ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ: ЈАСЕНОВАЦ

Већ 1. јула 1941. године усташе су га ухапсиле и интернирале у Госпић, а затим jе отjеран у злогласни логор Јасеновац. У Јасеновцу jе провео осам мjесеци, а касниjе jе протjеран у Србиjу. Специjална полициjа га поново хапси 18. руjна 1943. године. Слиjеде тешки дани истражног затвора у Београду и Шапцу, а затим логорске ћелиjе на Бањици, гдjе jе остао све до 2. фебруара1944. године.

ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ – ЈАСЕНОВАЦ

ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ КРОНИКА ИЗ ПАКЛА

(Јасеновац, 21. VIII 1941 – 31. III 1942)

---

Издавач: СПОМЕН – ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ

За издавача: РАДОВАН

Технички уредник и коректор: ФРАЊО ПИРЦ

Тисак Штампарски завод »Огњен Прица« Дарувар

ХАПШЕЊЕ

Први дан августа 1941. године освануо jе ведар, наговjештаваjући несносну врућину. Градом су тутњали њемачки камиони. Воjска »Независне« лутала jе по граду, застаjкуjући пред полупразним излозима и бленући у опљачкане jевреjске радње.

Иако jе пазарни дан, на пиjацама jе мртвило. Риjетко се види да покоjи сељак или сељанка промакну преко пиjаце.

Подне jе. Затварам канцелариjу и полазим кући. Успут сусрећем покоjег познаника, климнемо jедан другом главом – ко зна, можда посљедњи пут! Откако су отjерани свештеници и неколико грађана о Петровдану, одонда ми Срби нисмо више вjеровали у нашу безбjедност.

Нека ме слутња попала. И нисам се преварио, jер се пронесе глас: »Хапсе!« Пожурим у канцелариjу и путем управо мислим: зашто хапсе мирни свиjет, и шта ће ово бити – када ме трже глас полицаjца коjи ми преприjечи пут:

–          Какво саслушање? – упитах га.

–          Не знам, али неће траjати дуго.

Пошао сам и размишљао: какво би то саслушање могло бити. Не риjешивши ништа, обрео сам се у кругу логора 6 пjешадиског пука. »Изволите овамо!« нареди, и окренусмо стазом коjа води економиjи логора. Устависмо се пред jедном малом зградом. Стражар, са пушком на рамену, наслонио се на зид и разговара са моjим суграђанима кроз jедно прозорче. Полицаjац коjи ме допратио, записа у нотес моjе име и презиме, годиње рођења и име оца и маjке, па рече стражару: »Пусти га унутра!« Стражар окрену кључ у брави, отвори врата и рече: »Улази!« Чим ступих у ходник, запухну ме вазуд загриjан због пренатрпаности, и чуше се узвици:

–          Јеси ли сам?

–          Сам, као што видите, – одговорих.

Врата се послиjе мог доласка почеше чешће отварати. Око пет часова поподне, ваздух jе у собама био неиздржљив, а ми се набили као сардине. Од саслушања ни говора. Око шест часова дође jедан домобрански официр и великодушно признаде да су нам просториjе тиjесне. Позва нас да узмемо ствари и да пођемо за њим. Ушли смо у пространу бараку и ту одахнули. Мало касниjе jавио нам jе исти официр да jе дозволио стражи да нам пропусти родбину када дође. Заисте, послиjе непуних пола часа, свакоме од нас дошао jе понеко и донио ствари за коjе у први мах нисмо знали зашто ће нам, али jе то траjало само неколико часака. Наши нам рекоше:

– Идете даље, чекаjу вас камиони. – То нас jе забринуло.

Око осам часова увече стража се промиjени. Мjесто воjничке страже бараку опколише мjесне усташе – њих око десет на броjу. То нам се ниjе свидjело. Значи прешли смо из воjничких руку у руке усташа, у руке злогласнога Тоља и логорника Мурадбега Пашића. Одмах су нас утjерали у бараку, и само смо по њиховоj дозволи смjели да излазимо напоље.

Размjестисмо се у бараци по патосу, а затим поче причање и запиткивање шта ће бити с нама. Око девет часова доведоше jедну групу сељака из села Попова, око петнаест људи.

Полиjегасмо. Даска jе жуљила, али се ваља учити. Забога, то jе тек прва ноћ! Око пола ноћи пробуди нас лупа врата. Довели су jош двоjицу: Фрица Ваjла и jедног ковача из Тавне. Ковач jе био везан. Нађосмо им мjесто, и у бараци наста опет мир. Око три часа послиjе пола ноћи отворише се врата и усташе повикаше:

–          Устаjте, и са стварима излазите напоље! – Буновни изађосмо напоље и

сврстасмо се четири по четири. Подилази ме jеза, нешто од jутарње свjежине, а нешто од неизвjесности. Питам:

–          Куда ћемо?

–          На жељезничку станицу.

–          Полази! – паде наредба.

Група од 60-70 људи пође… Пође на пут са кога се многи ниjе вратио.

Шта смо им криви ми, мали људи . . .

На жељезничкоj станици потрпаше нас у вагоне за стоку. Понеко од родбине изашао да нас испрати. Поздрављање и поруке своjима. Писак локомотиве заглуши нечиjи врисак:

–          Тата, драги тата! – Воз крену према Босанскоj Рачи. Путовало се мирно.

Пратиоци, већином мjештани, причаjу с нама али ни они не знаjу куда нас спроводе.

Из Босанске Раче пребацише нас у Сремску Рачу. Ту ми спроводник рече да идемо у Загреб на тронедељни принудни рад у завод за израду воjне одjеће. Свима нам jе одлакнуло.

Укрцаше нас у вагоне за стоку. При укрцавању установи спроводник да нема двоjице: Васе Тешановића, месара из Биjељине и Драгића Кулића, тежака из Попова. Касниjе у вагону, рекоше да нема ни Перлића из Попова. Наста мало комешање, али локомотива даде знак за кретање и ми без њих пођосмо.

У Шид стигосмо без икакве сметње око девет часова приjе подне. За заузимање главног спроводника, смjештени смо у вагон III класе и наставили смо пут за Загреб.

На jедноj малоj станици, мислим Мирковцима, чекасмо да прође воз из Винковаца. Писак локомотиве обjави његов долазак у станицу. Композициjа од 30-35 пуних вагона, са људима и стварима чак и по крову набацаним, стаде краj нашег воза. Падаjу питања са обjе стране. »Одакле? – Куда?« Разабрао сам, да се бjеловарски срез сели у Србиjу, а они су сазнали да ми идемо на рад у Загреб.

Два воза са jеднаким жртвама крећу у два супротна правца. Коме ће бити боље? У купеу ћутимо. Сваки се забавио своjим бригама. Неко проговори:

–          Да ово ниjе у вези са говором Адемаге Мешића да ће се сви Срби иселити?

–          Мани се, – дочека други, – а куда ће онда с нама.

Опет тишина. Воз промиче кроз славонску равницу, клопарање точкова баца нас све у неки дриjемеж.

Винковци! Поjурисмо на прозоре, не би ли видjели кога познатог. Спроводници нам не бране да гледамо, само не даjу да излазимо напоље. Полазимо даље. Ниже се станица за станицом. Ништа се необично не примjећуjе. Једнолични славонски пеjсаж. Славонски Брод jе на помолу. Опет гледамо кроз прозор. Никог познатог на перону.

Прва станица из Славонског Брода. Видимо неке људе како их гоне усташе наоружани већином ловачким пушкама. Та се слика понавља на свакоj станици. Укрцаваjу их у вагоне за стоку. Нама, иако jе други август, хладно око срца. Све нас више обузима сумња да се не иде на рад него у интернациjу. Стижемо у Сисак. Перон празан, келнери нуде пиво и коњак. Успjели смо да купимо неку флашицу и, ваљда сазнадоше да смо Срби, па од страха нестадоше. Перон се поче пунити и тада се деси нешто неочекивано. Поче псовка. »Маjку вам вашу«, »Москву«, »Русиjу« и тсл. Полазак воза спасе нас од даљњих погрда.

Погледасмо jедан другог, као да се очима почесмо прекориjевати што овако лудо падосмо у клопку. На свакоj станици погрде и псовке – као да неко извjештава ко се налази у возу. Ноћ се полако спушта и ми стижемо у Загреб.

Покраj самог перона уставља се воз. »Излази напоље!« чу се наредба. Наста комешање. Узимамо сваки своjе ствари и излазимо. Построjише нас на перону два по два. Свjетина гледа кроз прозор чекаонице. Одjедном као бура засуше псовке и погрде. Наста jедно лудачко урлање из кога се разабира: »Београд«,  »Југославиjа«, »Москва«, »Стаљин«, »Русиjа«. »У Саву!« »Даjте их нама!« и jедно отегнуто а-а-а-а одjекуjе кроз звjездану ноћ другог августа 1941 године. Стоjимо. Не смиjемо ни ствари да спустимо краj себе. Један усташки агент дере се: »У потиљак, маjку вам вашу, нисте у кавани!« Срећа – ако се то може назвати срећом – отворише се jедна врата и неких двадесетак полицаjаца опколише нас трком. Наш спроводник предаде списак jедном од полицаjаца. Пошто нас позваше, наредише нам да будемо мирни. За непуно пола часа дошла jе композициjа вагона у коjе нас набише као вреће.

Одахнусмо. Били смо заштићени од евентуалног напада разуздане свjетине. Повици непрестано траjу. Замолисмо полицаjца и он нам донесе воде. Али зато замало не плати главом наш друг фарбар Монтиљо. Кад jе полицаjац отишао по воду, он jе стаjао на вратима вагона. Један се жељезничар затрча и гурну врата. Да га брзо не повукосмо натраг, прикљештила би му врата главу.

До поласка воза оваj жељезничар их jе jош неколико пута затварао уз псовке и погрде, тако да и сам полицаjац приђе и рече: »Људи, морам их затворити, видите гдjе су полудjели.« Кад jе воз кренуо, настала jе очаjна дрека:

–          Шта их возите, даjте их нама! У Саву с њима, маjку им српску, четничку,

комунистичку! – већ како jе коме пало на памет.

–          Крећемо према Карловцу, – рече Емилиjан Станковић.

Вагон jе закључан и ми отварамо прозорче, како би добили свjежег ваздуха,

jер jе у вагону врућина. Ко нам jе пратилац, не знамо.

На неколико станица чуjемо псовку и свађу. Зашто, ни то не знамо.

–          Хтjели су да вас откопчаjу и линчуjу, – рече нам полицаjац.

Мислим, зашто се с нама овако поступа, шта смо им криви ми, мали људи, jер међу нама ниjе био ни jедан, коjи би био политички истакнут, или коjи би био богат. Све сам ситан занатлиjа, трговац или чиновник. Од радника само двоjица: Милан Николић и Тихомир Татомировић.

Згрчени у загушљивом вагону, са хиљадама нимало ружичастих мисли, почињемо се наслањати jедан на другога да спавамо. О неком лиjегању нема ни говора. Око 7-8 часова изjутра, трећег августа, стижемо у Госпић. Око станице само неколико кућа. Станица jе удаљена од града око три километра. Два-три фиjакера чекаjу путнике. При излазу из станице почињу опет грдње и примjедбе: »Пазите да вам не побjегну!« »Даjте их нама да натопимо њима наше ливаде!« итд.

Идемо убрзаним маршем. Емилиjан Станковић и jа смо посљедњи. Станковић почиње да заостаjе, моли полицаjца да се иде лакше. Полицаjац одговара: »Пожурите, зар не чуjете колико на предње вичу, па ако заостанете може свашта да се догоди.« Заиста, граjа постаjе све jача. Прилазимо првим градским кућама. Маса се све више скупља, jер jе на нашу несрећу недjеља, па свиjет не ради.

Шеснаест дана неизвjесности у Госпићу

Улазимо у град. С jедне и с друге стране улице крећу се гомиле. И, већ ни сами више не знаjу шта да нам добацуjу и како да нас грде. Једни псуjу, други траже да пjевамо, трећи питаjу хоћемо ли у Москву и тсл. Док смо се приближавали казниони, свjетина jе све више придолазила. Већ сам рачунао да ће нас и физички напасти. Али и казниона jе ту.

Устављамо се. Маса, хушкана од провокатора, не престаjе да псуjе и урла. Ми погледамо на казнионичка врата, jер су нама она jедини спас. Чудне ли ирониjе! Вика се утишала истом онда, када су се она за нама затворила.

У казнионичком дворишту, коjе jе са свих страна затворено зградама, три-четири дрвета, чини ми се кестенова, и jедна рундела коjа jе, мjесто цвиjећем, засађена парадаjзом. У њему затичемо неколико стотина људи из свих краjева »Н. Д. Х.«. Двориште jе дуго отприлике 80 до 100, а широко 50 до 60 м. Одмах с десне стране jе чесма. У врху, на десноj страни, jе кухиња а на супротноj jе нужник. Врата зграде коjа опасуjе двориште с горње стране, била су затворена. На стубишту сjеди група Личана. У дну, од чесме, велика врата воде у унутрашњост казнионе. Нас построjише у близини чесме. Одузеше нам ножеве, маказе, и жилете, па наредише да сjеднемо, што jедва и дочекасмо. Ствари нам одузеше казнионички службеници.

Стражу на вратима држе усташе. Са сваке стране врата по jедан митраљез окренут дворишту. Приликом одласка у нужник распитуjемо се одакле jе ко. Има нас отсвуда, али наjвише има Личана и Босанаца. Наша група заузела jе мjесто на десноj страни дворишта. Сjедимо и посматрамо како они из зграде износе кибле. Опазисмо два младића како носе киблу. Једном од њих десно ухо одсjечено до кости, а врат му и кошуља крвави. Крв се сасушила. Кад се вратио сазнали смо да jе из околине Јаjца. Усташе су му у вагону из обиjести отсjекли ухо. Згрозили смо се.

Поподне прозваше Јевреjе и одведоше их из казнионе. Куда – то нисмо знали. Пред мрак, око пет-шест часова, приђе нашоj групи jедан цивил са словом »У« на реверу и упита из ког смо среза. Ја му одоговорих да смо из Биjељине. Он ми рече своjе име коjе нисам упамтио и каза да jе трговачки путник. Каза да познаjе добро Биjељину и да jе у пословноj вези са фирмом Х. Бегановић. Упитао ме jе да ли jе познаjем. Кад сам му рекао да познаjем, и да су власници остали код куће, било му jе, изгледа, мило, jер ме jе запитао колико нас има Биjељинаца. Рекао сам – око 60 до 70 људи. »Немоjте се разилазити, jа ћу се побринути да вам дам jедну собу, jер, иако jе љето, ипак су овдjе ноћи хладне. У соби ће вам бити боље«. Заиста, послиjе извjесног времена врати се и позва нас да пођемо за њим. Наста гужва. Једни хоће, други неће, и тако се измиjешасмо. С нама пођоше и из других срезова – Тузле, Пурачића и Фоче.

Добисмо двиjе собе. У сваку одредише по 42 човjека. Наша соба била jе дугачка 6, а широка 4 м. У jеном ћошку био jе озидан нужник са киблом за изношење, а имала jе бр. 8.

Чим су се врата затворила, настало jе предбацивање: »У шта уђосмо, зашто уђосмо?« итд. Врућина. Прозор не смиjемо да отворимо, а воде немамо, па заиста и мени би криво, што кренух друштво из дворишта.

Спарина све већа, тако да се не може више издржати. Један младић из Фоче, попе се и отвори прозор, кроз коjи проjури свjежина. Пошто смо се мало расхладили, почесмо се спремати за спавање. У соби jе само jедан кревет, коjи, не знам због чега, препустише мени и Мики Теjићу, гостионичару из Биjељине, с тим да подно ногу »легне« и Тихомир Татомировић. Остали се почеше размjештати, али никако да се намjесте. Поче свађа. Док се jави неко: »Људи, мало тише, jер ако упадну усташе, вjеруjте биће мjеста и превише.« Заиста друштво се утиша, али гунђање ниjе престало. Један jе притиснуо другоме ногу, други jе метнуо некоме смрдљиве ноге под нос и томе сл., али сан измири све.

Спавао сам можда два-три часа, па се пробудих. Несрећне бухе поjедоше ме и, како сам се вртио, разби ми се сан. У собу продире свjежина. Чуjе се понеки уздах и мрмљање у сну. Са дворишта допиру кораци – неко иде у нужник. Однекуд ми паде на ум онаj човjек што нас опомену да будемо мирни. Ко jе он и одакле jе?

Зора jе! Многи се другови буде. Протежу се, устаjу и иду на киблу. Већ око пет часова сви су будни. Скупљаjу прострту ћебад и праве пролаз  кибли, коjа се зачас напуни. »На киблу се више не може. Кад се препуни тешко ће jе бити носити, па ако пљусне по ходнику биће лома«, чу се глас оног непознатог. Настадоше протести. Ја се jош више заинтересовах ко jе таj човjек? По опоменама видим да jе искусан. Не двоумећи, приђем му и упитам одакле jе, рекавши му одмах своjе име. Њему се оте дубок уздах и рече:

–          Ја сам Јово Сабљић, трговац из Суње. Зашто питате?

–          Искрено да вам рекнем, заинтересовали сте ме вашим умjесним

опоменама, као да сте одавно у затвору.

–          Од априла, – одговара и понуди ми да сjеднем краj њега, наравно на патос.

Укратко ми исприча да jе по проглашењу »Н. Д. Х.« затворен, да jе идући од

затвора до затвора сада доспиу у Госпић, да jе по затворима стекао искуство, коjе, ето, кад год види да jе то потребно, препоручуjе. Отада сам са Јовом постао добар приjатељ.

Око осам часова поче се осjећати кибла. Воде немамо. Од стражара нико нас не обилази, а ми се не усуђуjемо да лупамо. Нужда натjера на све, и ми почесмо лупати по вратима.

–          Мир! Ко лупа? – зачу се питање са ходника.

–          Броj осам, – рече неко.

–          Чекаjте, и мир! – чу се одговор.

Јест, ми би мировали, али кибла препуна, а мука притисла, па се не може више

издржати.

Почели смо поново лупати.

–          Ма коjи вам jе ђаво!? – чу се глас стражара, а затим и окретање кључа у брави. У међувремену створи се краj врата неки риђ, млад човjек и чим се врата отворише и стражар нам рече:

–          Носите киблу и хаjте по воду. Врата ћу вам оставити отворена, али за божjу

маjку да ми не излазите на ходник.

Нећемо, нећемо! – одговорисмо у глас. Одмах одредисмо ко ће по воду, а ко изниjети киблу. Али пошто  су врата била отворена, ми смо се, скоро половина, изредали идући по воду и у нужник. Риђи човjек, или боље речено Милан Каленић, ситничар из Петриње, рече:

– Ја сам обећао стражару напоjницу, па даjте да му скупимо, а он ће нам и приjе и послиjе подне отварати врата и препоручиће нас и своме другу.

Ми одмах искуписмо по двjеста динара и предадосмо их Милану. Кад jе стражар дошао да закључа варата, Милан jе за њим изашао у ходник и мало касниjе се вратио са шеретским осмjехом на лицу, рекавши:

–          Он jе наш.

Заиста, поподне око пет часова опет се отворише врата, те ми хаjде по воду и носи киблу. Тако се риjешило jедно важно питање, питање коjему ми нисмо знали да оциjенимо вриjедност.

Уjутру се отвараjу врата без лупања. Стражар нам саопштава да ће му доћи смjена и додаjе да jе то такођер добар човjек. Прича нам да стануjе изван казнионе па, ако желимо, да нам може набавити цигарета и остало. Предлог смо обjеручке прихватили. Почеше падати наруџбе: цигарета, порциjа, кашика, сира, саламе, хљеба, па чак некоме паде на ум вино и ракиjа. Стражар jе све то записао, jедно нас вриjеме посматрао, а онда рекао:

– Кога сте врага бjежали у шуму кад изгледате фини људи.

Ми смо му рекли да нисмо бjежали у шуму него да смо дигнути са свог посла од куће и да ни сад не знамо зашто.

– Ићи ћете на рад, – рече он.

Кад jе стражар отишао, ми прикуписмо напоjницу за другог стражара. Негдjе око седам часова отворише се врата и на њима се указа онизак, пуначак стражар тридесетих година. Милан се у часу постави пред њега:

– Молим вас госпон – фамилиjарно га узе испод руке и изађе с њим у ходник. Ми се погледасмо. Истина, чули смо да jе добар човjек., али нас jе смjелост Милана зачудила. Јово Сабљић метну прст на уста, што jе значило – »Ћутите!« Чекање нам се отежа у вjечност. Видим да нешто ниjе у реду, jер шта ту треба ваздан причати. Наш »добар човjек« ниjе добар. Јер, дозволите, драги читаоци, за нас jе у овом положаjу био добар човjек онаj коjи jе примао мито. Улази Милан, мига обрвама, а стражар рече:

– Журите са киблом, и на воду. На ходник не излазите, врата ће бити отворена.

Ми се окуписмо око Милана и упитасмо га тихо шта jе тако дуго разговарао? На изненађење свих нас он рече да стражар ниjе хтио примити напоjнице, али да ће учинити све што може и смиjе – и без напоjнице. Ми са том виjешћу нисмо били одушевљени. Поново стависмо Милану у задатак да »уреди ствар« са стражаром Мирком, коjи се тако звао. Врата су била отворена скоро пола часа. Колика jе то била благодат, то зна само онаj, коjи jе био у казниони.

Поподне, можда око три – четири часа, дође Мато (тако се звао први стражар) са пуним рукама, а за њим Мирко са jедном корпом такође пуном. Свега jе било – осим хлеба: кобасице, саламе, jабуке, парадаjза, цигарета, и неколико лонаца. Наравна ствар, ми смо све откупили, тj. униjели смо све у собу, а Мату упитали колико има да се плати. Мату jе то обрадовало. Рекао нам jе, чини ми се, нешто око 800 динара и ми смо му новац без даљњег исплатили, иако jе, уз добру зараду, за четвртину могло бити jефтиниjе. Он се jе окренуо Мирку и рекао: »Видиш да су фини људи.« Он jе то тумачио на своj а ми на своj начин. Ипак нас jе то веселило. Рекли смо му нека и сутра донесе, па ће вjероватно и наши другови из других соба нешто купити. Пристао jе. Послиjе њихова одласка у соби jе настала права пиjаца. Покоjни Урош Станковић и Милан Воjаковић извршили су расподjелу, коjа jе мање – више извршена на задовољство свих. Истина, пала jе по коjа примjедба на рачун Матиних циjена, али су одмах други добацили: »Ћути, шта би било да су нам одузели као Зеничанима и Височанима«. Усташе њима нису оставиле ништа, осим одиjела!

Мало затим jавио се Мирко. »Добро вас jе Мато одерао«, рече он и понуди нам сира траписта али по правоj циjени. Ми смо понуду прихватили, с тим да нам донесе 10 комада, али да рачуна нешто зараде, макар за пиво. Милан jе искористио прилику, па jе изазвао Мирка на ходнику и послиjе неколико минута вратио се, обjешењачки намигнувши оком, jер jе Мирко ишао за њим рекавши: »Кибле напоље, и по воду! Врата ћу оставити отворена али на ходнику не смиjе нико бити. Пошто jе отишао, Милан нам рече да jе и Мирко примио напоjницу, али с тим, да то Мато не смиjе да зна. Наравно, то му jе Милан обећао. Главно jе; стражари су наши, бар док имамо новаца. А новаца jе било и код другова из Пурачића и Тузле, па ни ми Биjељинци нисмо били без њих. Вjеруjем, и то тврдо, да нам jе новац помогао, да не одемо на Велебит – Јадовно или на Слано.«

Два – три дана касниjе сазнасмо од другова, што износе киблу да у дворишту има доста сељака и неколико грађана из нашега среза. Ми сађосмо у двориште, те се нађосмо са Паном Петровићем, Јоцом Бошњаковићем, Ацом и Божом Теjићима и Илиjом Васићем из Јање. Од познатих сељака спазих Гавру Милићевића из Крчине, Максима Мршића из Ченгића, Страхињу Кичановића из Броца и др. С нама су у собу пошли грађани. Причали су нам о приликама у нашем краjу и страхотама што су их усташе чиниле у зворничком срезу. Они су путем опљачкани до голе коже и jедва су остали живи. Задржали смо их у соби, иако jе соба била препуна. Другови из других срезова почели су приговарати. Милан jе опет узео ствар у своjе руке. Кад jе дошао Мирко (коjи jе тога дана био дежурни), он jе удесио да из наше собе буде премjештено седам Фочака у другу собу. Милан jе за то од нас Биjељинаца добио награду »у натури«.

Иако jе у соби постало стање боље, ипак jе почело гунђање: »Докле ћемо овдjе бити, да ниjе ипак у дворишту боље?« и томе слично. Једног дана донесе нам Мато виjест да jе »Поглавник« позвао све Србе да се врате из шуме кућама да наставе миран живот, а они коjи су у затворима да ће ускоро бити пуштени. Обећали смо му петсто динара, ако пођемо кући, и молили смо га да нам донесе таj плакат. По његовом одласку почела jе препирка. Једни су вjеровали, други не. Питао сам Сабљића шта он мисли. Рекао jе:

– Може свашта бити, – и дубоко уздахнуо.

Неки риjешише да се уjутру пребаце у двориште, како би што приjе отишли на »рад« и одрадили своjе. Те ноћи и сâм сам премишљао да ли, заиста, не би било боље одмах отићи на рад и што приjе своjе одрадити, jер су овдjе брдаи рано наступаjу хладни дани, а ми смо сви лако обучени. Закључих, да коначну одлуку донесем пошто прочитам »Поглавников« плакат.

Већ два – три jутра, рано се чуjе вика и галама у дворишту. То одлазе транспорти на »рад«. Заправо, jедног jутра чуjу се камиони, другог jутра се не чуjу. Питали смо Мату шта то значи? Он нам jе рекао: »Камионима иду они коjи одлазе у Слано на острву Пагу. Други иду на Велебит, пjешице.« Тог jутра чу се велика живост у дворишту. Привукосмо кревет да са њега видимо шта се то у дворишту дешава? Имали смо шта и видjети. Од jедног до другог краjа дворишта разапет ланац, а с jедне и друге стране поредали се грађани »славне Н. Д. Х.«, па им усташе вежу руке жицом за ланац, jедном лиjеву, другом десну. Сви смо се изредали да видимо и то чудо од фашистичког »новог поретка«.

Почели смо да расправљамо шта да се ради? Ићи 14 километара jедном руком везан за ланац, а у другоj носити пртљаг – тешка jе ствар, нарочито за нас стариjе и теже (било нас jе десеторица преко 100 килограма тежине). Сjедећи у соби нећемо никад одрадити »рад«. А транспортовање се врши сваки дан. На концу смо се примирили и пустили да се догађаjи сами по себи развиjаjу. »Поглавников« плакат нисмо добили, нити вjеровали причању Матином, jер се двориште казнионе свакодневно пунило и празнило.

Шта jе било с тим хиљадама људи, коjи су прошли кроз госпићку казниону – ниjе се знало!

Једног jутра, за вриjеме Миркова дежурства, упаде у нашу собу са Миланом човjек педесетих година, мршав и, рекао бих више риђ него плав. Представи се као министар – да ли Ханжек, или Ауер, не знам, али jе био jедан од те двоjице. Њих два били су затворени у собу до наше, тj. у бр. 7. Дали смо му цигарета. Он нам рече:

– Господо, транспортовање jе учестало и jа ћу вам дати оваj савjет: ако идете на Велебит, настоjте да вас не буде више од 10 у групи, и то међусобно познатих. Немоjте се нипошто свађати, jер ће вас усташе одмах постриjељати, наводећи као разлог да сте се бунили. Не знам шта ће бити од нас, али вам кажем: сjетите се мога савjета и неће вам бити лоше.

Морао jе одмах отићи. Његов савjет био нам jе од користи.

Касниjе, у Јасеновцу причао ми jе jедном приликом Синиша Михаjловић, учитељ из Шида, да су обоjицу министара одвели Ниjемци.

Преко ноћи двориште jе било освиjетљено са четири – пет великих сиjалица. У посљедње вриjеме примиjетили смо да се сиjалице у току ноћи често гасе. Мислили смо да jе то због квара. Међутим, било jе друго. У дворишту су другови сазнали да се у подрумима казнионе налазе заточеници већином из околине Госпића, гдjе их мjесне усташе муче и убиjаjу, па кад их ноћу износе, гасе свjетло. Јест. Дотада »Н. Д. Х.« jош ниjе била потпуно изгубила образ и осjећаj одговорности. Касниjе се она поносила своjим злочинима.

Можда половином августа почеше нас пуштати из собе у двориште по циjели дан, а само су нас заjедно увече затварали, или у собу, или у ходник. Транспорти учесташе и приjе и послиjе подне. Грубост усташке страже поче се све више испољавати. Једног предвечерjа неки Милица, усташа, уби на очи свиjу нас jедног жељезничара само зато што jе рекао: »Боље jе да нас побиjете него да нас патите глађу«. Заиста, заточеници су добивали храну веома неуредно те су они коjи нису имали новаца гладовали. Љекар коjи jе дошао да установи смрт, поче провоцирати:

– Ма jесу ли то све Срби, див-jунаци? Па зар вас толико па дозволите jедном усташи да вам убиjе друга? Срамота…..

У дворишту су сви ћутали. Ту ноћ смо преноћили у дворишту. Сљедећу, и посљедњу ноћ у казниони у Госпићу, преноћили смо у ходнику.

Од Госпића до Јасеновца

Деветнаестог августа , око три часа изjутра, истjераше нас у двориште. Одмах нас почеше построjавати четворицу по четворицу. На нашу велику радост опазисмо да нема ланца и жице, а касниjе зачусмо звук камиона. Значи, идемо даље камионима, невезани. Заиста, jедан по jедан ред jе одлазио, и камиони су се врло брзо враћали. Идемо, дакле, на жељезничку станицу. Тако jе и било. У путу нам усташе рекоше да идемо сваки у своjу »жупу« на преслушање, па ћемо кућама. Многи повjероваше!

Теретни вагон прима 6 коња или 40 људи. Нас набише 80. Једва се некако смjестимо. Било jе ту и гурања, и свађе, али се све трпjело. Та, забога, идемо кући! Саслушање – то jе исто што и ићи кући, jер се нико од нас не осjећа кривим.

Можда смо чекали сат, можда два, док воз ниjе кренуо из Госпића. Врата на вагону су приjе поласка закатанчена. Чим смо изашли из станице, одмах смо отворили прозор. Врућина се већ осjетила, иако jе било jутро. Мислио сам- шта ће тек бити касниjе! Воде нема, а ко зна куда путуjемо. Наша група подиjели по jедну jабуку и два лимуна. Риjешио сам да ништа не jедем, док не приспиjемо на мjесто, него да пиjуцкам лимун. Имао сам искуства да jе жеђ увиjек гора од глади. Рекао сам то и друговима. Они су се насмиjали. Биће и пива а камоли воде, само да изађамо из ових гудура. Што су били наивни!

Како jе дан осваjао, тако jе врућина и запара бивала већа. Отворили смо и супротне прозоре. Стање jе постало мало сношљивиjе, али касниjе ни то ниjе помогло. Поскидали смо капуте, па и кошуље, али слаба ваjда. Поче се тражити вода. Стигосмо у Огулин. Рачунали смо сигурно да ћемо добити воде. Чим се воз уставио, устаде Емилиjан Станковић и приђе прозору. Спазио jе некога напољу па га jе ословио:

–          Молим вас, господине, хоћете нам додати мало воде.

–          Мир тамо!- Затим чусмо срдит глас:

–          Ха, шта, Срби, маjку им њихову. Ево ти пет хиљада динара само ме пусти

унутра да их jа напоjим водом!

То jе сигурно онаj »господин«, што га jе Станковић молио за воду. Станковић

се врати на своjе мjесто, а у вагону наста таjац. Жеђ не да мира. Устаде покоjни Цвjетко Стоjановић и рече: »Сад ћу jа молити, ваљда ће бити други бољи«. Чим се jе показао на прозору, одмах се зачу споља глас:

–          Види старога. Па зар и ти био у шуми, маjку ти твоjу!

Стоjановић ниjе доспио ни да замоли воде а већ jе добио своjе. Он се ниjе

бриjао петнаест дана, па jе заиста и изгледао стариjи него што jесте. Другови га ћутке повукоше за капут да сjедне. Било jе и вриjеме, jер већ поче ударати камење по вагону.

Са супротне стране вагона чу се љутит глас: »Затвараjте прозор! Ко вам jе одобрио да га отворите?« Ми се притаjили, али се наређење упорно понављало те неко од нас устаде и подиже капак на прозору. Срећом, нисмо дуго чекали,  и воз крену.

Врућина све jача, потреба за водом све већа. Воде нема, па нема. Посматрам другове коjи су jели, како из неровоза све више захвата. Не могу никако да се смире, а они други се одмах буне чим се они мало помакну. Страшна жеђ. Ми поново отварамо прозоре, бар да добиjем мало свjежег ваздуха кад нема воде. Станица се за станицом ниже и око четири часа поподне стижемо у Карловац. Не смиjемо на прозор, а жеља за водом све jача. У том се зачу глас под прозором:

— Парла италиjано? – Ми ћутимо.

– Вер шприхт доjч? – понови се глас.

Ми протурисмо Јуцу Чолаковића на прозор. Под надзором jе стаjао jедан италиjански официр, коjи се интересовао за транспорт. Јоцо му jе рекао да нас у вагону има осамдесет, да циjели дан нисмо добили воде и да смо страховито жедни. Обећао нам jе да ћемо добити воде. Ниjе прошло много времена, кад неко под прозором затражи суђе за воду. Ми дадосмо три флаше од пића и заиста нам их брзо дониjеше пуне хладне воде. Само шта jе то на осамдесет људи. Кап у море. Одмах дадосмо jош двиjе флаше и, куд ће несрећа, кад нам их донесоше, jедну испусти покоjни Перо Контић и она се разби. Псовки jе било на претек. Споља нам глас обећа да ћемо стићи скоро на мjесто и да ће бити воде колико хоћемо.

У жудњи за водом ми, и не запазимо оно »на мjесто«. Какво мjесто кад jе до наше жуше тако далеко. Дакле, о кући ни говора!

Ускоро воз крену. Не сjећам се колико jе могло бити часова, кад приспjесмо на станицу Јаска-Јастребарско. Било jе jош видно. Отворише вагоне. Почеше нам по неколико пуштати напоље. Дониjеше воде, а неки довитљиви мjештани понудише нам на продаjу jабука. Јабуке су биле заиста врло добре. Стражу око вагона поjачаше мjесте усташе, већином средњошколци.

– Па ми од подне сахрањуjемо мртве, – одговори он.

– Какве мртве?

– Па оне што су умрли од врућине и жеђи. Има их тридесет, – рече Милан. Ми ућутасмо.

– Сад ћемо кренути. Идемо у Јасеновац, то jе између Сиска и Брода, – поново рече Милан.

Ниjе прошло десетак часака, ми се пољуљасмо од удараца вагона о вагон и воз крену. Путовали смо циjелу ноћ. У свануће прошли смо кроз Сисак. Киша jе почела да пада. Уjутру смо стигли на станицу Јасеновац.

Киша jе непрестано падала. Почеше нас возати сад наприjед, сад назад, док нас не пребацише, вољда на краjњи колосjек. Два три jача потреса, а онда мир. Провирисмо кроз прозор. Пред нама станица а пред њом, ваљда због кише нема никога.

На супротноj страни ливаде с врбовим грмљем, а мало дуље, види се шума. Киша непрестано пада. Опет се осjећа потреба за водом. Хватамо кишницу. Инжењер Симо Ђурковић тумачи нам састоjке кишнице. Наиђе jедан жељезничар. Замолисмо га да нам донесе воде. Послушао нас jе и за час донесе пуно суђе. Други пут не хтjеде отићи, изговараjу се: » Не смиjем више, људи!« На станици тишина. Чуjе се понеки сигнал. Ми сваки за себе размишљамо: а шта сад?

Наjедном тишину разбистри улазак воза коjи путуjе од Загреба према Београду. Милан хтjеде да се провуче кроз прозор, алу му не дадоше. Локомотива писну и воз отклопара. Већина нас jе уздахнула. Нашим вагонима нико не прилази, а ми се забавили сваки собом. Могло jе проћи читав час, кад зачусмо неке гласнове коjи се све више приближаваху нашим вагонима.

–          Не отвараj!- чу се нечиjа наредба. Одмах затим чуо се ударац неког

предмета по вагону и питања:

–          Јесте ли живи? Хоћете ли велику Југославиjу? Гдjе вам jе краљ? Хоћете ли у

Москву?

Ми се у вагону jош више ућутасмо jер нам ти повици не обећаваху ништа добро.

Око вагона све већа вика. Одjедном се отворише врата на нашем вагону и у вагон ускочи млад усташа. Погледа нас и упита:

–          Шта сте?

–          Срби! – одговорисмо. Милан рече да jе Хрват.

–          Врага си ти Хрват, кад су те ухапсили заjедно са Србима, – одговори усташа.

Ми ћутимо.

–          Имате ли новаца, сатова и налив пера?- поново упита усташа.

Одговорисмо да смо то све предали у Јаски –Јастребарском за исхрану

транспорта.

–          Добро, – рече и искочи из вагона затворивши за собом врата. Погледасмо се.

Можда jе било прошло пола часа, а можда и читав час, кад се поново отворише врата и неки нам глас нареди да изађемо напоље.

Киша jе у међувремену престала. Ми почесмо искакати из вагона на мокру земљу. Одмах нас опколише усташе, све млади људи. Почеше питати за сатове, новац и налив пера. Одговорили смо им као и ономе у вагону- да смо све предали jучер за храну.

Построjише нас, четири по четири, и кренусмо испред странице. Прешавши расквашен станични прилаз ударисмо десно цестом. Пролазећи кроз село, видjели смо да скоро на сваким вртима стаjаху жене, махом старице, Неке су и плакале. Обиjесне усташе питале су их:

–          Јел ти их жао стрина? Ако ти jе жао, хаjде и ти са њима.

Кад смо изишли из села спопаде ме jедан усташа да му дам прстен-бурму. Ја

му показах да jе бурма урасла у месо те да jе не могу у путу скинути. Али да ћу гледати., чим дођем у логор, да jе на сваки начин скинем, и да му jе дам. Он jе jеднако кидисао: »Скини, па скини!« На концу га упитах: »Како ћу скинути, кад у jедноj руци носим кофер«. Он нареди Љуби Јовановићу да ми понесе кофер, док jа не скинем прстен. Љубо прихвати кофер, а jа удри пљуj и свлачи прстен. На jедвите jаде сам га скинуо. Кад сам му га дао упита: »А jе ли златан?« Потврдио сам. И код Душана Ваjића спазио jе бурму, па му jе одузе. Срећа jе што се бурма у Душана лако скидала, те се ниjе патио као jа. Док сам скидао бурму, пало ми jе напамет да су некима, због тога што нису могли да скину прстен, отсjекли прст.

Усташе наредише оштар темпо хода, коjи замало приjеђе у кас. Касали смо тако по каљавоj цести два до три километра, па скренули на шумски пут, пун бара насталих од кише коjа jе падала прошле ноћи. Поче прескакивање бара и раштркивање људства. Усташе се ваљда побоjаше да коjи не побjегне па наредише да морамо ићи четири по четири у реду, без обзира на баре. Тако смо и наставили. Многи jе остао у том маршу без сандале или ципеле.

Биљешка о писцу

ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ рођен jе 1898. године у староj трговачкоj породици у Биjељини. У родном граду завршио jе основну школу, а у Мостару два разреда гимназиjе. Касниjе jе изучио трговачки занат. Између два рата радио jе као трговац, економ болнице и као секретар Удружења трговаца у Биjељини.

Већ 1. српња 1941. године усташе су га ухапсиле и интернирале у Госпићу, а затим jе отjеран у злогласни логор Јасеновац. У Јасеновцу jе провео осам мjесеци, а касниjе jе протjеран у Србиjу. Специjална полициjа га поново хапси 18. руjна 1943. године. Слиjеде тешки дани истражног затвора у Београду и Шапцу, а затим логорске ћелиjе на Бањици, гдjе jе остао све до 2. вељаче 1944. године.

Послиjе ослобођења земље Драго Х. Чолаковић живи у родноj Биjељини.

ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ: ЈАСЕНОВАЦ – PDF