Dragan Hamović: NOЖ OD ZUBNOG ZLATA

Povodom filma Lordana Zafranovića „Zlatni rez 42: Djeca Kozare“

Kao da me je recnuo taj zlatni krivi nož. Drugi dan mislim o tome šta sam video gledajući film Lordana Zafranovića. Mislim na to bez volje da o filmu sudim kao umetničkom činu, kao inače, sa više ili manje smisla i znanja. Neopisivost i razuđenost jasenovačkog nezamislivog zbivanja nije lako zgusnuti, još manje podneti. Jer, umetnost jeste zgušnjavanje koje umu doznači više od onoga što nam se prikazuje.

Misao o onome šta smo mogli videti u sineastičkom delu nanizanom u venac pokretnih slika, u kojima promiču zlikovci i stradalnici – kao i oni što su donekle i jedno i drugo – neprestano mi se pomera ka samoj ličnosti autora. On decenijama, neodustajno, uklanja prepreke, očekivane i one nerazumljive i bedne, da bi ovim filmom učinio ono što mu je mogućno: da savlada građu i njen metež prevede u oblik i naraciju. U dobu kada su izigrani mnogi veliki zaveti, deluje najlakše (a svakako najbezbednije) odustati od riskantnih ličnih zavetovanja. Ali, ipak nije. Sebe je najteže izneveriti. Nigde načelo malih uzroka a velikih posledica nije tako primenjivo kao u moralnom svetu, setih se rečenice jednog našeg moraliste s početka proteklog veka.

Šta sve nije delovalo protiv ostvarenja ovog filma. Nešto od toga, gospodski mirno i sabrano, Zafranović pominje u aktuelnim javnim nastupima, posle svega, skoro bez gorčine. Nestrpljivi i kalkulanti, kakvih nas je najviše, stoput bi digli ruke od toga posla i bavili se nečim izglednijim.

U svoj film Zafranović ulaže ne samo decenije postojane i zametne pripreme, nego i ranije dokumentarne radove, „Krv i pepeo Jasenovca“ i „Zalazak stoleća / Testament L. Z.“. U filmu je pohranjeno i umeće koscenariste, nezaboravnog Arsena Diklića, koji već trideset godina, s one strane, čeka da se ova priča prevede u filmsku, ali još i više u impozantnu kulturnu činjenicu i moralni odgovor na pitanja koja obično izbegavamo. I naslednici krivaca i potomci žrtava. Trebalo je poslagati mnoga pojedinačna svedočenja da bi jedna fikcijska tvorevina postala strašno svedočanstvo.

Nije se ova tema ticala jedino njenog filmskog autora. Ticala se nečeg elementarnog u ljudskosti. Znaju to i nosioci vlasti i donosioci odluka u nezavisnoj državi u kojoj je Lordan Zafranović odavno nepoželjna osoba – umesto da je stala iza njegovog čovečanskog stava i umetničke akcije te podržala jedan simbolični čin iskupljenja. Jer, sistematsko i bezumno zločinjenje pod krovnim nazivom „Jasenovac“ nema opravdanja. Ali se može zataškati i zaboravljati. Ne bi bilo ni prvi ni poslednji put. Zapravo, osamdeset dugih godina tiskaju se strateško potiskivanje i egzistencijalna neophodnost zapamćenja.

Ni matična država stradalne većine Jasenovca oklevala je dugo da pomogne, za razliku od krvlju izborenog srpskog „entiteta“ na čijoj se strani, ukraj Save, nalazila i ona topola užasa, gde su, i u brutalnoj ritualnoj sceni filma, vešane logorašice, uz sotonske poklike zločinca (neverovatna rola Milivoja Beadera) da to čini u odbranu zapadnog kulturnog prestiža.

Kada podredite sve drugo poduhvatu koji je viši od filmskog posla od kojeg se živi, filmskom cilju za koji se živi, prevladate i svoja i sva druga ograničenja. Vreme dodatno poradi na kristalizaciji nečega što je teško obuhvatiti, bez obzira na autorski staž i veštinu koju ste ranije pokazali. Kako predočiti golu istinu događaja a ne ugušiti gledaoca u prizorima naturalizma? Stilizacije karnevalskog i simbolističkog karaktera znamo iz opusa Mediteranca Lordana Zafranovića. Sve to ne čini scene ublaženim, nego izrazitim na viši način, sve kontrastirajući zverstva i kulturne forme, koje su samo tanka glazura ispod koje kuva pakleni kotao koji sagoreva i zločince i njihove žrtve. Izrada zlatnog „srbosjeka“, čiji će izrađivač, zatočeni jevrejski zlatar, postati prva žrtva svoga bizarnog dela, pripada nizu onih rediteljskih bravura u kojima se stiču cinični paradoksi zla, slično kao i nastup jevrejskog glumca koji se bukvalno sprda pred svojim ubicama da, spreman i primiren, primi metak u glavu.

Ali, ono što je plod nastojanja da se pređu granice vlastite formativne kulture, u ime potpunijeg razumevanja teme – to su, u filmu „Zlatni rez 42: Djeca Kozare“, čudesa što vrhune i nište ništavilo zla u nekim najsnažnijim scenama. Iz bunara napunjenog telima pobijenih seljaka odjednom šikne gejzir krvi, a iz oblaka se, kao iz kabla, sručuje pljusak koji napoji žedne kozaračke žene i decu sa pruženim rukama ka nebu. Nema drugog razrešenja. Zaklana deca i mučenici posvećuju se u času smrti, iz njih ne ističe krv nego sjaj. Kako drugačije razrešiti staro bogoboračko pitanje, gde je pravedni Gospod u trenucima zlodela, nego kroz optiku „slatkog pravoslavlja“.

Tako je i sa Zafranovićevim starcem Vukašinom. „Sveti Vukašin“ izdvojen je i u najavnoj špici filma. Ovom liku je, dakle, i tako dodeljeno, izdvojeno mesto. Vukašin je ovde donekle izmešten iz priče o Vukašinu Mandrapi, koju znamo iz predaje logorskog lekara dr Neda Zeca, kao i Жarka Vidovića, koji je, izgleda, u Jasenovac dospeo istim transportom iz Sarajeva, kao i Vukašin. Reditelj i koscenarista izmešta na Kozaru lik ovoga sveca, kako mirno obdelava „svoj posao“ oko spaljenog manastira i koga nikako neće ustaški metak. Meci pogađaju jaganjce okolo, agnece bezazlene, kao što je i on sam. Očito, lik Vukašina reditelj je čuvao za svoj sudnji čas i čuvenu rečenicu, koja, u izvođenju Mikija Manojlovića (koji, umesto „dijete“ izgovara još prisnije – „sine“), u sutonskoj sceni masovnog klanja zlatnim srbosekom na nasipu, pogađa u srž srži. Telo bacaju u Savu a ono blešti. Kako, nego tako?

Umetnička i moralna visina i prethodnih napora i gotovog ostvarenja Lordana Zafranovića sustižu jedna drugu. I pokazuje nekima koliko su mali u svojim karijerama i ambicijama, koji se ne umeju izdići iz domena ličnih interesa i komfora. Zafranović je uradio, sebe i zaboravljene čovečnosti radi, ono što je srpska kultura morala davno da uradi, ali nije marila i smela. (Ovde nije reč o tome šta je pre stiglo da se pojavi, nego kako je i s kojim odricanjima učinjeno…) Zato je priča koju je filmski uobličio arhimajstor Zafranović više od filma. Srž stvari je pokazana. I da ne brbljamo više, a imalo bi se još o mnogo čemu. Ostaje ćutanje i tiho unutrašnje krvarenje.

P. S. Nemojte zameriti što ovom zapisu pridodajem i nešto ličnih redova, pa još i u stihu. U Jasenovcu su mi skončala oba majčina strica. Dotle je njen otac, na koga navodno ličim, bio u vojnom zarobljeništvu u Nemačkoj. Na jednog strica moje majke još više ličim, sudeći po jedinoj njegovoj slici što je ostala. Ali, ovde pridodajem svoju pesmu „Vukašinu, Mandrapi“, koja može prizvati i nešto od smisla lika koji je u Zafranovićevom filmu otelovljen.

VUKAŠINU, MANDRAPI

Nije bilo lako tom ustaši, ne!

Kud nespreman na Tebe da natrapa:

Visoka tajna spremo, Vukašine,

I kršna tvrdino sviju Mandrapa.

Netrgovče, zahumski gospodine

Kome pritiče i blago pretiče,

Tamnicom, koju ne mere godine,

Otkriješ: robe, smrt te se ne tiče.

Smisao čina mnogi ne uoče.

U naturalnom En-De-Ha logoru

Odvijaju se proba i predstava

Ljudske akcije u znaku zverstava:

Jedni su zvani da prste umoče

I zube vučje – u ovcu pokornu;

Drugi pak budu u koži Agneca

Koji se podmetne i ne zajeca

Dok pušta dušu svoju, tvrdokoru.

---

Izvor: ISKRA

---

„Nikad nisam gledao ovakav film“: Kusturica o novom ostvarenju Lordana Zafranovića

---