Дража као трагични јунак

Мало познати детаљи из живота контроверзног генерала Драгољуба Михаиловића. Био је најодликованији, али и најсатанизованији официр

Генерал Драгољуб Дража Михаиловић био је и остао један од најконтроверзнијих, а истовремено и најтрагичнијих личности новије, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Његов животни опус истовремено подсећа на све оно што смо као национални колективитет преживели, а можда још преживљавамо у овом суморном модерном добу које нам ни најмање није наклоњено. Готово пола века његова судбина, из идеолошких и себичних разлога ратног победника, који је писао своју историју, представљала је највећу тајну бивше Југославије.

Тајна његове ликвидације, и места где је покопан, преживела је Јосипа Броза и његову партију и државу.

Свако чепркање по тој мистерији као да повређује осећања безгрешности оних који и даље мисле да је постојанија истина која се прописује, а не која се истражује и утврђује. А таквих је данас много и у стручним (историјским), и у политичким, као и у готово свим круговима јавних делатника.

ДРАЖА Михаиловић био је најодликованији али и најсатанизованији официр који је обукао униформу од формирања савремене Србије. Кроз читаву једну епоху третиран је као већи издајник Српства и од Вука Бранковића.

Шта је седам деценија наспрам шест векова, рекли би циници, пошто, нажалост, наша историографија није рашчистила ни све детаље око наводног Вуковог издајства. Можда би пример и разјашњење њихових судбина могао да буде корак наше историје у ново сагледавање ко смо, шта смо били и чинили и шта нам је чинити.

Драгољуб Михаиловић је 14. априла по старом, а то значи 27. априла по овом насушном грегоријанском календару 1893, рођен у Ивањици. У варошици у коју су државни чиновници, учитељи, практиканти, слати по казни.

Отац Мијаило је био срески писар, а мајка Цмиљана домаћица. Презивали су се Мијајиловићи. У Пожаревачком архиву могу да се пронађу подаци да је отац Мијајило био родом из тог града, из породице папуџије Милосава и домаћице Екатерине.

Тих година када је рођен јунак ове наше приче у Србији долази до масовне транскрипције старих имена па његов отац постаје Михаило, а мајка Смиљана. И презиме се мења. Постају Михаиловићи.

Михаиловић је рано постао сироче. Без оца је остао са навршене две године, без мајке кад је имао седам година. Један од стричева, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће, Драгољуба и његове две сестре Јелицу и Милицу, у свој дом у Београду, у Студеничкој улици, која данас носи име Светозара Марковића. Стриц Влајко, како су га од милоште звали, умире кад је Драгољуб навршио десет година. Без сестре Милице остаје кад је напунио 12 година. О деци се старала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица.

У основној школи имао је све петице изузев певања и гимнастике, из којих је био „врло добар“. Дража Михаиловић је 1910. са врло добрим успехом, примерним владањем и похвалом да је изузетно вредан, завршио Трећу мушку гимназију на Врачару, у којој му је један од школских другова био српски кнез Павле Карађорђевић.

Савременог читаоца, поготово оне који са симпатијама гледају на астралне знаке, вероватно занима хороскоп човека који је имао тако страдалну судбину. Рођен је у знаку Бика. У Дражином хороскопском знаку рођени су Салвадор Дали, Петар Иљич Чајковски, Сигмунд Фројд, Вилијам Шекспир, Карл Маркс, Хари Труман, Владимир Иљич Лењин, Иво Андрић, Марија Терезија, Адолф Хитлер, пророк Мухамед. И, наравно, Михаиловићева зла коб, Јосип Броз Тито.

Дража, који ће на почетку Другог рата поштедети живот Титу, а овај га на крају тог истог рата осудио на смрт, први пут ће се са њим сучелити почетком августа 1914. у Церској бици. У том Великом рату Дража је као командир чете Дринске дивизије био успешнији од Јосипа Броза, командира извиђачке чете 25. домобранске дивизије 42. вражје дивизије аустроугарске „Казнене експедиције“ на Србију. Са својим ратним друговима, два пута га је натерао на одступање преко Дрине. Добио је и више одликовање од Броза. Дража је добио златну медаљу за храброст за „умешно руковање четом“ и заслуге у одбрани српских положаја и заузимању Ваљева, а Броз сребрну медаљу за храброст за извиђање српских положаја и наношење тешких губитака српској војсци и цивилном становништву западне Србије.

После седмогодишњег ратовања и два висока одликовања, у јесен 1919, поручник Михаиловић је постао водник Краљеве гарде, у којој се задржао само четири месеца. Због солидарисања са једним својим класним другом, који је у кафани „Слобода“ у Масариковој улици у центру Београда на дочеку нове 1920. године наздрављао Максиму Горком, руском филозофу Плеханову и Лењиновим бољшевицима, кажњен је са 15 дана затвора и прекомандован у Скопље.

Неће ово време проведено у апсани бити и једино. У јесен 1939. пуковник Михаиловић је заглавио месец дана затвора због критике застареле стратегије одбране Југославије, оштре критике југословенског режима и указивања на „све јачи утицај Берлина и Рима на Хрвате и Словенце“ и на „петоколонашку активност фолксдојчера и усташа у Хрватској“. У елаборату о стању у југословенској армији пише да „овако формирана војска иде у пропаст и расуло“ и да се „из војске морају избацити аустријски официри“, хрватске и словеначке националности који су примљени у југословенску војску.

Октобра 1940. пуковник Михаиловић је поново осуђен на месец дана затвора, овог пута због тога што је на пријему у британском посланству у Београду одржао „харангерски говор против нацистичке Немачке“. Управа Удружења југословенских подофицира тражила је да му се одузме чин и да се најури из војске. Немачки посланик у Београду Виктор фон Херен лично је упутио протест влади Краљевине Југославије. Казна од 30 дана затвора донета је да би се Немцима ставило до знања да Михаиловићеве речи изговорене на њихов рачун „не изражавају мишљења званичних југословенских кругова“.

Овакви иступи једног искусног обавештајног официра нису били случајни. Постоји више историјских извора који наговештавају да је Михаиловић сарађивао са совјетским службама. Још као нижи обавештајни официр војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца двадесетих година прошлог века имао је прве контакте са совјетским службама. Тада су ти сусрети имали уобичајну сарадњу обавештајаца, али нису прекидани ни доцнијих година.

Међутим, озбиљна сарадња почиње тек после доласка Хитлера на власт. Али, није он био класичан шпијун, агент, у обичном смислу те речи. Подразумева се да пуковник Дража као велики националиста и монархиста, самом идеолошком одредницом, није могао да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље. Али, увек оно али, као искусни обавештајни официр, схватио је да је комунистички Совјетски Савез, „црвена Русија“, једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Балкан, то јест Југославију. И понудио је своје услуге…

Када је априла 1941. сазнао за капитулацију Југославије, пуковник Михаиловић је на планини Озрен код Добоја рекао: „Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат. Оваква хетерогена војска каква је била наша, није била способна ни за какву борбу… Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора.“

Глобална надолазећа ратна и поратна збивања су више- -мање позната. Осим за оне с почетка овог текста који и даље мисле да је постојанија истина која се прописује. И наравно, осим Дражиног гроба који су Тито и његови сарадници тако сакрили да се ни данас не зна где је.

И никако не би требало заборавити Дражине речи које је изговорио на крају животног пута:

– Много сам хтео, много започео, али светски вихор разнео је мене и мој рад.

ПРВИ СУСРЕТ ДРАЖЕ И ВОЈВОДЕ ЂУЈИЋА

Када је воз са посмртним остацима краља Александра, после атентата у Марсељу, кренуо за Београд, свештеник Момчило Ђујић, будући четнички командант из Другог светског рата, одређен је да бди поред ковчега. Било је предвиђено да се стаје на свим већим станицама и задржава десет или двадесет минута, зависно од тога колико народа има.

О овом возу, без возног реда, остало је Ђујићево сведочење:

– Пред улазак у далматинско Косово, позвао ме је командант воза, официр средњег раста, са необичним округлим цвикерима, иначе потпуковник по чину. Био је то мој први сусрет са мојим будућим командантом и командантом југословенске војске у отаџбини, Драгославом Дражом Михаиловићем. Њега је занимало колико овде има Срба. Рекао сам му да моја парохија има 18 села и само три хрватске породице. У далматинском Косову дочекала нас је маса народа.Било је више од десет хиљада људи. Дража је одлучио да се овде стоји пола сата.

Аутор: Иван МИЛАДИНОВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Хитлер наређује: Заробите Дражу | Јадовно 1941.

Руски историчари: Покрет Драже Михаиловића није онакав …

Иван Миладиновић: Стаљин нудио сарадњу ђенералу Дражи

На страшном суду | Јадовно 1941.

„Била сам Дражин курир“ | Јадовно 1941.