Драгана Томашевић: Врана врани очи не вади

Ја сам она што и даље мисли да је у Јасеновцу страдало 700.000 душа.

Некад давно, један “научни радник”, сада већ осуђени преступник Вељко Ђурић Мишина, одлучио је да се позабави мојим ликом и (не)дјелом. Није могао да одоли, па је у свом памфлету под називом „Ископавања у Јасеновцу 1964. године“ нашао за сходно да се бави са мном – Драганом Томашевић, потомком преживјелих усташког геноцида над Србима у НДХ.

И не, није то била озбиљна научна анализа, већ више нешто између трачерског блога и личног обрачуна, замаскирано као “научни допринос”. Да ствар буде занимљивија, осуђени преступник Мишина се претходно у јавним иступима бавио и анализама нагих тијела ћерки својих неистомишљеника. Дакле, можемо слободно рећи да има “богат опус”.

Али гле чуда – пресуда каже да је одговоран управо он – (др) Вељко Ђурић Мишина, лично, и да је тиме повриједио моју част и углед. Суд је препознао да оно што је написао не представља критику, већ увреду, и пресудио у моју корист.

Но, ту долазимо до правног пируета – Музеј жртава геноцида (још увијек не знамо чијег народа), на чијем је челу тада био поменути осуђени преступник Мишина, ослобођен је одговорности.

Како? Па, јер је он све то писао као “научни радник”, а не као директор Музеја. Иако су њихова званична web страница и Facebook налог ревносно преносили његове “научне доказе”, то се, кажу, не рачуна. Јер, како Суд наводи:

“…објављивањем текста чији је аутор др Вељко Ђурић Мишина, овде тужени, у својству аутора публикације и у објави која је у вези са публикацијом и научном расправом објављеном на сајту Музеја жртава геноцида – одељење у Београду, подржана је, али заснована на личној одговорности аутора.”

Дакле – Музеј није крив јер није он то написао, а и аутор, гле чуда, то није писао као директор већ као осуђени преступник Мишина у улози „слободног стријелца науке“, који ето користи ресурсе институције у којој је био запослен да објави свој рад. И то се, по закону, не третира као одговорност послодавца.

Јер, како наводе даље:

“…сајт Музеја намењен је информисању и образовању професионалне групе, и као такав се не третира као медиј у смислу Закона о јавном информисању.”

Аха. Значи, кад преносе увреде – то није јавно, то је едукативно.

Поред мене, правду је дочекао и академик проф. др Василије Крестић, који је са својих 90 и кусур година – уз достојанство које краси оне који знају шта значи истина – доживио да Суд потврди да није у реду кад се осуђени преступник Мишина бави туђим “љубавним аферама” под фирмом научног рада.

Нажалост, један човјек против кога је цијела ова хајка и била усмјерена, а проф. Крестић и ја смо били само колатерална штета – није дочекао правду. Проф. др Србољуб Живановић, доајен борбе за истину о Јасеновцу, преминуо је прије него што је спор правоснажно завршен. Његов глас, који деценијама није дао да се истина затрпа под пепелом заборава и релативизације, више не може да одговори. Али нека моја пресуда говори умјесто њега.

In Memoriam – Академик Проф. др Србољуб Живановић (1933 – 2024.)

Драгом професору Живановићу – вјечна слава и хвала.

А и док смо код истине: својом борбом, између осталог и јавним наступом у америчком Конгресу, имала сам срећу да инспиришем неке продуценте из америчког одељења Russia Today. Годину дана након тог говора, искористили су дијелове мог интервјуа у документарцу „Заборављени геноциди – гријех ћутања“, који је 2021–2022. године освојио престижну америчку Cynopsis награду у категорији најбољег документарца за друштвену правду.

Документарац је, према (њиховим) процјенама, вид‌јело преко 60 милиона гледалаца.

Амерички конгресмени слушали приче о усташким злочинима

Осуђени преступник Мишина може само да сања о толиком аудиторијуму који би с пажњом слушао његове “научне истине”. За разлику од њега, ја нисам морала да измишљам туђе биографије да бих била примјећена.
Довољно је било да говорим истину.

При томе, имајте на уму да мени није вјеровати кад су бројке у питању – ја сам она што и даље мисли да је у Јасеновцу страдало 700.000 душа.

Шта да вам кажем осим – хвала Суду што је, и поред свега, препознао увреду тамо где се осуђени преступник Мишина трудио да је упакује у науку.

Пресуда је јасна: нема научне заштите за личне обрачуне.

А и неко би коначно требало да објасни разлику између “истраживања” и јавног блаћења.

Следећи корак? Можда да напишем и ја неки “научни рад”, па да се бавим етиком у јавним институцијама.

И људима који мисле да су изнад свега, па и истине.

ПС. ‘По систему copy/paste’, како ‘научно’ тврди осуђени преступник Вељко Ђурић Мишина да иначе пишем своје ауторске текстове, можда сам, а можда и нисам, овај текст провукла кроз Chat GPT. 

Али сам наслов дефинитивно украла од најбољег адвоката у вас цијелој Србији, Милојице Цвијовића. 

Љета Господњег 2025.

Драгана Томашевић

(Напомена уредника: Госпођа Дагана Томашевић је директор Jasenovac and Holocaust Memorial Foundation у Лондону).

---

Драгана Томашевић: Јасеновцем не смију да се баве дилетанти (2)