ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: ПОСТОЈИ ЛИ СРПСКА СТРАТЕГИЈА У СРПСКО-ХРВАТСКИМ ОДНОСИМА (1)

Идентитет савремених Хрвата грађен jе на католичанству и антисрпству, споjивши разнородне елементе данашње хрватске нациjе

Говорити о односима између народа, па и уопште о jедном народу краjње jе незахвално, пошто се у социолошком смислу у оквиру jедне нациjе ради о великом броjу људи и различитим слоjевима становништва по образовном, материjалном, културном, старосном и полном нивоу, затим људи коjи живе и у различитим региjама, некад припадаjу различитим конфесионалним а изузетно и расним групама.

У односима између Срба и Хрвата, два сродна jужнословенска народа коjи фактички имаjу исти jезик и бар милениjум и по живе jедан поред другог, било jе различитих историjских периода, сарадње, прожимања, савезништва, али jе 20. век донео, поред остварења заjедничке државе, и у три наврата велике међусобне сукобе и жртве. У оба светска рата, иако jе дошло до међусобних сукоба (посебно геноцид колосалних размера над Србима у НДХ), постоjале су и такве околности коjе су то делом прекриле
и дале могућност различитог накнадног интерпретирања историjских догађаjа. Први пут то се догодило после уjедињења 1918, као резултат и опредељења Народног виjећа, укључуjући у заjедничку државу, између осталих, и Хрватску са двема српским државама Србиjом и Црном Гором. Други пут то се догодило са партизанским покретом НОБ, коjи jе начелно обухватио све нациjе и коjи jе своjом идеологиjом покушао у другоj Југославиjи да потисне у други план свест о стравичном геноциду почињеном у НДХ као и целокупне ефекте „братоубилачке борбе“, стављаjући у први план класну идеjу.

ХРВАТСКИ МАКСИМАЛИЗАМ

У том 20 веку су односи између два народа имали различите фазе,
па jе након Другог светског рата дошао период од готово пола века заjедничког живота, истина под неокомунистичком идеологиjом чврсте руке. Учинци те идеологиjе и за Титовог живота показали су се рецимо догађањем Маспока, показуjући колико jе заjеднички живот, бар што се Хрватске тицало, био релативно крхак. Јер свега четврт века од Другог светског рата, када су Хрвати у оквиру СФРЈ добили све што су могли у датим околностима да пожеле. Добили су идеолошки заборав за злочине, делимичан табу о геноциду над Србима, затим припаjање СР Хрватскоj нових териториjа, од коjих многе никад нису биле у њеном саставу. Врло jе важно да нису имали никакве аутономиjе у свом оквиру, док се српски корпус у односу на међуратни период распарчао формирањем три нове нациjе одвоjене од њега уз истовремено конституисање аутономних република, и то само на тлу СР Србиjе. Иако су Срби чинили наjвећи удео бораца НОБ, нарочито у првим годинама рата, председник и врховни командант jе био Хрват Броз, коjи jе временом српске кадрове потискивао са важних државних функциjа у партиjи и држави, док су хрватски кадрови добиjали све већи утицаj. Дакле, под идеологиjом братства и jединства и Титовог култа личности међу Хрватима се jавља jедна, показаће се, масовна и чак доминантна струjа у оквиру КП коjа ће између осталог под Савком Дапчеви Кучар тежити сепаратизму. Хрвати су и под Титом у време наjвећег идеолошког jедноумља тадашње СФРЈ, и поред тога што су фактички добили све што су могли пожелети, вероватно већински (имаjући у виду масовност Маспока), мање или више отворено тежили самосталноj држави. То су вишедецениjском периоду титоизма ниjе тако отворено показао ниjедан други народ за Титова живота – до 1980. то на тако отворен начин нису показали ни Словенци, па ни Албанци изузимаjући можда 1968. годину. Са друге стране, српски фактор jе у исто време под Титом био териториjално и национално распрачан и на сваки начин подређен у односу на, рецимо, прву Југославиjу, jер jе СКЈ у идеологиjу СФРЈ значаjним делом уградила основе ставова Коминтерне из двадесетих година о српскоj нациjи као хегемону и осталим потлаченим нациjама у Југославиjи. (Коминтерна ће већ од тридесетих година ублажити, па и променити овакве ставове о српскоj хегемониjи,
али jе идеологиjа КПЈ, укључуjући и Тита, то jе само мањим делом уважила).

Дакле Срби су прилично масовно прихватили пасивно стање у оквиру СФРЈ и деловали само инерциjом на национализме и организоване политичке проjекте других за преуређење социjалистичке Југославиjе. Посебно jе дакле идеологиjа Маспока, иако jу jе Тито начелно осудио краjем 1971. смењивањем водећих кадрова СК Хрватске, била уграђена у Уставне амандмане из 1971. и посебно у Устав из 1974, што jе био коначни воденични камен око врата СФРЈ.

Стиче се утисак о сталним и готово максималистичким тежњама хрватског национа у односу на Србе у 20. веку. Посебно jе то постало видљиво кад су под Титом добили заборав за масовно учешће на пораженим странама у оба светска рата и уз то териториjална проширења конституисањем СР Хрватске, уз постоjање заjедничке БИХ и федерализоване Србиjе, уз стварање црногорске, македонске и муслиманске нациjе. О нечем таквом Радић и Мачек су између два рата могли само да маштаjу. Иако су имали и самог Тита као Хрвата за водећу харизматску личност СФРЈ, тежили су у време доминациjе jугословенске идеологиjе братства и jединства, отворено и чини се већински сепаратноj држави, и све то на антисрпском ресантиману и на моменте правоj масовноj хистериjи.

Неспорно jе да су током 20 века а и раниjе у хрватском народу постоjали проjугословенски покрети и интелектуалци. Они су можда чак у прве две децениjе 20. века чинили и већину у читавим региjама попут Далмациjе. Било jе тога и касниjе, рецимо у Истри, где су се Срби доживљавали као близак приjатељски народ. Међутим, у односу на шовинистичке покрете у хрватском народу чини се да су ове снаге узмицале и да су у кључним историjским моментима редовно биле слабиjе. Уосталом, постоjали су и српски пропусти, попут у међуратном периоду Видовданског устава,
изгласаног без сагласности кључних хрватских странака, пре свега ХСС. Постоjале су и српске историjске кривице, попут атентата у скупштини 1928. Али у укупном посматрању српско-хрватских односа ипак се лако може сагледати неjеднак однос и улагање две стране у формирање и опстанак заjедничке државе, као и у оквиру хрватске политике и друштва изузетан утицаj шовинистичких, чак и расистичких идеjа према Србима. Наравно, ни у савременоj Хрватскоj не постоjи спремност за иоле реално сагледавање геноцидне политике према Србима у 20. веку, коjа jе резултовала њиховим искорењивањем различитим злочиначким методама – од око 25 одсто српског учешћа у популациjи Хрватске почетком
20 века, на око 4-5 одсто на његовом завршетку.

ИСТОРИЈСКИ ПОГЛЕД

Хрвати и Срби имали су додира и међусобног прожимања jош током раниjих епоха Средњег века и почетка нововековног периода. Чини се да припадност Хрвата католичанству, а Срба православљу представља наjважниjу разлику између два сродна народа, коjу су велике силе и Ватикан инструментализовале. Прозелитским деловањем Католичке цркве у католичанство су током ових епоха прешли Срби старих раносредњовековних области Паганиjе, Захумља, односно средишњег и jужног дела Далмациjе и западне Херцеговине.

Томе треба додати и да jе током историjског конституисања Дубровачке републике у Средњем веку њеним териториjалним ширењем на области jужно од ушћа Неретве, све до данашње Превлаке на улазу у Бококоторски залив, становништво ове области прелазило у католичанство, али jе све до почетка 20. века задржало српски идентитет (што ниjе био случаj са наjвећим делом покатоличених Срба у осталом делу Далмациjе, посебно
у западноj Херцеговини). Данашња териториjа Хрватске jе све до почетка 19. века била подељена на млетачку Далмациjу, независну Дубровачку републику, остатак jе припадао Аустриjи, док jе Краjина била териториjално издвоjена као посебна управна jединица независно од (од врховне власти Угарске) аутономног бана у Загребу. Управо у Краjини – дакле Кордуну, Лици, Баниjи, западноj и делу источне Славониjе апсолутну већину чинили су Срби, коjи су били броjни и у остатку Хрватске и у Далмациjи, док се, без обзира на католичанство, становништво Дубровачке Републике већински осећало Србима и говорило српском jекавицом.

Хрвати су у огромноj већини jужнословенског порекла (добар део се чак презива на ић), међутим, због националне сложености гломазне Аустро-Угарске монархиjе, велики броj Чеха, Пољака, Мађара, Немаца, Украjинаца униjата, Италиjана и других националности jе службовао у администрациjи и воjсци на териториjи Хрватске, након 1878. и Босне и Херцеговине, док jе у Далмациjи и Истри живео и велики броj аутохтоних Италиjана. Од краjа 19. и у првоj половини 20. Века они су се стопили у хрватску националност превасходно преко Католичке цркве и постепеним примањем хрватског (хрватскосрпског) jезика. Цело племство на теритроиjи данашње Хрватске било jе немачко и мађарско, док се постепеним конституисањем грађанства у Аустро-Угарскоj оно у Хрватскоj наjвише формирало из редова нехрвата са других простора Монархиjе коjи су долазили као службеници и воjна лица. На таj начин се хрватска елита бившег племства и наjвећег дела грађанства, због свог претежно неjужнословенског порекла и под снажним утицаjем Католичке цркве, плашила привлачности коjе су за хрватски пук и посебно броjно српско становништво у Хрватскоj представљале две независне српске државе – Србиjа и Црна Гора: Још више jе владао страх од геополитичког утицаjа царске Русиjе, коjи jе преко Србиjе у Црне Горе ширен и на западни део Балкана.

То jе кључно помогло конституисању екстремних шовинистичких идеологиjа Анте Старчевића, франковаца и потом усташког покрета. То jе, уз велики утицаj екстремног дела католичког клера и развоjа фашизма у овом делу Европе између два светска рата, омогућило настанак геноцидне антисрпске идеологиjе, а током постоjања НДХ и геноцидне праксе. Она jе у атмосфери средњовековних погрома и за савремену европску историjу незамисливих масовних убистава и мучења однела и до милион српских живота 1941-1945. Претеча геноцида из времена НДХ били су масовни рушилачки немири и демонстрациjе против Срба jош у периоду Аустро-Угарске, посебно у Првом светском рату. Подстицала их jе Католичка црква а некад и саме државне структуре Монархиjе, коjи су управо у завади Срба и Хрвата виделе шансу да продуже живот оронуле хабсбуршке државе.

Истина српско-хрватски односи нису били унисони, они су имали и добре периоде сарадње, а у оквиру хрватске елите и националног корпуса своjе представнике коjи су се залагали за сарадњу, па чак у неким случаjевима за стварање заjедничке државе Јужних Словена. Риjечки споразум из 1905. и хрватско-српски споразум коjи jе функционисао све до 1918, дакле и у време ратног сукоба, показивали су моделе сарадње политичке елите два народа.

Ерик Фром jе у своjим радовима указао на то да Католичка црква своjим припадницима и верницима даjе превасходно тзв. матриjархалну, односно априорну маjчинску љубав. То ће значити да њени припадници биваjу прихваћени од Цркве самим веровањем у њу и обредима коjе врше, а не толико оним што раде у животу. Са друге стране, Фром указуjе да протестантске цркве, посебно калвинистичка, даjу своjим верницима превасходно патриjархалну, очинску, дакле условљену љубав. Протестански верник мора да створи нешто у животу, згрне богатство своjим радом и етички и морално се понаша, што ће му повећати шансу да буде спасен и прихваћен од Бога.

Макс Вебер ће у свом капиталном делу „Протестантска етика и дух капитализма“ говорити управо о томе да таквим односом према вери и животу, спасењу и индивидуализму, протестантски народи у пракси ствараjу веће успехе у привреди од становништва католичких земаља. Али значи ли то да, ако Католичка црква развиjа код своjих припадника превасходно захтев за безусловном вером и послушношћу у односу, на Ватикан, папу и номенклатуру Католичке цркве (папа jе непогрешив, према нормама католичанства), она, са друге стране, нуди безусловну материнску априорну љубав, затим спасење и припадност националноj заjедници, и на краjу лакше праштење грехова? Због те априорне подршке верницима, Фром примећуjе мању стопу самоубистава и одбачености у католичким друштвима и народима у односу на протестанске.

Али да ли таква привлачност и заводљива моћ подршке кохезиjи заjеднице, коjу нуди Католичка црква, поред лаког опроста грехова ако су у складу са вером у католичанство, даjе и већу могућност њеног уплитања у политику и усмеравању друштвених кретања? Нажалост, имали смо прилике да видимо и кокетирање Католичке цркве са фашизмом и нацизмом у време Другог светског рата (видети књигу Џона Корнвела „Хитлеров папа“, а о геноциду у НДХ и држању католичког клера и „Магнум кримен“ Виктора Новака) и директну подршку Аустро-Угарскоj у Првом светском рату (видети трилогиjу академика Драгољуба Живоjиновића на тему Ватикана и првог светског рата).

Држање Ватикана у хрватско-српским односима jе од изузетног значаjа за разумевање неуспеха заjедничке државе током 20. века, затим стварања НДХ и масовног геноцида над Србима, али и савремене свести широких народних маса Хрвата о новиjоj историjи два народа.

За разлику од устроjства православних и протестантских цркава, коjе имаjу националне цркве и коjе на глобалном плану нису централистички устроjене, Римокатоличка црква нема на териториjама држава националне цркве (не постоjи Хрватска католичка црква, већ само Католичка црква у Хрватскоj). Отуда jе она била важан фактор у отежавању конституисања jугословенске државе и повезивања Срба и Хрвата, често радећи на супротстављању и сукобима два народа. Тако jе национални идентитет савремених Хрвата често грађен управо на супротстављању Србима и католичанству, што jе био и цемент за спаjање тако разнородног националног становништва коjе чини данашњу хрватску нациjу. У њу jе вековима и на различите начине прикључиван и значаjан удео покатоличених Срба из више историjских епоха, рачунаjући и процесе кроатизациjе у последњих четврт века. После геноцида над Србима током 20. века, буквално jе десетковано српско становништво.

Делом и због изостанка било каквих санкциjа према Хрватима због тога, као и због покровитељства Римокатоличке цркве и интереса западних сила (у првом реду САД и Немачке), међу савременим Хрватима антисрпска хистериjа не jењава и чак, упркос извршеном геноциду, има инверзни карактер у оптуживању Срба да су учинили некакву агресиjу на Хрватску. Заправо То ствара претњу континуираним геноцидом и уништењем остатка од остатка целог jедног народа, што jе, поред холокауста, незабележено у историjи савремене Европе. Чини се да, сем антисрпске идеологиjе Старчевића, франковаца и усташа, коjу су у различитом облику преузели и Титови комунисти и туђмановци те утицаjа католичанства, хрватски савремени национални идентитет и нема других важниjих спона, па се тако уочи фудбалске утакмице Хрватске са Србиjом 22. марта поjачавала никад прекинута антисрпска хистериjа.

МИТ ДОМОВИНСКОГ РАТА

Тзв. хрватски „домовински рат“ био jе заправо протеривање српског цивилног становништва од десетоструко броjниjе хрватске армиjе 1995. на териториjи коjа jе била под заштитом УН, док се СР Југославиjа држала по страни. Уместо да се хрватска jавност после свега дистанцира од тог геноцидног подухвата, у савременоj Хрватскоj се подстичу мит и хистериjа да се ради о великоj победи хрватског оружjа у тзв. „домовинском рату“. Пуно тога има анализу и преиспитивање хрватске jавности, jош више хрватске науке, почевши од процеса конституисања хрватске нациjе током друге половине 19. и почетком 20. века, преко учешћа у два светска рата и, паралелно с тим, развоjа хрватско – српских односа.

Чекаjући из Хрватске реалну анализу „оружане победе“ у „домовинском рату“ августа 1995, можда би и на српскоj страни било доста оних националиста коjи би се тим поводом сетили позног Јована Дучића, како у своjоj осмоj децениjи у Гери поред Чикага, чувши застрашуjуће вести о покољима у НДХ, подвлачи некад изговорено: „Хрвати су управо специфични ради тога што се ничега не стиде, они се истичу и хвале оним што би се сваки озбиљан народ стидео“. Гурању у заборав усташких злочина, погодуjе и преобликовање савремене историjе хрватско-српских односа у западноj jавности. Оно jе редовно на српску штету, чему помажу геополитички интереси великих сила, посебно САД, Немачке и Велике Британиjе. То се може видети и у односу на догађаjе у саврменоj историjи и у односу на рад Хашког трибунала, где jе jасан тренд наставка агресиjе на Србе и замене теза о стварним масовним злочинцима и жртвама. То се у широj геополитици може сматрати и наставком сучељавања англосаксонских сила и у извесноj мери Немачке и Ватикана, са jедне стране (без обзира на извесне разлике и противречности ових сила у многим другим питањима), у односу на Русиjу и покушаj њеног дистанцирање од тзв. „топлих мора“. Зато Русиjа мора да буде што даље од Средоземља и утицаjа на Балкану.

У тако тешким и неправедним околностима за српску страну питање jе како да се она постави у будућности у даљим српско-хрватским односима. Наравно да ту има великог простора за jедну озбиљну политику, коjа би на дуже стазе могла да у наjвећем спречи даље губитке, да заштити елементарне српске интересе и у перспективи понуди хрватскоj страни обострану рационалну и конструктивну сарадњу, у коjоj би се ирационалности, страсти и мржње смањиле и склониле на маргину друштва.

(Наставиће се)

Извор: НОВИ СТАНДАРД