Od kada je, u ruhu Prizrenske lige, u drugoj polovini 19. veka rođen
albanski nacionalni program, karakteriše ga naizgled iracionalni
maksimalizam
Dragomir Anđelković
Dragomir Anđelković
Od kada je, u ruhu Prizrenske lige, u drugoj polovini 19. veka rođen albanski nacionalni program, karakteriše ga naizgled iracionalni maksimalizam. Nalik razmaženom detetu Albanci kategorički tvrde da je njihovo i ono za šta nema nikakvog osnova da se uhvate. I nisu bitne bajke kojima svoje besmislene pretenzije obrazlažu, već sumanuta upornost sa kojom istrajavaju u otimačkim namerama. Šta je istina spram snage ubeđenja, naročito kada se nadoveže spremnost na činjenje bilo kakvih zločina rad ostvarenja šovinističkih snova.
Na tim osnovama – uz pomoć nekih zapadnih sila koje su takođe, u vekovnim razmerama a u kontekstu velike evroazijske igre protiv Rusije, ništa manje zainteresovane za slabljenje slovensko-pravoslavnog faktora na Balkanu – Albanci su ostvarili mnoge ciljeve koji su nekada delovali smešno. Tražili su agresivno i krajeve u kojima nije bilo ni jednog jedinog Albanca, a stigli su do toga da ih kontrolišu i totalno očiste od Srba. Zato, ne treba bagatelisati najnovije albanske separatističke atake na jug tzv. centralne Srbije, gde su na prostoru Preševa, Bujanovca i Medveđe proklamovali nekakvu fantomsku zajednicu opština.
U košmarnu autonomiju uključili su i delove opštine Bujanovac u kojima su Srbi natpolovična većina, kao i Medveđu gde su Srbi mnogo brojniji od Albanaca. Na stranu to što je jednostrano stvaranje nacionalno-teritorijalnih autonomija u granicama Srbije nelegalno. Albanski lideri su nas podsetili da pošto su gotovo potpuno etnički očistili i od nas oteli KiM, ne odustaju od namere da to učine i sa navedenim opštinama centralnog dela Srbije. Onda će, kako smatraju, na red doći i Toplica sa Prokupljem, Kuršumlijom i drugim čisto srpskim mestima koja decenijama ucrtavaju u kartu monstruozne „velike Albanije“.
Sve to je istinski cilj velikoalbanskih stratega, a ne u dogovoru sa Prištinom sabotiranje otpočetog formiranja ZSO na KiM. Za Albance je to sekundarno dok je primarno dalje rastakanje Srbije. Zato je od ogromnog značaja izborni rasplet u Medveđi. Tu se nije radilo o običnim lokalnim izborima već o testiranju nacionalne discipline. Albanci kao manjina često pobeđuju jer fokusiraju sve svoje snage na ostvarenje šovinističkih planova, dok Srbi gube uhvaćeni u zamku nesloge i podela. Srećom, sada su Srbi pokazali spremnost da relativno složno deluju. Dok je tako , ne postoji opasnost od albanske otmice Medveđe. No, Preševo pa i Bujanovac ozbiljno su ugroženi. Tu je albanski separatizam već ozbiljno metastazirao. Vreme je da oficijelni Beograd to više ne ignoriše, te da na adekvatan način reaguje.
Ni manje ni više nego što to čine članice EU kada su suočene sa teritorijalnim separatizmom pojedinih manjina.
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti:
Dragomir Anđelković: „Dobar“ i loš ekstremizam – Jadovno 1941.
Incidenti u Splitu i Zenici recidivi nacističkog nasljeđa …
hrvatska će blokirati integracije ako to žele berlin i …