; да Немци повуку своје трупе у Шабац и обуставе бомбардовање села…

Уколико ваши војници не престану с мучењем и злостављањем српског народа, ми ћемо наставити борбу с највећом жестином до последњег војника…“

Немачки капетан Шулц је одговорио својим условима за прекид ватре: неодложно изручење свих заробљених Немаца; предаја целокупног оружја и муниције од стране четника. Уколико би ово било прихваћено, официрима и људству војно-четничких одреда било би загарантовано „пуно ослобођење од казне“.

На ове услове капетан Рачић није пристао, и повукао се из Мачве, у околину Ваљева.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Немци су масовно стрељали четнике, не партизане! | Јадовно …

Руски историчари: Покрет Драже Михаиловића није онакав …

Скривена истина са Неретве: Браћа нису хтјела пуцати на браћу